Dvorana Panterasa

U ogromnoj, mračnoj dvorani, jedini izvor svetlosti dolazio je od plavičastih plamenova koji su treperili na masivnim kamenim stubovima. Zidovi su bili od crnog mermera, prošarani srebrnim venama koje su se svetlucale poput zvezdanog neba. Na tavanici su se nalazili reljefi starih bitaka, ispunjeni prikazima krilatih zveri i ratnika sa mačevima od plamena. Prostorijom je dominirao veliki bazen, dubok i širok, ispunjen toplom vodom iz koje se lagano podizala magličasta para. Na površini vode povremeno su se pojavljivali srebrni odsjaji, kao da je u sebi skrivala tajne moći.

Naslonjen leđima na ivicu bazena, Gaid je plutao mirno, zatvorenih očiju. Njegovo telo - izvajano i snažno, sa jasno definisanim mišićima - izgledalo je kao da je isklesano od mermera. Koža mu je bila bleda, gotovo svetlucava pod slabim svetlom dvorane, dok mu je duga bela kosa padala niz ramena, pokvašena i lepljiva od vlage. Njegovo lice bilo je savršeno - oštre jagodice, pravilan nos, pune usne koje su skrivale osmeh koji bi mogao biti i zavodljiv i smrtonosan. Ali ono što je bilo najstrašnije bile su njegove oči - hladne, ledenoplave, oštre poput noževa, pogled koji je istovremeno bio neodoljiv i smrtonosan.

Na ivici bazena stajala je misteriozna žena u beloj odori. Lice joj je bilo prekriveno tankom belom maramom, kroz koju se nazirala samo senka njenog nosa i usana. U rukama je držala malu, staklenu bočicu sa eteričnim uljem, koje je pažljivo sipala u vodu. Odmah po dodiru sa toplom tečnošću, bazen se nakratko zatalasao, ispunjen prijatnim mirisom gorskih biljaka i tamjana.

Gaid je otvorio oči, ali nije se pomerio. Pogledao je prema sredini dvorane. Tama se odjednom zgusnula, vrtela se kao oluja dok nije oblikovala siluetu. Iz senke je zakoračila mlada žena, obučena u usku crnu haljinu. Njena duga, tamna kosa padala je niz leđa, dok su njene crvene usne bile jedini upečatljiv detalj na bledom licu. Njene oči - boje tamnog ćilibara - odavale su strah dok su se susrele sa Gaidovim pogledom.

Poklonila mu se, savijajući glavu.
- Gospodaru Gaide. -

Gaid je podigao obrvu, a zatim naslonio ruku na ivicu bazena, i dalje opušten.

- Počela je školska godina u Alfiji - prošaptala je veštica, glasom koji se jedva čuo u tišini dvorane.

- Zanimljivo. - Gaidov glas bio je tih, ali prodoran. Osećao se kao nož koji se zario u meso, lagano i precizno.
- Da li si spremna za zadatak koji sam ti poverio?-

Veštica je progutala knedlu i klimnula glavom.

-Da, gospodaru. Znam šta mi je činiti. -

Gaid ju je posmatrao neko vreme, bezizražajno, a zatim se blago osmehnuo hladnim osmehom koji je terao strah u kosti.
- Onda idi. I ne dozvoli da omaneš. -

Veštica se brzo poklonila još jednom, a zatim koraknula unazad. Tama ju je ponovo obavila i nestala je u senku, kao da nikada nije ni bila tu.

Tišina je zavladala prostorijom.

Misteriozna žena u beloj odori prišla je korak bliže bazenu. Gaid je polako ustao, voda se slivala niz njegove široke grudi i trbušne mišiće, kapljice su klizile niz izvajane ruke i ramena, dok se svetlost plavičastih plamenova odbijala od njegovog tela. Kada je izašao iz bazena, njegova bela kosa bila je mokra i padala mu je niz leđa, dok su mu oči i dalje bile opasne i nepomične.

