Natalie's POV

Nasmešim se uprkos jakom svetlu znajući da je prva stvar koju ću ugledati kada otvorim oči on. Pružim ruku ali ne osetim ništa kao ni njegov topao zagrljaj.

Namrštim se pridizajući se u sedeći položaj. Polako otvorim oči usput ih trljajući i kada mi se vid izoštri potražim ga poglrdom. Ali kao i dodirom ne pronađem ga. Sve što ugledam je krem koverta na jastuku na kom je noćas spavao.

Zbunjeno je uzmem u ruke i nežno, pazeći da je ne pocepam, otvorim. Izvućem list papira i počnem pogledom prelaziti po poznatom rukopisu dok mi se osmeh sve više iscrtavao na licu.

„Znam da sam ispao kreten što nisam ostao sa tobom dok se ne probudiš ali imam dosta toga što moram da isplaniram za današnji dan. Ipak je on samo jednom u godini a ove želim da ti bude poseban i da ga zauvek pamtiš.

                                                                                                                             Volim te!

                                                                                                                          Čupavi."

Jos vise se nasmejem  svesna svog ponasanja primerenog tinejdzerki. Nije zaboravio! Posle svega nije zaboravio na moj rodjendan. Ne postoje merila koja bi mogla da izmere koliko ga volim. On je jedan u milion. Ne postoji neko kao on, on je jedna prelepa i neiskvarena duša. Moja duša.

Vratim pismo nazad u kovertu i ustanem. Blago se protegnem i krenem ka kupatilu gde se istuširam na brzinu i obavim jutarnju higijenu.

Ubrzo se nađem u ormaru razmišljajući šta da obučem. Proleće je, toplo je i toplije nego što bi trebalo da bude u ovo doba godine a i danas mi je rođendan. Dovoljno razloga da se po prvi put potrudim oko svog izgleda. Pogled mi poleti ka haljinama koje sam pre htela da bacim ali ipak nisam. Sada tek shvatam koliko sam detinjasta bila.

Pogledom pređem po njima i za oko mi odmah zapadne cvetna haljinica te mi i ruke odmh polete ka njoj. Malo iznad kolena sa debelim brtelama, uska u struku dok se na niže polako širi. Zadovoljno se nasmešim te se vratim nazad u sobu da bih stavila nešto šminke.

Obučem malu teksas jaknicu i obujem baletanke. Pogledam se još jednom unogledalo i naprskam malo parfema. Napustim sobu zadovoljna i krenem ka pridzemlju.

Oslušnem ali sve što čujem je tiho disanje iz dnevne sobe i to jedne osobe. Skupim obrve praveći zbunjen izraz lica. Ponovo oslušnem inopet isto. Gde su ostali?

Zaputim se ka vratima dnevne sobe i onda mi počnu navirati svakakve misli. Šta ako je ta jedna osoba ustvari.. Ne mogu mu ni ime izgovoriti. Šta ako nas je pronašao? Šta ako ih je sve ubio?

Srce mi ubrza ritam kao i disanje i ruke mi se počnu nekontrolisano tresti. Usne i grlo mi se osuše i dobijem osećaj sličan gušenju. Napad panike? Moguće. Nekako uspem da se iskontrolišem i nateram sebe da otvorim ta prokleta vrata.

Sve splasne kada ugledam poznate čokoladne kovrdže i svetlucave zelene oči zajedno sa najlepšim osmehom i usnama. Ogroman osmeh mi se proširi licem kao i osećaj olakšanja telom. Kao da sam se vratila iz mrtvih, ne kao da znam kakav je osećaj.

Priđem mu nekoliko koraka isto kao i on meni. Razmenimo osmehe pre nego što se naše usne nađu jedne na drugima. Zavučem ruke u njegovu kosu povlačeći ga bliže sebi. Osetim kako se smeši kroz poljubac pre nego što odvojimo naše usne jedne od drugih što mi izazove one čuvene leptiriće u stomaku.

