Harry's POV

Ostavim mali poljubac o njenu kosu pre nego što sklopi oči i utone u san. I dalje nisam mogao da verujem da je ovo stvarnost. Da je ona pored mene u stvarnosti. Uzdahnem i odmah osetim njen miris. Kako mi je to samo nedostajalo. Da jednostavno bude pored mene, da me nervira i zasmejava. Nedostajala mi je njena cela pojava.

Sve vreme je u meni postojala sumlja da će ono što je poslednje osetila pre gubitka pamćenja biti i uztok povratka istog. I tako mi je prokleto drago što sam bio u pravu. Ništa mi više nije bilo potrebno. Bio sam potpun, imao sam prijatelje i devojku koju volim pored sebe.

Uzdahnem ponovo i sklopim oči zarivajući lice u njenu meku, mirišljavu kosu. I zaspao sam. Nikada mirnije i spokojnije za svoj celi život.

*

Probudi me buka koja je dopirala iz hodnika i polako se promeškoljim u mestu. Otvorim oči i odmah zatim ih zatvotim zbog jakog svetla. Ponovo ih polako otvotim privikavajući se na jako popodnevno svetlo koje je uveliko sijalo.

Na početku se zbunim kada shvatim da se ne nalazim u svojoj sobi ali kada mi sećanja od sinoć prelete pred očima ogtoman osmeh mi se raširi licem.

Spustim pogled i ugledam moju Svađalicu kako spava u mom zagrljaju i osmeh mi postane još veći. Nežno je poljubim u celo i mali osmeh se pojavi na njenom licu.

„Dobro jutro Čupavi", promrmlja i o moj vrat i tako ponovo razvuče osmeh na moje lice. „Dobro jutro Svađalice", odgovorim joj i još više je stisnem u svoj zagrljaj. Da mi je neko rekao da će mi samo običan zagrljaj i pozdrav ovoliko značiti o ovoliko popraviti raspoloženje ne bih mu verovao. Šta više rekao bih mu da nije normalan.

Koliko me je ova devojka samo promenila. Moja razmišljanja, ponašanje prema devojkama i uopšte prema svima. Bio sam arogantan i umišljen idiot a ona je od mene napravila čoveka- osobu sa osećanjima koja ume normalno da razmišlja. Da razmišlja o nečemu drugom osim o devojkama. To je uradila sasvim nesvesno.

„Kolko je sati?" Trgnem se na njeno pitanje i pogledom potražim sat na noćnom ormariću. Crveni brojevi koji su trepereli na digitalnom satu su jasno pokazivali da je prošlo skoro sat vremena od podne.

„Još malo pa je vreme ručka", odgovorim joj kada se njene smeđe oči nađu na mojim tražeći tako odgovor na pitanje koje je postavila. Nasmeši se i moj pogled odmah padne na njene pune usne. Bez razmišljanja spustim svoje usne na njene započinjajući nežan poljubac.

„Mogla bih se svakog dana buditi ovako", kaže posle poljubca blago se protežući na šta se njena majica malo podigla otkrivajući njen ravan, glatki struk. Zagrizem usnu zbog svakakvih misli koje mi u tom trenutku projure glavom.

„Kako?" Upitam glupavo skrećući pogled na njeno lice nesposoban da smislim bolje pitanje u ovom trenutku. Stvarno sam kreten, znam. Ali nenormalno zaljubljen i zaluđen kreten.

„U tvom zagrljaju, poljubcem, uopšte ovde i u tvojoj blizini", odgovori mi i sve moje misli ispare i celi kadar mi zauzme ona i njen slatki osmeh. Opet je obgrlim rukama i poljubim osećajući kako se oboje smejemo kroz poljubac. I to je bio trenutak za koji se živi.

„Tvoja želja je za mene zapovest", kažem kada završimo sa poljubcem i za uzvrat dobijem širok i blistav osmeh zbog kog mi cela utroba zaigra.

„Mislim da bi trebalo da ustanemo", ponovo se protegne na šta jedva suzdržim sebe da ne pogledam u njene duge i vitke noge koje su se njenim pokretima našle izložene mojim očima. Prestani Hari, perverznjaku jedan.

