Natalie's POV

Brzo se trgnem zbog glasnog i iritantnog zvuka. Uspravim se u krevetu kao i Hari koji je bio jednako zbunjen. Ustanem iz kreveta te bacim brz pogled na digitalni sat na noćnom ormariću. Jedanaest pre podne je. Na trenutal ostanem zbunjena zbog mraćne sobe a onda shvatim da su zavese navučene.

„Nat! Natali!" Začujem Naila kako me doziva te požurim ka vratima i hodniku. Čim ih otvorim ugledam Naila kraj stepenica te mu brzo priđem.

„Šta je bilo? Kakav je to zvuk?" Upitam ga skupljajući kosu u rep.

„Mikrofon u onoj sobi, neko je pokucao i verovatno ušao u sobu." Brzo izbrblja i čim to čujem puls i disanje mi se ubrzaju i panika proradi. Mozak mi se zaledi i ostanem u mestu zatečena nekoliko trenutaka ali se ubrzo trgnem.

„Idem, vidimo se." Pozdravim Naila na brzinu te se okrenem ka Hariju. „Čujemo se." Nasmešim mu se te ostavim brzi poljubac na njegovim usnama i zamislim kupatilo koje je bilo u sklopu zajedno sa sobom.

Čim otvorim oči prvo začujem malo uspaničen glas Džesike kako me doziva. Misli Natali, brzo misli. Otvorim ormarić iz njega vadeći pastu koju odmah nanesem na četkicu za zube. Napravim malo pene i otvorim brzo vrata buncajući neke gluposti dok su mi usta bila puna paste.

Čim me ugleda smiri se i odahne od olakšanja a zajedno sa njom i ja. Ovo je stvarno bilo za malo.

„Gde si bila, prepala si me!" Priđe mi brzo stavljajući ruke na moja ramena. Izvadim četkicu iz usta te namestim zbunjeni izraz lica.

„Prala sam zube, zašto si uspaničena toliko?" Odahnem kada me ni moj zbunjeni glas ne izda. Tek sada vidim koliko je jednostavno voditi normalan život. Ne moraš da paziš na glas, izraz lica jer pričaš sa nekim ko će te ubiti ako shvati da si špiun. Želim malo normalnog u svom životu. Malo.

„Došla sam da te vidim jer si sinoć delovala jako potreseno i umorno. Prvo nisi odgovarala kada sam kucala da uđem u sobu, onda kada sam ušla nije te bilo unutra i..."

„Hej, hej, hej. Tu sam, dobro sam. Džesika ne paniči, tu sam, prala sam zube i zato nisam mogla da ti odgovorim. Smiri se." Prekinem je u njenom brbljanju pre nego što shvati svoje reči i ja joj postanem jako sumljiva. Čoveče, stvarno se uzdrmala oko ovog.

„Ali bila sam sigurna da nije bilo nikog. Nisam čula ni tvoje disanje, ni otkucaje srca." I dalje govori brzo i nespretno te ovog puta ja nju uhvatim za ramena.

„Sigurno nisi obraćala pažnju Džes. Vidiš da sam tu." Svaku reč izgovorim polako da bi razumela gledajući je u oči sve vreme te tako provedemo nekoliko trenutaka.

„Dobro?" Upitam je na šta ona klimne glavom i ja pomerim svoje ruke sa njenih ramena.

„Sada, zašto si me uopšte i tražila?" Shvatim da i dalje držim četkicu za zube u ruci te odem ponovo do kupatila. Isperem je i vratim je na mesto zajedno sa pastom te iskoristim priliku da se umijem jer nisam imala vremena.

„Došla sam da vidim kako si jer je skoro podne a od tebe nema ni traga a ni glasa." Značajno me pogleda kad izađem brisajući lice i ruke peškirom. Kao da želi da mi da do znanja da misli bukvalno. Valjda će je proći. Nadam se.

„Spavala sam do sada i jedva sam ustala." Napravim malu pauzu te vratim peškir na mesto.

„Mislim da ću ponovo da se vratim u krevet. Imam osećaj kao da nisam spavala mesecima kako treba." Sednem na krevet i onda shvatim da je sktoz zategnut i uredno namešten. Uopšte ne izgleda kao da sam ustala pre nekoliko minuta. Ali sačuvam umoran izraz lica dok se njen pogled malo duže zadrži na krevetu.

Totalno sam provaljena.

