Panterasa
Valerija

Hodala je mračnim hodnicima palate
Hodnici palate bili su hladni i tihi, osvetljeni samo slabim plavičastim plamenovima koji su titrali u uklesanim zidnim fenjerima. Valerija je polako koračala, njene bose noge dodirivale su ledeni mermer dok su joj misli bile obavijene vrtlogom sumnji i pitanja.

Zašto sam mu pomogla?

Sećala se kako je Gaid izgledao ranije... moćan, opasan, neustrašiv. A onda, u samo jednom trenu, sve se promenilo. Njegova aura je nestala, palata se zatresla, a on... on je bio slab, bespomoćan. Imala je priliku da pobegne, da napusti ovo mesto. Ali nije. Umesto toga, kleknula je pored njega, dodirnula njegovu kožu i izlečila ga.

Zašto? - to pitanje je sebi sve vreme postavljala

Zastala je na trenutak i oslonila se dlanom o hladan zid. Njeno srce lupalo je ubrzano, kao da se borilo protiv osećaja koji su se komešali u njoj. Nije mogla da objasni šta ju je navelo da mu pomogne. Možda saosećanje. A možda i nešto dublje, nešto što nije htela ni sebi da prizna.

Pogledala je oko sebe i primetila velika vrata na kraju hodnika. Bila su tamna, sa zamršenim srebrnim urezima koji su se svetlucali na slabom svetlu. Nešto u vezi sa njima izazvalo je nelagodnost u njenim grudima. Približila im se i podigla ruku, prsti su joj jedva dodirnuli hladnu površinu kada ju je ošinula snažna struja mračne magije.

Trgnula se unazad i tiho povukla ruku ka grudima. Osetila je peckanje na prstima... vrata su bila zaključana moćnim čarolijama.

Šta god da je iza njih, neko ne želi da iko sazna.
Njen instinkt joj je govorio da se tu krije nešto važno, nešto što bi moglo da joj pomogne da razume šta se dešava u Panterasi. Pogledala je oko sebe, proveravajući da li je neko posmatra. Hodnik je bio pust. Pokušala je još jednom da dodirne vrata, ali magija je opet odgurnula.

Tada su tišinu prekinuli lagani koraci.

Brzo je odskočila i sakrila se iza jednog od velikih kamenih stubova. Udišući plitko, oslonila se na hladnu površinu i provirila iza ugla.

Devojka u beloj haljini....
Valerija ju je već jednom videla u palati...Ista ona koja je prišla Gaidu kada se onesvestio... prefinjena, tiha, sa onim neobičnim sjajem u očima. Sada je posmatrala kako prilazi vratima, polako i sigurno, kao neko ko zna šta radi.

Valerija se povukla dublje u senku i sačekala.

Šiera je stala ispred vrata i podigla ruke. Njeni dlanovi zasijali su narandžastom svetlošću dok su usne tiho izgovarale drevne čini. Bile su to reči na starom drevnom Valarijskom jeziku, koji je učila u Alfiji. Nije sve razumela ali se napela, pokušavajući da zapamti svaku reč, svaki pokret.

- Valar morgulis, valar dohairas - izgovorila je devijka u belom.

Svetlost je prešla preko vrata poput talasa, prigušujući tamnu magiju koja ih je čuvala. Valerija je gledala, ne usuđujući se da trepne. Bila je sigurna, iza tih vrata krije se nešto ključno.

Vrata su se polako otvorila uz tih zvuk škripanja. Šiera je zastala, osluškujući, a zatim ušla unutra.

Valerija je ostala iza stuba, srce joj je udaralo divlje u grudima.

Šta se krije unutra?

Vrata su se zatim zatvorila a ona se okrenula i otrčala.

Valerija je hitro hodala hodnikom, srce joj je još uvek ubrzano kucalo od onoga što je videla. Šiera je znala neku tajnu... a ona je morala da je otkrije. Ipak, nije smela da bude nepromišljena.

Na drugom kraju hodnika primetila je odškrinuta vrata. Mekan srebrni odsjaj probijao se kroz pukotinu, privlačeći je poput nečega što ne može da ignoriše. Prišla je pažljivo, osluškujući, a onda još nežnije gurnula vrata i ušla unutra.

Velika prostorija se pred njom otvorila poput scene iz nekog sna. Na sredini sobe nalazio se ogroman krevet, prekriven tamnim baršunastim čaršavima, a sa visokog plafona spuštale su se duge, prozirne zavese koje su lelujale na nevidljivom povetarcu. Njihova lagana igra bacala je senke po zidovima, stvarajući iluziju pokreta, kao da soba sama diše.