„Da, trebalo bi", kažem na šta ona ustane prvo u sedeći položaj a zatim i sktoz. Okrene se ka meni. Nekoliko trenutaka me je samo gledala što sam iskoristio da je celu odmerim. Na sebi je imala samo šortc i majicu a meni je izgledala lepše nego princeza u najskupljoj haljini ovako cela slatka i čupava. Jedva sam uspeo da smirim svog prijatelja koji je poludeo kada se okrenula i zaputila se ka kupatilu pružajući mi odličan pogled na njenu čvrstu zadnjicu. Pravi sam napaljeni tinejdžer ali muško sam, protiv sebe ne mogu.

„Stižem za deset minuta." To je sve što čujem pre nego što zatvori vrata kupatila i upali tuš. Ustanem i polako izađem iz sobe. Brzim koracima dođem do moje i čim uđem u nju produžim do vrata kupatila. Obavim jutarnju higijenu i presvučem se u crne farmerice i majicu.

Neverovatno je to koliko sam danas imao volje i snage. Sve što sam radio, radio sam sa osmehom, sve mi je bilo tako jednostavno i lako. Sve je tako kada je ona uz mene i baš zbog oga moram da smislim nešto, sutra je jako važan dan. Ona i Džas pune dvadeset dve godine i moram da isplaniram celi sutrašnji dan a ono što sam ustvari planirao će trajati mnogo duže. Jako se veselim ovom predstojećem periodu a znam da će se i ostalima svideti kao i njoj, barem se nadam.

Ponovo proverim kada je let na telefonu i kada budem sasvim siguran da je za oko sat ipo vratim telefon u džep i izađem iz sobe. Siđem do kuhinje i ono što u njoj zateknem me jako nasmeje ali nekako uspem da suzdržim smeh i ostanem nečujan.

Moja Svađalica je mutila neki smesu mikserom sa zagrizenim jezikom dok joj je jedan obraz bio beo od brašna. Moje cerekanje se nije čulo zbog miksera ali kada ga je isključila svoj 'stručan' pogled sa smese premesti na mene.

„Nije smešno", pobuni se u početku jako ozbiljna što me još više natera na smeh ali na kraju i ona iskrivi svoje usne u mali smešak. Pre nego što sam uspeo da se snađem, puna šaka brašna je završila na mojoj glavi, licu i u kosi.

„O ne, samo mi reci da nisi uradila ono što mislim da jesi", kažem osećajući kako mi brašno klizi sa lica. Začujem njen smeh i kad otvorim oči ugledam je kako se cela grči od smeha. Iako sam imao ogromnu želju da je celu uvaljam u brašno nisam mogao jer bi čišćenje nereda koji bi nastao trajao celi dan i noć a let je za malo više od sat vremena. Platiće mi za ovo neki drugi put.

„Jako sam raspoložen tako da ćeš neki drugi put prati kosu od brašna." Prestane sa smehom i pogleda me onim poznatim upitnim pogledom. Ni malo se nije promenila, mora sve da zna i da bude u toku sa svim događanjima a mogu da se kladim da je zaboravila na svoj rođendan.

„Nemoj da me gledaš tim krupnim okicama nećeš dobiti nikakvu informaciju od mene. Znaćeš isto koliko i ostali." Šaljivo joj zapretim prstom na šta se ona nasmeši nekako misteriozno terajući me da sada ja nju gledam upitno.

„Možda meni otkriješ malo više", kaže stavljajući ruke oko mog vrata na šta moje refleksivno dođu do njenog vitkog struka. Uzbuđenje prostruji mojim telom samo zbog njene blizine dok mi se usne naglo osuše.

„Možda ako budeš dovoljno ubedljiva", odgovorim promuklim glasom dok njoj promakne jedan mali osmeh pre nogo što se njene slatke usne ponovo nađu na mojim odvodeći me u jedan skroz drugačiji svet.

„Da li je to bilo dovoljno ubedljivo?" Upita me kada odvoji svoje usne od mojih gledajući me milo njenim toplim očima terajući me da se ceo naježim i istopim.