„Prepisaću ovo tvoje čudno ponašanje raskidu jer je to jedino logično objašnjenje." Izraz lica joj se odmah promeni u sažaljiv i pun razumevanja.

Ne dozvoli mi da išta kažem već samo izađe iz sobe mrmljajući jedno vidimo se pre nego što zatvori vrata.

Ogroman kamen mi padne sa srca. Taj 'raskid' de doneo mnogo dobara na ovaj svet. Sama sebi nabacim pet u svojoj glavi nadajući se da nemam uobičajno nenormalan izraz lica.

Odahnem još jednom od olakšanja te mi pažnju privuče kiša koja je i danas padala i ogromni sivi oblaci. Pomislim kako je stvarno odlično vreme za čitanje ali se ubrzo predomislim jer me umor savlada i zavučem se pod pokrivače. Nema sada ni č od čitanja za mene. Samo spavanje sa dosta s.

~*~

Okrenem se nekoliko puta u krevetu te konačno nateram sebe da otvorim oči. Zamagljen vid ne primora da protrljam oči i čim se malo izbistri moj pogled padne na prozor. Kiša je konačno prestala ali su tamni oblaci i dalje bili prisutni. Koliko sam uopšte spavala?

Ustanem i na brzinu zategnem krevet. Ponovo zavežem kosu u rep uzgred je rasčešljavajući malo rukom. Prekine me stomak koji mi da do znanja da još ništa nisam jela. Koliko je sati uopšte?

Pogledam u budilnik pored kreveta te se iznenadim kada shvatim da sam spavala samo skoro pet sati. Osećam se mnogo odmornije. A i za četiri sata popodne previše je mračno. Verovatno će i narednih dana padati koša, mislim ipak je ovo London, a još je i proleće.

Kad smo već kod toga ne bi bilo loše da se malo prošetam, da protegnem malo noge. Nije kao da ću dobiti još prilika za to. Ustvari možda mi ovo bude i poslednje šetanje uzevši u obzir gde sutra idemo.

Malo pronjuškam po ormaru i izvadim neki tamnosmeđi kaput i neke obične čizme. Ipak pustim kosu i ponesem kapu boje koja je sličila boji kaputa. Obujem čizme a kaput i kapi ponesem sa sobom jer bih definitivno trebala nešto da pojedem. Siđem stepenicama sve vreme slušajući oko sebe. Začudim se kada u kući ne čujem nikog osim Džesike koja se nalazi u dnevnoj sobi i gleda neku emisiju.

Na brzinu spremim tost koji premažem nekim džemom koji nađem u frizideru. Da li neko ovde uopšte jede nešto? Kad god uđem u ovu kuhinju čini mi se kao da je sve uvek isto. A tek kada otvorim frižider. Mogu da se kladim da je polovina hrane, pića ili šta god da se nalazilo u njemu pokvareno ili mu je istekao rok. Užas!

Dobro proučim teglu u kojoj se nalazio džem pogledom tražeći rok trajanja. Odahnem kada shvatim da je tek sledeće godine. Još mi fali da crkavam od gladi dok sam ovde.

Sačekam da tostevi stignu te sa njima u tanjiru i teglom sednem za šank. Nanesem džem na prvi tost i počnem sa jelom ali ubrzo se predomislim i drugi tost zatvši u kanti za smeće. Ne mogu da jedem, totalno sam izgubila i volju a i apetit. Kako da jedem kada mi kroz glavu prolaze misli da ću se možda otrovati ako budem jela?

Kroz glavu mi prođu večeri koje sam provela sa društvom. Iako mi se svako tada činilo monotonim i skoro identičnim, sada bih sve dala za jedno takvo. Da naručimo picu ili da se glupiramo dok pravimo palačinke, zatim da se skupimo u dnevnoj sobi i da se svađamo oko izbora filma koji ćemo gledati. A onda na kraju kada se konačno dogovorimo niko ni ne gleda film već neko od momaka zeza nekog dok se ostali smeju, uglavnom je taj neko Luis. Dobra, stara vremena.

Odbegne mi jedan osmeh dok otvaram frižider i vraćam teglu džema nazad. Neka se neko od njih otruje ja sam dosta pojela.

Obučem kaput zatim stavim kapu i uputim se ka ulaznim vratima. Taman kada posegnem za bravom da izađem zaustave me koraci i glas.