„Srećan ti rođendan Svađalice", kaže milujući mi obraz te na brzinu ostavi mali poljubac na mojim usnama. Nasmešim se dobijajući povir da ga zagrlim što i uradim. Osetim kako se smeši o moju kosu a zatim i mali poljubac o moj vrat. Sva se naježim dok neki nepoznat osećaj prostruji celim mojim telom ostavljajući za sobon osećaj opijenosti i želje. Želje za njegovim usnama.

Odvojim se samo malo, dovoljno da spustim svoje usne ponovo na njegove. Ovog puta je poljubac bio sve samo ne nežen. Bio je ispunjen željom i strašću. Volela sam ga tako jako i sve što sam želela je da budem u njegovoj blizini. Da budem u njegovom snažnom zagrljaju zarobljena njegovim usnama, baš kao sada. Jednostavno samo da mogu da gledam te zaigrane oči i raskošne, rumene usne.

„Mislim da bi trebali da krenemo", kaže borećise za vazduh rumenih i natečenih usana i od samog pogleda na njega dobijem još veću želju da ga poljubim, ponovo. Ali se nekako oduprem toj želji i klimnem glavom iako nisam znala gde bi to trebali da krenemo. Ali to sada nije važno, sa njim bi i u pakao otišla.

Uhvati me za ruku, isprepliće nam prste i povede nas ka ulaznim vratima. Izađemo i jaki sunčevi zraci nas zabljesnu na nekoliko sekundi. Trepnem nekoliko puta i Hari me ponovo povede ovog puta u meni nepoznatom pravcu.Nisam ga ni pitala gde su ostali jer sam, pa bila sam zauzeta mnogocime.

Nekoliko minuta smo samo ćutali, ustvari sve dok smo prešli livadu a kada smo ušli u šumu i krenuli malom stazicom pitanja su se pojavila.

„A gde to tačno idemo?" Upitam ga sa smeškom nemu izazivajući isti. Znam da se samo dzabe trudim ali vredi pokusati. Odmahne glavom pročistivši grlo. „Neću ti ništa reći, Sel bi me ubila a i želim da ovo bude iznenađenje." Napućim usne trepćući na šta se od srca nasmeje ali odmahne glavom. Ma daj!

„Hajde, već kasnimo", kaže dok ja odbijem da se pomaknem ni centimetar. Pogleda me značajno podignutih obrva na šta mu ja odgovorim tako što skupim usne u jednu crtu i odmahnem glavom.

„Tako a?" Nasmeje se gledajući me zaigrano dok ja izazovno i arogantno podignem obrve. „Dobro", kaže više sam za sebe i u sledećem trenutku sa nađem u njegovom naručju. Vrisnem u iznenađenju na šta se zakikoće i produži stazom dok sam se ja migoljila ali više uživala u njegovoj blizini i mirisu.

Uskoro sam mogla da čujem ostale ali i da namirišem dim. Nekoliko stabla ispred su ne sprečavala da vidim šta se tamo događalo i baš kada sam mislila da hoću moje noge su dotakle čvrsto tlo i našla sam se ispred Harija.

Počne tražiti nešto po džepovima pantalona dobijajući po ko zna koji put zbunjen pogled od mene. Reši da ga ignoriše, kao i u ostalim slucajevima, ali se zadovoljno nasmeši kada mi ispred lica stavi nekakvu maramu.

„Stvarno, marama, nisi mogao da smisliš nešto malo manje kliše?" Podignem obrvu provocirajući ga dok sam jedva sprečavala osmeh koji je pretio da mi se proširi licem. Koliko su mi samo nedostajale ove naše male prepirke.

„Ne sudi knjizi po koricama, sačekaj da stigneš do kraja i tek tada imaš pravo na komentar.A sada se okreći da ti stavim ovu maramu." Okrenem očima i kroz uzdah ga poslušam. Opet je počeo da pametuje ali neka ga, videćemo šta je smislio. Procitacu knjigu i ostaviti bas onakav komentar kakav mu nece odgovarati jer sam jednostavno takva i volim da mu prkosim, kao i on meni.