Vazduh je bio gust, hladan, sa blagim mirisom nečeg starog, nečeg tajanstvenog. Osećala je da tama ove prostorije nije obična... nije bila zastrašujuća na uobičajen način, već duboka, prisutna, kao da posmatra.

Ali onda je njen pogled pao na prozor.

Prišla mu je polako, nesvesno zadržavajući dah.

Čim je pogledala napolje, oči su joj se raširile u čistom, iskonskom čuđenju.

Ispred nje nije bilo pejzaža, nije bilo planina, niti reka.
Bila je okružena svemirom.
Crna beskonačnost širila se u svim pravcima, prošarana milijardama zvezda koje su treperile kao sitni dijamanti. Meteori su leteli u daljini, ostavljajući za sobom svetlucave tragove, a udaljene galaksije obasjavale su prostor svojim nestvarnim bojama, ljubičastim, plavim, zlatnim. Pojedine planete ležale su u daljini, neke blede i hladne, druge užarene poput plamena.

Valerija je osetila kako joj se stomak steže.
- Daleko sam. - izgovorila je dok joj se vilica tresla
Daleko od kuće. Od Alfije. Od svojih prijatelja.

Odjednom je njen položaj u svemiru postao stvaran, opipljiv. Bila je zarobljena u ovoj palati, negde usred ničega, miljama i miljama daleko od svega što joj je poznato.
Stegla je pesnice, pokušavajući da smiri disanje. Strah je preplavio svaki deo njenog bića...ne samo zbog daljine, već i zbog neizvesnosti.
Koliko je vremena prošlo? Da li su njene drugarice shvatile gde je? Da li je uopšte moguće izaći iz ovog mesta? Da li je uopšte neko traži?

Odmahnula je glavom, pokušavajući da odagna paniku. Okrenula se od prozora i pogledala ka krevetu.
Delovao je kao da zrači nekom čudnom, uspavljujućom energijom. Jastuci su bili ogromni, meki, a tamni prekrivači delovali su kao da bi mogla da utone u njih i nestanu u snu. Gotovo je osećala kako joj kapci postaju teži samo gledajući ga.
Ali nešto drugo privuklo je njenu pažnju.
Na suprotnom zidu visila je slika.
Prišla joj je polako, osvetljena samo slabim odsjajem svetlosti iz svemira.
Na njoj je bio kraljevski par.
Muškarac je nosio dugu crnu odoru, bogato izvezenu srebrnim nitima.
Tamne oči su zračile nečim neprirodnim, nečim što je delovalo kao da prodire pravo u njenu dušu. Bio je to pogled koji nije poznavao milost, pogled nekoga ko je navikao da vlada i da mu se svi pokoravaju.
Kraljica pored njega bila je lepa, sa ljubaznim pogledom. Njena koža je bila svetla, skoro prozirna, a duga srebrna kosa padala joj je niz leđa.

Ko su oni?
Udahnula je duboko i povukla se korak unazad.

Na stočiću ispod slike nalazila se elegantna kutija za nakit, crna sa zlatnim urezima nalik drevnim simbolima. Nesvesno je pružila ruku i podigla je, osećajući njenu hladnu, glatku površinu pod prstima.

Otvorila je poklopac.

Unutra, na plišanoj postavi, nalazio se prsten.
Bio je masivan, zlatni, sa plavim kamenom u sredini koji je izgledao kao da u sebi sadrži plamene odsjaje, poput zarobljene vatre. Srce joj je ubrzano zakucalo... prepoznala ga je.
Isti takav prsten imala je Karen. Tada se setila njenih reči. Takve prstenove imaju samo dve princeze sa Androsa... Karen i Rina.
Shvatila je da, ako je njen prsten ovde, onda je i Rina sigurno negde u ovoj palati.

- Moram da je nađem - prošaputala je sebi u bradu.

Pitanja su joj prostrujala mislima, ali nije imala vremena da razmisli o njima, jer ju je odjednom presekao dubok, miran glas iza njenih leđa.

- Dopada ti se taj prsten? -

Valerija je trzajem ispustila prsten iz ruke, a hladan metal je tiho zazveckao na mermernom podu.

Naglo se ispravila i okrenula, a srce joj je poskočilo kad je videla Gaida kako stoji na vratima. Njegov ozbiljan izraz lica delovao je opasno, ali u njegovom pogledu nije bilo ljutnje.