Žena u belom podigla je ruke i pružila mu crni peškir.

- Gospodaru... - njen glas bio je tih, ali pun poštovanja. - Osećam prisustvo Zmajeve magije u Alfiji. -
Gaid je polako obrisao lice, a zatim bacio peškir na stranu.

- Dakle, pojavila se još jedna... -
Njegove oči su zasijale opasnim sjajem dok je pogledao u tamu dvorane.
- Vreme je da povratim ono što mi pripada. -

Alfija

Stotine učenica stajale su u velikom dvorištu škole, uzbuđene i radoznale dok su se sunčevi zraci prelamali preko belih zidina škole. Alfija, sa svojim visokim kulama, vitražima u bojama duge i raskošnim vrtovima, bila je prizor koji oduzima dah. Prostrano dvorište bilo je ukrašeno fontanama iz kojih su izvirali blistavi mlazovi vode, a staze su bile popločane glatkim mermerom. Cveće u raznim bojama njihalo se na blagom vetru, dok su magični leptiri lepršali između drveća.
Zvona su zvonila u čast početka nove školske godine.
Učenice su šapatom razgovarale među sobom, dok su neke od njih, učenice prve godine nervozno gledale oko sebe.

Odjednom, nebo se zasijalo. Zlatna svetlost pojavila se iznad dvorišta i počela da se spušta ka tlu. Učenice su zapanjeno gledale kako svetleća sfera lebdi u vazduhu, a zatim polako nestaje, otkrivajući staricu sede kose u elegantnom plavom odelu. Njena pojava zračila je autoritetom i mudrošću. Bila je to direktorka Arijela, poznata i poštovana vila širom cele Magične dimenzije, koja je vodila Alfiju već decenijama.

Dok je koračala napred, sve učenice su zaćutale, čekajući njene reči. Direktorka je podigla ruku i osmehnula se blagim, ali ozbiljnim izrazom lica.
Profesori su joj se poklonili.

- Dobrodošle, mlade vile! - njen glas bio je jasan i snažan, ali topao.
- Ovo je Alfija, škola koja već vekovima obrazuje i usmerava vile na njihovom putu. -
Pogledala je okupljene učenice i nastavila.

- Vaše studiranje ovde trajaće četiri godine. Tokom tog vremena naučićete kako da kontrolišete svoje moći, kako da ih razvijate i kako da ih koristite za dobro. Upoznaćete se sa tajnama magičnog sveta, ali i sa opasnostima koje on nosi. Krajnji i konačni cilj vašeg studiranja je da nučite kako da se transformište u prave vile i dobijete vaša krila. - Glas joj je bio ljubazan, pun topline.
Kratko je zastala, preletela pogledom preko okupljenih učenica, a zatim se blago osmehnula.

- Posebno želim da poželim dobrodošlicu prvoj godini. Znam da ste uzbuđene, možda čak i pomalo uplašene. Ali ne brinite - ova škola će vam postati dom, a vaše cimerke i prijateljice biće vam kao porodica. -
Na trenutak, njen osmeh je iščezao i njen ton postao ozbiljniji.

- Takođe... Nadam se da ove godine neće biti incidenata kao prošle. Svi znate o čemu govorim. -
Blagi nemir prošao je kroz publiku. Mnoge učenice su se zgledale, a šapat je počeo da kruži među starijim studentkinjama. Direktorka nije rekla više ništa o tome... samo je pustila da njene reči odjeknu u tišini.
Zatim je ponovo podigla ruku i osmeh joj se vratio.

- Želim vam uspešan početak nove školske godine! -
Učenice su zapljeskale, a zatim se redovi počeli pomerati ka prijemnim stolovima gde su se upisivale u školu.
Iako je govor završio, reč „incident" iz prošle godine ostala je da lebdi u vazduhu, poput senke nečega što još uvek nije u potpunosti razjašnjeno.

