Portal je iznenada popustio, a devojke su, nespretno, izletele iz njega i pale jedna na drugu. Valerija je uspela da zadrži ravnotežu dok je Lucija udarila u nju, što je izazvalo pravi haos. Jasmin je skočila sa zemlje, držeći se za stomak i ispuštajući tiho jadikovanje.

- Morat ćemo da poradimo na sletanju sledeći put - zadirkivala je Lucija Karen, smešeći se kroz bolnu grimasu, dok je pokušavala da ustane sa zemlje.

- Nisam baš sigurna da volim ovu verziju teleportacije - Jasmin je uzdahnula, još uvek se držeći za stomak.

Devojke su se jedva podigle sa zemlje. Ubrzo su se oporavile, a Valerija je pogledala oko sebe. Prvo što je primetila bila je tišina. Drveće je bilo ukrašeno prolaznim lišćem, kroz koje su prolazile lagane vazdušne struje. Tu, pred njom, prostirao se park u njenom rodnom gradu.

- Stigle smo... Kastervil, - rekla je Valerija tiho, gotovo sa olakšanjem.

- Stigle smo na... Zemlju, - Jasmin je rekla, pomalo zatečena, razgledajući oko sebe.

- Nikada nisam bila u nekom ovako... običnom mestu. - Lucija je ironično uzdahnula.

- Jednostavno je, zar ne? - Valerija se nasmešila. - Ovo je moj grad. Ustvari, ovde se sve čini tako mirno i... staromodno u poređenju sa magičnom dimenzijom. -

Devojke su krenule kroz ulice. Grad je bio tiho i spokojno mesto, bez moderne tehnologije koja je bila uobičajena na njihovim planetama Nema svetlosnih reklama koje su svetlele sa svih strana, nema letećih automobila koji su škripali po nebu. Ovde su ljudi kretali običnim automobilima ili biciklima, iako su zgrade bile starinske, bile su uredne i čiste, sa svežim vazduhom i puno drveća i zelenila.

- Lepo je biti kod kuće. - rekla je Valerija
- Imam nešto da vam pokažem - upirila je prst prema kafiću sa strane ulice.

Ubrzo su prišle do ugla, gde je bio kafić u kojem je Valerija radila tokom svojih letnjih raspusta. Prizor je bio poznat, ali umesto mirnog okruženja, prolazila je devojka koja ih je zatekla.

Miranda. Njeno ime je iskočilo u Valerijinoj glavi, kao prizor iz prošlosti. Brzo je prišla, sa onim neljubaznim pogledom na svom licu. Njene oči su bile pune hladnoće.

- Valerija - rekla je Miranda, prolazeći pored njih i zaustavljajući se na trenutak. - Kad si se ti to vratila? I gde si bila sve ovo vreme? Nikome se nisi javljala. - Njene reči bile su oštre, bez osmeha.

Valerija je odgovorila smireno, skrivajući pravu istinu, kao što je uvek činila.
- Bila sam na fakultetu, u inostranstvu, samo sam došla na nekoliko dana da posetim svoju porodicu. -

Miranda je pogledala ostatak devojaka, odmeravajući ih od glave do pete.
Devojke su se isticale od ostalih ljudi. - Zanimljivo. Pa... vidimo se - dodala je, okrećući se i nestajući u prolazu.

Lucija i Karen su se odmah okrenule prema Valeriji.

- Da, ona mi nije baš simpatična - rekla je Lucija s podignutim obrvama.

- Deluje neljubazno - dodala je Karen.

Valerija je uzdahnula i klimnula glavom. - Nisam je volela. Oduvek je imala neku vrstu... zavidnosti prema meni. -

Jasmin, koja je do tada ćutala, sada je upitala: - A gde se nalazi tvoja kuća, Valerija? Povedi nas! -

- Moja kuća je na drugom kraju ulice - odgovorila je Valerija, pokazujući prema putu. - Iza uglova, u starom delu grada. -

Tako su nastavile svoju šetnju...
Devojke su stigle do kuće na kraju ulice. Bila je to starija, ali lepo očuvana kuća od crvene cigle, sa belim okvirima prozora i malim tremom ispred ulaza. Krošnja velikog kestena širila se iz dvorišta, bacajući senku na prilaz.

