Natalie's POV

Vožnja od vile do prve prometne ulice Londona je uglavnom protekla u tišini. Tišini koja nekoliko puta bila prekinuta razgovorom Daniela i ostalih koji se uglavnom svodio na dogovaranje oko parkiranja jer se slobodno mesto moglo jako teško naći. Tako da, između nas ni jedna razmenjena reč.

U početku mi je odgovarala tišina, i dalje mi odgovara ali samo ćutanje i nije baš korisno oko stvaranja nekih uspomena. Znam da uopšte nisam optimistična ali takva sam.

Za nekoliko trenutaka osetim kako auto usporava te se ubrzo nađemo na pločniku pored ulice čekajući ostale da dođu. Stvarno nisam znala od kada se Daniel toliko promenio. Od kada je on onaj veseo i optimističan?

Tako dok sam ja mozgovala o tome ostali su se brzo skupili i polako smo krenuli u šetnju. Dan je bio kao stvoren za to. Prolećno sunce je sijalo i grejalo naša tela dok je blagi povetrac mrsio kose i terao misli negde daleko.

Nas dvoje smo išli skroz pozadi, držeći se za ruke smo slušali o čemu su ostali razgovarali i smešili se jedno drugom. Malo je reći da mi je sve to prijalo. Polako smo obilazili znamenitosti grada i ona stara Džes je isplivala na površinu i Džozefini o svakoj imala da ispriča ono najbitnije. I ja sam pomno slušala jer nisam bila baš u toku oko istorije Londona dok me je Daniel zadirkivao kada bih se baš udubila u slušanje.

Kasnije dok smo šetali pored Temze složili smo se da sednemo na neku klupu i kupimo nešto da prezalogajimo jer je vreme za ručak odavno prošlo. I kada su nam stomaci bili puni odlučili smo da istrošimo te kalorije tako što ćemo preći na drugu obalu Temze da bi se provozali na London Eae-u.

Ne mogu a da ne spomenem nistalgiju i tugu koju sam osetila kada smo prošli pored Big Ben-a. Imala sam toliku želju da odem do vrha i ostanem tamo ali nisam tek tako mogla da ih ostavim. Daniel bi sa sigurnošću krenuo samnom a to nisam želela. Znam da je to sebično sa moje strane ali ne želim da nešto tako posebno podelim sa osobom koja me laže od našeg prvog susreta. I naravno, on nije samo osoba, on mi je dečko, momak koji mi se sviđa i to čini tu tajnu i laganje još gorim.

Kada smo prešli Temzu i došli do London Eae-a sva utroba u stomaku mi je zaigrala zbog samog pogleda. Samo se nadam da ću ovu vožnju proći sa svojim ručkom u stomaku.

Posle malo dužeg čekanja u redu smo konačno ušli u kabinu i krenuli nagore. Uzbuđenje i adrenalin su rasli a zajedno sa njima i moj osmeh. Kada smo stigli do vrha stali smo i pogled je bio neverovatan s obzirom da visim na ogromnom točku.

Ubrzo ava euforija je nestala kada sam sve bolje sagledala. Sve mi je ovo bilo tako lažno. Njihovi osmesi koje su mi upućivali su bili lažni, njihova lica, reči, sve. Jedva sam podnosila njihovu blizinu koja me je gušila i terala da vičem na njih, da ih sateram u ugao i da konačno saznam šta kriju od mene ali sam morala da se suzdržim.

Ne želim da upropastim moj plan. Samo se nadam da do njegovog sprovođenja neće doći jer ako dođe ne znam šta će me više boleti. To što mi posle svega Daniel ne veruje dovoljno da mi oda tu tajnu ili to što ću morati da pređem preko svih svojih osećanja i ostavim ga.

„O čemu razmišljaš?" Začujem njegov glas odmah pored uha i njegove ruke oko struka kako me povlače u zagrljaj. Uzdahnem te naslonim glavu na njegovo rame i dalje zamišljeno gledajući u London koji se odavde činio tako malim.

„O životu, o ljudima i tajnama", odgovorim sa pogledom i dalje prikovanim za grad koji je polako počeo padati u crnilo noći. U odsjaju stakla kabine sam mogla da uočim njegov zbunjen i pomalo šokiran pogled. Očigledno je da je shvatio moj odgovor onako kako sam htela da shvati.

