Natalie's POV

Potrčim ka kapiji dok sam se u sebi sve vreme, bez prestanka, preslišavala. Morala sam bez greške da se postavim jer ako samo pogrešim oko jedne sitnice mogli bi da me razotkriju. Pogotovo se moram čuvati Karen i Lise jer će njih dve zajedno sa malom i nevinom Džozefinom sigurno hteti da me se reše. U mom stomaku ponovo nešto zaigra i poželim da trčim što dalje mogu odavde. Ne želim da se vraćam tamo. Previše sećanja koja mi zadaju mučninu su stvorena iza ove kapije.

Kad dotrčim do nje počnem udarati u nju glumeći strah i histeričnost. Vikala sam, tražila pomoć i odjednom sam ugledala kako svi izlaze iz dvorca.

I onda kada su me ugledali ne znam kako i zašto, verovatno zbog besa, nekoliko suza sklizne mojim licem. Tada ugledam i njega kako sav namrgođen izlazi poslednji ali kada me ugleda izbezumljeno potrči ka kapiji. Brzo sklopim oči pokušavajući da se priberem. Ne zelim da ga gledam ali takođe ne želim ni da upropastim ovu priliku.

Otvori je i u sledećem trenutku se nađem u njegovom zagrljaju. Prisiljena zbog plana, slabo sa što manje kontakta uzvratim. Počnem disati neuravnoteženo dok sam tresla svoje ruke i ramena da bi delovalo ka od sam stvarno prestravljena. Sve je bilo spremno za prve reči.

„Danijele ja... Oni, držali su me zaključanu ja... Tako se plašim… " I gluma me nije izdala, govorila sam baš onako kako sam i želela- isprekidano i zadihno dok sam ispuštala po koji jecaj. U sebi sve vreme ponavljajući da ću izdržati i da će se sve na kraju isplatiti.

„Ššššš. Uredu je, smiri se, sada si na sigurnom, samo se smiri." Polako je prelazio rukom po mojim leđima i dalje me držajući u zagrljaju zbog čega sam dobila nagon za povraćanjem. Samo sam htela sa de pomeri od mene. Nisam ga želale blizu, gadio mi se i mrzela sam ga više od svega. Ali da bi pobedio prvo se moraš žrtvovati. Tako je uvek bilo i uvek će biti.

Polako me pusti i dobojem osećaj sličan hvatanju vazduha posle davljenja. Spusti šake na moje obraze i pogleda me u oči kao da uverava sebe da sam stvarno tu. Bio mi je previše blizu, mogla sam da osetim svaku kap viskija koji je popio što je samo još više pogoršavalo situaciju.

„To si stvarno ti?" Izgovori posle detanjnog proučavanja mog lica. Podsetim sebe da moram biti uverljiva te nekako uspem da pustim još nekoliko suza pošto klimnem glavom tako mu dajući odgovor koji mu je odgovarao.

Ostali dođu do nas te me Daniel uvede u dvorište dok je sve vreme držao ruku oko mojih ramena. Ni sama ne znam kako sam uspevala da suzdržim bes prema svima njima ali sam uspevala.

Uđemo u dvorac i osetim nervozu zbog ispitivanja koje sledi ali podsetim sebe da mi otkucaji srca moraju biti normalni i dovedem se u normalu. Ovo mora da uspe. Mora.

„Hajde dođi, vodim te u sobu da se središ." Mala plavuša kojoj sm najviše verovala me potapše po ramenu tako pokušavajući da me uteši. Sve je bilo kao pre, jedino što je bilo drugačije je to što sam sada znala njihova prava lica.

„Kako misliš da se sredi, kako da znamo da je to stvarno ona?" Svaka dlaka na dlavi mi se naježi zbog piskutave Lise. Da znak očima dajući do znanja ostalima da misli na moja sećanja. Naravno da sam očekivala baš ovakvu reakciju sa njene strane. Besna i iznervirana. Verovatno sada misli kako ću joj preoteti dečka i u da joj trenutno samo naviru ideje o mom ubijanju. Sebična drolja.

„Da pređemo odmah na stvar, kako si to tačno pobegla i zašto bi ti mi verovali da nisi njihov špiun?" Nakon nekoliko minuta tišine progovori Lisin potrčko- Karen. Stalno je cupkala nogom o pod i nervozno lomila prste, usput grickajući usnu. I više je nego očigledno da me ne želi ovde.

