Panterasa

Valerija

Valerija je sedela na mekanom krevetu u svojoj odaji, a svetlost svetiljki bacala je titrave odsjaje po zidovima. U rukama je vrtela prsten koji joj je Gaid dao... Srebrni, sa tamnim plavičastim kamenom koji je odavao slabu svetlost. Njegova hladna površina delovala je skoro živo pod njenim prstima.

Pogledala je kroz prozor, prema tamnom, beskrajnom svemiru u kojem se palata nalazila, a zatim ponovo spustila pogled na prsten. Zatvorila je oči i pokušala da oseti njegovu magiju. Znala je da ovaj prsten poseduje moć teleportacije, ali nije bila sigurna da li će joj njegova magija pomoći da se vrati kući.

Setila se Kareninih reči... ovaj prsten može koristiti samo princeza sa Androsa. Njen želudac se stegao. Gaid je sigurno znao da ona ne može da ga upotrebi.

Zato joj ga je i dao? Zato što on zna da ona neće moći da pobegne sa njim

Pritisla je prsten između dlanova i ponovo zatvorila oči. Mislila je o Alfiji, o drugaricama, o tetki, koja je sigurno očajavala zbog njenog nestanka. Možda su je već tražile?

Ali onda, kao da je neki topli talas prošao kroz njeno telo, setila se onoga što se desilo ranije.

Poljubac.

Gaidov stisak oko njenog vrata bio je snažan, ali ne i grub. Njegove crvene oči gledale su u nju s nekom tamnom dubinom u koju nije smela da se zagleda. Ipak, nešto u njoj nije želelo da se odmakne. Srce joj je ubrzano kucalo dok je pokušavala da shvati zašto je dozvolila da joj se tako približi.

Bio je njen neprijatelj.

Trebalo bi da ga mrzi.

Ali zašto je onda još uvek osećala vrelinu njegovih usana na svojima?

Naglo je otvorila oči, kao da se trgla iz hipnotičkog sna.

Ne..., nije smela da gubi vreme na takve misli. Trebalo je da razmišlja o begu. O povratku kući.

Pogledala je ponovo prsten i shvatila da joj nije od koristi... ali možda jeste Rini, Kareninoj sestri. Ako je ona ovde negde, možda mogu zajedno pobeći koristeći prsten.

Ali gde da je traži?

Razmišljanje su joj prekinuli tihi koraci i lagano otvaranje vrata. Valerija se trgnula i pogledala prema ulazu, spremna na bilo šta.

Na vratima je stajala devojka.

Nosila je dugu, lepršavu belu haljinu koja joj je padala niz vitko telo. Duga kosa joj je bila crna poput noći i padala u blagim talasima niz leđa. Njene smeđe oči bile su blage, potpuno drugačije od Gaidovih... tople, ljubazne, bez trunke pretnje. Ali opet... U njima se nadzirala neka tama i neopisiva bol.

- Vidim da ti je moj brat dao prsten. -

Valerija je pogleda s oprezom, nesvesno stisnuvši šaku oko nakita.

- Ti si… njegova sestra? Zar ne? -

Šiera se blago nasmejala i ušla u sobu, zatvarajući vrata za sobom.

- Da. Moje ime je Šiera. - ljubazno je klimnula glavom

Valerija je ustala sa kreveta, i dalje ne sklanjajući pogled sa nje. Šiera joj je prišla polako, bez naglih pokreta, a zatim pogledala prsten.

- Zašto ti ga je dao? - pitala je radoznalo.

Valerija je na trenutak želela da kaže istinu... da nema pojma zašto, da verovatno ne može ni da ga koristi. Ali umesto toga, slegnula je ramenima.

- Rekao je da je to znak zahvalnosti... -

Šiera se blago nasmejala, a zatim se okrenula i prišla prozoru. Rukom je lagano pomerila zavesu. Svetlost je obasjala njenu bledu kožu.

- Znam da te moj brat plaši. - rekla je tiho. - Znam kakav je. -

Valerija nije odgovorila.

- Ali on nije oduvek bio takav. - nastavila je Šiera, gledajući u meteore koji su plesali kroz svemir. - Kada smo bili deca, bio je drugačiji. Štitio me je od svega. Voleo je da se smeje. -

Valerija ju je posmatrala.
-Šta se dogodilo? -

Šiera je uzdahnula i spustila pogled.

- Izgubili smo roditelje. -

Valerija je progutala knedlu.
-Žao mi je. -

Šiera je klimnula glavom.
- Kao što verovatno znaš... Naše Carstvo je hiljadama godina bilo prognano u tamu...