„Gde ideš?"

Džesika je danas očigledno preozbiljno svatila svoju ulogu bebisiterke jer se neodobravanje iz njenog glasa proširilo celim hodnikom.

„Opusti se Džesika, idem samo malo da prošetam u dvorištu. Izludeću u sobi." Nasmešim joj se pokušavajući da izgledam makar malo prijateljski jer mi stvarni mnogo šeta po živcima. Celog dana.

„Aham. Okej, samo nemoj dugo, dosta je hladno, bez obzira što je proleće." Olakšanje vidljivo preplavi njeno lice ali mi se nasmeši nekako čudno. Verovatno i ja tako izgledam kada se usiljeno i lažno smejem pa neću tome predavati toliki značaj.

„Važi, ne brini." Uzvratim osmeh i mahnem na brzinu pre nego što izađem zatvarajući vrata za sobom. Odahnem od olakšanja. Ona je stvarno postala nepodnošljivo sumljiva. Moraću da obratim pažnju na moje ponašanje u njenoj blizini i to dosta.

Neko vreme sam provela šetajući stazama koje su se prostirale svuda i kada kažem svuda onda to stvarno i mislim. Kako su uopšte uspeli da sakriju ovoliku kuću i još veće dvorište od ljudi, mašina, satelita?

Pronađem klupicu ispod velikog hrasta koji ju je očigledno sačuvao od kiše pa je ostala suva. Sednem zadovoljna poglednom a i uzitkom. Pogled mi se pružao skroz do malog jezera i žalosnih vrba koje su se nalazile kraj njega. A kiša koja je predhodno padala doprinela je tome da se stvori redak oblak magle iznad jezera tako da je bilo baš znimljivo.

Dobro dođe da odmoriš malo tako sa vremena na vreme, a ja nikako dovoljno da se naspavam i odmorim. Tad mi sine da ostali sigurno crkavaju od brige te brzo pokušam da stupim u kontakt sa Harijem preko umne veze ali pokušaji baš i ne urode rodom. Prokleta bila, skoro se uspostavila skroz ali i dalje postoje blokade koje se dogode sa vremena na vreme. Kao na primer sada. Nešto slično kao kad pokušavate da pozovete nekog telefonom dok on vas zove u isto vreme samo što nema telefona. Uopšte nije slično, skroz glupo poređenje ali tako nešto, u tom smislu.

Konačno osetim nešto, uglavnom osećanja, nervoza i isčekivanje. Nasmešim se jer se pojave i misli koje su bile skroz u panici, nagomilane jedna na drugoj. Zazovem ga, nekoliko puta skoro i na glas zbog uzbuđenja. Konačno se povežemo i osetim njegov uspaničeni glas u svojim mislima.

„Pre nego što počneš sa uspaničenim brbljanjem, kao i obično, samo da ti kažem da sam dobro, nisu nista shvatili i niko ne zna da sam špijun." Preduhitrim ga jer želim da skratim uobičajno nepotrebno paničarenje svakog puta kada se čujemo ovako.

Osetim ogromno olakšanje kao odgovor sa njegove strane. Zatim malu pauzu. Predpostavljam da govori momcima i devojkama da sam dobro.

„Znaš da brinemo, možeš li nas kriviti?" Otme mi se mali i brz osmeh i spustim pogled na čizme koje sam nosila. Čudna i prijatna toplina mi se proširi svuda po trelu. Uopšte nisam primetila kako smeđa boj polako prelazi u crnu pri vrhu čizami. Zanimljivo.

„Znam, ali nekad stvarno preterujete. Danas ste brinuli s razlogom, i ja sam brinula ali sada je sve u redu."

„Onda nema potrebe da više pričamo o tome." Zaključi na šta mu tišinom dam potvrdan odgovor.

„Kako si?" Upita me posle male pauze čisto onako, sa zaigranim glasom i ponovo mi izazove osmeh. Ovog puta širi i duži.

„Dobro sam, malo se dosađujem ali sam okej, ti?" Prihvatim igru te mu sa istom dozom zaigranosti odgovorim. Treba mi malo skretanja pažnje sa svega što se trenutno događa, a treba i njemu. Tako da malo pretvaranja da smo normalni nikome neće naškoditi.

