Natalie's POV

Isključim tuš i ogrnem telo peškirom. Izađem iz kupatila te sednem ne krevet i počnem mazati mlaeko za telo. Malo po malo mi je pogled išao ka satu na noćnom ormariću. Minuti su prolazili tako brzo a ipak tako sporo. Od kad sam došla sve što radim radim tako sporo, ne želim da uđem u auto i dođem do kluba. Ne želim da ga pitam jer se i suviše plašim odgovora koji bi mi mogao dati.

Obučem donji veš i otvorim ormar. Pogledom počnem prelaziti po haljinici koja je spremna, ispeglana čekala na ofingeru. Nisam večeras raspoložena za haljinu, tačnije nikada nisam, nosim ih samo kada moram. A to moram ustvari znači kada mi Džesija zapreti smrću. Ma baš me je briga, nosiću ono što želim.

Za oko mi zapadnu uske, crne farmerice i odmah ih položim na krevet a onda odmah zatim i belu, ptovidnu košuljicu bez rukava sa crnom kragnom. Pored položim i crne kožne štikle i istu takvu torbicu. Nije loše za devojku koju svet mode uopšte ne zanima.

Ogrnem bade mantil i sednem ispred ogledala. Valjda neću izgledati kao klovn ako se sama našminkam mada sam nadarena za slikanje valjda će to nešto pomoći.

Nanesem malo korektora čisto da prekrijem podočnjake a onda popravim obrve i izvučem ajlajner, približno jednako na oba oka i jako sam ponosna na sebe. Stavim maskaru a onda počnem sa rasčešljavanjem kose da bih je ispeglala jer ovako čupava sigurno nigde ne idem.

Kada sam završila i sa peglanjem obučem ono što sam spremila i tek onda shvatim koliko sam se zadržala oko peglanja. Brzo u torbicu stavim dnevnike i novac za taksi do aerodroma za svaki slučaj.

Obučem crnu, kožnu jaknu, našpricam prvi prfem koji ugledam i površno nanesem roze sjaj na usne. Za kraj se na brzinu ogledam u ogledalu proveravajući da li je sve na mestu a kada sam se uverila da je sve tu bacim poslednji pogled na sobu u kojoj sam provela skoro šest meseci. Valjda ću se večeras vratiti i leći u isti ovaj krevet.

Za oko mi zapadne moj telefon na radnom stolu. Neću ga poneti. Mogu izdržati jedno veče bez njega a i ako odem ne želim da čitam bilo kakve Danielove poruke i prazne priče. Bolje je ovako. Bacim još jednom pogled pre nego što zatvorim vrata a kada ih zatvorim postojim nekoliko trenutaka ispred njih pokušavajući da ih zapamtim ali me u tome ometu glasovi sa prvog sprata i tek tada shvatim da čekaju samo mene i da po prvi put kasnim.

Kad ih ugledam i kada oni mene ugledaju odmah krenu izlaziti iz vile ni ne pozdravljajući me. Verovatno su nervozni jer kao domaćini kasne na bespotrebnu žurku. Da, odlično, divni pravi prijatelji. Samo me zanima kako pre nisam uočila njihove lažne osmehe i arogantno ponašanje. Verovatno sam bila previše zaslepljena Danielom da bih videla bilo šta sem njega.

Otvorim suvozačka vrata Danielovog auta i sednem. Odpuhnem i prekrstim ruke čim vežem sigurnosni pojas. Odmah zadobijem njegovu pažnju i u glavi sama sebi lupim jednu ogromnu šamarčinu.

„Ljubavi šta nije uredu?” Krenemo i on stavi njegovu ruku na moje koleno. Promeškoljim se malo zbog njegovog dodira koji me je na neki čudan način iritirao. Bravo glupačo! Šta ćeš mu sada reći?

„Ne znam, jako sam nervozna a i imam neki loš osećaj u vezi ove večeri”, odgovorim mu praveći zabrinut izraz lica da bi mi poveroao. Klimne glavom sa razumevanjem i ja ostanem zatečena efektom moje glume. Prirodni talenat, nema šta!

