Valerija se probudila iz sna. Otvorila je oči, osećajući zbunjujuću tišinu koja je okruživala prostoriju. Ležala je na velikom krevetu, a svilena posteljina je prijala njenoj koži. Prozor je bio zasiven, ali je mogla naslutiti da je noć. Pokušala je da se seti šta se dogodilo pre nego što je zaspala, ali njene misli bile su maglovite. Poslednje čega se sećala bio je razgovor sa Gaidom, a pre toga borba sa vešticama. Osećala je težinu u stomaku... brinula je o tetki i o svojim drugaricama. Nije znala gde su sada i da li su dobro?

Ustala je polako, osećajući blagu vrtoglavicu, i obratila pažnju na prostoriju u kojoj se nalazila. Bilo je mračno, ali dovoljno svetla dolazilo je iz male sveće koja je gorila na stolu pored kreveta. Oko nje su se nalazili teški crni drveni nameštaj. Osećala je hladnu atmosferu, ali ništa što bi moglo ukazivati na opasnost.

Krenula je da se približi vratima, pokušavajući da shvati gde se nalazi, ali u tom trenutku vrata su se tiho otvorila. U prostoriju je ušao sluga, obučen u tamnu odoru, s izrazom lica koji nije odavao nikakve emocije.

- Gospodar želi da vas vidi - rekao je mirno.

Valerija ga je pogledala sa oprezom, pokušavajući da razjasni situaciju.

- Gde je? Ko je gospodar? - upitala je, a njen glas je odražavao zabrinutost, iako je nastojala da ostane smirena.

Sluga je samo klimnuo glavom. - Samo pođite za mnom. -

Iako je bila oprezna, Valerija nije imala mnogo izbora. Nije imala predstavu gde se nalazi, niti šta se dešava, pa je odlučila da prati slugu. Krenula je kroz mračne hodnike, osećajući kako je sve u ovom mestu potpuno nepoznato i neobično.

Irena

U međuvremenu, u drugoj prostoriji, Irena i Megara sedele su na tamnom kauču, nervozne i zabrinute. Iako su uspele da pobegnu od borbe, nisu bile zadovoljne. Megara je nervozno prevrtala prstima preko ivice stola, a Irena je gledala u pod, razmišljajući.

- Mogle smo da uhvatimo i Karen -, rekla je Megara, uz dubok uzdah. - Tako bismo konačno završile misiju. -

Irena nije odmah odgovorila. Pogledala je prema tami sobe, razmišljajući. Megara je ipak nastavila, ponovo izražavajući frustraciju zbog neostvarene prilike.

- Da, ali sada nije vreme da se bavimo
njom. Gaid nam je naredio da je ostavimo miru - odgovorila je Irena, podsećajući je na to što je najvažnija stvar... nije bilo mesta za vlastite želje ili ambicije.

Megara je naduvano ušla u još jedan komentar, ali Irena ju je prekinula.
- Ne razmišljaj više o tome. Brine me nešto drugo -, rekla je naglo.
- Gaid je odlučio da smeste onu malu vilu u odaje, umesto u ćeliju sa ostalim zarobljenicama.... Zašto je ona bila tako posebna? -

Megara je odjednom postala ozbiljna.
- To jeste čudno -

- Moramo biti oprezne i držati je na oku dok je ovde u palati - dodala je Irena

Alfija
Karen

Devojke su se vratile u Alfiju, potpuno iscrpljene i poražene. Direktorka Arijela ih je sačekala u svojoj kancelariji, a atmosfera je bila napeta i turobna. Jasmin, Karen i Lucija su sedele na stolici, svaka na svom mestu, dok je stara direktorka stajala iza svog stola, pogledavajući ih sa ozbiljnim izrazom lica. Nije bilo ni traga njenoj uobičajenoj umiljatosti. Bila je zabrinuta.