„Odakle tebi uopšte marama u džepu?" Upitam ga te začujem uzdah i odmah znam da je on sada okrenuo očima te se zakikoćem. „Iznenadila bi se koliko se stvari izdešavalo dok nisi bila tu ali ne brini se", polako i nežno mi zaveže maramu pazeći da me ne počupa „sve ću ti ispričati, sve do najsitnijeg detalja ali sutra. Danas je tvoj dan i danas si ovde. Danas stvaramo uspomene." Zavrsi svoju misao ubedljivo, nekako vise za sebe i u dvosmislenoj formi, barem mi je tako zvucalo.

Osetim njegovu ruku na mojoj što me trgne iz razmišljanja. Upravu je, prošlost treba da ostane u prošlostu. Ne da se svakog dana prisećam svega i razmišljam o onome što bi moglo da bude da sam tada postupila drugačije. Tako je kako je i sada nema povratka. Sada se samo moram potruditi da takve greške ostanu daleko u prošlosti i da se ne ponove u budućnosti.

„Samo prati moju ruku", kaže i povuče me za sobom. Klimnem glavom nemareći za to da li je video ili ne i krenem za njim. Nismo hodali ni minut a onda smo stali. Verovatno smo stigli tamo gde smo se na početku zaputili. Sada sam mogla da čujem momke i devojke ali kroz nerazumljive šapate. Pored njihovih glasova mogla sam da čujem i razne zvuke prirode. Naprimer zvuk vode, verovatno neke reke i razne ptice.

Nisam više osećala Harijevu ruku na mojoj ali sam skidanje poveza odlično mogla osetiti. U trenutku kada sam dobila svoj vid nazad glasno „Srećan rođendan blizanci" je paralo moje uši. Od srca sam se nasmejala svima em zbog divnog čestitanja, em zbog urnebesnih rođendanskih kapa na njihovim glavama.

Odmah zatim je usledio grupni zagrljaj i pojedinačno čestitanje a kada se i to završilo konačno sam mogla da bolje proučim mesto na kom smo se nalzili.

Prvo što sam uočila, baš kao i što sam predpostavila, je bila reka koja je delila šumu od malog proplanka na kom smo se nalazili. Odmah posle reke ugledala sam ni premalu a ni preveliku vikendicu koja je prosto zračila toplinom i udobnošću i kako to da ja ne znam da ona postoji?

Počnem zagledati sitnice. Pre svega zastavice, lampice i ukrase kojima je sve bilo okićeno i sve to me je podsetilo koliko su moji prijatelji ustvari detinjasti i koliko su mi nedostajali. Naravno tradicija se ne prekida tako da je otvoren 'kamin' bio spreman za upotrebu kroz samo nekoliko varnica zajedno sa panjevima i deblima koja su bola poređana oko njih.

Nisam mogla da opišem koliku sam sreću osećala u ovom trenutku. Činjenica da sam uopšte ovde i sa njima mi je bila dovoljna za sreću za celi život jer su me jedino oni ispunjavali. Pogledom pređem preko svih nasmešenih lica i zaustavim ga na Hariju. Svako na svoj i jedinstven način.

Ponovno pojedinacno čestitanje rođendana mi izmami još jedan osmeh a velik grupni zagrljaj još veći. Naravno ništa se tu nije zaustavilo. Džas i ja smo razmenili nekoliko rečenica, suza i zagrljaja a onda je isto ponovljeno i sa svima.

Posle izliva emocija smo pošteno napunili stomake i dremali na mekanoj prolećnoj travi prisećajući se gluposti koje smo činili u protekle dve godine. Devojke su već počele zadirkivati oko Harija svojim nagađanjima i moram priznati da su bile vrlo maštovite. Sve njihove tvrdnje su dobijale identičan odgovor- prevrtanje očima i uzdisanje. Stvar je bila u tome što ni ja sama nisam znala na čemu smo nas dvoje. Daleko od toga da nisam bila sigurna u svoja osećanja. Volim ga svim srcem i mislim da se to nikada neće promeniti ali trenutno sam zbunjena i zatečena svime tako da će mi trebati vremena. Trebaće mi vremena da shvatim nas dvoje i da konačno budem sigurna u vezi nečega u mom životu.

Naravno da nisam ovo rekla devojkama ali mislim da su i same već shvatile sve. A i budimo iskreni kada žensko oko nije moglo nešto primetiti?