„Znam kako ti je, i mene muči nešto celog dana ali brinemo bespotrebno sve će biti u redu.” Pogladi mi koleno i pomeri ruku na menjač da bi promenio brzinu šta ja odmah iskoristim i prekrstim noge. Ne mogu da podnesem njegov dodir, sve je tako lažno i namešteno. Neverovatno je to kako ti neko ili nešto može zgaditi neku osobu i toliko je sniziti u tvojim očima.

Kada je shvatio da je pokušavanje započinjanja razgovota samnom bespomoćno uključio je radio koji je bilo jedina stvar koja se čula u autu pored našeg disanja. Naravno ja sam tu tišinu iskoristila tako što sam sedela naslonjena na prozor posmatrajući zvezdano nebo.

Iako u Londonu nikada nije bilo puno zvezda mogu sa sigurnošću reći da nikada nisam videla više zvazda na Londonskom nebu nego sada. Prizor je bio očaravajuć ali naravno svemu lepom dođe kraj. Pogled na zvezde mi je zaklonio stari hotel koji mi je dobro ostao u pamćenju.

Čvrsto uzmem torbicu u ruke i izađem iz auta čekajući Daniela da pronađe ključ od zadnjih vrata. Kada smo ušli unutra odmah sam začula glasnu muziku koja je dopitala iz podruma gde se ustvari i nalazio klub i odmah sam poželela da se vratim u auto.

Nekoliko trenutaka i već se nalazim u zagušljivoj prostoriji. Kao i obično, dim, alkohol i znoj. Sve je postalo tako kliše da i sami ljudi više ne znaju šta im je zanimljivo. Verovatno ispadnu face kada se napiju i kada ne znaju za sebe. To je verovatno ono na šta se sve svodi– polularnost i status u društvu. U ovom slučaju u tajnom društvu.

Nekako se proguramo između znojavih tela na podijumu i dođemo do našeg separea. To je ujedno bio i najveći separe u celom klubu i bio je skroz prazan jer smo nas dvoje očigledno stigli prvi. Odlično barem imam mogućnost da sama izaberem mesto.

Sednem na jedan kraj dvoseda u samom uglu i stavim torbicu na mali, stakleni sto ispred nogu. Daniel sedne pored mene i pozove konobara. Kada smeđokosi dečko došeta do nas Daniel me iznenadi kada naruči dupli viski. Nikada nije pio ništa alkoholno kada smo izlazili, zašto večeras pije?

„Ja ću Coca-colu”, kažem sa malim osmehom konobaru i preduhitrim Daniela. Kako je krenuo ne bi me čudilo da i meni naruči nešto jako a večeras ne želim da pijem ništa.

Dočko uzvrati osmeh i nestane u gužvi. Nastupi tišina koja je Danijelu očigledno odgovarala jer je rešio da se pozabavi svojim telefonom. Ja sam se naravno smarala kao nikada u životu, ili bolje rečeno kao i uvek kada izađem u neki klub.

Ubrzo su nam se pridružili i ostali, moje piće je stiglo i atmosfera se nekako poboljšavala. Verovatno zbog momaka koji su kao i obično nabacivali neke fore a i devojaka koje nisu ni malo zaostajale sa blamiranjem.

Minut po minut i ponoć se bližila. Druga čaša Coca-cole se nalazila ispred mene, do pola popijena ali su se ostali već vidno teturali. Devojke su, verovatno zbog slabe podnošljivosti alkohola, bile u gorem stanju od momaka. Danijel je za divno čudo izgledao potpuno trezno iako su četiri dupla viskija iza njega.

Pesme su se smenjivale, ustajali su, igrali pa se vraćali nazad dok sam ja celo veče, izuzev jednog odlaska u toalet, presedela. Odjednom se atmosfera smirila i lagana melodija se proširila celim klubom.

Daniel odjednom ustane i okrene se ka meni pružajući mi ruku. „Da li si za jedan ples?” Ostanem zatečena njegovim pitanjem nekoliko trenutaka ali se brzo trgnem i prihvatim njegovu ruku.