Valerija je stala ispred kapije i zurila u kuću, osećajući kako joj se srce steže. Toliko puta je sanjala ovaj trenutak... povratak kući. A sada, kada je konačno bila tu, osećala je pomešane emocije

- Valerija? - upitala je Jasmin tiho, primetivši kako joj je prijateljica zastala.

Valerija je trepnula, kao da se vraća iz misli. - Idemo. -

Polako su krenule ka vratima. Valerija je duboko udahnula i podigla ruku da pokuca. Zvuk njenih zglobova o drvo odjeknuo je u tišini ulice.

Nekoliko trenutaka kasnije, unutra se čuo poznati glas. - Dolazim! -

Vrata su se otvorila, a na njima je stajala njena tetka... žena u kasnim četrdesetim, sa prošaranom smeđom kosom vezanom u opuštenu punđu i toplim, ali iznenađenim očima. Nosila je jednostavnu haljinu pastelne boje, a preko nje šarenu kecelju.

- Valerija? - izgovorila je njeno ime gotovo šapatom, kao da ne može da veruje da je stvarno vidi.

Valerija je osetila kako joj se suze skupljaju u očima. - Tetka... -

U sledećem trenutku, žena ju je privukla u snažan zagrljaj, obuhvatajući je rukama kao da se plaši da će nestati ako je pusti.

- Oh, dušo... ne mogu da verujem da si to ti.... Zašto mi nisi javila da ćeš doći? -

Valerija je stegnula vilicu, boreći se sa emocijama. - Puno se toga dogodilo... Neplanirano sam došla -

Tetka ju je odmakla taman toliko da je pogleda. Njene oči su bile pune brige, ali i beskrajne ljubavi. - Važno je da si sada ovde. -

Valerija se nasmešila kroz suze, a onda se okrenula ka svojim drugaricama. - Tetka, ovo su moje prijateljice... Lucija, Jasmin i Karen. -

Tetka je trepnula, brzo brišući oči rukom i stavljajući osmeh na lice. - Oh, drago mi je što vas upoznajem! -

Lucija je prva pružila ruku. - Drago mi je, gospođo. -

- Samo me zovite Lijana - ispravila ju je žena s toplim osmehom.

Jasmin i Karen su se takođe ljubazno javile, a Lijana ih je sve pozvala unutra.

Kuća iznutra nije se mnogo promenila. Zidovi su bili prekriveni policama sa knjigama i starim fotografijama. Nameštaj je bio starinski, ali dobro očuvan, sa mnoštvom jastuka na foteljama i kauču.

Dok su se devojke udobno smeštale, Valerija nije želela da gubi vreme.

- Tetka, moram s tobom da razgovaram o nečemu veoma važnom... To je zapravo i razlog zašto sam se ovako brzo vratila iz Alfije -

Lijana ju je pogledala ozbiljno, osećajući da nije reč o običnom razgovoru. - Naravno, dušo. Da li je sve u redu? -

- Odakle da počnem? - Valerija je duboko udahnula.

- Ja ću početi, Vali - prekinula ju je Karen i uhvatila je za ruku. Uspravila se i pogledala ka Lijani.

- Moja sestra je nestala pre godinu dana u Alfiji... - Karen je duboko udahnula
- Za sve ovo vreme nisam uspela da je nađem ili da saznam bilo šta o njenom nestanku, sve do nedavno... -

Lijana ju je slušala sa pažnjom. Imala je ozbiljan i uplašen izraz lica.

- Ne znam razlog zašto je oteta - nastavljala je da govori - Ali mislimo da ovo ima nekakve veze sa tim -
Karen je iz džepa izvukla papirić na kome je bila nacrtana petokraka zvezda sa mesecom u sredini.

Lijana ga je uzela u ruke i promrmljala u tišini - Panterasa... -

Devojke su razmenile iznenađene poglede

- Ti si čula za to, tetka? - upitala ju je šokirano.

Lijana je duboko udahnula i prekrstila ruke.
- Bojala sam se da če se ovo jednom dogoditi... -

Devojke su je slušale u šoku

- Šta to? - upitala ju je Valerija, sa zabrinutim izrazom lica.

- Da li je neko pokušao da vam naudi, devojke? - upitala ih je, tako da je ostavila utisak kao da nešto zna.

- Veštice... - odgovorila je Karen, na šta su Lucija i Jasmin klimnule glavama.