„O čemu tačno", upita me malo glasnije nekim zbunjenim glasom prožetim nekom vrstom panike. Nasmešim se tajanstveno i slegnem ramenima. Očigledno mu taj moj odgovor izbriše svako zrno sumlje i odahne sa olakšanjem uz mali osmeh.

Taman kad krene još nešto da kaže zaustavi ga otvaranje kabine koja se spustila skroz do zemlje a da nisam ni primetila. Polako svi izađu i ponovo se nađem na čvrstom tlu.

Znam da sam mu uzburkala misli i da će sada misliti samo o mojim rečima ali neka ga. Kada ja mogu razmišljati samo o toj njihovoj tajni može se i on malo mučiti.

Kada se dogovore oko naše sledeće destinacije- cirkusu polako krenemo ka parku u kom je bio razapet šator. Ja sam zamišljeno hodala držeći Danielovu ruku svojom. Nisam se trudila da se uključim u razgovor koji se vodio. Nije me zanimao, samo sam što pre htela da pitam Daniela o tajni i da znam na čemu sam.

Ubrzo zatim, posle nekoliko minuta tihe šetnje, ugledam ogroman žuto-crveni štor i odmah zatim začujem i dobro pozantu cirkusku muziku. Mali osmeh se proširi mojim licem zbog sećanja koja mi je ovaj prizor budio. Verovatno zbog sećanja iz detinjstva kojih je bilo previše. Kada sam bila mala cirkus je bio jedina stvar koju moj otac nije nikada propuštao a zajedno sa njim i ja.

Red ispred ulaza i nije bio toliko velik, verovatno su klubovi ili kladionice zanimljivije od cirkusa. Kada smo kupili karte i ušli unutra iznenadile su me skoro skroz popunjene tribine i baš zbog toga smo morali da se razdvojimo u grupe.

Naravno, Daniel i ja smo otišli do dva mesta u najvišem redu koja su nam bila najbliža i čim smo seli začule su se trube koje su označile početak i moje uzbuđenje je automatski poraslo.

Odmah zatim su se pojavili klovnovi, ukrotitelji lavova, slonovi, mađioničari a zatim neke plesačice. Scena je bila jako živopisna i ni u jednom trenutku nisam požalila zbog dolaska. Jeste sve probudilo davna sećanja ali je vredelo.

Na kraju se vlasnik cirkusa zahvalio svima što su prisustvovali i scenom su zavladali ukrotitelji plamenova pružajući nam užitak za kraj svojim izuzetnim veštinama. A kada je scena utihnula dvoranom je zavladao gromoglasan aplauz koji je pozdravio sve članove i zahvalio im na spektaklu.

Naravno kada smo izašli morali smo da se uputimo nazad ka vili jer je vreme proletelo na brzinu i morali smo da se spremimo za žurku na koju mi se naravno nije išlo ali sam im obećala.

Ubrzo zatim smo se našli u automobilima samo što su sa Danielom i samnom sada bile tu još i Džesika, Alis i Džozefina jer su Ken i Edvard morali da odu do kluba da bi se uverili da pripreme idu kako treba.

Dok su devojke razgovarale o stvarima koje će večeras obući ja sam samo ćutala i gledala kroz prozor na suvozačkim vratima. Nikada nisam bila tip devojke koja je mogla stalno razgovarati o odeći, niti sam previše pratila modu jednostavno sam nosila ono što sam mislila da mi lepo stoji i nisam uopšte dramila oko odevnih kombinacija. Tako da mi se nije dalo objašnjavati im svoje principe kojih je i bilo previše a i one ih u svakom slučaju ne bi razumele.

Nasuprot njima, Daniel je ćuteći vozio. Nekoliko puta sam osetila njegov pogled na sebi ali samo na dve-tri sekunde. Verovatno je i dalje razmišljao o mojim rečima i neka ga. Neka razmišlja, ja neću obraćati pažnju na njega do večeras. Valjda će tako shvatiti da bespotrebno krije stvari od mene i da mi može verovati.

Konačno sam ugledala poznatu crnu kapiju i čim se auto zaustavio otvorila sam vrata i izašla bez reči. Samo sam se brzim koracima uputila ka ulaznim vratima. Podhitno mi treba tuširanje da barem malo skrenem misli.

