Nakon nekoliko dana pogledi i mogućnosti su se potpuno promenili. Igrači su zamenili uloge. Neki su malo svesnije, srećnije ušli u treću rundu dok su neki sasvim suprotno, nesigurno, lizajući rane iz druge. Neki su nešto naučili iz prve a neki nisu bili ni svesni da će druga uopšte postojati.

Natali i Hari su konačno bili srećni. Uživali su u zajedničkom provedenom vremenu između njih dvoje i sa prijateljima. Polako su nadoknađivali izgubljeno vreme i učvršćivali njihovu ljubav. Obnavljali i prisećali se uspomena i razgovarali o vremenu koje su proveli odvojeni. Malo po malo i već nisu mogli zamisliti buđenje jedno bez drugog. Konačno su bili srećni.

Sa druge strane Daniel. Pa moglo bi se reći da je proživljavao i gora vremena ali ne mnogo gora. Vratio se piću, cele dane provodi ili u svojoj sobi ili kancelariji. Tera sve od sebe i što je najgore jedina osoba sa kojom ima ikakav kontakt osim verbalnog je Lisa. Za nju bi se reklo da nikada nije više sijala i bila srećnija. Bila je zadovoljna iako je znala da je samo iskorištava. Nadala se da će je polako zavoleti i da će ona biti jedina. To joj je bila jedina motivacija i dobro je se držala ali bez ikakvog uspeha, što nije znala.

Natalie's POV

„Zašto si stao?” Pogledam ga zbunjeno. Zar se nismo dogovorili da je sada njegov red da češka mene?

„Ali prsti su mi utrnuli.” Pobuni se te mi mahne rukom ispred nosa. Nasmešim se te ustanem sa njegovih nogu i oproračim ga sedajući mu u krilo. Obgrlim mu vrat rukama i ostavim brzi poljubac na njegovim usnama.

Osetim njegove ruke na mom struku i odmah zatim njegove usne na mojima kako započinju spor poljubac pun osmeha i zadirkivanja.

„Dovoljna motivacija da nastaviš?” Upitam ga nasmešeno dok on napravi izraz lica sličan onome kada dubokoumno razmišlja šta me još više nasmeje.

„Šta misliš, ko je izašao da nas špiunira? Ja se kladim da je Selena.” Nasmejem se kroz poljubac te začujem još jedno pucanje grane iza jednog žbuna. Znači nemoguće je imati mira ni na livadi iza drveta. Prošlo je šest dana od kako smo u vezi i svakog dana nas špiuniraju. U većini slučajrva su ili Lui ili Sel.

„Luis je bio prošlog puta, možda je i sada.” Pogledam iza drveta u žbun te ugledam plave kovrdže. Pa ovo je nešto novo. Znači ili je Eli ili Peri a možda su obe ili se Nailu ukovrdžala kosa.

„Tim plavuša.” Obavestim ga te se nasmeje mom nadimku.

„Plavuše, malo privatnosti ovde!” Vikne te se zakikoćem kada ih začujem kako šapuću jebi ga ili glupačo jedna, glupa grana.

Ubrzo zatim ugledam dve ženske zadnjice kako odlaze ka vili. Uzgahnem i dalje se smešeći samo nekako tužno.

„Šta nije uredu? Da li ti smeta što ovo rade ako ti smeta odmah ću im reći..” „Ne Hari, nije to.” Prekinem ga stavivši ruke na njegove obraze.

„Čemu onda takav osmeh?” Uzme moje ruke u svoje te ih spusti gledajući me nežno u oči.  

„Nedostaje mi London.” Prevalim preko usana.

„Znam da se u tom gradu dogodilo toliko ružnih stvari ali je takođe i moj dom. Tamo sam odrasla i nedostaje mi naše mesto. Nedostaju mo večernje šetnje gradom, i verovao ili ne nedostaje mi škola. Znam da ni jednu od ovih stvari neću videti sve dok on ne bude mrtav i dok ne završimo našu misiju. I što više mislim o tome sve više želim da završim sa tim. Želim da bude mrtav pa makar i ja bila mrtva. Želim da plati za sva njegova nedela. Tako jako to želim.”