„Naravno”, odgovorim mu sam malim osmehom iako mi tog trenutka ni malo nije bilo do smeha. Polako dođemo do podijuma koji je sada bio znatnije prohodniji i mirniji.

Spustim ruke na njegova ramena dok on svojim obgrli moj struk privlačeći me tako bliže sebi i tako me primora da obgrlim njegov vrat. Naslonim bradu na njegovo rame i uzdahnem. Odmah osetim njegov jak parfem i na trenutak zaklopim oči.

Tako smo se njihali u ritmu muzike i ćutali prepuštajući se trenutku. I znala sam da je ovo pravi trenutak da ga pitam samo nisam znala kako da počnem.

„Zašto ste se onako brzo vratili sa žurke od pre neki dan?” Rešim u sebi da je najbolje da krenem od početka. Od trenutka kada se sumlja u meni pojavila.

„Pa rekao sam ti već. Ken se potukao sa nekim momkom i žurka se tada završila. Njemu nije bilo dobro pa je Džes ostala sa njim, onda su se posvađali i od tada su u malo zategnutom odnosu.” Odgovorio mi je tako lako, tiho i sigurno kao da ga je neko pitao kako se zove. Nisam primetila ni promenu u pulsu ni disanju ni kakav drhtaj, ništa. Zar tako lako može lagati? Da li on stvarno misli da sam toliko glupa da poverujem u njegove reči?

„A čemu onda ova žurka? Zar ne misliš da bi opet mogao izbiti sličan incident ako je Ken svadljive prirode?” Zatrepćem nekoliko puta i usresredin se na njegovo disanje i odkucaje srca.

„Ne, siguran sam da se ništa slično neće dogoditi. A i zašto se ti toliko zanimaš oko toga?” Opet ništa, baš ništa kao da vodi skroz običan razgovor. Ali se iznenadim kada me odvoji od sebe i nađem se oči u oči sa njim.

Njegove ledenoplave oči počnu proučavati svaki milimetar mog lica i tako me natera da se sva naježim od glave do pete. Ne mogu da mu dopustim da shvati da znam da nešto kriju od mene. Moram da se smirim i ostanem potpuno hladna, baš kao i on.

„Zato što mislim da ta priča nije ona prava. Mislim da postoji neka sasvim druga i da je skrivate od mene i to me boli Daniele. Boli me što kriješ nešto od mene i nemaš dovoljno poverenja da bi mi rekao.” Suza ne zagolica u oku ali joj ne dopustim da sklizne. Ostaću jaka i dostojanstvena pred njim do kraja.

Njegovo lice promeni hiljadu emocija ali su zabrinutost i iznenađenost preovladavale. Nisam nikako mogla da dokučim o čemu je razmišljao iako je skinuo svoju hladnu masku i to je ono što me je najviše nerviralo kod njega. To što mi je uvek bio tako nedostižan i tako daleko. Jednostavno ga nisam poznavala.

„Hej ljubavi, nemoj molim te tako govoriti. Ne krijem ništa od tebe, ne lažem te, nemam razloga. Stvarno mi jako značiš i ne bih sebi nikada oprostio kada bih te na neki način povredio.” I sve što sam čekala je bio blagi drhtaj na reč 'lažem' koji je potvrdio sve moje sumlje.

Iako kako on kaže nikada ne bi želeo da me povredi uporno to radi a ja ne želim da ikome dopustim da od mene pravi budalu i da me povređuje. To je nešto što mi najmanje treba i što najmanje želim.

„Uredu?” Obgrli mi lice rukama i zagleda mi se duboko u oči. Nateram sebe da nekako klimnem glavom uz lažan osmeh na šta me on blago poljubi u ćelo držeći usne tako još nekoliko trenutaka.

Odjednom mi u ušima odzvoni jaka i brza muzika i oboje se odvojimo jedno od drugog. Nasmešim se i kažem mu da idem do toaleta i da se vraćam za dva minuta na šta on klimne glavom i izgubi se u gužvi.

Znači to je to? Ovako se završava ovo poglavlje mog života? Neću sebi dopustiti da sada zaplačem. Neću ni suzu proliti zbog njega jer nije vredan ni jedne. Nije vredan moje pažnje baš kao ni što ja njemu nisam dovoljno vredna. Vrednija od te tajne.