Sa druge strane odnosi između devojaka i momaka i nisu baš nešto bili bajni u poslednje vreme. Iako nisam bila upućena ni u šta za vrlo kratko vreme sam uspela da pohvatam sva događanja.

Lui i El su imali nekoliko opakih svađa ali se nekako i dalje drže. Prema Prinim rečima mogu zaključiti da ni Zejinu ni njoj ne cvetaju ruže ali kod Naila i Eli i Liama i Sof se cela botanička bašta rascvetala. A moj brat i Sel su savršeni i slatki kao i uvek.

Nasmejem se zbog El koja se toliko uživela u prepričavanje doživljaja sa prošlogodičnje Noći veštica a pomalo i zbog Sofinog izraza lica koji je goborio koliku je traumu ustvari doživela i da joj ova priča nije nimalo smešna koliko je i nama. Obožavam moje ludače.

Ali naše tračarenja i priče prekinu momci predlažući jednu fudbalsku utakmicu uz rečenicu „Kao u dobra stara vremena" koja me je potpuno kupila. A naravno da su oni to znali jer kada ja pristanem na nešto podrazumeva se da ću naterati i devojke a one koliko me vole naravno da će pristati. Lopuže jedne, igraju na kvarno i zato ih volim.

Posle dosta trčanja, padova, smeha i Luisovog i mog nerviranja oko rezultata i to je bilo gotovo. A kako smo se nas dvoje nervirali ta jedna utakmica se odužila na tri zbog velike želje za pobedom i kasnije podjebavanja oko poraza. Kada smo izmoreni seli na panjeve mrak je uveliko pretio da zavlada prirodom oko nas. I sumrak propraćen prolećnom svežinom me je naterao da ćebe koje mi je Liam dao prigrlim čvršće uz sebe.

Posle male prepirke oko mesta, jer smo ponavljam jako detinjasti, bio je red da se vatra upali i mančmelouvi zagreju.

Nail izvadi upaljač iz džepa i krene da upali vatru ali ga Džastin spreči govoreći da će on. Pucne prstima i vatra zaplamti uz nailovo okretanje očima i mrmljanje „pravi se važan" propraćeno prigušenim kikotanjem ostalih.

Naravno kada je kod nas jedan minut bio proveden u tišini. Momci su odmah započeli sa budalaštinama kojima smo se svi smejali. Pre sam ja zajedno sa njima bila pokretač razgovora i zabave. Bila sam neustrašiva, hrabra, nepromišljena a pogledaj me sada. Dve godine kasnije i potpuno sam drugačija. Sedim po strani, ćutim, ponekad se i nasmejem.

Odrasla sam.

Nisam više onako nepromišljena i sigurna u sebe. U zadnje vreme sam doživela mnogo toga sto me je navelo na ponovno zatvaranje u sebe i nesigurnost. Pala sam tako nisko, dozvolila sam neprijatelju da me natera da molim i da me ponizi. Da me vuče za nos. Verovla sam u svku reč iz njihovih lažljivih i zlh usana i gadno se opekla.

I evo me sada. Ponovo sam tu gde pripadam i gde trebam da budem. Ponovo sam sa svojom porodicom i ovog puta nema grešaka. Nateraću ih sve da kleče predamnom i da mole baš kao ja ali neću napraviti istu grešku kao i oni. Ja ću se potruditi da im obezbedim odgovarajuće ćelije u Paklu i da više nikada ne ugledaju svetlost dana već samo večiti mrak. Da uživaju u boli i patnji dok god budu živi jer jedino to i zasližuju. Ne zvala se ja Natali Ana Biber.

*

Naše priče su trajale dugu u noć sve dok nismo shvatili da smo preterali i da bi trebali da polako krenemo. Naravno zbog povišenog konzumiranja piva ili šta god su pili momci su rešili da čišaenje ostave za sutra mada sumljam da će im mamurluk dozvoliti da mrdnu iz kreveta sutra ali neka ih. Ja slavim rođendan, sigurno neću čistiti.