„Onako, dosta se dosađujem ali uglavnom mislim na jednu čupavu brinetu koja mi stvara samo brige i probleme." Ovog puta se zakikoćem i iznenadim samu sebe svojim tinajdžerskim ponašanjem. Natali davno si prošla pubertet i polidele hormone, kontroliši se.

„Šta li ima to toliko zanimljivo u njoj da toliko razmišljaš? Sigurno je prava lepotica?" I sama se nasmejem zbog svojih reči. Nikada ovo ne bih rekla naglas pred nekim ko nije on. Samo pored njega imam slobode biti luda i onakva kakva stvarno jesam.

„Dobro misliš. Lepa je u svakom smislu te reči, najviše iznutra." Srce mi podivlja kao nikada, obrazi mi se ožare a pogled ponovo nađe put do 'smeđih čizmi koje pri vrhu prelaze u crne' koje sam nosila.

„Onda si pravi srećnik." Nastavim sa igrom pokušavajući da prikrijem koliko su ustvari njegove reči delovale na mene.

„Da, stvarno jesam." Odgovori mi i izazove reakciju potpuno identičnu prethodnoj, možda i veću, intenzivniju.

Odjedmom se trgnem kada se Džesika nađe ispred mene i svi oni osećaji koji su se kovitlali u mom telu odjednom utihnu. Srce ubrza svoj rad ali ovog puta ne zbog Harojevih slatkih i divnih reči.

Nasmeši mi se i sedne pored mene blago iskošena u mom pravcu.

„Hari Džesika je došla, daj mi minut da je oteram i nastavljamo gde smo stali. Možda i dođem na nekoliko minuta." Osetim grižu savest zato što mu ovako odgovaram. Nadam se da ću uspeti da se izvučem odavde na desetak minuta i nadoknadim mu sve, svaku divnu reč sa nekoliko poljubaca.

„Znaš Natali", počne ali zastane da pročisti grlo gledajući me onim zelenim očima i ne znam zašto ali kada me je tako gledala imala sam osećaj kao da može da čuje svaku moju misao. I zbog tog osećaja sam imala želju da pobegnem što dalje od nje.

„Od kad si se vratila nisam mogla da suzbijem osećaj koji mi je govorio da se nešto promenilo." Srce mi polako ubrza ritam i dobijem osećaj da sedim na iglama zbog njenih reči. Moram da se smirim, možda mi se jada, možda će sada da okrene ovaj razgovor u potpuno drugom pravcu. Smiri se Natali.

„Od kad si se vratila tvoje ponašanje se na neki način promenilo. Manje se smeješ, manje pričaš. Raskinula si Danielu i zbog toga te potpuno podržavam, želim da taj skot gori u paklu. Da ne spominjem tvoje kasno ustajanje. Ali sve to sam zanemarila, misao koja mi se sve vreme vrtela u glavi sam odbacila i potpuno zanemarila ali ovo jutros me je potpuno razbudilo i posle malo razmišljanja sve sam shvatila."

„Ti si špiun." Posle male pauze kaže to potpuno smirenim glasom kao da je to nešto skroz normalno, kao dobar dan. Ne dozvolim da mi poremeti glumu ono što sam osećala, ponajviše strah već počnem da se smejem. U početku tiho ali nakon nekoliko sekundi sve glasnije i glasnije dok je ona držala potpuno ozbiljan izraz lica.

„Hari okupi sve u sobi za ispitivanje za minut." Kažem mu dok sam se i dalje smejala kao luda.

„Zašto Nat, šta se dogodilo?" Zbunjeno me upita. Nemam vremena za ubeđivanje. „Samo ih okupi brzo." Poslednje što izgovorim pre nego što prekinem umnu vezu i prestanem sa smejanjem.

„Molim te reci da se šališ." Kažem i dalje se malo na silu smejajući. Moram da budem ubedljiva. Ovo je poslednja šansa, ako je sada ne ubedim onda je sve ovo bilo ni za šta. Ako ovo ne upali vište nikada neću videti ovu kuću i koliko god to bilo lepo ustvari uopšte nije dobro.

„Nećeš sa mnom igrati na tu kartu Natali. Nisam glupa da ne znam da saberem dva sa dva." Odgovori mi sa sitnim osmehom ali nimalo manje ozbiljno. Umirim osmeh i pogledam je ledenim pogledom kakav samo i zaslužuje.