Napravim zamišljen izraz lica kao da se dvoumim ali na kraju odmahnem glavom. Koliko god ja želeo da joj kažem želim da je iznenadim. Želim da zaboravi na sve što se desilo i da nadoknadimo sve vreme koje smo izgubili.

„Jeste, ali želim da to bude iznenađenje, ne samo za tebe, za sve. A sada da pojedemo nešto na brzinu i da idemo da se spakujemo. Let je za sat vremena." Sve vreme me je gledala da toliko pažnje kao da sam pričao o nećemu što je bilo životno važno. Na kraju klimne glavom i okrene se ka šanku na kom je stajala smesa koju je mutila zajedno sa mikserom u njoj.

„Onda nemamo vremena za palačinke koje sam planirala. Imaš li ti neku ideju pošto ja znam jedino njih da napravim i da naručim picu." Pokaže ka šanku i nasmeje se. Priđem frižideru i izvadim hleb za toster zajedno sa paštetom i mlekom.

„Nemoj da brineš, pored mene nećeš ostati gladna", kažem na šta se oboje nasmejemo i stavim hleb u toster i uključim ga.

Kada smo završili sa doručkom i pospremili kuhinju polako smo krenuli ka dnevnoj iz koje su se čuli glasovi. Koliko je ustvari čudno to što trenutno nismo u podrumu što sam uopšte ovako dugo spavao. Sve polako ide na bolje, samo se nadam da će i na aerodromu biti tako.

Kada smo obavestili ostale o putu i rekli im da je let za sat vremena svi su potrčali ka svojim sobama da bi se spakovali. A ja sam pre pakovanja morao da operem kosu koja je bila umazana brašnom. Platiće mi ta mala đavolica. Naravno sve što sam ja spakovao u malu putnu torbu su bile nekoliko majci, farmerki, šortceva, jedne trenerke, bokserice i patike. Zajedno sa četkicom za zube, parfemom, dezadoransom i bio sam spreman za pokret i zasluženi odmor.

U dnevnoj sobi sam sačekao ostale i kada su svi bili tu o rešio sam da održim mali govor ili bolje rečeno plan.

„Kada odemo do aerodroma ja ću da kupim karte i da vam ih podelim, odmah zatim krećemo u parovima ka ulazu i ponašamo se kao da se ne poznajemo. Naravno ja ću nam sakriti identitete jer su kamere verovatno pod njihobom nadzoru. Nema nikakvih ispada, moramo da budemo jako pažljivi." Pozorno su me slušali i klimali glavama a kada sam završio krenuli smo ka automobilima i ubrzo zatim smo se našli na putu ka aerodromu.

Kao po planu, prvo što sam uradio bilo je skrivanje identiteta, zatim kupovina karata i ulazak u avion. Sve je prošlo bez ikakvih problema i za tili čas smo se našli u avionu za Severnu Ameriku, tačnije Kanadu.

Znam da sigurno pretražuje celi London i da je ovo bilo jako rizično ali je ovaj odlazak mnogo bolje rešenje nego čekanje na napad u Londonu. Barem sam siguran da nas na masto gde planiram da nas odvedem sigurno niko neće pronaći.

„O čemu razmišljaš." Trgnem se na Natin glas ali odahnem kada spusti glavu na moje rame. „Ničemu određenom, čisto da bih nešto radio", odgovorim joj obgrlivši je rukom namestivši se malo bolje u sedištu.

„Valjda si do sada shvatio da mene ne možeš lagati." pogledam je u oči na šta mi ona uzvrati čvrstim pogledom. Uzdahnem odmahujući hlavom. Shvatio sam ja to odavno ali šta mogu da izgubim ako pokušam.

„O tome kako te sigurno traži i da ćemo biti sigurni tamo gde planiram da nas odvedem." Izraz lica joj iz ispitivalačkog odmah pređe u namršten i iznerviran. Nisam trebao da joj kažem ali bila je uporna. Nisam trebao da pominjem onog skota uopšte. Ko zna kako je tek njoj. Sigurno prezire sebe zbog toga a ja sam je samo podsetio na to.

