Natalie's POV

Ponovo pogledam u sat pa kroz prozor i okrenem se na drugu stranu kreveta. Prebacim pokrivač preko glave glasno uzdahnuvši.

Ne želim da ustanem iz ovog kreveta. Ne želim da započnem ovaj dan. Ne želim uopšte da kročim iz ove sobe. Zašto je život tako komplikovan? Zašto je veza tako komplikovana? Zašto ne može sve da bude barem malo jednostavnije?

Začujem glasan smeh iz dnevne sobe koji me odmah zainteresuje. Promolim glavu iz pokrivača te pogledam ponovo u sat na noćnom ormariću. Skoro sat vremena posle podne i ja se još izležavam u krevetu.

Treba da ustanem i da provedem vreme sa momcima i devojkama. Možda je ovo moj poslednji dan u ovoj kući i njihovom društvu i trebala bih ga iskoristiti na najbolji način.

Zbacim pokrivače sa sebe i konačno ustanem. Došetam do kupatila te obavim jutarnju higijenu i na sebe navučem obične trenerke i neki duks. Zavežem kosu u vosok rep i osmotrim svoj odraz u ogledalu.

Oči su mi izgledale umorno i iscrpljeno dok su se ispod njih nalazili veliki podočnjaci zbog protekle neprospavne noći. Usne su mi bile ispucane dok su nekoliko pramenova virela iz repa. Odlično, spremna sam za Noć veštica u sopstvenom kostimu zombia.

Okrenem se na peti i tromim koracima napustim sobu. Siđem u hodnik pridzemlja i u ušima mi ponovo odzvoni glasan smeh koji me natera da priđem vratima dnevne sobe.

Odmahnem glavom i okrenem se ka vratima kuhinje u koju odmah zatim i uđem. Ne, neću prisluškivati. Ili ću saznati šta to kriju lično od Daniela ili neću uopšte saznati.

Otvorim frižider i počnem tražiti nešto jestivo ali me sreća danas očigledno odlučila zaobilaziti kada ugledam prazninu. Odlučim da napravim tost te uključim toster i spremim paštetu i čašu mleka. Sačekam nekoliko minuta i ubrzo začujem signal tostera.

Ubrzo sednem za šank i započnem sa doručkom dok mi je pogled bio zaključan na prozor kuhinje. Slabo prolećno sunce je sijalo i podsetilo me na to da je moj dvadeset prvi rođendan za nekoliko dana.

Verovatno bih pod drugim okolnostima bila srećnija i malo više uzbuđena nego sada. Trenutno nisam osećala ništa. Dok sam sedela i zamišljeno doručkovala u meni je vladala samo ravnodušnost. Niti sam razmišljala o nečemu, niti sam obraćala pažnju ni na šta. Ogromna praznina iz nepoznatog razloga.

Kad završim sa doručkom pospremim za sobom i natočim čašu vode ispijajući je polako. Prisetim se sinoćnog događaja ovde u kuhinji i tužni smešak mi se otme. Valjda će se večeras sve razrešiti i osećaću se manjim delom lakše dok će većim delom vladati ili razočarenje ili razumevanje i sreća. Lično glasam za drugu opciju.

Izađem iz kuhinje te stanem ispred vrata dnevne sobe iz kojih se čuo, kao i kada sam ustala, glasan smeh. Znam da će se atmosfera skroz promeniti kada ja uđem unutra ali ću ipak ući. Pretvaraću se da sam srećna i da je sve uredu iako me lažu u lice i ništa nije uredu.

Uhvatim bravu i u sledećem trenutku se trinaest para očiju nađe na meni. Dvanaest poznatin i jedne nepoznate, jake zelene boje. Nelagoda prostruji mojim telom samo zbog jednog pogleda male crvenokose devojke i odmah poželim da iskočim iz sopstvene kože.

Nasmešim se lažno pozdravljajući momke i devojke te došetam do Daniela sedajući pored njega. Čim sednem njegova ruka se nađe preko mog ramena i osetim se malo bolje, sigurnije.

„Am, Natali ovo je Džozefina Kenova sestra", kaže pokazujući na crvenokosu devojku čiji me je vatreni pogled pržio. „Džozefina, ovo je Natali moja devojka." Jače me privije uz sebe i tako mi izmami prvi, spontanini i iskreni smešak.