Odglumim zbunjen i uplašen pogled puštajući još nekoliko suza da bi se sažalili i da bi tako bolje sažvakali moju priču. I uspe mi te me uvedu u dnevnu sobu. Sednem na fotelju kako ne bih morala da budem u Danielovoj blizini. Ali uprkos svom mom naporu on je seo na ivicu fotelje položivši ruku na moja leđa. Automatski se naježim ali zgrozena tim gestom. Stvarno ne znam kako ću ovo izdržati.

„Kao što sam rekla Danielu držali su me u pritvoru." Ne znam kako ali odlično odglumim mucajući što više šokirana i zbunjena. „Neko je stalno bio samnom u sobi uglavnom neke devojke tako da mi je svaki korak i pokret bio nadgledan." Nastavim polako se lažno smirivajući. Ne smem da uprskam. Samo jedan pogrešan pokret ili reč bi mogla završiti gadno.

„Ali jutros su negde otišli i jedan momak je ostao da bi pazio na mene iskoristila sam priliku i pobegla sam kroz prozor kupatila." Stanem kako bih uzela čašu vode od Alis i otpila malo iste. Uzdahnem više puta uzimajući dugu pauzu da bih pažljivo birla sledeće reči.

„Sve ostalo je nekako mutno. Trčala sam kroz šumu plačući i što sam brže mogla. Ja nisam znala gde da idem ni gde sam..." Ponovo odglumim jecaj i pustim još nekoliko suza na šta me Danil uvuče u svoj ljigvi zagrljaj govoreći mi da se smirim i da je sada sve gotovo.

„I tada sam ugledala kapiju i potrčala sam što sam brže mogla." Izgovorim na kraju te me konačno pusti iz zagrljaja. Ostali su samo ćutali i gledali me pogledima punim sažaljena sto mi je odličo išlo u korist iako me je jako nerviralo. Nekoliko minuta provedemo u tišini.

„Kažeš da si bila u nekoj kolibi u šumi?" Džon me nesigurno pita na šta ja odmah klimnem glavom. Potvrđujući nekoliko puta i dalje glumeći potresenost.

„Da li znaš da li ste možda prelazili granicu ili putovali negde?" Ovog puta mi pitanje postavi Edvard. Ako mi on poveruje svi ostali će. To mogu reći sa sigurnošću jer je uvek bio ćutljiv i namršten.

„Ne, sve čega se sećam je žurka na koj mi prilaze njih dvojica i u sledećem trenutku se nalazim u kolibi." Ispravim se brisajući suze sa obraza da bih se "pribrala". Klimne glavom i opet nastupi tišina.

„Uredu, dosta je više bilo sa pitanjima, treba da se odmori, pogledajte samo u kakvom je stanju." Džesika mi priđe pružajući mi ruku koju nerado prihvatim. Svi se sklone i naprave mi mesta da prođem što je ustvari značilo mnogo više. Značilo je da su mi poverovali, možda ne skroz ali jednim delom mi veruju i to mi je za sada sasvim dovoljno.

Izađemo iz dnevne sobe i uz Džesikinu pratnju se popnem stepenicama do potkrovlja. Otvorim dobro poznata vrata i uđem u sobu za koju sam mislila da je vise nikada neću videti.

Sve je ostalo isto samo što je vazduh bio ustajao.

„Niko nije ulažio unutra od žurke jer Dankel nije dozvolio da se išta dira." Iznervirano izgovori njegovo ime uz prevrtanje očima. Očigledno je da se stvari između njih nisu baš popravile od one velike svađe o kojoj mi je pričala.

Klimnem glavom te sporo izujem patike glumeći grimase kao da me je sve živo bolelo. Zatim uzmem dva peškira donje rublje o neku trenerku okrećući se ka kupatilu.

„Ne moraš da me čekaš, mislim da će da potraje jer želim da sve zaraste." Kažem tiho jedv joj se smešeći na šta ona klimne gđavom i izađe iz sobe zatvarajući vrata za sobom. Sama sam, konačno!

Kada se uverim da je sigurno otišla odahnem od olakšanja. Brzo i pažljivo odlepim bubicu sa ramena i zalepim je na okvir vrata na potpuno neuočljivom mestu. Ponovo odahnem i zaputim se ka kupatilu. Otvorim ormaric i izvadim vlažne maramkce. Dosta vlažnih maramica. I krenem sa skidanjem šminke zajedno sa onom odvratnom krvlju.

Polako krenem sa skidanjem na licu zatim i na rukama i nogama i na kraju na stomaku. Sve maramkce skupim i zaplim ih u lvabou uništavajući sve dokaze te isperem njihov pepeo.

Očešljam kosu te stanem pod tuš i dam sebi nekoliko minuta oduška. Sasvim dovoljno vremena da bih se vratila u život i malo bolje pripremila za sledeću scenu.