Srebrna kosa mu je još uvek bila mokra i padala u nesputanim pramenovima preko širokih ramena i gornjeg dela leđa. Shvatila je da je upravo izašao iz kupatila. Bio je nag, osim donjeg dela svilene široke pidžame, koja se meko spuštala preko njegovih kukova.

Njegovo telo je bilo snažno, mišićavo, sa jasno oblikovanim prsima i ramenima. Koža mu je bila bleda, ali s blagim srebrnastim odsjajem, kao da reflektuje svetlost plavih plamenova koji su svetleli u uglu prostorije.
Bio je privlačan i lep mladić.

Osećala je njegovu energiju u vazduhu.. moćnu, gustu, gotovo opipljivu. Ta energija širila se prostorijom.
Prilazio joj je polako, ali nije osećala potrebu da beži. Ali ipak, što joj je bio bliži to je njeno srce brže lupalo.

Shvatila je... bila je u njegovoj sobi.
Nije delovao besno što ju je zatekao ovde. Njegov pogled bio je... drugačiji. Gotovo saosećajan.

- Šta tražiš ovde? - pitao je tihim, ali prodornim glasom.

Valerija je stegla ruke iza leđa, pokušavajući da deluje sigurno u sebe.
- Zalutala sam, - odgovorila je, odmereno birajući reči.

Gaid ju je posmatrao još trenutak, a zatim je polako podigao ruku. Magija se pokrenula u vazduhu... prsten koji je pao podigao se sam od sebe i tiho poletao ka njemu.
Uhvatila je dah dok ga je gledala kako se kovitla u vazduhu pre nego što je sleteo u njegovu otvorenu šaku.

Čvrsto ga je stegao.
- Da li ti se dopada? - upitao je, a u njegovom glasu bilo je nečeg neočekivano mekog.

Valerija je na trenutak poželela da mu kaže istinu.. da joj je poznat, da ga je već videla kod Karen... ali tada je shvatila da to nije pametno.
Umesto toga, ugrizla se za usnu i klimnula glavom.
- Lep je. -

Njegov pogled se nije pomerio s nje.
Pažljivo ju je odmeravao.

- Da li pripada onoj devojci u belom? - pitala je, pre nego što je uspela da se zaustavi.

Neko vreme Gaid je ćutao.
Zatim je polako odgovorio:
- Ona mi je sestra.-

Valerija je trepnula. Nije očekivala taj odgovor.
Šiera mu je sestra? To je značilo da je i ona deo ovoga, deo tame koju je osećala ovde.

Dok je razmišljala o tome, primetila je kako joj se Gaid sve više približava.
Njegove crvene oči imale su neku čudnu dubinu, neku emociju koju nije umela da protumači. Bile su oštre, ali nije bilo pretnje u njima. Više... radoznalosti.
Njeno srce počelo je da lupa brže.
Tišina između njih postajala je sve teža.

Želeći da prekine napetost, pitala ga je:
- Kako se osećaš? Da li ti je bolje? -

Čim je postavila pitanje, videla je kako mu se izraz lica promenio.

Njegov pogled je nakratko skrenuo u stranu, kao da ne želi da je pogleda.
Shvatila je... pokušavao je da sakrije stid.
Ubola ga je tamo gde nije trebalo... U ponos.
Bio je moćan, opasan, ali ipak nije želeo da ga vidi slabog.

- Dobro sam,- rekao je tiho.

Na licu joj se pojavio smešak, zbog njegovog stida. Primetio je njen osmeh.
Ponovo se pojavila ta tišina između njih koja je bila gusta poput magle.
Gaid je i dalje stezao prsten u ruci, a Valerija je osećala njegov pogled na sebi..
pronicljiv, hladan, ali istovremeno i radoznao.

Nakon nekoliko trenutaka, progovorio je.
- Povezan sam sa ovom palatom. -

Valerija se namrštila
- Šta to znači? -

Gaid se okrenuo ka prozoru, na kojem su zvezde i meteori nastavili svoj tihi ples u beskonačnom svemiru.

- Ona crpi moju moć da bi opstala -rekao je, prelazeći rukom preko stuba na krevetu.
- Da bi se kretala. -

Valerija je trepnula, zbunjena.
- Kretala? -

- Da,- potvrdio je.
-Ova palata nikada ne stoji u mestu. Njena lokacija se menja, luta kroz svemir. Tako nas niko ne može pronaći. -

Pogled joj je postao oštriji.
Gaid se blago osmehnuo, ali taj osmeh nije bio topao. Bio je pun gorčine.
- Moje carstvo je još uvek izgubljeno u Mračnoj dimenziji u kome je prognano pre više hiljada godina -

Valeriji se stomak stegao.