Crvenokosa devojka, sada Džozefina, samo nezainteresovano klimne glavom i nastavi razgovor koji je vodila sa visokom i arogantnom plavušom Lisom. Izgleda da ju je već uzela pod svoje i da se dodaje još prezrivih pogleda koji će mi biti upućeni.

Pogledom proučim Džozefinu, dobro svaki detalj. Niska i vitka, duga, kovrdžava i vatreno crvena kosa, rupice u obrazima i prodirne zelene oči. Mogu sa sigurnošću reći da je predivna.

Pogled mi zatim odluta do Kena. Visok, zgodan, kratka, plava kosa i bistre plave oči. Takođe rupice u obrazima što je jedina sličnost ali je osmeh skroz različit.

Zar oni misle da sam maloumna i da ne umem da saberem dva sa dva. Između njoh dvoje nema nikakvih sličnosti i definitivno nisu jebeni brat i sestra. Još jedna laž u nizu i još jedna tajna. Sjajno, ma predivno.

Naslonim se na kauč i dodatno 'potonem' u njega prekrstivši ruke. Odpuhnem iznervirano gledajući u stakleni sto ispred nogu. Daniel malo pomeri ruku i približi me još više sebi te se počne igrati pramenom kose iz mog repa dok je drjgom rukom mazio moju.

Njegov gest me je i začudio, malo nervirao ali i umirivao. Uvek je to radio kada bih bila nervozna ili ljuta i uvek je uspevao da me smiri i opusti.

Podignem pogled gledajući ga nekoliko trenutaka iz profila. Razgovarao je sa Džonom i Edvardom o večerašnjoj žurci i dalje mi mazeći ruku, izgleda da je to nesvesno radio.

Naamešim se te skrenem pogled na TV. Bila je repriza nekog akcionog filma koji je tek počinjao. Odlično onda, barem neću sedeti ovde i dosađivati se kao i obično.

Podignem noge na kauč do sebe i naslonim glavu na Danielovi rame obgrlivši ga rukom oko struka i udubim se u film. Nasmešim se kada osetim poljubac u kosi i sva se naježim.

„Šta nije u redu anđele?" Začujem njegov glas kod svog uha i opet se naježim i promeškoljim. Ne mogu da mu kažem. A i šta bih mu rekla? 'Ma ništa posebno, krijete nešto od mene, neka devojka mi dođe sa nekim dnevnikom i kaže mi da je moj i da mi je ona sestra. I da, planiram da odem večeras ako mi ne kažeš šta krijete.' Da to bi bilo odlično. A možda bi mi i rekao da mu tako odgovorim.

„Ništa, samo mi je dosadilo da budem zarobljena u kući po celi dan", odgoborim mu tiho te slegnem ramenima. Donekle sam mu rekla istinu. Dobro mali deo. Ali istina je, samo se izležavam na krevetu, kauču ili fotelji po celi dan. Ne izlazim sem kad su neke posebne prilike u pitanju i imam osećaj da ću se pretvoriti u kućnu mivu.

„Šta kažete da izađemo svi zajedno i prošetamo gradom. Vreme je lepo a i čuo sam da je cirkus u gradu." Zaintereaovano i zbunjeno podignem glavu gledajući u Daniela koji je čekao odgovore ostalih. Od kuda sad ovo? Nikada nije predložio nešto ovako, a ovo bi samo mogla da očekujem od Džesike. Nešto mi tu ne štima.

„Pa ne znam baš" „Možda bi mogli." „Ne znam da li je to dobra ideja." „Ja se slažem." Nećkanje prekine mala Džozefina sa osmehom na licu. Svi pogledaju u nju na šta se ona promeškolji u mestu ali zadrži isti stav i osmeh.

„Mislim da bi bilo dobro kada bih malo bolje upoznala London, a i obožavam cirkus, mislim ko ga ne voli?" Ostali razmene poglede i klimnu glavama u znak slaganja te se osmeh odmah proširi mojim licem.