Harry's POV

„Da li stvarno misliš da je ovo neophodno?" Opet prevrnem očima i zavežem strunu pored vrata. Zar je uopšte zakonski dozvoljeno da neko bude ovako dosadan i iritantan u isto vreme?

„Gledaj Gema, ako ti je prenaporno da ovo radiš niko te ne tera. Sama si došla i ponudila se da pomogneš, nisam te ni na šta terao." Okrenem se prema njoj upućujući joj značajan pogled na šta je samo iznervirano odpuhnula i progunđala nešto nerazumljivo sebi u bradu.

„Ako ti barem nešto znači, imamo da nanižemo još samo dve strune i da ih zakačimo a onda idemo u nabavku", kažem joj sa malim smeškom dok se njoj lice odmah ožari. Naravno da znam šta će je oraspoložiti.

„Onda požuri malo." Nasmejem se kada brže počne nizati slike na strunu. Hm, žene. Samo pomeneš kupovinu i sve će uraditi za tebe.

I kao kada se preporodila za dva minuta je sve sama uradila. Nije mi ni dala da kao čovek pogledam ono što sam radio skoro dva sata već me je samo odvukla niz stepenište. Samo se nadam da će barem malo pomoci i da će do tog dela plana uopšte i doći.

Odmah čim smo izašli sam promenio svoj izgled. Pokazao sam Gemi gde je auto te smo se posle nekoliko minuta vožnje našli ispred supermarketa.

Kada smo ušli unutra prvo što sam ugledao su bili ogromni redovi na kasama. Sigurno ću se ja, za najmanje dva sata, nalaziti tu i to je nešto što mrzim najviše. Da podsetim sebe ponovo zašto sam uopšte i spomenuo kupovinu. Aha, da jer je Gema bila toliko dosadna da je to bio jedini način da je ucutkam a i bilo bi dobro kada bi za promenu jeli nešto kuvano a ne samo brzu hranu. Valjda će sve to biti vredno ovog pakla.

Prvo što smo stavili u kolica su bie nekoliko vrsta mesa, zatim razni mlečni proizvodi, onda povrće, voće, žitarice, pahuljice, dosta čipsa i čokoladica, a kada kažem dosta onda to stvarno i mislim. Onda su na red došli razni sokovi i naravno alkohol i sve to je jedva stalo u moja i Gemina kolica.

I onda posle napornog jurcanja među policama na red je došlo još napornije i dosadnije čekanje u redu ispred kase. I kao da nije bilo dovoljno samo ovo mučenje pa su još i ostali kupci morali da me gledaju kao da sam umno oboleo zbog punih kolica. Još su mi se i neka deca vrzmala oko nogu i činila me još nervoznijim. Ne mrzim decu, baš suprotno, obožavam ih ali mi trenutno nisu bila ni malo zanimljiva.

Kada samo konačno stigli na red za kasu kao da me je sunce istog trena obasjalo. Sve što trenutno želim je da se vratim i odspavam malo, makar i na petnaest minuta.

Nekih deset minuta je prošlo dok smo sve namernice smestili u auto a onda još toliko dok smo stigli ispred kapije vile. Želja za snom me je ubrzo prošla a i Gema je morala da ode. Naravno da znam da je otišla samo da mi ne bi pomagala oko istovara stvari ali mi je ipak poželela sreću za večeras.

Bacim pogled na sat i tek tada shvatim koliko sam se zapravo zadržao u gradu. Odmah zatim uzmem i odključam telefon te odmah ugledam oko devedeset propuštenih poziva i dvadeset i nešto poruka. Sigurno su umrli od brige, neću ostati živ kada me vide. U to sam siguran.

Vratim telefon nazad u džep i izađem iz auta. Valjda ću uspeti da se izvučem uz večeru i izvinjenje.

Prvo oslušnem da bih čuo gde se nalaze te začujem glasove u podrumu ispod teretane. Odlično, taman ću stići da napravim nešto dok se ne sete da imam ugrađeni GPS u telefonu.

U nekoliko navrata uspem da prenesem sve stvari iz auta u kuhinju te ih pospremim i sve razvrstam na svoja mesta. Zatim stavim i zavežem kecelju. Ne mogu ni da zamislim koliko smešno izgledam sa Seleninom roze keceljom sa medvedićima ali mi je ona jedini izbor.