- Zašto mi to niste odmah rekle? - upitala je direktorka, njen ton oštar i pun zabrinutosti.
- Da ste mi rekle da su vas te veštice jurile, mogla sam da vam pomognem. -

Karen je sklopila ruke na prsima, gledajući je.
- Niukoga nismo mogle da imamo poverenja. nismo mogle ni da predvidimo šta bi nas snašlo da smo bile zajedno sa vama. -

Lucija je tiho uzdahnula, nemo posmatrajući direktorku, dok je Jasmin gledala u pod, a suze su joj tiho klizile niz obraze. Nisu mogle da poveruju da je njihova prijateljica nestala.

Direktorka Arijela je smirila svoj izraz, činilo se da je svesna dubine njihove panike. Ustala je i prišla do njih. Umilno je pogledala Karen, potapšavši je po ramenu.
- Šta je učinjeno, učinjeno je -, rekla je, njen glas sada je bio smireniji.
- Ne možemo da promenimo prošlost, ali možemo da pažljivo planiramo sledeći potez. Ne možemo da dozvolimo greške. -

Jasmin je podigla glavu, iako je bila očigledna tuga u njenim očima.
- Karen, sada si ti jedna od poslednje dve čuvarke koje veštice traže... -

- Znamo da Gaid ima tri čuvarke... Valeriju, Kareninu sestru Rinu i još jednu vilu... - govorila je Jasmin sa zamišljenim izrazom lica
- Karen je ovde - nastavila je da govori
- Ali postoji još jedna vila čuvarka... Peta vila... Gde je ona? -

Direktorka je napravila čudan iraz lica.
- Pojaviće se kada dođe vreme - izgovorila je to kao da je pokušavala nešto da prikrije od devojaka.

Karen je zadrhtala, ali nije popustila.
- Koje su naše sledeće opcije? - upitala je direktorku, željna odgovora, ali i suočena sa težinom situacije.
- Da li imate predstavu gde bi Gaid mogao da krije moju sestru i Valeriju? -

Direktorka je pogledala kroz prozor, njen pogled bio dalek i zamišljen, kao da je tragala za odgovorom u svojoj unutrašnjoj viziji.
- Nije lako reći - odgovorila je tiho.
- Carstvo Pnaterasa je skriveno u najdaljim delovima magične dimenzije. Predpostavljam da se nalazi na periferiji, u prostoru koji je teško pratiti... i gde ne može biti lako doći do njega. -

Lucija je podigla ruku, nervozna.
- Ali... kako da pronađemo taj zamak? Ako je skriven, kako ćemo da dođemo tamo? -

Direktorka je spustila ruke na sto i stisnula šake.
- Moramo da koristimo sve što imamo. Zajedno, možemo da otkrijemo gde je, ali moramo da budemo oprezni. Nemate predstavu koliko su opasni ljudi s kojima se borimo. Pomoći ću vam da otkrijemo kako doći do tog mesta. Ali, morate biti spremne na sve što dolazi. -

Panterasa
Valerija

Valerija je ušla u veliku dvoranu na čijem je središtu stajao crni presto.
Na njemu je sedeo srebrnokosi muškarac kojeg je ranije srela. Navaljen na naslon, dok su mu ruke bile položene na rukohvate, a noge raskrečene.

Pred njim su stajale dve žene. Iako su joj bile okrenute leđima, prepoznala ih je.
Kada ih je ugledala, Valeriju je prošla jeza.

- Vas dve? - tiho je prošaputala

One su se okrenule i Valerija je videla dva poznata zla lica. Irena i Megara, smešile su joj se.

Stala je kraj njih, na samo par metara od prestola u kome je sedeo Gaid. Kada ju je video, ozbiljnost na njegovom licu je popustila. Pažljivo ju je odmeravao. Gledao je njenu vitku figuru, prekrivenu prozirnom belom spavaćicom.. Smeđa kosa padala joj je niz gola ramena, a njene plave oči su ga sa nepoverenjem gledale.