Udahnem duboko i sigurnim koracima krenem ka zadnjem izlazu. Otvorim vrata i nađem se ispred Danielovog auta. Hladan vazduh me natera da čvršće stegnem kožnu jaknu uza se.

Dođem do prtljažnika i otvorim ga vadeći iz njega malu crnu putnu torbu. Ali kao da me neko polije hladnom vodom kada se setim da sam torbicu sa dnevnicima ostavila u separeu. Natali glupačo! Glupačo, glupačo, glupačo! Kako sam mogla na njih da zaboravim? Koja sam ja nesposobna budala!

Brzo se vratim do zadnjih vrata i uđem nazad u klub. Nema mi druge, moram je uzeti. Torbu ostavim iza jednog stola bluzu vrata gde se uopšte nije primećivala i krenem nazad ka separeu.

Za divno čudo i na moju sreću tamo ne nađem baš nikoga. Brzo uzmem moju torbicu i proverim da li su dnevnici unutra. Odahnem sa olakšanjem kada ih ugledam zajedno sa novcem za taksi.

Prošunjam se do šanka i zamolim šankera da mi pozove taksi i kada dobijem potvrdnu povratnu informaciju krenem ka stolu kod kog sam ostavila torbu. Sagnem se i uzmem je ali mi čudan miris privuče pažnju i na trenutak ošamuti.

Brzo se okrenem ka plesnom podijumu i odjednom svi na njemu počnu padati na pod dok se beli gusti dim širio svuda po klubu. Šta se kog đavola ovde događa?!

Harry's POV

„Uredu, sada svi brzo na presvlačenje, za nekih četrdeset minuta moramo biti tamo.” Svi izađu i sa svojim odelom dok ja ostanem da ugasim računare i zaključam podrum. Kada sve obavim sa svojim odelom se zaputim ka svlačionici i za pet minuta smo svi gotovi i spremni.

Nervoza koju osećam trenutno se ne može opisati. Kao da je sve u meni igralo i misli su mi skroz bile zbrkane. Samo želim da je vidim, da je zagrlim. Da ponovo osetim njen miris i toplinu njenog tela. Da ponovo čujem njen glas. Samo želim da bude pored mene, samo to. Ništa više.

Brzo uđemo u automobile i krenemo. Uključim GPS i ukucam adresu jer je moje snalaženje u Londonu ravno nuli.

Tišina je vladala celim putem, jedino što se čulo su bila naša disanja. Polako sam skretao iz ulice u ulicu da bi Liam mogao da me prati. Blago stisnem kočnicu i zaustavim auto gaseći motor automobila dve ulice dalje od kluba.

Izađemo iz auta i sačekamo da Liam parkira iza. Ulica je bila kao i sve ostale u ovom kraju. Mračna, prljava i puna buđi sa smećem pobacanim svida okolo. Odlično mesto za dilere i kriminalce.

„Sel dobro zapamti kako izgleda ulica, teleportujete se ovde i odlazite što brže možete”, ponovim ponovo po ko zna koji put večeras na šta ona klimne glavom i prevrne očima pazeći da ne vidim ali očigledno nije uspela.

Otvorim prtljažnik auta i uzmem dve dimne bombe i dobacim ih Luosu koji ih spretno uhvati. Uzmem još dve ali njih zadržim. Nećemo rizikovati da doza bude premala, što više to bolje.

Nail uzme svu svoju opremu koja mu je bila potrebna i polako krenemo ka mestu iz kog se čula klubska muzika. Naravno da nam nije mnogo trebalo da stignemo do starog oronulog hotela. Ko bi rekao da je dole upravo luda žurka puna natprirodnih stvorenja? Niko naravno. Izabrali su tako dobro mesto da prikriju svoje prljave poslove i zadovolje svoj bolesni nagon za zabavom.

Sačekamo Naila da upadne u sistem sa kamerama da bi neprimetno ušli. Kako nam je on objasnio treba da izgleda kao mali kvar koji je nastao pri instalaciji i niko neće ni u šta posumljati. Naravno, šta ja znam, ne razumem se baš u tu tehnologiju ali mu verujem kada kaže da zna šta radi.