„Tvoje iznenađenje još uvek nije pri kraju." Zbunjeno a ujedno i znatiželjno pogledam u Sel koja me potapse po ramenu i pokaze mi glavom na Harija. Smešio se i taj osmeh i rupice u obrazima mogla prepoznati među milion drugih. Nešto u mom stomaku poludi i dobijem neverovatan osećaj u grudima samo zbog tog jednog osmeha.

„Kako misli..." „Neću ti ništa reći saznaćeš samo ako pođeš sa njim."

Znala sam da uzalud postavljam pitanje ali je vredelo pokušati. Pridjem mu i prihvatim njegovu ruku i polako me povede u meni nepoznatom pravcu.

Ono što sam uspela da primetim je jedna velika kesa u njegovoj drugoj ruci ali na moju žalost nije bila obična providna pa nisam mogla da vidim šta se nalazi u njoj.

Sve više smo se udaljavali od ostalih i vile ali sam u daljini mogla da prepoznam zvuk motora automobila, sirene i muziku iz nekoliko klubova. Tada mi ništa nije bilo jasno ali kada smo izašlo iz šume ugledala sam vedro nebo puno zvezda i grad koji se nalazio ispod litice na kojoj smo se nalazili.

Celi prozor mi je izbio vazduh iz pluća i potpuno sam zanemela.

A kao šlag na torti, na kraju litice nas je čekalo jedno prostrano ćebe sa još jednim spakovanim do njega i nekoliko sitnih sveća koje su bile upaljene okolo i bez obzira na hladan povetarac nisu se gasile.

„Ovo je predivno", jedva nekako uspem da sklopim normalnu rečenicu gledajući i dalje zadivljeno u prizor ispred sebe a zatim skrenem pogleda na zelenookoh čupavca koji me svakog dana sve više i više iznenađuje.

Samo mi se nasmeši i pokaže rukom ka litici i polako pazeći na sveće sednem i on sedne odmah do mene. Uzme ćebe koje je bilo spakovano i ogrne nas preko ramena na čemu mu stidljivo zahvalim. Spusti kesu do sebe i nasmešeno me pogleda.

„Čemu sve ovo? Mislim nije da se bunim ali zar zabava iznenađenja nije bila dovoljvlna?" Uzdahne odmahujući glavom kroz smešak nekoliko trenutaka te me ponovo pogleda onim zelenim očima.

„Zabava je bila poklon od momaka i devojka a ja sam ti rekao da ću ti posebno čestitati. A i ti si daleko vrednija od svih mogucih poklona."

Nekoliko trenutaka me je gledao u oči ali mu je pogled stalno bežao ka mojim usnama time je i mene terao da buljim u njegobe pune i roze usne koje je stalno oblizivao kada je bio nervozan i kada nije znao šta da kaže. U ovom trenutku mislim da su oba razloga u pitanju.

Skrene pogled ka kesi i počne nešto tražiti u njoj i ono što izvadi me natera da se nasmejem kao malo dete.

Mufin preliven crnom čokoladom i sa brojem 22 se nalazio u njegovim rukama ubrzo i sa zapaljenim svećicama.

„Nisu mogli da odluče kakvu tortu da vam naprave pa sam im rekao da ću se ja pobrinuti za to. Znam da nije mnogo ali sam se potrudio da liči na nešto i da bude 99.99% jestiv." Približi mi ga i doda da zamislim želju ali nisam uspela ničega da se setim jer je ovo nešto najlepše što je neko ikada uradio za mene. Zato sam jedva sakrila jednu odbeglu suzu od Harijevih predivnih očiju jer nisam htela da pokvarim ovaj trenutak.

Pogledam ga i krenem da mu zahvalim ali me prekine. „Pre nego što išta kažeš sačekaj da završim sa svim poklonima."

„Zar ih ima još?" Upitam još pod utiskom koji je ostavio svojim slatkim rečima i malim kolačićem.

„Naravno, znaš da pokloni uvek moraju biti neparni, za sada su tu dva, dolazak na liticu i torta." Pre nego što uspem da kažem nešto iz kese izavdi dva lampiona. Razum i srce mi polude od uzbuđenja i velik osmeh mi se proširi licem. Ako ovako nastavi nikada neće stati  ja se iskreno i ne bunim. Neka se ova noć nikada ne završi.