Irena je primetila način na koji je Gaid gleda. To ju je na neki način ljutilo. Ispružila ruku i njene moći su zaposele Valerijino telo. Naterala ju je da padne na kolena.
- Klekni pred gospodarom, vilo! - dreknula je, sa mržnjom u glasu.

Valerija je stegnula zube dok je pokušavala da se uspravi.

Gaid se odmah uspravio i povikao;
- Nema potrebe za tim... Ostavite je na miru! -

Irena se pobunila - Ali gospodaru Gaide... -

On joj nije dozvolio da završi rečenicu i pojačao svoj ton, kao da naređuje;
- Ostavite nas nasamo! Idite na vaš zadatak -

Megara i Irena su mu se poklonile a potom je Irena prišla Valeriji i šapnula joj je;
- Sada si na mojoj teritoriji, vilo... - podkačila je ramenom - Čuvaj se -

Kada su nestale u tami, Valerija je skrenula pogled ka Gaidu. Uspravila se i gledala ga pokušavajući da deluje hrabro.
- Dakle, one rade za tebe? -

Gaid je polako ustao sa prestola i prekrstio ruke
- Može se tako reći... -

Svetlost plavih plamenova koji su goreli u uglovima prostorije obasjavala je njegove mišićave ruke.

- Ti si ih poslao da nas napadnu? - upitala ga je

Tada je krenuo lagano da korača ka njoj
- Poslao sam ih da uhvate tebe i tvoju drugaricu... Nije me zanimao način na koji će to da urade -

Iako je iz njega izbijala jaka mračna energija, nekako je verovala da ne želi da joj naudi. Ali je bila na oprezu.

Uzdahnula je pa stegnula pesnice
- Sada sam ovde... - skupila je obrve i namrštila se - Šta nameravate da uradite sa mnom? -

- Za sada ništa... - odgovorio joj je mirnim tonom - Bar dok ne dovedemo i petu vilu čuvarku -

- Karen... - promrmljala je sebi u bradu

Stao je ravno pred nju. Pogledi su im se susreli. Dok je gledala njegove crvene oči, prolazila je jeza. Bila je opijena. Iako je želela da se odmakne korak unazad, nije mogla.
Polako je podigao ruku i pridlonio je svoj hladan dlan na njen obraz
- Do tada, bićeš moja gošća - rekao je to blagim ali dubokim glasom

Nekako je uspela da se trgne i povukla se unazad. Osrvnula se oko sebe
- Khm... Ovo je tvoja palata... - izbegavala je da ga ponovo gleda u oči
- Gde se nalazim? -

On je primetio da joj je neprijatno pa se nasmešio i prekrstio ruke.
- Nalaziš se u carstvu Panterase... Bar u onome što je ostalo od njega. -

Progutala je knedlu u grlu i postavila sledeće pitanje;
- Jesu li i ostale čuvarke u ovoj palati? -

On je odmahnuo glavom
- Postavljaš previše pitanja... - uozbiljio je ton

Valerija je stajala, nepomična. Osećala je težinu njegove prisutnosti, njegovu snažnu, opasnu auru koja se širila kroz prostoriju poput guste magle. Međutim, nešto nije bilo u redu.

Pred njenim očima, ta aura je počela da slabi, kao da se povlači u njega, nestajući u ritmičnim talasima. U trenutku je osetila vrtoglavicu, kao da ju je njegov pad snage povukao sa sobom. Pogled joj se zamutio, ali se ubrzo trgla i fokusirala na njega.

Gaid se uhvatio za srce, zadrhtao i koraknuo unazad, ali mu se telo odjednom oduzelo. Njegovo lice, uvek ozbiljno i suzdržano, sada je bilo iskrivljeno u bolu. Još jedan trenutak i pao je na kolena, teško dišući.

I onda, kao da je sama palata odgovorila na njegovu slabost, tlo se zatreslo. Zidovi su počeli da pucaju, duboke pukotine su se širile poput munja. Plafon je počeo da se urušava u daljim delovima odaja, kameni delovi su padali i razbijali se u prah. Ogromni stubovi su podrhtavali, kao da će se svakog časa obrušiti.