- Izgubljeno? - prošaputala je.

Gaid je klimnuo glavom.
- Dok se ne vrati... dok ga ne vratim, ja sam taj koji mora da održava palatu svojim moćima. -

Shvatila je.
U njegovom glasu nije bilo žaljenja, samo surove činjenice.

- Zato ti trebaju čuvarke, zar ne? - upitala je, sužavajući oči. - Zato su te veštice napale mene i moje prijateljice. Zato su nas tražile. Trebamo ti da vratiš svoje carstvo? -

Gaid ju je pogledao. Ovaj put bez osmeha.
Njegove crvene oči delovale su još tamnije u prigušenoj svetlosti sobe.

- Tako je - rekao je hladno.
- Sada znaš istinu -

Valerija se trgne.

Gaid je i dalje stajao ispred nje, stežući prsten u ruci, dok su njegove crvene oči pratile svaki njen pokret.

- Zašto si mi pomogla, tada? - upitao je iznenada, prekidajući napetost koja se između njih širila poput nevidljive sile.

Valerija nije odmah odgovorila. Znala je da bi trebala reći nešto razumno, nešto smisleno. Da mu kaže da je to bio impuls, instinkt, nešto što bi učinila za svakog. Ali u njenim mislima nije bilo pravog objašnjenja.

- Ne znam, - izgovorila je naposletku.

Gaid ju je posmatrao u tišini, a zatim se njegov pogled promenio... kao da je u njenim rečima pronašao nešto više nego što je izgovorila.
U sledećem trenutku, pre nego što je uspela da shvati šta se dešava, zakoračio je napred i prislonio joj toplu ruku na vrat.
Valeriji je dah zastao.
Njegovi prsti bili su čvrsti, ali ne grubi. Dlan mu je bio topao, a palcem joj je blago dodirnuo ivicu vilice. Osetila je kako joj srce ubrzano udara u grudima, dok joj se u stomaku širio čudan osećaj... nije bila sigurna da li je to strah, trema ili nešto drugo, nešto što nije želela da imenuje.

- Šta...? - prošaptala je, ali nije stigla da završi rečenicu.

Njegove usne dodirnule su njene.

Bio je to iznenadan, ali nimalo nesiguran poljubac. Njegova blizina bila je opojna, preplavila ju je toplina, ali i neizvesnost. Znala je da bi trebalo da se odmakne, da ga odgurne, da mu pokaže da nije njegova zarobljenica u svakom smislu te reči. Ali njeno telo nije slušalo.

Kao da je nešto jače od nje same govorilo da ostane.

Njegova ruka skliznula je sa njenog vrata, a ona je napravila korak unazad, pokušavajući da povrati dah.
Gaid ju je i dalje posmatrao, ali ovog puta nije bilo osmeha na njegovom licu. U njegovom pogledu videla je nešto... zbunjenost? Zaintrigiranost? Možda čak i neku vrstu sukoba unutar njega samog.

Nije rekla ništa.
Nije ni on.

Umesto toga, podigao je šaku u kojoj je i dalje držao prsten, ispruživši ruku ka njoj.

- Uzmi ga, - rekao je tiho.

Valerija je pogledala prsten, a zatim u njega.

- Zašto? - upitala je dok je prstima dodirivala usne, na kojima je i dalje nekako osećala njegove tragove.

- U znak zahvalnosti. -
Njegov ton bio je ozbiljan, ali u njegovim očima i dalje je bilo nečega neizrečenog.

Pružila je ruku i prsti su joj lagano dodirnuli njegovu kožu dok je uzimala prsten. Osetila je kako kroz nju prolazi čudna struja energije... ne mračna, ali ni svetla.

Prsten je bio hladan na njenoj koži.

Gaid ju je i dalje posmatrao, kao da nešto očekuje.
Ali Valerija nije znala šta.

Polako je podigao njenu ruku i nežno joj otvorio prste. Valerija je osećala hladnoću njegovog dodira, ali se nije povukla. Pogled joj je bio prikovan za prsten koji je držao u drugoj ruci... Plavi kamen obasjan srebrnim sjajem.

Pre nego što je stigla da ga spreči, navukao joj je prsten na prst. Metal je bio hladan, ali činilo se da se istog trenutka stopio s njenom kožom. Talas nepoznate energije prošao joj je kroz telo, ali nije stigla da razmisli o tome jer je njegov glas presekao tišinu.