„Onda je rešeno. Hajde, za pola sata ćemo krenuti ne želim kašnjenje!" Ustane na šta ga začuđeno pogledam. Od kada se on ovako ponaša? Ustanem te sva zbunjena i iznenađena krenem ka svojoj sobi da se spremim.

Prvo predloži da prošetamo gradom čak da idemo u cirkus a onda se ponaša kao Džesika dok je ona poprimila njegovo ponašanje. Ako ništa, barem sam sigurna da su njih dvoje brat i sestra.

Uđem u sobu te odmah produžim ka kupatilu. Ustvari, ovo je odlična prilika da sa njima stvorim još jedno lepo sećanje pre nego što odem ili ako odem. Bože, zašto uvek zaboravim na drugu opciju. Možda postupi ispravno i kaže mi šta kriju od mene. Zašto imam osećaj da je ovaj dan poslednji koji provodim sa njim i njima?

Iznervirano odpuhnem te nanesem malo pudera na lice. Popravim maskaru te stavim rumenilo i neki rozikasti sjaj za usne. Pustim kosu i pročešljam je onoliko koliko je bilo moguće. Zadovoljna svojim delom izađem iz kupatila i počnem tražiti odeću.

Shvatim da sam omiljenu odeću spakovala te nezadovoljno odpuhnem. Izvadim uske, blede farmerice i crnu majicu bez rukava. Pored spustim crnu kožnu jaknu i crne starke. Pa i nije toliko loše.

Pogled mi padne na dnevnike na stolu i namrštim se. Ne mogu da ih ostavim ovde, neko bi mogao da ih nađe ili još gore - procita. Uzmem crnu kožnu torbicu te ih stavim u nju zajedno sa novčanikom i telefonom.

Obučem se i obujem te stavim torbicu preko ramena.

Oslušnem i ne začujem nikog u hodniku. Ovo je odlična prilika da odnesem torbu u prtljažnik Danielovog auta. Tiho otvorim vrata sobe i brzo se spustim do ulaznih vrata. Ugledam Danielov auto odmah ispred gotovo nečujno zatvorim prtljažnik pošto stavim torbu u njega.

Vratim se u hodnih i odahnem kad shvatim da nema nikog i da me niko nije čuo. Očigledno je sreća malo stigla i do mene.

Za nekih desetak minuta su svi bili na broju pa smo krenuli autom ka centralnom delu Londona.

Harry's POV

„Brže Liam! Zar želiš da te Edvard ponovo nasamari?" Stajao sam pored njega i gledao ga kako udara vreću iz svih mogućih uglova ogromnom brzinom. Znam da mu je tehnika bila odlična i da Edvard nije imao nikakve šanse protiv njega kao i ostali ali nisam želeo da se previše opuste.

„Hajde El jače! I ti Zejin, ne zabušavaj!" Prelazio sam pogledom po ostalima i kada sam se konačno uverio da svi daju sve od sebe stavio sam svoje rukavice i stao ispred slobodne vreće.

Malo sam zagrejao ruke i noge nekim vežbama a onda sam počeo sa udaranjem. Lagano sam poskakivao ispred i udarao uvežbavajući svoju skoro usavršenu tehniku.

Nakon nekog vremena sam stao da bih popio vodu. Odjednom u prostoriju upadne zadihani Nail i privuče svu moju pažnju. Nekoliko trenitaka je pokišavao da dođe do daha a kada je uspeo pogledao me je jako ozbiljno.

„Hati. Nat, Daniel u Londonu. Svi su kod London Eye-a." Telo mi se momentalno ukoči i srce mi ubrza ritam kao i disanje. Brzim kotacima dođem do Naila te sa njim uđem u prostoriju sa monitorima.

Na najvećem je bio prikazan i odmah sam ih ugledao. Svi, ali baš svi su bili tu. Šetali su i smejali se kao da su obični momci i devojke. Kao da nisu monstrumi koji uništavaju sve dobro na ovom svetu.

A onda sam ugledao nju. Smešila se dok ju je onaj skot držao za ruku i kezio se. Ogromna količina besa i povređenosti prostruji kroz mene. Ali moram zapamtiti da ona ne zna ko je on, da joj je izbrisao sva loša sećanja na njega i bol koju joj je naneo. Poznajem je, znam da će se uprkos svemu, sviđanju, zaljubljenosti pa i ljubavi držati svojih principa. Znam jer sam isti, jer smo oboje takvi.