Čekanje je potrajalo nekoliko minuta a onda nam je dao potvrdan odgovor i krenuli smo.

Maskiranje nam nije bilo potrebno. Svi smo se složili da ćemo onesposobiti sve koji nam budu zadavali bilo kakve probleme tako da su tri čuvara bila onesposobljena da rade svoj posao. I tako smo prošli svo obezbeđenje i došli do glavnog hodnika na čijem su se kraju nalazila vrata iza kojih se čula glasna muzika

Odjednom sam osetio još veću nervozu. Šta ako ona opet nije tamo? Šta ako su nas opet nekako preduhitrili ili nasamarili? Da li su oni uopšte tamo?

Otresem glavom i oteram sve misli i pitanja. Sada nije vreme za patetiku. Sada se moram usresrediti na plan. Mora biti tamo. Ne bi je ostavio samu ili još gore zaključao negde i mučio.

Luis blago otvori vrata i ja odkočim bombe i polako ih gurnem unutra. Kada se sve četiri odkotrljaju zatvorimo vrata i sačekamo da sve utihne i čim se to dogodi uđemo.

Dim od bombi je polako nestajao i tako otkrivao besvesna tela na podu a kada je u potpunosti nestao mogao sam da ugledam njihova iznenađena i zaprepašćena lica.

Pogledom sam prešao preko svih ali nigde nism ugledao poznate, krupne, smeđe oči. A onda kao da mi je neka sila okrenula glavu ugledam je na skroz drugom kraju kluba kako zbunjeno gleda u našem prvcu.

Srce mi dođe do grla kada nam se pogledi sretnu. Prvo što primetim je prava kosa a odmah zatim i mala putnička torba u njenoj ruci.

„Natali beži!” Njegov ljigav glas se prelomi prostorijom ali ona kao da ga uopšte nije čula. Samo je zbunjeno gledala u mene i stajala u mestu. On potrči ka njoj ali ga Liam odbaci i pribije uz zid zajedno sa njegovim prijateljima.

Tada iskoristim priliku i zajedno sa Džastinom potrčim ka njoj. Ono što me je začudilo je bilo to što se nije pomerila ni makac kao da se zamrzla i razmišlja o nečemu izključujući se skroz iz ovog sveta.

Pogledam u Sel i klimnem glavom na šta ona odmah reaguje i nestane zajedno sa ostalima. Skrenem pogled na Daniela koji je ustajao sa poda sa bolnim izrazom lica preplašeno gledajući u našem pravcu.

„Igra se ovde završava a ti si zgubio.” Pogledam ga besno sa puno mržnje i Džastin me odmah zatim uhvati za ruku isto kao i Nat i onda nastupi mrak. Jedino što mi se vrtelo u glavi je to da ću konačno opet čuti njen glas.

Ali sada dolazi najteži deo. Kako ću joj vratiti pamćenje? Ili da li ću uopšte uspeti? Sada kada mi je posle svega opet tako blizu ali opet isto tako daleko.

____________________________

Hej ljudi!
I konačno! Kraj druge sezone!
Param param pam pam!
Nadam se da vas nisam razočarala i da sam ispunila očekivanja. Sada stoji pitanje, da li će Harry uspeti da joj vrati pamćenje ili će ona pobeći?
Sada se u meni vode dve ljubavi. Ljubav prema Vampirskim dnevnicima i #Deleni (#Naniel u ovom slučaju) i ljubav prema #Hanalie ili #Narry (koje vam se više sviđa, a i može neko treće jer nisam baš dobra u pravljenju zajedničkih imena).
Šta vi mislite?
Kako vam se čini kraj druge sezone?
Šta mislite da će se desiti?
Molim vas napišite iskreno mišljenje u komentar, želim da znam šta mislite o priči sada.

P.S. Nastavak verovatno za vikend, neće biti nikakve pauze jer jedva čekam da počnem sa pisanjem treće sezone.

Volim vas! Najbolji ste! ♥♥