Jesica's POV

Osetim ogromnu bol u glavi a zatim svuda u telu, najviše u rukama i nogama. Otvorim oči ali me zabljesne jaka svetlost neke lampe te trepnem nekoliko puta da bih se privikla na njenu svetlost. Zatim pokušam da ustanem ali me spreči jaka bol u rukama i nogama. Gde se uopšte nalazim?

Kad mi se vid konačno izbistri ugledam jedva poznata lica kako me ćutke gledaju. Postane mi neugodno što sam im ja u centru pažnje ali čim ugledam poznate smeđe oči postane mi malo lakše.

Natali. Dovela me je ovde i onesvestila me. Čoveče al' ima jak udarac. Poželim da protrljam vrat jer se ukočio od ove stolice ali me lanci na rukama podsete da sam vezana i sama među vukovima. Da vukovi, te poglede bih najbliže mogla da opišem vučijim. Uznemireni, besni a opet nekako mirni, staloženi kao da su ovo radili bezbroj puta i nije im problem da to urade ponovo.

Moram da priznam da kada sam prišla Natali kod one klupice nije mi bilo ni na kraj pameti da joj pretim. Samo sam htela da je razumem i da joj kažem da nije sama u ovome. Jer za ovo malo vremena što je provela sa nama, sa mnom postala mi je milija od svih njih. Ustvari postala mi je jedina prijateljica, jedina ženska osoba kojoj sam mogla da kažem sve što mi je bilo na duši. Jedina osoba koja se malo trudila oko mene osim Kena.

„Zar je stvarno bilo potrebe za ovim?” Upitam izravno Natali, tihim i mirnim glasom. Ne želim da zvučim drsko i nadmeno jer sam sama i ranjiva a oni su i više nego željni osvete i ovo im je odlična prilika da smaknu jednu brigu viška. A ja ne želim da umrem, ne želim ni da Ken umre. Više sam nego svesna da je bila odličan špiun za ovih nekoliko dana. Sve je dobro pratila i svesna sam da oni sigurno znaju svaku moju slabost i da će je sutra na bojnom polju, ako poživim da stignem do njega, iskoristiti svaku protiv mene. Smrt mi je zagarantovana u svakom slučaju osim ako po prvi put u ovom jadnom životu ne stavim sebe i svoju sreću na prvo mesto.

„Mislim da odgovor na to pitanje znaš i sama.” Spustim pogled i na neki način požalim što sam uopšte i postavila to pitanje. Prođe me jeza zbog ledenog tona njenog glasa. U pravu je, treba da me mrzi. Uništio joj je život a ja sam mu pomogla da to uradi još jednoj dobroj devojci. Ali ovog puta neću dozvoliti da više ikog povredi. Mrzim ga, mrzim ih sve. Sve do poslednjeg. Treba da gore u paklu i da više nikada ne izgmižu nazad iz njega.

„Znam da sam kriva za sve Natali, jednako sam kriva kao i ostali ali ću biti prva i poslednja koja će ti se izviniti. Žao mi je Natali, iako sigurno ne veruješ da govorim istinu, žao mi je. Znam da žao mi je nije dovoljno da bih se iskupila za sve zlo koje sam činila tokom ovih godina ali počeću sa njim i neću stati dok god sam živa. Znam da možda ni još moja tri života neće biti dovoljna da se iskupim ali ću se svejedno truditi.” Pobegnu mi nekoliko jecaja ali ih nekako suzdržim za razliku od suza koje su se nizale jedna za drugom.

Želim da verujem da mogu biti bolja, da mogu biti dobra. To je jedina stvar kojoj se nadam i koja me nekako podize svakog jutra.

„Zar stvarno misliš da će te gluma i lažne suze sada spasiti? Zaboravljaš da sam živela sa vama, znam kako dišete, mene ne možeš slagati.” Primetim bes i bol u njenim očima kada mi se unese u lice ali se suzdrži i potpuno smireno mi saopšti svaku reč.