On je nikada neće poznavati kao što je ja poznajem. Nikada je neće voleti ovako čisto i jako kao ja već samo onako kako jedino zna- pohlepno i sebično.

„Šta da radimo Hari?" Trgne me Luisov glas pa skrenem svoj pogled ka njemu. Svi su bili tu i gledali u mene isčekujući moj odgovor ali stvar je u tome što nisam znao šta bi trebao da im kažem.

„Ne možemo da ih napadnemo kada ima toliko ljudi, ne smemo da rizikujemo naše otkrivanje. Mislim da je najbolje da sačekamo žurku i tada napadnemo. Neće to očekivati a i neće biti ljudi." Govorio sam gledajući u svakog po malo čekajući njihove reakcije.

Malo su se mrštili zbog mog odgovora ali su na kraju shvatili da je to jedino razumno i sigurno rešenje. Nisam mogao da dozvolim da moj bes i ljubomora pobede i upropaste sve ovo. Moram da se strpim još malo i ako sve ovo pođe po planu uskoro će ona biti u mom zagrljaju a to je jedina stvar koja mi je postrebna.

„Nail neka te zameni Džastin a ti dođi u salu za boks, ne smeš da ispadneš iz forme." Pogledao me je molećivo, pogledom 'da li stvarno moram' na šta sam mu ja odgovorio ozbiljnim klimanjem glave pa je posustao.

Džastin je zauzeo svoje mesto a ostali su krenuli nazad. Nastavili su sa vežbanjem tamo gde su i stali dok sam ih ja nadgledao.

Kada smo završili sa boksom prešli smo na vežbanje moći. Moja sposobnost se ispostavila kao jako korisna pa sam napravio mali teren za vežbu za svaki element odgovarajući i to samo za njihove glave.

Naravno, u početku je bilo jako teško sve to pratiti i držati pod kontrolim ali uz veliki trud i vežbu sa iritantnom ali pametnom Gemom sada je sve bilo da kažem jednostavno.

I to je prošlo odlično. Posle vežbanja i rucka smo se svi sastali u dnevnoj da ponovimo večerašnji plan koji i nije bio baš genialan ali je bio sve što smo imali.

„Znači do ulaska u klub je sve isto kao i prošlog puta ali zbog kamera ja menjam naše izglede. Pre nego što uđemo onesposobimo obezbeđenje i ubacimo uspavljujuće dimne bombe ali one koje deluju duplo brže sa gotovo neuočljivim dimom. Kada uđemo i suočimo se sa njima ja otimam Nat i zajedno sa Džastinom, ako je tu i odlazimo teleportacijom, a vi ostali odlazite pre nego što dođe do borbe." Ispričam sve sloro i glasno da bi svako dobro čuo te nastavom sa planom B ako okolnosti budu bile drugačije.

„A ako ona ne bude bila tu pokušaćemo da otmemo nekoga, po mogućstvu devojku da bi otkrili lokaciju njihovog prebivališta."

Svi su ćutali i klimali glavom na svaku moju reč. Znali su da ne smemo ništa zabrljati ovog puta. Sada nema ni Džesike sa njenom umnom vezom niti smo slabi kao što smo bili prvog puta i sve mora da ide po planu ali baš sve. Pobrinuću se za naše ličnosti i neće nas niko prepoznati.

„Ne brini Hari, ovog puta ćemo mi izaći kao pobednici", Liam me potapše po ramenu i ja klimnem glavom.

„A onda ćemo mi, a kada kažem mi mislim na mene, sa našom malom đavolicom napraviti pobedničku žurku." Luis pokaže rukama na sebe i odvažno zaklima glavom i tako izazove po neki mali osmeh.

„Uredu, ako ste sve shvatili oko plana ja bih trebao da pođem. Imam nekog posla u gradu." Ustanem te krenem ka vratima dnevne sobe u nameri da izađem ali me Sof zaustavi pitanjem.