Stisnem rub njegove majice dok su mi se oči punile suzama a usne drhtale pri svakoj izgovorenoj reči. Toliko ga mrzim, mrzim ga svakim atomom svog postojanja.

„Znam, veruj mi niko ne želi to više od mene ali i sama znaš da sigurno pretražuju celi London trenutno.”

„Znam, ali šta postižemo ovde? Samo čakamo i čekamo. Zašto čekati kad možemo da udarimo i da konačno završimo sa tim. To sada sigurno neće očekivati.”

Spusti glavu te se počne igrati sa mojim prstima.

„Molim te Hari. Znaš da sam upravu.” Podignem mu glavu gledajući ga u njegove predivne zelene smaragde. Nasmeši mi se uz klimanje glavom te mu uzvratim velikim osmehom.

„Onda bolje da idem da obavestim ostale.” Okrene se te pogleda iza drveta u vilu ali mu ja okrenem glavu nazad. Obgrlim rukama njegov vrat i zavučem prste u njegove guste kovrdže.

„Oni mogu sačekati.” Nasmeši mi se te spusti svoje pune usne na moje.

*

„Dve karte za prvi let Brook-London.” Pažljivo proučim prostor oko sebe dok je Hari kupuje karte za nas dvoje. Kamere na svakom uglu i obezbeđenje na svim vratima. Izbrojala sam najviše šest vampira što je opet dosta. Samo trebamo da se ponašamo normalno.

„Hvala”, Hari se ljubazno zahvali te stavi karte u džep farmerica i uhvati me za ruku dok je u drugoj nosio naše torbe.

„Šest vampira, tri šest sati severno, dva četiri istočno i jedan tri jugozapadno.” Tiho izgovorim na šta on klimne glavom. Imali smo sreću jer je naš let jedan od najzastupljenijih pa je na svakih dva sata.

Prođemo kroz senzore i zaputimo se ka našem ulazu. Zauzmemo svoja mesta i sačekamo da ostali stignu. Naravno sa drugačijim licima i odećom koje je Hari stvorio.

Za sada nije bilo nikakvih komplikacija. Sve je išlo kako treba a da ni ne pominjem koliko su smireno i da kažem poslušno ostali podneli našu odluku o povratku.

Nekih desetak minuta čekanja i svi su bili tu. Nismo komunicirali da ne bi privukli bilo kakvu vrstu sumlje. I avion je uzleteo.

Osećala sam ogromnu uzbuđenost jer se konačno vraćam kući. Ali nasuprot toj uzbuđenosti je bio strah. Plašila sam se svega što bi mi ovaj povratak mogao doneti. Susret sa njim. Ne bih znala kako da reagujem i šta da uradim ali ću dati sve od sebe da iz ovoga izađemo kao pobednici. Iako me to koštalo života.

Naslonim glavu na Harijevo rame te zevnem. I naravno već me hvata san. Obgrli me rukom i ostavi mali poljubac u kosi a onda sam utonula u san.

„Molimo sve putnike da vežu pojaseve zbog sletanja i predstojeće turbulencije.” Trgnem se iz sna te zbunjeno pogledam oko sebe. Prođe nekoliko sekundi dok se setim zašto sam u avionu te vežem pojas.

Pogledam kroz prozor i ostanem bez daha zbog izgleda noćnog Londona. Osetim ogromnu uzbuđenost pri pomisli da ću se za nekih pola sata naći u svojoj sobi.

Nekoliko minuta kasnije smo na Londonskom tlu. Smejem se i gledam kako Sof pokušava da pronađe taxi te se ubrzo dva žuta automobila nađu ispred nas.