Valerija je shvatila da ima priliku da pobegne. Gaid je bio na kolenima, iscrpljen i ranjiv, a ona je bila slobodna. Mogla je da potrči, da iskoristi haos i pobegne iz ove mračne palate. Nije znala gde može da ode...

Ali nešto ju je zaustavilo.

Nije znala zašto, ali nije mogla da ga ostavi tako. Možda zbog činjenice da, iako joj je pre nekoliko sati oteo slobodu, sada nije bio gospodar situacije. Bio je samo neko ko je patio.

Ne razmišljajući više, spustila se na kolena pored njega. Njegova koža bila je bleda, a disanje nepravilno.

Stidljivo, ali odlučno, podigla je ruke i nežno ih položila na njegove gole grudi. Koža mu je bila vrela pod njenim dlanovima, ali ispod nje je osećala neobičnu prazninu, kao da mu je energija iscurila.

Valerija se setila onoga što je naučila na časovima lečenja u Alfiji... Zatvorila je oči i pustila svoju magiju da teče. Zlatasti sjaj počeo je da se širi iz njenih ruku, nežan i topao, obavijajući Gaida.

On je trznuo, iznenađen dodirom i toplinom koja je prodirala kroz njega. Njegove oči, obično hladne i prodorne, sada su bile zamagljene, gotovo nesvesne. Buncao je nešto nerazgovetno, teško dišući, ali nije pokušavao da je zaustavi.

Valerija je osećala njegovu iscrpljenost. Nije znala šta mu se dogodilo, ali je nastavila da mu prenosi deo svoje energije, ne mareći za posledice.

Gledao je njeno lice na kome se video osećaj brige.

- Zašto...? -promrmljao je promuklim glasom, dok su mu se prsti nesvesno stegli oko njenog zgloba. - Zašto... mi pomažeš? -

Valerija je podigla pogled, susrećući se sa njegovim očima. Bile su zbunjene, ali u njima nije bilo besa. Samo čista neverica.

- Ne znam...- priznala je iskreno, boreći se da razume samu sebe. - Jednostavno... nisam mogla da te ostavim ovakvog. -

Gaid ju je i dalje gledao, kao da nije mogao da poveruje u to što čuje. Njegovo disanje se polako smirivalo, a treperavi sjaj njene magije povratio mu je snagu.
U

hvatio je za ruku, kojom ga je lečila, čvrsto... Nije je puštao, kao da je želeo da ostane uz njega.

U tom trenutku, podrhtavanje palate se umanjilo, zidovi su prestali da pucaju, a komadi plafona su se stabilizovali. Kao da je sama građevina osećala da se njen gospodar oporavlja.

Valerija je lagano povukla ruke, iscrpljena, ali sigurna da je uradila ono što je trebalo.

Gaid je još uvek bio na kolenima, ali sada je izgledao drugačije. Njegov pogled više nije bio hladan i nedokučiv, već ispunjen nečim što nije mogla da protumači.

- Ne razumem... - promrmljao je tiho, još uvek posmatrajući je sa nevericom.

Valerija je samo uzdahnula i sklonila pogled.

Tada su se velika vrata otvorila i u dvoranu je utrčala devojka u belom. Valerija nije mogla da joj vidi lice jer je bilo prekriveno belim velom, ali imala je dugu crnu kosu koja se vijorila za njom.

- Brate! - povikala je. Dotrčala je do njih i pala na kolena kraj Gaida
- Šta mu se dogodilo? - uplašeno ju je upitala dok je rukama dodirivala Gaidovo lice.

Valerija je ustala i uspravila se. Nije znala ko je ona. Mogla je da oseti neku čudnu magičnu energiju koja je dopirala iz nje. Nije bila veštica, ali nosila je tamu u sebi.

- Šiera... - promumlao je Gaid - Dobro sam... -

- Ne pomeraj se, brate... Čuvaj snagu - sluge su mu pomagale da se pridigne na noge.

. . . . . . .