„Imaš potpuno pravo da mi ne veruješ ali po prvi put u svom životu mojim delima i rečima ne upravlja ni Daniel, ni Nikolas, ni Lisa, niko. Žao mi je Natali i pokušaću da se iskupim za svoje grehe iako mi ne veruješ i iako ne zaslužujem ni najmanje zrno dobrote od tebe tražim ti, tražim svima vama da mi date šansu da se iskupim.” Ovog puta se ne suzdržim već pustim da se jecaji i suze nižu. Ovo mi je poslednja šansa i ako je protraćim onda moj život stvarno nije vredeo ni za šta.

„Prestani da se trudiš, odlično znam da lažeš a i kada trebaš da umreš svesna sam da ćeš reći sve da bi se izvukla.”

„Nat, ne laže.”

Pogled kao i Natali skrenem na visokog smeđeg dečka koji me je pomno proučavao kao i smeđokosa devojka do njega. Zbunjeno ih proučim. Delovali su tako sigurno u sebe da me je i sama njihova pojava terala da se naježim čak i više nego na njegove reči. Kako je uopšte mogao da zna da li govodim istinu ili ne.

„Da li si siguran?” Prvi put od kako sam svesna visok, kovrdžav dečko progovori. Predpostavljam vođa a i po načinu na koji zaštitnički stoji kraj Natali i čovek koji je voli i kome je stalo do nje. Drago mi je da se konačno setila gde pripada i da više nije marioneta osobe koju više ne smatram za postojeću.

„Da, oboje smo sigurni.” Ovog puta smeđokosa devojka progovori i priđe bliže onom dečku stavivši ruku na njegovo rame. Ništa mi nije jasno ali na neki način oni znaju da li ja govorim istinu ili ne. Iako nisam ni planirala da lažem. Ne želim da se izvučem, želim da budem slobodna, slobodna od Danielovog uticaja. Da naučim da živim na isptavan način. Verovatno se pitate kako je moguće da zamrzite porodicu, brata, i da ga želite mrtvog. Jednostavno je. On mi vise nije niko i ništa, odavno je prestao da se ponaša prema meni kao prema osobi a tek kao prema sestri ili porodici. Ne znači mi ni približno kao trunčica prašine.

Smeđe oči me ponovo pogledaju ali ovog puta skroz drugačije. Nema ljutnje ali prezir je i dalje prisutan i znam da ga svakako zaslužujem.

„Odakle odjednom želja za iskupljenjem kada si ga do sinoć slušala kao istrenirani pas?” Upita me fiksirajući me još više za stolicu pogledom. Progutam spremajući se da priznam sve, da krenem od samog početka.

„Iz istog razloga kao i ti. Uništio mi je život Natali. Iznova i iznova. Da li uopšte možeš da zamisliš kako je kada ti bol nanosi sopstvena porodica, sopstvena krv? Da li možeš da zamisliš kako je kada kao dvanaestogodišnja devojčica u neznanju pojedeš srce svog ljubimca koji ti je kao detetu značio više nego bilo šta čega bi se mogao setiti? I što je još gore od svega on je bio osoba koja je malom bezopasnom zecu isčupao srce. Ubio je moju najbolju prijateljicu predamnom samo da bi mi tako rekao da se ne smem zbližavati sa ljudima... Da li misliš da ti trebam dalje nabrajati stvari koje je sve uradio. Ti ga želiš mrtvog zato što ti je izbrisao sećanja i odvoio te od porodice sa kojom si ponovo zajedno i srećna si, a ja ga želim mrtvog jer mi je uništio svih pet stotina godina ovog jadnog života. Želim ga mrtvog jer me je naterao da živim u strahu i poniženju sve te godine.”

Zadivim samu sebe zbog mirnoće u mom glasu. Nisam znala da ću uspeti da kažem bilo šta iz prošlosti a da ne briznem u plač. Da zagrebem zid iza kog su užasne uspomene na sve što sam doživela.