„Odnesite naše stvari. Nas dvoje idemo u kupovinu.” Hari preda naše torbe Liamu koji klimne glavom i rasporedi ostale. Ubrzo se i ta dva žuta vozila izgube u mnoštvu drugih koja su jurila ulicama Londona.

Pogledam ga upitno na šta se on šmekerski nasmeje i podigne ruke u vazduh.

„Zašto me tako gledaš. Ovo sam namerno uradio. Ako misliš da ćemo i ovde imati vremena za nas gadno se varaš. Ovde počinje trening koji je tebi koliko vidim jako potreban.” Odmeri me od glave do pete te zagrize usnu i time zaradu pljusku od mene ali u rame. Žao mi je da ga udaram u to lepo lice.

„Perverznjaku jedan”, viknem ozbiljno na šta se on glasno nasmeje.

„Zašto sam sada ja perverznjak, pa ništa nisam rekao.” Pobuni se i dalje kroz smeh.

„Ali si mislio. Umna veza, sećaš se?” Podsetim ga na šta se on još više nasmeje. Dignem ruke od njega i krenem ka super marketu. Beznadežen slučaj.

„Hej, čekaj.” Vikne te potrči zamnom i uhvati me za ruku.

„Šta sve trebamo da kupimo?” Upita me uzimajući jedna kolica.

„Zavisi koliko su frižider i police prazne”, odgovorim mu te on uzme još jedna kolica. „Potpuno prazni”, odgovori mi na šta se nasmejem te i ja uzmem jedna kolica. Izgleda da će moja soba i spavanje morati da sačekaju.

*

Posle dosta kruženja među policama kolica su bila puna. I kad kažem puna mislim ono baš puna. Sva sreća pa nije bilo gužve kod kase jer je kasno i nisu nikakvi praznici.

Kada smo izašli iz super marketa počela sam da jurim taxi i na svu sreću sam ga pronašla u najkraćem mogućem vremenu. Vozačev izraz lica kada je ugledao sve kese nikada neću zaboraviti. Jedva je sve stalo u mali automobil žute boje.

Nekih desetak minuta kasnije smo se našli ispred kapije. Pozvala sam momke jer nije bilo nikakve šanse da sve opet nas dvoje izvlačimo iz auta i preko travnjaka nosimo do kuhinje.

Taksisti sam dala troduplo više novca jer je zaslužio pored sve muke sa nama. Kada su uzeli poslednje kese iz auta zaključala sam kapiju i polako krenula do kuhinje da rasloredim svu hranu jer znam da ostali to sigurno neće uraditi.

Uđem u kuhinju i zatekne me prijatno iznenađenje. Momci, i to momci vade namernice iz kasa i stavljaju oh na njihova mesta.

„Iznenađena? Pa nisi više samo ti odgovorna.” Zejin mi se nasmeši i ja podignem ruke u vazduh u znak predaje.

„Nisam ništa rekla. Samo vi radite. Idem sada ja da vam ne smetam i da budem malo lenja i neodgovorna.” Nasmeju se te krenem ka vratima.

„I bilo bi divno kada bi neko napravio večeru”, okrenem se pre nego što izađem.

„Taj sam”, Liam se nasmeje dižući ruku uvis i tada moja iznenađenost dospe do vrhunca.

„Ti znaš da kuvaš?”

„Hej, ne vređaj me. Uzmi ili ostavi.” Nasmejem se i izađem iz kuhinje uputivši se ka svojoj sobi. Otvorim poznata vrata i nasmešim se kad ugledam sve onako kako je i ostavljeno sem vazduha koji je ustajao.

Dođem do vrata terase te pomerim tamne zavese i otvorim ih. Svež prolećni vazduh me zapuhne i natera me da se naježim. Izađem te priđem ogradi i naslonim se na nju uživajući u prizoru.

„Čudi me što nisu u krevetu i dubokom snu.” Okrenem se ka vratima i ugledam nasmešenog Harija naslonjenog na okvir vrata koja vode do terase.