Prosušim kosu i obučem trenerke i običnu majicu. Nasmešim se zbog talasa emocija koje sam dobijala sve vreme. Iako se naša umna veza obnovila trebalo je malo više vremena da se skroz vrati. Tako da sam sada dobijala samo zabrinutost i iznerviranost. Što mi je bilo preslatko.

Sada sve što želim je da padne mrak i da konačno budem sa mojom pravom porodicom. I ljudima koji me nikada nisu lagali niti koristili.

Zavežem kosu u rep jer sam se nadala da bih ih barem malo videla dok vežbaju jer mi je samo nekoliko sekundi bilo dovoljno da shvatim kakvom se taktikom služe.

Polako siđem na pridzemlje gde u hodniku ugledam Elenu kako me čeka naslonjena na zidu. Verovatno se načekala jer sam sigurna da sam bila u kupatilu najmanje dva sata.

„Da si dobro ?" Priđe mi te me obgrli jednom rukom sažaljivo me gledajući. Klimnem glavom trudeći se da se našmešim tužno.

„Znam da će ovo biti možda previše za tebo posle svaga što si preživela ali Daniel je insistirao na ovome. Želi da te uveri da ti se više ništa slično neće dogoditi." Povede me ka zidu na kraju hodnika gde se odjednom pojavi skener lica koji njeno preleti zelenim laserom te odmah zatim otvori vrata i nađemo se u liftu.

Ovog puta nism morala da glumim iznenađenost i radoznalost jer sam stvarno to i bila. Pritisne strelicu na dole i za manje od minut vrata se ponovo otvore i nađemo se u ogromnoj prostoriji.

To što je bilo smešno i skroz glupo je da je izgledala skoro pa identično kao naš podrum u drugoj zgradi sem što oni nisu imali odela i veliki sto u sredini. Računari i monitori su bili tu kao i sve što je bilo potrebno za vežbanje.

I mi smo ušle baš u trenutku kada su se održavali dvoboji. Ovog puta je to bila ženska tuča i pogodite između koga? Između Lise i Džesike. Dve plavuše. Ali ne glupe plavuše.

Naravno Lisa nije propuštala ni jednu priliku da pokaže koliko je superiorna te se poslužila svom snagom i voljom da bi pobedila svoju protivnicu. Ukratko, bila je željna pažnje.

Bilo je lako odrediti stilove. Džesika je koristila svaku priliku za napad i uopšte nije popuštala. Skroz nestrpljivo. Dok je sa druge strane Lisa odbijala svaki napad i čekla pravu priliku za dobar udarac. Podmuklo. Baš onako kako samo ona zna.

Ostali su se smenjivali i bilo je prelako. Za dva sata koja sam provela sa njima sam naučila po malo o svakome. Da ih propratim još dva pita najviše i potpuno ću oh skapirati a onda ćemo konačno sve privesti kraju. Bio on loš ili dobar po nas.

„Hej, Nat hajde sa nama u dnevnu, gledaćemo neki film ili raditi nešto drugo. Da ti ne bude dosadno samoj gore." Zaustavim se na spomen svog imena i okrenem se ka njima. Sva pažnja je bila na meni te se usresredim na glumu i blago se nasmešim. Jedva primetno.

„Više bih volela da se malo odmorim, ustvari malo više. Imam osećaj kao da me je pregazio voz." Protrljam ramena i podlaktice praveći bolnu grimasu.

„Uredu onda. Siđi da večeraš." Nasmešim se Džesiki ali odmahnem glavom. „Mislim da ću i nju prespavati a i nisam baš nesto gladna." Snuždim se i polako se popnem jedan stepenik više.

„Uredu je dušo. Uzmi koliko ti je god vremena potrebno. Niko te neće uznemiravati." Želudac mi se prevrne kada mi se obrati svojim ljigavim glasom. Gledao me je onim krupnim plavim očima i smesio mi se izazivajući samo još veće gađenje kod mene. Dođe mi da mu odmah zavrnem vrat ali sam znala da se ne bih izvukla živa posle toga.

Nasmešeno klimnem glavom i produžim stepenicama do sobe. Brzo utrčim unutra i uverim se da je sve na svom mestu.

Obujem papuče te izgužvam krevet da izgleda kao da sam spavala. Sednem i zatvorim oči zamišljajući da sam u svojoj pravoj sobi umesto u ovom zatvoru. I kada ih otvorim prizor koji sam zamišljala se stvarno nalazio predamnom. Jedini mali detalj koji se nije uklapao u sliku u mojoj glavi je bio predivan, kovrdžavi dečko koji je sedeo na krevetu i zabrinuto grizao usnu, pogledom fiksiranim na podu.