„Znači ipak idemo tamo negde samo zbog moje sigurnosti." Spusti glavu i počne se igrati s prstima. Ne, nisam hteo da tako shvati. Zar sve moram da zajebem i upropastim svojim dugim jezikom. Nisam uopšte i trebao da joj išta govorim.

„Hej, ne skroz si pogrešno shvatila. Vodim nas tamo da bih nas ponovo sve zbližio i da bi nadoknadili izgubljeno vreme. Tvoja sigurnost je jedan razlog pored još četiri." Pomilujem joj obraz gledajući je u oči koje odmah posle mojih reči dobiju poseban sjaj i zbog njega u meni odmah nešto zaigra. Činjenica da joj mogu izmamiti sjaj u očima je nešto neopisivo i zahvalan sam Bogu što je imam pored sebe.

„Volim te Čupavi", prošaputa sa malim smeškom. Ponovo, sve u meni počne igrati i srce mi zakuca brže. „Volim te Svađalice", kažem pre nego što spustim mali poljubac na njeno čelo i jako je zagrlim.

„Dobro Hari, mislim da bi i mi trebali malo da popričamo sa njom. Čisto onako znaš, nismo je videli dugo i tako to." Oboje se trgnemo na Luisov glas koji je vrveo od sarkazma. Ostali se nasmeju i samo čekam kada će Selena nešto da doda jer vidim da čeka da ostali prestanu sa smehom. Uputim joj upozoravajući pogled koji ignoriše i sa zlim smeškom pogleda u ostale.

„Zar ti nije bila dovoljna cela noć? Trebali ste da ih vidite, bili su tako slatki onako zagrljeni." Odmah me glava zaboli i šake mi polete ka licu. Trebao sam da znam da je neko bio u sobi ali sam se kasno probudio. Protrljam obraze nekoliko puta slušajući ih kako se smeju. Ne, ne nema problema, doćiće red i na mene ali ko se zadnji smeje najslađe se smeje.

„A sad su se postideli", Luis, kao glavni zabavljač, dobaci da ne bi izgubio svoju reputaciju i još jedna tura smeha se zaori u našem delu aviona. Namrštim se ali na kraju popustim kada i Nat i isktivim usne u mali smešak.

Stara družina je ponovo na okupu i samo se nadam da se više nećemo razdvajati. Mi nismo mi kada neko fali i sada se sve polako vraća u normalu.

*

Kada se avion konačno zaustavio svi su počeli da ustaju i da izlaze. Pokupili smo svoje torbe i ljubimce i krenuli ka izlazu aerodroma. Nisu mi postavljali pitanja jer su znali da im ništa neću reći ali su im dva terenca parkirana pored ulaza zagolicala jezike.

Sve što su znali je da smo u Kanadi. Nisam hteo ništa više da im kažem jer bi se verovatno setili kada bih im rekao još nešto. Terence sam zakupio na dve nedelje- koliko sam planirao da ostanemo. Moram da svratim do supermarketa da kupim namernice jer bi trebalo nešto da jedemo za te dve nedelje.

I kada sam obavio sve što sam planirao krenuo sam ka zabačenom gradiću koji je bio okružen gustim šumama, rekama i jezerima. Ne previše naseljen što je uopšte i karakteristično za kandske gradove, miran i bezbrižan. Svako zna svakog. Najmirniji grad koji sam ikada posetio a posetio sam ih dosta. Ali ne bih ja menjao London ni za koji drugi grad. I zbog svih loših stvari koje su mi se u njemu desile ima duplo više onih lepih vrednih prisećanja.

Vožnja je potrajala oko sat vremena i čim su se poznato jezero, vodopad i livada okružena šumom našli pred nama svima je bilo jasno gde smo se nalazili. Prvi put kada smo došli ovde bili smo samo zbunjeni i uplašeni klinci a sada smo već mladi ljudi koji su doživeli toliko toga, i dobrog i lošeg.

Svi su uzbuđeno izašli iz automobila i stali ispred magičnog polja koje nam nije dozvoljavalo da kročimo na livadu i u šumu iza nje u krugu od skoro kilometar bez lozinke kojom se otvaralo. Promrmljam Angelus i velika moderna vila, baš onakva kakvu je pamtim, se pojavi ispred nas. Upalim auto i uđem u zaštićeno polje a odmah zatim i Liam uradi isto sa drugim autom.