Kada obavim pripremu počnem tako što prvo stavim meso da se zapeče. Kada sam bio siguran da sam sve uradio kako treba počeo sam sa ljušćenjem krompira koji se ubrzo našao u rerni sa mesom.

Napravio sam jednostavan preliv sa pečurkama i salatu te sve lepo servirao i postavio sto. Baš kada sam izvadio gotovo jelo iz rerne začuo sam glasova ispred ulaznih vrata.

Hah. Rano su se setili za GPS, do sada sam mogao biti najmanje jedanaest puta otet i ubijen. Ali nema veze, bitno je da su se barem setili.

Kada postavim hraniu na sto vrata kuhinje se otvore i prvi proviri Louis gledajući prvo u hranu na stolu ka onda u mene. Kada me je ugledao okrenuo se i viknuo „našao sam ga" i odmah zatim je dotrčala i konjica.

Nasmejem se zbog njihovih reakcija ali me želja za smehom prođe čim se njihove reajcije promene iz iznenađenih u ljute i zabrinute. I idemo, odavno mi nisu čitali bukvice, pogotovo devojke.

„Pa dobro da li si ti normalan?!" „Da li znaš koliko smo se zabrinuli?" „Šta si radio sve ovo vreme?" „Prvo odeš negde i ne kažeš nam gde a onda se ne javljaš na telefon, crkli smo od straha!" „Da li si dobro?" „Da te nije možda neko prepoznao?" „Gde si bio?" To su bila samo neka od pitanja koja su mi postavili i to svi u isto vreme.

Samo sam stajao i gledao ih kao malo dete kome su roditelji držali lekciju i ćutao. I vikali su na mene sve dok Selena iz čista mira nije počela da se neprestalno smeje i tako privukla svu pažnju.

„Šta je sada pa tebi?" Liam se iznervirano okrene ka njoj dok je ona jedva dolazila do daha. Tako je nastavila da se smeje još nekoliko trenutaka sve dok nije pokazala na mene. Spustim pogled i kad ugledam njenu kecelju sa medvedićima sve mi postane jasno. Kako sam mogao na nju da zaboravim? Pa celog života će me podsećati na ovo i smejati mi se.

Brzo ja skinem i vratim u fioku iz koje sam je i uzeo ali to ih ne naravno još više nasmejalo. Ali gledajmo ovo sa druge, pozitivnije, strane barem su prestali sa popovanjem i sada ja mogu da nastupim.

„Dobro, dosta smejanja! Hajde sada pranje ruku i za sto. Neću da moje sramoćenje bude ni za šta." Poslušaju me i izađu ali smeh nije ni malo utihnuo. Ponekad mislim da sam jedino ja ovde odrastao i da se jedino ja ponašam srazmerno s godinama. Iako izgledam kao da imam osamnaest.

Za nekih pet minuta ih ponovo ugledam. Jedan po jedan polako počnu ulaziti i sedati za sto. I kada se svi smeste počnu me gledati jako čudno. I sada kreću pitnja.

„Čemu sve ovo Hari?" Prvi se oglasi Zejin. Promeškoljim se u stolici pokušavajući da smislim odgovor. Ne znam ni sam. Valjda samo želim da se sve ovo završi večeras. Da završimo ovo mučenje svakog dana. Da počnemo da živimo normalno, kao normalni dvadesetdvogodišnjaci. Da završimo srednju i odemo na koledž, da ludujemo i da se skrasimo. To je sve što želim- da budemo normalni.

„Jednostavno mi je došlo, želim da nam konano krene i jednostavno mi je dosadila brza hrana." Spustim pogled i pocnem se igrati sa prstenom na ruci. Kakav bi mi život bio da sam normalan dečko? Da imam pravu porodicu i da volim devojku koja me se seća. Predpostavljam da nikada neću saznati.

I mojim odgovorom su prestala sva pitanja i nastupile neobavezne teme i puno smeha. A onda je došlo vreme za pripremu i razgovor je postao ozbiljan.

Dogovarali smo se oko sitnica i ponavljali celi plan za koji se nadam da će ovog puta poći u pravom smeru. Barem se nadam.

______________________________

Hej ljudi! Znam da užasno kasnim i znam da je većina zaboravila na ovu priču ali bez obzira na to želim da se svima zahvalim na neverovatnoj podršci i svim lepim rečima. Vi ste divni ljudi koji su mi ulepšali život. Hvala vam svima, neverovatni ste! ♥♥