„I mene čudi ali izgleda da me je san prošao.” Nasmešim se te protrljam gole nadlaktice.

„Znaš ono kada je devojci hladno ti skineš svoju jaknu i daš njoj?” Okrenem se ka njemu ali kada vidim da je i on u majici nasmejem se glasno.

„Poznato mi je to ali ja ipak preferiram svoj način.” Pogledam ga zainteresovano te mi priđe skroz blizu. Okrenem se napred kad obgrli rukama moj struk i nasloni glavu na moje rame.

Pluća mi odmah ispuni miris njegovog parfema i potonem u trans. Odlutam u neki sasvim novi svet u koji me samo on može odvesti. Njegove ruke oko mog struka i njegov miris svuda oko mene. I odjednom me obuzme toplota.

„Više mi se sviđa tvoj način”, kažem naslanjajući se na njegove čvrste grudi.

Neko vreme smo samo tako stajali i ćutali posmatrajući i slušajući nićni London koji je oduzimao dah u svakom mogućem smislu. I bilo je savršeno.

Savršeno sve dok nisam ugledala dva dobro poznata džipa kako ulaze u našu ulicu.

Srce u sekundi poludi i strah preplavi moje telo. Sva čarolija i toplota u trenutku nestanu i zamene ih strah i mržnja.

„Hari! To su oni, Hari ona dva džipa.” Uznemireno i uplašeno uperim prstom u njih i Hari u sekundi promeni raspoloženje.

„To je nemoguće. Da li si sigurna.” Smireno me upita na šta klimnem glavom.

„Svuda bih ih prepoznala, veruj mi, oni su.” Klimne glavom i uvede me u sobu zatvarajući vrata terase.

„Imam ideju. Samo moramo da budemo brzi. Daj mi papir i olovku brzo.” Pogledam ga zbunjeno ali se trgnem i brzo mu dam beležnicu i hemijsku.

Napiše neke dve rečenice i vrati mi je nazad.

„To je jako stara čin koju sam čuvao za hitne slučajeve. Sakriće sve naše tragove u obe zgrade i uopšte naš miris i aure a nas učiniti nevidljivima, nečujnima i nedodirljivima. Jedina mana je što je potrebno dosta moći i snage. Trebao sam da je izvedem sa momcima ali kada su ti tu nas dvoje možemo da uspemo bez problema.”

Pričao je tako brzo ali smireno i uslela sam da ga razumem i da se saberem.

„Ljudi ugroženi smo, znate šta trebate da radite!” Otvori vrata moje sobe i prodere se kroz hodnik.

„Jesi li siguran da su te čuli i da ne misle da se šališ?” Upitam ga zabrinuto na šta on odlučno klimne glavom.

„Dođi.” Sedne na pod sa ukrštenim nogama i pokaže mi da sednem preko puta njega što i uradim.

„Sećaš se kada smo uspostavljali umnu vezu?” Upita me i klimnem glavom. „Postupak je potpuno isti samo su reči drugačije.”

„Zar tada nismo demolirali celu biblioteku?” Upitam ga uplašeno stavljajući beležnicu ispred svojih nogu da bih mogla da pročitam.

„Nemoj da razmišljaš o tome, samo mi veruj.” Pogleda me duboko u oči i uzme moje ruke u njegove. Klimnem glavom nekoliko puta zatvarajući oči tako pokušavajući da se malo smirim i saberem.

„Spremna?”

„Spremna.” Kažem te pogledam u beležnicu.

„Remove omnia vestigia nostra. Aufer a nobis, et muniat nos voluntatis ad malum latens in tenebris.” Oboje polako i u isto vreme izgovorimo svaku reč glasno i u sledećem trenutku se pojavi mala bela skoro providna kugla koja je velikom brzinom počne da raste.

Ubrzo je prerasla veličinu moje sobe i nastavila dalje da se širi. Na kraju sam ugledala kako se završava kod kapije gde nestaje mešajući se sa vazduhom.