- Od sada pripadaš meni. -
Njegove reči bile su izgovorene mirno, bez trunke pretnje, ali su ipak u njoj probudile bes.

Povukla je ruku i stegla pesnicu, zureći u njega vatreno.
- Ne pristajem na to. - rekla je oštro.

Gaid ju je posmatrao, crvene oči su mu se suzile, ali izraz lica nije se promenio.
- Pristala si onog trenutka kada si pošla sa mnom. - odgovorio je, njegov glas bio je tih, ali imao je težinu kao i uvek
- Tvoje mesto je sada ovde, uz mene. -

Valeriji je srce udaralo o rebra. Htela je da mu odgovori, da ga natera da povuče te reči, ali deo nje je znao da je on verovao u to što je rekao.

Ljutito je prekrstila ruke.
- Da li si na isti način tretirao i ostale vile čuvarke kada si ih uhvatio? -

Gaidov izraz lica se promenio. Nestala je ona hladna smirenost, a u očima mu je zasijala neka neodređena emocija. Učinilo mu se da oseća ljubomoru u njenom tonu.

Prstima je stegao njenu ruku i ponovo joj se uneo u lice. Nosevi su im se dodirnuli.

- Nisam. -
Njegov glas bio je tih. Osećala je njegov dah.
Njegov stisak na njenom zglobu bio je čvrst, ali ne grub. Osećala je njegovu toplinu, njegovu snagu... i nešto drugo. Nešto što ju je plašilo više od svega.

Povukla se korak unazad, oslobodivši ruku iz njegovog stiska.
- Moram da idem - rekla je brzo, izbegavajući njegov pogled.

Okrenula se i požurila ka vratima.

Nije je zaustavio.

Ali dok je izlazila iz njegovih odaja, osećala je njegov pogled na sebi, poput nevidljive ruke koja ju je i dalje držala.

Alfija

Lucija

Noć se spustila, a u malom osvetljenom parku vladala je tišina, narušena samo tihim razgovorima. Lucija, Jasmin i Karen sedele su na drvenoj klupi, umotane u tople ogrtače, dok su preko puta njih, na travi, sedeli Ren, Zejn, Troj i Simon. Vazduh je bio hladan, ali niko od njih to nije primećivao.

Lucija je prodrmala rukav svog ogrtača i duboko uzdahnula.
- Ne možemo samo sedeti ovde i čekati. Valerija je tamo negde, zarobljena, a mi nemamo nikakav plan! - Njene reči bile su ispunjene besom, ali i strahom.

- Znaš da nije tako jednostavno, - uzvratila je Jasmin blagim tonom.
- Nismo ni sigurni gde se Panterasa nalazi. Gaid se godinama skriva i niko ne zna gde je njegova tvrđava... Čekaćemo da direktorka Arijela smisli sledeći potez -

- Sad imate i pomoć našeg direktora. - ubacio se Troj
- Škola za specijaliste i svi mi ćemo biti uz vile u vašoj borbi protiv Panterase -

Karen je spustila pogled.
- Ne mogu da podnesem pomisao da je druga osoba do koje mi je stalo sada tamo... Ako bih dozvolila onim vešticama da uhvate i mene, možda bih mogla da ih spasem? -

- Ni slučajno... - upozoravala je Jasmin
- Ti si jedna od poslednje dve čuvarke koje Gaid nije uhvatio... A još uvek ne znamo gde je druga -

Ren je za to vreme sedeo pogrbljeno, sa laktovima oslonjenim na kolena i šakama stegnutim u pesnice. Pogled mu je bio prikovan za tlo, ali njegov glas bio je pun emocija.
- Valerija je jaka. Možda je sada zarobljena, ali sigurno se bori, na svoj način, - nastavio je. - Ali to ne znači da treba da čekamo. Moramo je pronaći, po svaku cenu. -

Lucija ga je posmatrala neko vreme, a zatim mu se osmehivala, iako joj je izraz lica ostao ozbiljan. - Ne brini se Rene.. naći ćemo je -

- Naravno da hoćemo - rekao je Ren, podigavši pogled. U njegovim očima videla se odlučnost, ali i nešto drugo... nešto što ga je odavalo.

Jasmin je nežno nagnula glavu u stranu i prošaputala Lucijin - Stalo mu je do nje -

- Kao i svima nama - odgovorila joj je uz uzdah sa suzama u očima
- Jako mi nedostaje -

. . . . . .