- Valerija, ti si u velikoj opasnosti... -
Lijana se nagnula ka njoj, ne skidajući ozbiljan izraz lica
- Ne smeš da se vratiš u Alfiju... - tada je skrenula pogled ka ostalima
- Možda je opasno i za vas, devojke -

Valerija se namrštila
- Hoćeš li nam reći šta znaš? Šta to kriješ od mene... -

Lijana je duboko uzdahnula
- Izgleda da je vreme da saznaš sve... -
Uspravila se i prekrstila ruke
- Carstvo Panterase je pre mnogo vekova pokušalo da osvoji magičnu dimenziju... Izgleda da se sada konačno vratilo -

- Znamo za tu priču - komentarisala je Jasmin - Ali kakve to veze ima sa Valerijom, Karen i njenom sestrom? -

Lijana je nastavila - Panterasu su porazile pet vila čuvarki. One su u sebi imale moći Zmajeve magije. Jedne on najmoćnijih sila u Magičnoj dimenziji...
Vekovima se ta moć prenosila sa generacije na generaciju. Jedan od pet delova te magije je završio na planeti Zemlji i naša porodica ju je čuvala... -

Valerija nije mogla da veruje u ono šta čuje - Ali zašto mi to nisi rekla ranije? -

- To je bila moja greška... Htela sam da te zaštitim... - Lijani su oči bile pune suza
- Tvoja majka... a moja sestra, Marija, bila je čuvarka zmajeve vatre... -

- Mama? - ponovila je Valerija.

- Ali pre petnaest godina, dok si ti bila još jako mala... Grupa čarobnjaka koja je vekovima lovila zemaljske vile, ju je napala. Tvoja majka je morala da zaštiti moć Zmajeve magije i odlučila je da je prenese na tebe... Kada je to uradila, suočila se sa tim čarobnjacima i... -

- Da li su ti čarobnjaci bili iz carstva Panterase? - upitala je Jasmin.

- Ne... - rekla je - Čarobnjaci koji su napali Mariju, lovili su zemaljske vile... i oni su krivi zašto danas nema magije na Zemlji.... Ali neprijatelji koji vas sada jure su mnogo opasniji od njih -

Karen je ustala sa kreveta i okrenula se
- To znači da smo ja, moja sestra i ti Valerija, tri od pet čuvarki zmajeve vatre -

- Ali gde su druge dve? - upitala je Lucija.

- Mogu biti bilo gde - Lijana se namrštila
- Možda su već uhvaćene, zajedno sa tvojom sestrom, Karen -

- Šta sada da radimo? - zapitala se Jasmin.

- Ne znam... - Valerija je zabrinuto odmahnula glavom.

- Ostaćete ovde... - predložila je njena tetka - Zemlja je izvan granica magične dimenzije i biće im teže da vas nađu... Ja ću pozvati direktorku vaše škole i objasniti jok sve... Ona će znati šta dalje -

Devojke su pristale na to.

Panterasa
Gaid

Vrata su se naglo otvorila, bez kucanja. Šiera je ušla u Gaidove odaje s uobičajenim smirenim, ali odlučnim korakom. Njena duga bela haljina vukla se po tlu dok je prilazila prestolu.

- Gospodaru - rekla je, njen glas bio je hladan, ali u njemu se nazirala hitnost.

On ju je pogledao ispod obrva.
- Sestro? Šta je bilo? -

- Imamo problem... Magični trag vila čuvarki je nestao. -

Gaid se uspravio, oslonivši laktove na kolena. - Kako to misliš nestao? -

Šiera je prekrstila ruke. - Pre samo nekoliko trenutaka, jasno sam ih osećala u Alfiji. Njihova energija je bila prisutna, ali onda… kao da su isparile. Nestale bez traga. -

Njegove oči zasijale su besom. - To znači da su napustile magičnu dimenziju. -

Šiera klimnu glavom. - Najverovatnije. Pitanje je gde su otišle? -

Gaid se nasmejao, ali u tom osmehu nije bilo ničeg toplog. - To nije važno. Gde god da su, pronaći ćemo ih. -
Ustao je sa prestola, a srebrna kosa mu je pala preko ramena dok je koraknuo prema sestri. Njegova pojava zračila sangom.
- Pozovi Irenu i Megaru. Ovoga puta, neću ih slati same. Lično ću krenuti s njima - rekao je glasom u kojem nije bilo mesta raspravi.

Šiera se osmehnula, očigledno zadovoljna. - Mudra odluka, brate. -

. . . . . . . .