Valerija

U jednom od redova ispred prijemnog pulta, među desetinama novih učenica, Valerija je mirno stajala i sa oduševljenjem gledala svaku od pet velikih kula škole... Držala je svoju torbu preko ramena i posmatrala okolinu. Njeno srce je ubrzano kucalo.. ovo je bio njen prvi dan u potpuno novom svetu. Na Zemlji nije smela da koristi magiju, niti je imala priliku da vidi ovoliko vila na jednom mestu.

Dok je čekala, iznenada je začula svađu iza sebe. Okrenula se i u gužvi videla dve starije učenice kako prete mladoj devojci sa smeđom kosom i zelenim očima. Njene knjige bile su razbacane po zemlji.

- Gledaj kuda ideš, glupačo! - odbrusila je jedna od starijih devojaka, prekrstivši ruke.

- Stvarno, da li si slepa? Upravo si mi uprljala nove pantalone! - dodala je druga, posmatrajući devojku s prezirom.

Ostale učenice su gledale svoja posla. Delovalo je kao da niko ne obraća pažnju na njihovu raspravu.
Valeriju su ove dve devojke podsećale na one koje je sretala u svojoj staroj školi na Zemlji. Pomislila je - Zar i ovde ima nadobudnih glupača?

- Hej! Ostavite je na miru. - nekako je to izgovorila, nesvesno, ali dovoljno glasno da je one čuju.

Kada su uperile svoje poglede ka njoj, Valerija se uspravila pa došla do njih. Pogledala je u zelenooku devojku, koja je brisala prašinu sa svog džempera i nastavila da govori.
- Bilo je slučajno. -

Dve devojke su je pogledale od glave do pete.
- A ti si nova učenica, zar ne??? Zar ne trebaš da gledaš svoja posla? -

- Samo kažem da biste mogle da pokažete malo kulture - Valerija je prekrstila ruke i odmerila ih samouverenim pogledom.

Starije učenice su se narogušile.
- Tek si došla, ali uveravamo te da ćemo ti brzo skratiti taj jezik... -
Dve devojke su se okrenule i otišle uz podrugljiv osmeh.

Valerija je kleknula i pomogla devojci da sakupi knjige.

- Jesi li dobro? -
Rukom je pokušala da uzme knjigu sa zemlje ali je knjiga magijom sama uzletela u vazduh pravo zelenookoj devojci u ruku.

Valerija se na trenutak iznenadila ali je bila svesna da je u Magičnoj dimenziji normalno korsitit magiju za najobičniju stvar kao što je čišćenje sobe ili nošenje stvari... To nije mogla da radi na Zemlji. Morala je da krije svoje moći. Ali ovde to više ne mora.

- Da... Hvala ti - rekla je devojka tiho, brišući malo prašine sa korica knjiga.
- Ponela sam puno knjig i nisam uspela sve da ih strpam u kofer... zato neke magijom nosim iznad glave. - podigla je ruku i knjige su poletele iznad njih, vrteći se u krugovima.
- Nisam gledala kuda idem i nekako sma se sudarila sa one dve... Tada mi se koncentracija poremetila i magija je nestala. Knjige su pale tim devojkama na glave i malo su se naljutile - nasmešila se.

- Korice su poprilično debele - namignula je Valerija. - Sigurno ih je zabolelo -

- Da... - nasmeju se obe.
- Zovem se Jasmin. - ona joj pruži ruku da se pozdravi. - Ja sam vila prirode, sa planete Linfeje -

- Drago mi je... Ja sam Valerija. Dolazim sa Zemlje -

- Nikada nisam čula za tu planetu...Sigurno nije deo Magične dimenzije? -

- Zapravo i nije -
Valerija se osvrnula oko sebe
- Izgleda da neki ovde misle da su posebni. -

Jasmin se nesigurno osmehnula.