Naši roditelji su svojim moćima pokušali da nas spasu i vrate Panterasu u Magičnu dimenzij, ali nisu uspeli... Bar ne u potpunosti. Uspeli su da povrate našu palatu, ali po cenu sopstvenih života. Od tada, Gaid i ja lutamo po granici magične dimenzije, sa našim preostalim slugama u nadi da ćemo povratiti svoje carstvo...
Od kada smo ostali sami, Gaid je postao opsednut jednom stvari, da vrati naše carstvo. Da pronađe put nazad iz ove tame. I da se osveti celoj magičnoj dimenziji -

Valerija je osećala kako joj se srce steže.

- Njegovo srce preplavila je mržnja. -  rekla je Šiera.
-  ništa do sada nije moglo da ga izleči. Ni ja… ni godine koje su prošle... Pa ni one veštice koje naziva svojim ljubavnicama -

Okrenula se i pogledala Valeriju pravo u oči.

- Ali možda ti možeš. -

Valerija se zapanjeno trznula.

- Šta? -

Šiera se blago nasmejala.

- Nisam nikada videla da neko na njega deluje tako… drugačije. - rekla je tiho.
- On je opasan. Prek. Hladan. Ali ti si jedina osoba osim mene pred kojom se njegova ličnost menja -

Valerija nije znala šta da kaže. Njene misli bile su u haosu.

Šiera joj je prišla i nežno uhvatila njenu ruku u kojoj je još uvek držala prsten.

- Bilo bi divno kada bi neko mogao da otopi led u njegovom srcu. - rekla je. - Možda si to ti, Valerija. -

Progutala je knedlu u grlu
- Nemam nameru da to radim - odlučno je izgovorila
- Gaid će pokušati da iskoristi moje moći i moći ostalih vila čuvarki da se osveti celoj magičnoj dimenziji... Ne želim da imam razumevanje za takvu osobu!  -

Šiera ju je gledala sa tugom u očima.

Sledećeg dana... U Alfiji
Lucija

Čas kod profesora Drena protekao je u tišini. Sve studentkinje su se fokusirale na završavanje svojih zadataka.

Devojke su bile umorne i zamišljene, misli su im i dalje bile okupirane Valerijinim nestankom. Na tabli su još uvek bile ispisane složene magijske formule koje su učili tog dana, ali ni jedna od njih nije mogla da se fokusira na njihovo značenje.

Čim je zvono označilo kraj časa, studentkinje su užurbano pokupile svoje stvari i krenuli ka vratima. Karen, Jasmin i Lucija su takođe ustale, ali kada su krenule da izađu, profesorov glas ih je zaustavio.

- Vas tri, ostanite... Želim da razgovaram sa vama -

Devojke su se zbunjeno pogledale, a zatim su ponovo sele. Profesor Dren je strpljivo sačekao da se učionica isprazni, a zatim je uzdahnuo i prešao pogledom preko njih.

Njegove tamne oči bile su pune nečega što su retko viđale, nekakve brige, ali i odlučnosti.

- Znam kroz šta trenutno prolazite. - rekao je, polako. - I znam koliko želite da pronađete svoju prijateljicu. -

Devojke su ga pažljivo slušale, ne znajući kuda vodi ovaj razgovor.

Dren je skrenuo pogled ka Rini.
-... i znam da već dugo tragaš za svojom sestrom.. -

Karen ga je bila zatečena.

Nastavio je da govori;
- Nisam vam do sada rekao, ali znam šta su te veštice uradile Rini. -

Čim je izgovorio njeno ime, Karen je trznula glavu ka njemu, a Jasmin i Lucija su se zagledale.

- Šta? - Karenin glas bio je jedva šapat.

Profesor Dren je odložio marker kojim je do tada bezvoljno kuckao po stolu i spustio ruke na sto ispred sebe.

- Dok je još bila u školi, Rina mi je priznala da je veštice iz Panterase progone. - rekao je tiho. - Pokušavao sam da joj pomognem, ali… nisam uspeo. -

Karen je naglo ustala, njene plave oči su sevale.
- Vi ste znali? Sve ovo vreme? -

Dren je mirno klimnuo glavom.

- Znao sam. I krivim sebe što je nisam uspeo spasiti. -
Njegov glas je bio pun kajanja.
- Istraživao sam o Panterasi, ali nisam uspeo mnogo da saznam... obećao sam joj da ću naći način da zasutavim te veštice... -

Karen se uspravila pa stegnula pesnice.
- Zašto ste se toliko zanimali oko moje sestre? - upitala je uz uzdahnula

- Zato što mi je bilo stalo do nje... -

Njegov odgovor ih je ostavio bez teksta.

- Te noći kada je nestala, trebala je da se sastane sa mnom u Slobodnoj šumi... -

Karen je zapanjeno zurila u njega, dok su Jasmin i Lucija sedele bez reči.

- Ali veštice su bile brže. Pronašle su je pre mene i odvukle je u Panterasu. -

Devojke su bile šokirane.