Ogroman osmeh mi se ocrta na licu i poletim mu u zagrljaj. Čvrsto stisnem svoje ruke oko njegovog vrata uvlačeći njegov predivan miris u svoje nozdrve. Nisam ga videla samo nekoliko sati a već mi se čini kao da sam čitavu večnost provela bez njega.
„O bože hvala ti. Već sam mislio da sam te ponovo izgubio." Uzvrati mi zagrljaj čvrsto me držajući obema rukama oko struka. Srce mi poskoči i zaboravim bukvalno na sve oko sebe. Na tihi rat koji vodimo. Na našu misiju. Na Daniela. Na sve. Tu smo bili samo mi i niko više. Samo nas dvoje zagrljeni. I činilo mi se da bih celi život mogla provesti u ovom položaju.

I čim pomislim to on popusti zagrljaj samo malo. Dovoljno da bi naši pogledi pronašli jedan drugi kao i usne koje se odmah zatim stopiše. Ipak mi je ovaj položaj više odgovarao.

„Nikada me nisi izgubio. Ja sam oduvek bila tvoja." Kažem dok na nekoliko sekundi odvojim naše usne i prekinem poljubac.

Njegovim licem se proširi sreća te ga ponovo čvrsto zagrlim. Više da bih se uverila da li je stvaran i da nije samo plod moje mašte.

„Kako si mi nedostajala. Činilo se kao da su prošle godine od kada sam te zadnji put zagrlio." Promrmlja licem zabijenim u moju kosu tako me terajući da se naježim od glave do pete.

„I ti si meni nedostajao." Kažem te ga poljubim u obraz kad me pusti iz zagrljaja.

„Hajde sada idemo dole da vam svima ispričam šta sam sve danas saznala." Uhvatim ga za ruku te ga povučem ka vratima i hodniku. Siđemo u dnevnu sobu i kada me devojke ugledaju vrisnu od uzbuđenja i radosti i skoro me uguše zagrljajima. Moglo se reći isto i za momke, dobro barem većinu momaka.

„Zar ne bi trebala da dođeš uveče?" Nail me zbunjeno pogleda sklnjajući pogled sa laptopa koji je bio uživo povezan sa spravicom koju sam zalepila na okvir vrata.

„O, zdravo Nail! I meni je drago što te vidim i što si živ." Izgovorim sa većom dozom sarkazma na sta se nasmeje i čvrsto me zagrli kao i ostali. Zatim svi sednemo i ja krenem sa objašnjavanjem.

„Uglavnom su svi zagrizli mamac. Još ne mogu sa sigurnošću reći to i za Lisu i njene ulizice ali za ostale sam prilično sigurna.” Iznesem svoje mišljenje skroz zadovoljna svojom glumom.

„Čak su mi i pokazali prostor u kom vežbaju i kako vežbaju i to odmah nakon mog dolaska. Mislim da nema boljeg dokaza da mi veruju.”

„To je ustvari najbolja stvar koju smo čuli u ovih godinu dna.” Posle nekoliko minuta tišine Hari progovori sa sitnim osmehom srećan jer nam je konačno krenulo. Ali mislim stvarno krenulo, ne tek toliko-koliko. Ovo su jako važni koraci i moraju biti što pažljiviji i precizniji sada kada smo tako blizu. Blizu normalnom životu koji je sve što ljudi u ovoj prostoriji žele.

„Pa šta onda čekamo.” Svi dobijemo po upitan pogled od Sofije koja je očigledno postala nestrpljiva. Pako ustanu svi, jedan po jedan i uputimo se ka dobro pozntom mestu. Samo ovog puta ne iz dosade ili zbog moranja. Ovog puta ožareni i usresređeni jer više nemamo onu iskru nade već ogroman plamen koji bukti među nama spreman na baš sve.

Ali iako to nismo znali imali smo mnogo više prijatelja nego što smo mislili. Prijatelji koji su samo čekali trenutak da uskoče i pomognu ali da li će uskočiti na vreme ili onda kada već bude prekasno?

(Ne znam šta da kažem osim da se zahvalim svima koji se uopšte sete ove priče i koji pročitaju ovaj nastavak! OGROMNO HVALA! I jedno malo obaveštenje, još pet nastavaka do kraja i epilog tako da se nadam da ćete biti uz Harija, Nat pa čak i Daniela do kraja. Volim vas, najbolji ste! <3)