„Verovatno znaš šta trebaš da uradiš", kaže pružajući mi jedan lampion koj pažljivo uzmem u ruke klimajući glavom. Ne mogu da verujem da se ovo događa. Zar uopšte postoje merila kojima bih uopšte mogla opisati ljubav i sreću koju trenutno osećam?

„Ali pre nego što ga pustiš, želim da mi nešto obećaš." Svu svoju pažnju skrenem na njega svog ozbiljnog. Znam da sigurno misli na moj pritisak zbog spašavanja njihovih života, sigurno će tražiti od mene da to više nikada ne uradim. Ali i sam zna da se necu prodrzavati tog obecanja. Mrzim kada se setim toga. Ispada kao da sam neka svetica a i period posle moje odluke ne nosi baš neka lepa sećanja. Ali svejedno klimnem glavom čekajući da nastavi.

„Obećaj mi da ćeš zaboraviti svu bol koju su to naneli, da ćeš prestati sebe da kriviš zbog našeg gubitka i ishoda te večeri. Da ćeš se barem potruditi da zaboraviš te dane koje si provela tamo. Da ćeš sada kada pustiš taj lampion da odleti sa njim pustiti svoju samokritiku i ljutnju prema sebi jer vidim da te ona polako razara. Vidim da lutaš u mislima i da sediš bezizražajnog izraza lica i praznog pogleda. Želim da ponovo budeš ona nasmjana devojka na koju smo svi navikli, ona devojka koja svima soli pamet koja sve okreće na šalu. Samo mi obećaj da ćeš pustiti ljutnju prema sebi i stvarno se vratiti."

Lagano mi pomiluje obraz na sta sklopim oči i suze se razliju mojim licem. Nasmešim se i blago klimnem glavom otvarajući oči.

„Obećavam."

Spusti blagi poljubac na moje čelo i ubrzo se dva lampiona nađu u vazduhu polako lebdeći u daljinu.

Osetim ogromno olakšanje znajući da je on tu. Da je uvek tu i da uvek zna šta me muči i šta je razlog mog ponašanja. On je jedna izvanredna osoba koja je spremna na sve zbog ljudi do kojih mu je stalo i meni je stvarno iskreno drago što sam jedna od tih ljudi jer da nije tako ja sada ne bih bila ovde.

„Sada nema više plakanja, sledi poklon broj četiri", kaže nežno mi brišući obraze te iz kese izvadi malu krem kutijicu sa crvenom mašnom na njoj. Nasmešim se maloj kutijici pažljivo prelazeći prstima preko male mašnice.

„Za promenu jedan drugačiji poklon", nasmeši se gledajući u kutijicu u mojim rukama. Odmah se namrštim. Zar se u ovakvim kutijicama obično ne nlazi... nakit?

„A ne, ne, nema vraćanja poklona." Spreči me i gurne mi kutijicu ponovo u ruke značajno me gledajući te ostanem bez izbora. Valjda neću da zateknem verenički prsten usnutra. A šta ako se baš on nalazi u mojim rukama? O Bože, nije mi dobro. Ma ne bi Hari, nije on toliko neozbiljan. Pa nismo čak ni momak i devojka.

Progutam nesigurno i polako odvežem mašnicu otvatajući kutiju. Ugledam mali privezak u obliku školjke koji se nalazio na tankom lančiću. Nasmešim se i sa olakšanjem i sa radošću ali i zbunjenošću.

„Divan je", kažem te ga pogledam sa smeškom koji mi uzvrati. „Ali zašto baš školjka?" Pažljivi dodirnem mali privezak i budalasto se nasmešim čekajući odgovor.

„Znao sam da ćeš to pitati jer šta tebi može da promakne?" Kaže nekako više za sebe ali svestan da ga čujem. Podigne glavu te ga značajno pogledam na šta uzdahne.

„Zato što me podseća na tebe." Očekivala sam konkretniji odgovor a ne ovakav sa me samo još više zbuni.

„Kako to misliš?"