Nakon mojih reči usledi tišina. Natali skrene pogled, čini mi se, potresena nakon mojih reči. Svi oni su bili potreseni. Samo nakon dveju rečenica. Šta bi tek uredili da sam im se skroz otvorila i ispričala im sve kada bih imala vremena za to?

„Ali nije reč o mom životu. Reč je u životima miliona ljudi koje je uništio i o životima koje će uništiti ako ga ne zaustavite. Znam da ne zaslužujem da mi verujete, uopšte nemam pravo da se nadam tome ali možete se držati mojih reči da imamo zajednički cilj. Želim da budem slobodna, kao i Ken. Želimo da živimo normalno bez konstantnog nadgledanja, praćenja i strepnje. Želim da počnem da živim normalno, gotovo sam sigurna da i vi želite isto ali dok god je Daniel tu niko neće moći da živi normalno. Ne govorim samo o vama i sebi i Kenu. Govorim o svakom čoveku, ženi i detetu. Koliko još ljudi mora biti uništeno dok Daniel konačno ne plati za sve loše što je uradio?”

Pomno proučim reakcije svih prisutnih. Kao što sam i mislia. Razumni su, normalni, shvatiće, razumeće. Već vidim dvoumljenje ali znam da će ovo biti dug i težak razgovor.

„Zašto si se tek sada setila da izigravaš dobricu i heroja? Zašto si ga sve te godine trpela?” Nakon duge tišine krupne, plave oči plavuše iz ugla me prodorno, još čvršće fiksiraju za stolicu.

„Zato što je oduvek bio najjači i najspretniji među nama. Postao je vođa i svi smo ga pomno slušali. Mislite da ga niko nije odbio da su mu se svi odmah redom poklonili. Naravno da ne. Ali svako ko je pokušao bio je lep primer ostalima kada bi završio sa njim. Nikada ranije se nije pojavila veća pretnja od vas. Niko mu nije zadavao brige i muke poput vas. Nakon svake vaše pobede i njegovog poraza Ken i ja smo sve više i više dobijali nadu. Konačno smo počeli da se nadamo da i mi možemo da budemo slobodni.”

„Koliko daleko si voljna da ideš radi svoje slobode?” Usmerim pogled na kovrdžavog dečka koji je stajao do Natali. Sve vreme je ćutao i pomno pratio razgovor. Već sam sigurna da ima dosta toga isplaniranog u glavi jer mi je postavio ovo pitanje.

„Ako me pitaš da li bih umrla zbog slobode odgovor je da. Jer kad živiš dugo shvatiš šta je ustvari bitno.”

„Mislio sam u drugom kontekstu.” Ravan i hladan ton njegovog glasa me natera da se naježim i zbog toga promeškoljim u stolici onoliko koliko su mi lanci kojima sam bila vezana dozvoljavali.

„Ubila bih ga ako bih jedino tako mogla da budem slobodna.” Iznenadim samu sebe svojim rečima ali sam ipak znala da koliko god ja mislia da nisam sposobna da ga ubijem znala sam da je ona tama u mojoj duši vapila za njegovom smrću i da bi jedino tako nestala i zadovoljila se.

Nakon mojih reči skrene pogled na smeđokosog dečka koji samo klimne glavom.

Vidim Natali kako ga zabrinuto i nesigurno gleda i stiska njegovu šaku svojom i shvatim da se trenutno odlučuje o tome da li živim ili umirem.

Odjednom Natali da neki znak i svi krenu van prostorije. Ostanem zbunjena na sekund, dve ali shvatim da će se odlučivati bez moje prisutnosti. I ne ostaje mi ništa drugo osim čekanja.