- Oh, naviknućeš se na to. Alfija je prelepa škola, ali čula sam da ima učenica koje su... pa, malo previše uobražene... -

Dok su čekale da se upišu, ubrzo su saznale da će deliti sobu. Zajedno su ušle u zgradu spavaonica, čiji je veliki hodnik bio obložen mermernim pločama, sa kristalnim lusterima koji su svetlucali na tavanici. Zidovi su bili ukrašeni čarobnim tapiserijama koje su se lagano pomerale, prikazujući istorijske trenutke iz sveta vila.

Kada su stigle do svojih vrata, Jasmin je otključala sobu i obe su stale u šoku.

U predsoblju su bili koferi, odeća i razbacane cipele bile su svuda. U sredini sobe, pred velikim ogledalom, stajala je plavokosa devojka u kratkoj svetlucavoj haljini... Na ruci je nosila zlatan svetlucavi nakit. Odmah se moglo videti da je neka bogatašica iz visokog društva.

Valerija i Jasmin su razmenile poglede.

- Zdravo - pozdravila ih je sa osmehom. Imala je prefinjeno držanje. Koža joj je bila bleda i nežna a njene oči su imale boju meda.

- Ti si malo preterala sa koferima - rekla je Valerija, podižući jedan par cipela sa fotelje.

- Šališ se?? Ponela sam smao najneophodnije! -

Sa leve i desne strane predsoblja nalazila su se po jedna vrata.

- Ja sam Lucija, princeza sa planete Solarije - plavokosa devojka im je prišla da se pozdravi.

- Princeza? - ponovile su obe u glas, iznenađene.

- Molim vas... Ne moramo da pravimo veliku dramu od toga - uveravala ih je, dok je kolutala očima
- Nisma ništa više posebna od vas... -

Valerija se nasmeje
- Pa to je onda olakšanje -

Lucija je uzvratila osmeh pa prekrstila ruke
- Da li neka od vas deli sobu sa mnom? -

- Ne.. - odgovorila joj je Jasmin, smirenim tonom uz blagi osmeh
- Nas dve delimo sobu -

- Znači moja cimerka još uvek nije stigla -
Lucija prevrne očima.
- Nadam se da nije ponela mnogo kofera inače neću imati mesta za sve ovo -

Valerija i Jasmin se nasmeju.

Dok su razgovarale, vrata su se naglo otvorila i unutra je ušla visoka, crnokosa devojka sa ledenoplavim očima. Sunčeva svetlost sa velikog prozora činila je da neki pramenovi njene duge kose budu ružičasti.
Stojala je uspravno i ponosno, a opet nekako distancirano.

- Pretpostavljam da ste vi moje cimerke - rekla je hladnim tonom.

Valerija je podigla obrvu.

- Tačno. - Lucija prekrsti ruke - A ti si...? -

- Karen - kratko je odgovorila.

Lucija je pokušala da je uključi u razgovor.
- Sada smo sve ovde! Šta kažete da se malo bolje upoznamo? -

- Da... Zašto da ne - složile su se Valerija i Jasmin.

- Samo napred - Karen se zaputila ka vratima svoje sobe.
- Ja ću da se odmorim... Molim vas da me ne uznemiravate -
Njih tri razmene poglede. Karen otvori vrata pa uperi još jedan pogled ka Luciji i podigne obrvu
- I molim vas da sredite ovaj nered -
Njen ton bio je odsečan i rezervisan. Osetila se nelagodna tišina dok je Karen bez daljeg razgovora ušla u svoju sobu i zatvorila vrata.

Valerija je uzdahnula i prevrnula očima.
- E, pa... Drago mi je da ja ne delim sobu sa njom -

- Mislite da joj neće smetati moje stvari? - zabrinula se Lucija, na šta Jasmin i Valerija prsnu u smeh.

.....
Kraj 1. dela. Nadam se da vam se dopao uvod u moju novu priču koju ću ovoga puta definitivno da završim 😅
Pišite mi utiske i molim vas podržite 🩷