„Jednostavno me podseća na staru tebe. Trebalo mo je stvarno dosta vremena da probijem taj čvrst oklop i dođem do bisera koji nosiš i čuvaš u sebi. Svađala si se samnom, svaku moju reč shvatala na pogrešan način ali sam uspeo. I stvarno je vredelo."

Obrazi mi zaplamte i spustim glavu fiksirjući pogled na prste kojima sam se igrala u krilu. Nikada nisam dobila više komplomenata od nekog u samo nekoliko rečenica. Pohotovo ne ovakvih.

„Želim da te taj privezak podseća na ovo što ću ti sada reći. Želim da ponovo staviš svoj oklop i zatvoriš biser u sebe i ne daš da ga niko vidi. Jedino onim osobama koje misliš da su vredne njegove lepote. Želim da mi obećaš to i da se držiš tog obećanja šta god da se desi."

„Hvala ti", prošaputam  klimajući glavom kao odgovor na njegovo pitanje te podignem pogled koji se odmah fiksira na njegovom osmehu i usnama.

Vratim pogled na kutijicu u mom krili. „Možeš li", upitam ga sklanjajući kosu sa ramena i vrata.

„Naravno"

Uzme lančić te ga pažljibo prinese mom bratu i za nekoliko trenutaka ga zakači. Pustim kosu te pogledam u privezak školjke sa osmehom skrećući pogled ponovo na nervoznog dečka do sebe.

Šta mu se sada dogodilo, pa do pre nekoliko trenutaka je bio sav opušten.

„Šta nije uredu?" Stavim ruku na njegovo rame te me pogleda smešeći se tako pokušavajući da prikrije nervozu ali naravno da nije uspeo jer ga poznajem previše dobro.

„Sve je uredu, samo ostao je još jedan poklon ali nekako ne znam kako da ti ga pokažem."

„Ne moraš da brineš, sigurna sam da će mo se svideti kao i svi ostali, možda čak i više ako je to moguće."

„Nije ništa materijalno, više je kao pitanje, ne znam ni kako da se izrazim." Spusti pogled na grad ispod nas. Nasmešim se njegovoj nesigurnosti i tupavosti znajući da je ovakav samo predamnom, kada smo sami. Samo se predamnom potpuno otvorio, a isti je slučaj i samnom.

Nekoliko minuta odsedimo u tišini gde su se čuli samo naši uzdasi i zvuci gradića ispod nas. Ali Hari se odjednom uspravi i fiksira pogled na meni. Uzme moju ruku i počne si igrati njome nekoliko trenutaka.

„Ja... Hteo sam da bude originalno jer zaslužuješ da bude tako ali sam previše šeprkljast i nisam znao kako da te to pitam." Nasmeši se nervozno te podigne pogled sa moje ruke na moje oči. U stomaku mi zavlada oluja dok su se misli samo zbog jedne rečenice toliko zamrsile da nisam znala šta da mislim.

„Da li ti Natali Ana Biber želiš da ovom jadnom momku ispuniš još jednu želju i učiniš ga najsrećnijim momkom na svetu pristavši na to da mu budeš moja devojka?" Nesigurno mi se nasmeši dok je nervoza šikljama iz njega ne sve strane.

Srce mi poludi i jedono što sam u tom trenutku želela je isto što i on- njegobe usne na mojima te mi se želja u sledećem trenutku ispunila. Njegove meke usne se konačno nađu na mojim strasno me ljubeći kao da su celu večnost čekale samo na ovaj trenutak.

„Mislim da je ovo bio potvrdan odgovor." Nasmesim mu se odvajajuci usne od njegovih te mi uzvrati smeskom.

(Hej ljudi. Kao što sam i obećala vratila sam se. Evo malo Narry trenutaka i konačno su u vezi. Ja stvarno ne znam sta nije uredu samnom, trebalo mi je 63 nastavaka da ih smuvam (OMG!). Ovih nekoliko nastavaka, do 70-og će biti mirno ali kasnije ponovo kreće akcija i ja stvarno ne znam koliko će nastavaka imati priča jer imam da napišem još toliko toga. Nadam se da ćete čitati i dalje jer je podrška koju mi pružate iz dna u dan neverovatna. Hvala vam na svemu, neverovatni ste. Volim vas! ♥♥)