Natalie's POV

„Zar stvarno razmišljate o njenom životu? Ta kučka zaslužuje da umre bez obzira na to da li se konačno ptosvetila. To što želi da se iskupi neće izbrisati sve loše što je uradila do sada.” Eli iznervirano udari nogom o pod. Shvatam da je ljuta i izfrustrirana ali ne možemo zaobići to da ćemo dobiti neverovatnu prednost u borbi sa njom na našoj strani.

„Da Eli, ne zaslužuje drugu šansu ali ipak želi da se promeni. Želi da počne ponovo i da bude normalna, zar ne žele svi u ovoj prostoriji baš to. Ko smo mi da nekome uskraćujemo nešto, ako uradimo to onda nismo ništa bolji od Danijela.” Hari koji je sve vreme bio smiren i zamišljen joj mirno da do znanja da trenutno nema mesta besu i mržnji. Moramo da se usresredimo na plan a on je postao još bolji i prepun je opcija nakon ovih desetak minuta.

„Ako ćemo da joj verujemo moramo da joj postavimo ultimatum. Ako želi da živi normalno onda će tako i živeti. Bez moći, živeće kao čovek i ona i Ken.” Koliko god mi bilo teško da se pomirim sa njenim opstankom morala sam da mislim i na ostale stvari.

„Pustićemo je i vratićete se nazad. Ako budeš primetila bilo šta ali i najsitniju sumljivu stvar odmah joj okončaj muke.” Klimnem glavom nakon Harijevih reči. Ostali su se delimično sližili. Bilo je njih nekoliko koji se nisu slagali ali odluka je doneta. Moramo misliti na plan i strategiju a ne na sopstvene hirove. Da je sve ovo po mom sama bih krenula na njih i zaklala ih sve do jednog. Ali sam svesna da to nikako nije dobra ideja.

„Ako budeš igrala po našim pravilima možda te pustimo da preživiš.” Uputim joj čvrst i ljut pogled nakon ulaska u prostoriju. Poslušno klimne glavom te zatvorim vrata prostorije.

***

„Ako budem primetila bilo šta sumljivo u vezi tvog ponašanja ili ponašanja ostalih znaj da si već mrtva.” Grubo je gurnem nakon što joj još grublje skinem lance sa ruku. Tiho opsuje trljajući ručne zglobove nakon što se okrene ka meni i klimne glavom.

„Ako se ovo ne završi dobro po mene i ne stignem da ti se zahvalim na kraju želim da znaš da mi je čast što sam imala priliku da te upoznam, ne samo tebe, sve vas.” Spusti pogled nakon svojih reči te nakon nekoliko sekundi napusti sobu zatvarajući vrata za sobom.

Nešto me stegne oko srca zbog njenih reči. Znam da ne bih trebala da se tako ponašam prema njoj i da je sve što je rekla u našem podrumu istina. Ali zašto mi nije pomogla ranije kada sam bila opčinjena? Zašto mi nije pomogla kada sam bila bespomoćna, glupa i sama?

Protresem glavom nekoliko puta da oteram misli. Ne treba da se zamaram tim stvarima. Šta je bilo bilo je, šta je urađeno urađeno je. Nema nikakvih izgovora niti razmišljanja šta bi bilo kad bi bilo. Ali ne mogu a da se nekad ne zapitam baš to.

Odlučim da pažnju sa uznemirujućih i prenatrpanih misli skrenem na pakovanje. Verovatno ćemo krenuti rano sutra a sanjiva nisam sposobna ni za šta a tek za pakovanje.

Uzmem malu putnu torbu te u nju smestim trenerke jedne helanke nekoliko majca donje rublje i neophodnu kozmetiku. Iako sam mislila da će skretanje pažnje pakovanjem potrajati duže ispostavilo se potpuno drugačije. Trebalo mi je svega petnaestak minuta.

Odpuhnem nezadovoljno te sednem na ivicu kreveta buljeći u neodređeno ali trgnem se kada začujem dobro poznat glas u glavi. Osmeh odmah pronađe pud do mojih usana i svet postane za trunčicu bolje mesto.