„Znam da ne mogu." Zgrabim je za ruku na šta se trgne ali nedovoljno jako da se otrgne mom stisku. Sad ili nikad. Zamislim podrum i prostoriju koja je uglavnom bila pod ključem jer nismo imali prilike da je koristimo. Kad otvorim oči ta prostorija više nije samo u mojoj glavi.

„Teleportacija znači, sada se sve odlično uklapa." Kaže gledajući oko sebe uz klimanje glavom.

Ne sačekam ni sekundu više i napadnem je ali ona vešto izbegne udarac. Ali ne stigne da izbegne udarac u stomak i zaljulja se nekoliko koraka unazad. Ne čekam mnogo već joj prilazim i zadajrm jak udarac u glavu od kog padne na pod onesvešćena. Čudno, zar mi je samo ovo trebalo da je onesvestim? Možda smo ih previše idealizovali.

Pažljivo joj priđem da bih se uverila da ne pokušava samo da me zavara padanjem u nesvest. Ali stvarno je bila bez svesti. Uhvatim je ispod ramena i povučem ka prašnjavoj, metalnoj stolici koja se nalazila na sredini prostorije. Smestim je na stolici i lancima koji su bili okačeni na zidu joj čvrsto vežem ruke i noge.

Začujem zveckanje ključeva i prigušeno mumlanje, zatim korake i otključavanje vrata prostorije u kojoj sam. Vrata se otvore i ugledam zbunjena lica koja polako, jedno po jedno, prelaze u iznenađena.

„Pre nego što išta kažete i pre nego što me zaspete pitanjima samo da vam kažem da niko ne zna gde smo. Nikog nije bilo u kući sem nas dve celog dana. Shvatila je o čemu se radi, sklopila nekoliko delića i dobila je sasvim dovoljno da shvati o čemu je reč. Ne znam da li je nekome jevila jer je samo došla i iznela mi svoje mišljenje. Nisam svesna rizika jer nisam znala šta drugo da uradim u tom trenutku. Teleportovala sam je, ne zna gde je, ništa joj nisam rekla i čim smo stigle onesvestila sam je i vezala." Iznervirano izbrbljam odgovore na sva pitanja koja su, sigurna sam, hteli da mi postave. Ostanem bez glasa i vazduha i budem primorana da stanem. Ruke same pronađu put do lica koje nekoliko puta protrljam.

Čoveče, tek sada sam svesna šta sam zapravo uradila. Sve što sam gradila do sada je nestalo, element iznenađenja je u zaboravu. I šanse da pobedimo u ovom ratu se polako smanjuju.

„Ja... žao mi je. Nisam znala šta drugo da uradim." Promrmljam o ruke te osetim kako mi jedna suza sklizne niz obraz ali je odmah obrišem. Nije ni vreme a ni mesto da budem slabić.

„Uredu je, samo se smiri, sva se treseš." Prvi progovori Hari koji mi skloni ruke sa lica i čvrsto mi stisne ramena tako pokušavajući da me smiri. Klimnem glavom i uzdahnem i izdahnem nekoliko puta tako pokušavajući da se smirim. Nisam ni bila svesna da se tresem dok mi on nije rekao.

„Šta ćemo sa njom?" El pokaže rukom na Džesiku koja je onesvešćena sedela na stolici. Na trenutak se zbunim jer su ostali bili tihi i nisu postavljali pitanja. Ali verovatno im je jasno šta se ustvari dogodilo.

„Ne znam. Nisam je baš jako udarila, verovatno će se uskoro osvestiti." Kažem i čim joj se malo približim počne da se pomera i nerazumljivo da mumla.

„Skorije nego što si mislila." Luis zaključi te priđe bliže kao i ostali stavljajući mi ruku na rame u znak podrške.

„Izgleda." Zaključim bez volje drhtavim i promuklim glasom.

(Hej ljudi! Evo mene, konačno sam se setila da izbacim nastavak.
Ne znam koliko vas ustvari čita ovo što pišem ali želela bih da znam šta mislite o tome da ime priče iz Forever Changed promenim u Večna Promena? Ja mislim da je vreme da ova priča ima ime na mom maternjem jeziku jer ipak je na srpskom a ne na engleskom. Stvarno bih volela da napišete šta mislite o potencijalnom imenu i šta mislite o priči do sad. Šta mislite da će se desiti i da li će kraj biti srećan ili tužan. Neizmerno vam hvala na divnoj podršci! Nemate pojma koliko mi samo znači. Volim vas! ♥♥)