„Da li smo uspeli?” Pogledam u Harija koji je zamišljeno gledao kroz prozor.

„Možemo samo da se nadamo da jesmo.” Klimnem glavom te pogledam opet ka kapiji. Ovog puta ih ugledam kako stoje ispred nje i gledaju ka vili.

Oboje se okrenemo ka vratima i brzo krenemo ka dnevnoj sobi gde smo predpostavljali da su ostali. Dok smo prolazili kroz hodnike sve je izgledalo kao da niko ovde ne živi već godinama što je ukazivalo na uspešnost čini.

I kao što smo i predpostavljali svi su bili u dnevnoj i kroz prozore posmatrali situaciju kod kapije te im se pridružimo i nas dvoje.

Na kraju ni ne otvore kapiju već počnu preskakivati ogromnu ogradu. Kada preskoče krenu ka ulaznim vratima i tu se podele u dve grupe. Jedna otvori ulazna vrata dok druga krene ka zadnjoj strani vile verovatno u potragu za zadnjom vratima.

Prvo uđu u kuhinju i tada shvatim da su tu samo devojke. Prevrnem očima zbog glupog plana koji je sigurno smislilo njegovo glupo i odvratno veličanstvo.

„Nemoj da dopustiš da te mržnja i bes preovladaju. Nemoj da učiniš nešto i da nas otkriješ. Napravićemo plan i završićemo onako kako treba.” Hari mi je tiho govorio i pokušavao da me smiri.

I konačno sam ih sve ugledala kada su svi ušli u dnevnu sobu. Izgledali su nekako iscrpljeno osim Džesike naravno, njoj ništa nije moglo pokvariti raspoloženje.

Mislim da sam ga jedva prepoznala kada je poslednji ušao. Izgužvana odeća, čupava kosa, brada stara nekoliko dana, ogromni podočnjaci u paketu sa naduvenim i krvavim očima i ogroman smrad alkohola koji je doneo sa sobom. Neprepoznatljiv.

Samom njegovom pojavom je povećao tenziju među nama a i između njegovih sluga. Neugodan osećaj prostruji celim mojim telom kao podsetnik da sam sa njim provela nekoliko meseci. Savest i mržnja se sukobe i počnem proklinjati samu sebe zato što sama nisam shvatila sve.

„Zašto ih ne napadnemo sada? Neće znati šta ih je snašlo. Imamo prednost.” Liam pogleda upitno u Harija i mene na šta se promeškoljim u mestu.

„Zato što sigurno ne bi došli ovde da nisu računali na napad i borbu. Vi ne znate na šta su sve sposobni, ja znam i zato smo ovde. Da se dobro pripremimo za njih i onda napadnemo. Nećemo srljati sa maramom preko očiju.” Dobro pogledam svakog u oči trudeći se da im tako dam do znanja koliko je ova situacija opasna i ozbiljna.

„Sada samo moramo da sačekamo da odu. Onda prekontrolišemo celu vilu jer su možda postavljali kamere. A kada završimo sa svime idemo u podrum gde ću vam objasniti sve oko plana koji sam smislila.” Uzmem pauzu da udahnem vazduh te nastavim.

„Samo da se zna da će se taj plan sprovesti u svakom slučaju i da se verovatno nikome neće svideti ali to je jedini način da iz ovog rata izađemo kao pobednici.” Kad završim pogledam duboko u Harijeve oči nadajući se da će me barem on podržati u ovome iako verujem da će njemu najteže pasti.

Ali da bi dobili nešto, moramo se i žrtvovati.

(Hej ljudi! Nastavak stigao brže nego što je planiran. Samo da vas obavestim da najverovatnije manje od deset nastavaka do kraja priče i tako se veselim. Ne zaboravite da bacite pogled na Bad Luck obećavam da nećete zažaliti ako vam se Forever Changed dopala. Hvala vam na svemu, najbolji ste. Volim vas!♥♥)