„Znaš da si još sinoć trebala da budeš moja, nije lepo kršiti obećanja.” Čujem mu zaigranost u glasu što me natera da se zakikoćem. Posle svega što se danas dogodilo mislila sam da neću imati snage da se nasmejem ali ipak nakon svega samo on može da me nasmeje.

„Znaš da kada mi se spava nisam raspoložena ni za šta.” Odgovorim mu iskreno te skinem kaput koji sam sve vreme imala na sebi. Izujem se i skinem pantalone zajedno sa džemperom i navučem neku široku majicu. Ne planiram da izlazim iz ove sobe za danas.

„Onda se dobro naspavaj sada jer te večeras vodim na jedno mesto.” Kao da mi je pročitao misli. Ustvari možda i jeste, možda ih čita sve vreme. Moraćemo da porazgovaramo o tome jer nekad stvarno umem da preteram i neke stvari stvarno nisu, kako da kažem, primerene.

„Gde me vodiš?” Ipak moja radoznalost prevagne. Uzbuđenje već sad prostruji mojim telom i onda mi padne na pamet da nam je to ustvari prvi izlazak. Ili ipak nije, da li smo mi uopšte u vezi? Eto još tema za razgovor. Da Natali, razgovaraćete o vašem odnosu kao što normalni ljudi rade. Bićeš normalna ponovo, samo imaj vere.

„To je iznenađenje, budi spremna, u deset te čekam ispred garaže. Hajde sad spavaj.” I odjednom tišina. Stvarno je... iritantan. Ne može mi samo tako reći da ima iznenađenje za mene i isključiti me tako. Pokušala sam da ponovo pokrenem razgovor ali sve što sam dobila sa druge strane je bila tišina.

Iznervirano odpuhnem i pomerim pokrivače na krevetu dovoljno da mogu da legnem i pokrijem se.

Iako sam mislila da ću jednostavno moći da spavam i da ne razmišljam gadno sam se prevarila.

Nije mi samo borba i konačni obračun bio u mislima, u misli mi je svratila i Džesika.

Jeste da stoji to da su Liam i Sofija potvrdili njene reči i da sigurno govori istinu jednostavno ne mogu da joj verujem. Gde je bila kada su manipulisali mnome? Kada sam se kao budala smešila svakoj Danijelivoj reči? Po bogu gde je bila kada sam se ljubi... Kako je dozvolila da mi se taj monstrum približi kada je znala kakav je zapravo?

I to nije sve. Zašto sve u mom životu mora da bude tako komplikovano? Zašto nisam jednostavno mogla da završim srednju školu, preselim se u Ameriku i upišem neki koledž. Postanem profesor jer sam to oduvek želela i možda, uz dovoljno sreće pronađem nekog sa kim ću deliti život do njegovog kraja?

Šta bih samo sada dala da ponovo mogu da budem obična devojka koja sedi u zadnjoj klupi i jedina prati predavanja, koja obožava matematiku, fiziku i hemiju dok svi ostali mrze te predmete. Devojka koja je svoje slobodno vreme provodila gledajući serije i čitajući knjige.

Tek sada shvatam ono: „Nikada ne znaš šta imaš dok to ne izgubiš.”

To je bila jedna od poslednjih stvari koje su mi prošle kroz misli pre nego što sam se, za divno čudo, uspavala.

(Hej ljudi! Znam da je prošla večnost od poslednjeg nastavka ali škola jednostavno ubija Boga u meni. Znam da nije izgovor ali ipak nemam ni jedan bolji. Idemo još dva možda tri poglavlja i to je to. Biće stvarno jako teško oprostiti se od ove priče, likova i radnje ali spremam i neke nove stvari. Samo da vam kažem da sam beskrajno zahvalna svima koji idalje čitaju! Znate da ne mogu dovoljno da vam zahvalim! Volim vas! ♥♥)