- Trebalo je da nam to kažete ranije. - Jasminin glas bio je ispunjen bolom i razočaranjem.

Dren je sklopio oči na trenutak, a zatim ih ponovo otvorio.
- Znam... Ali ne biste mogli ništa učiniti tada. Radio sam na činima da ih pronađem. I sada konačno imam nešto. -

Devojke su podigle pogled ka njemu, sa iskrama nade u očima.

- Mogu završiti čini koje će otkriti gde se nalazi Gaidov dvorac. -  rekao je. - Ali za to mi je potreban poseban kristal. -

- Kakav kristal? - upitala je Lucija.

Dren je pogledao u nju.
- Kristal Prvog Sunca. On se nalazi na Solariji. -

Lucija je zapanjeno udahnula.
- Solarija?… moja rodna planeta. -

Dren je klimnuo glavom.

- Taj kristal je neophodan za završetak mojih čini... To je jedini način da pronađemo Panterasu. - rekao je ozbiljno.

Karen je odjednom shvatila nešto što ranije nije smela ni da pomisli...Izgledalo je da Dren ne radi za Gaida. On nije pokušavao da otme njenu sestru, već da joj pomogne.

Duboko je udahnula i pogledala ga pravo u oči.
- Pomoći ćemo vam, profesore - rekla je odlučno.

Jasmin i Lucija su klimnule glavama u znak saglasnosti

Panterasa
Irena

Irena i Megara su hodale kroz mračne
hodnike palate, crne haljine lagano su se vukle na starim kamenim podovima. Obe su bile oprezne, ali njihov razgovor bio je pun napetosti.

- Ne mogu da verujem da je Gaid zainteresovan za tu... vilu -
izustila je Irena kroz stisnute usne, njen pogled bio je oštar i pun gneva.
- Ta Valerija... Toliko je slaba... A opet, privukla je njegovu pažnju. -

Megara je podigla obrvu, njen izraz lica bio je smiren.
- Ne budi tako sigurna u to. Možda nije uopšte to što misliš, ali činjenica je da Gaid oseća nešto prema njoj. To nije nešto što možemo da ignorišemo. -

- Ljubomorna sam, priznajem! - ispalila je Irena, gnevitim korakom udarajući po kamenom podu.
- Zar ne vidiš kako je tretira? Umesto da je drži u pritvoru kao i onu drugu čuvarku koju smo mu ulovile... Mislim, on je moj! I tako je bilo oduvek! -

Megara je zastala i okrenula se prema Ireni, spustivši ruke u mantil.
- Naš! - ispravila ju je

Irena je prevrnula očima - Naš.. - mrzovoljno je ponovila

Megarine oči su bile mirne, ali i izuzetno proračunate.
- Razumem tvoje osećanje, ali ne zaboravi. On je nepredvidiv. Možda je ona samo još jedna igra za njega. -

Irena je odmahnuo glavom.
- Ne, Megara. On se menja. Nije to samo igra. Neko vreme sam gledala kako reaguje pred njom -

Megara je nastavila da ide ispred nje, tišina je na trenutak popunila hodnik dok su se približavale velikim, metalnim vratima koja su vodila u dublje delove palate. Kada je Megara progovorila, njen glas je bio hladan i proračunat.

- Znaš šta bih ti predložila, draga moja? -, upitala je sa podlim smeškom.
- Zašto se ne rešimo te male vile? -

Irena se zastavila, pogledi su im se sreli.
- Kako? -, upitala je sumnjičavo, ali i sa dozom nade.

- Ako pokušamo da joj naškodimo direktno, sigurno će nas ubiti - odgovori Megara.
- Ali postoji nešto... nešto što možemo da učinimo, a da on ne sazna. -

Irena je nestrpljivo čekala, dok je Megara nastavila:
- Sećaš se minotaura u katakombama? -

Irena se na trenutak zbunila.
- One velike zveri? Koja je zatočena? -

- Da, upravo njega - potvrdi Megara, zlovoljno se smešeći.
- Možemo ga osloboditi, narediti mu da napadne Valeriju. Dok budemo daleko, neće biti nikakvih tragova koji bi nas povezali sa napadom. A Gaid će misliti da je to samo nesreća. -

Irena je dugo razmišljala.
- Ali.. - započela je, - šta ako on prepozna da je to nešto više od slučajnosti? -

- Nema šanse - odgovorila je Megara sigurno.
- Minotaur je toliko divalj i nekontrolisan da neće biti moguće povezati nas s njim -

Irena je klimnula glavom, pomalo nervozno.
- Znaš, možda imaš pravo. Ako ga oslobodimo, on će učiniti posao za nas... Volim što si tako povarena! - nasmejala se
- Učinićemo sve na brzinu, i nestajemo pre nego što Gaid primeti. -

Obe su se zaputile ka stepenicama koje su vodile prema katakombama

. . . . . .