Ponovo promrmljam lozinku i štit se ponovo sastavi skroz nas skrivajući od spoljašnjeg sveta. Konačno mogu da odahnem. Ovde smo sigurni i ništa neće moći da nam upropasti ove dve nedelje.

„Kako mi je samo nedostajalo ovo mesto." Svi se složimo sa Peri klimajući glavama koje su bile ukrašene setnim osmesima. Polako smo se uputili ka vratima vile prolazeći kroz livadu koja se šarenela u svim mogućim bojama.

Podignem otirač i uzmem ključ koji se ubrzo nađe u bravi. Brava škljocne i otvorim vrata polako zakoračivši u mali poznati hodnik na čijem se kraju nalazilo stepenište za drugi sprat. Sa leve strane vrata kuhinje a sa desne vrata dnevne sobe. Sve je ostalo potpuno isto ali ono što me je začudilo je to što nigde nije bilo ni trunke prašine ni mirisa ustajalosti. Sve je zračilo svežinom kao da neko redovno čisti i živi ovde a ne kao da niko nije bio tu dve godine.

Svi krenu ka stepeništu i drugom spratu pa i ja uradim isto. Nasmešim se kada ugledam poznate zelene zidove i belo-zeleni nameštaj. Spustim torbu do kreveta i okrenem se nekoliko puta razgledajući sobu. Isto kao i u hodniku, negde traga prašini i ustajalosti a najčudnije je to što je posteljina mirisala na detrdžent kao da je tek nameštena.

To je verovatno neki anđeoski trik ili je jednostavno bačena neka čin na celu vilu.

Otvorim torbu i složim odeću u ormar i ostale stvari na odgovarajuće mesto. Pogled mi odluta do prozora te rešim da ga otvorim i provetrim sobu. Zatim se presvučem u trenerke i siđem u hodnik. Setim se da su namernice ostale u automobilu i taman kad krenem ka ulaznim vratima sa namerom da namernice unesem u kuhinju ona se otvore i moja Svađalica rukama punim vtećicama uđe u hodnik.

Pritrčim u pomoć i uzmem većinu otvarajući vrata kuhinje nogom. Spustim vrećice na trpezarijski sto i podignem pogled na lice nasmešene kovrdžave devojke.

„Kako si se samo setio?" Pogleda me nekako zamišljeno što mi izazove osmeh na lice. Setim se našeg upoznavanja i vremena koje smo proveli ovde jedva zaustavljajući osmeh. Kada se samo setim koliko sam voleo da je nerviram i da se svađam sa njom i protivrečim joj. Kao da je bilo pre sto godina. Već tada sam bio zaljubljen u nju.

„Šta da kažem. Stvoren sam za sve. Pametan sam, lep, šarmantan i zgodan." Potrudim se da se nasmejem zavodljivo i uspe mi. Približi mi se i stavi ruke oko mog vrata. Odmah osetim njen sladak i opojan miris i želja za njenim usnama se drastično poveća.

„I samo moj", kaže sa sitnim osmehom i blagim crvenilom. Nasmešim se uz klimanje glavom. „I samo tvoj", potvrdim pre nego što spustim svoje usne na njene.

„Hari, Nat, dnevna, film, kokice!" Prekine nas Sof te se oboje nasmejemo zbog njenog načina iskazivanja želja. Tradicija se mora održati bez obzira na sve. Jedan maraton filmova danas a za sutra sve moram da isplaniram.

„Stižemo", Nat vikne da bi je ućutkala te je poljunim još jednom pre nego što počnemo sa pravljenjem kokica.

(Hej ljudi! Evo još jednog nastavka, malo kasnije nego planirano ali je ipak tu. Tako se veselim sledećem nastavku da jedva čekam da počnem da ga pišem. Malo ćete se načekati oko Danielove reakcije ali samo da znate da će biti dosta šokantna. Volim vas, najbolji ste! ♥♥)