„Kakvog posla Hari, dobro znaš da ne smemo da rizikujemo da nas vide u Londonu." Okrenem se na peti sa malim osmehom te svi pogledi završe na meni. Veoma zbunjeni i radoznali pogledi.

„Ne brinite, sakriću auru i upotrebiću svoju sposobnost da promenim izgled. Vratiću se do sedam večeras." Na kraju se uozbiljim i izađem ne dozvoljavajući im da bilo šta kažu.

Brzo se popnem do sobe i odmah uđem u kupatilo. Pod hitno mi treba tuširanje. Pustim vodu te završim za nekih pet-deset minuta. Brzo se obučem te uzmem kaput i kapu. Obujem svoje smeđe čizme i uzmem Natinu kutiju zajedno sa ključevima od auta.

Brzo se sjurim do hodnika i izađem iz vile. Uđem u auto i spustim kutiju na suvozačko sedište. Na sekundu skrenem pogled ka vili i ugledam Sel kako me gleda kroz prozor kuhinje

Nasmeši mi se i podigne palac uvis. Očigledno je shvatila kakav posao imam. Uzvratim joj osmeh i mahnem te upalim auto i izađem na ulicu. Nastavim voziti ka centru te kada ugledam svoje odredište parkiram auto.

Moje odredište je ustvari bio Big Ben. Ni sam ne znam kako mi je ova glupa ideja pala na pamet ali se nadam da će barem malo pomoći.

Uzmem kutiju i veliku kesu sa zadnjeg sedišta koju sam tu stavio još jutros i krenem ka dobro poznatim vratima i čuvaru ispred njih. Kada njega opčinim i uđem, počnem se penjati dugim stepeništem.

Ubrzo zatim, kada sam se popeo do kraja ugledam još jedna dobro poznata vrata i nostalgija i tuga me odmah savladaju. Uzdahnem duboko i otvorim ih.

Svež i oštar vazduh ispuni moja pluća te spustim kutiju i kesu. Prođem čvrstoj drvenoj ogradi i dopustim da me sećanja obuzmu.

*

„Prelepo je. Kako znaš za ovo mesto Nat?", upitam je i njen osmeh odmah nestane. Na tren se zbunim, ne znam zašto ovako reaguje ali sačekam jer svakako znam da će mi reći.

„Ovde sam dolazila sa čuvarom, u ovde smo pričali o stvarima koje smo samo mi znali i... ne znam zašto ti ovo govorim možda zato što želim da delim ovo mesto sa nekim sada kada nema njega, a ti si jedina osoba posle Džasa sa kojom sam stvarno bliska.", odgovori mi gledajući u daljinu dok su joj se suze slivale niz obraze.

Toliko stvari je prostrujalo mojim telom posle njenih reči. Osećao sam svašta, ali je sreća preovladavala. Jedino ja znam za ovo mesto, jedino je meni rekla. Pored toliko stvari i dela ova devojka me je ponovo iznenadi. Priđem joj te blagim pokretima obrišem suze i podignem joj glavu da bih joj video oči. „Nemoj da plačeš zbog njega. Ovo će od sada biti naše mesto.", kažem sa malim osmehom te je nežno zagrlim osećajući njen smešak na svom vratu.

*

Naše mesto.

Tada nisam ni znao zašto sam to rekao ali sada odlično znam. Hteo sam da joj bude bolje, da ne pati za čuvarom i da joj budem malo bliže. Još tada sam bio zaljubljen do ušiju ali nisam to hteo da priznam sebi.

Iako sam ovde bio samo dva puta sa njom ovo mesto će za mene uvek biti posebno. Znam da je jako otrcano i glupo što ovako razmišljam i što sam uopšte i došao na ideju da ovo radim ali se nadam da ovo neće ispasti samo trud bez potrebe.

Odmahnem glavom i tako oteram crne misli. Ne trebaju mi sada, trebam biti optimističan i nadati se da će se ovog puta sve završiti dobro.

Jedino mi to ostaje. Da se nadam da će ovog puta sreća, koja nas uporno zaobilazi, biti na našoj strani.

_____________________________

Hej ljudi!
Znam, užasno kasnim ali škola ne da mira.

Idemo, zatišje pred buru i finale druge sezone. Pišite mi u komentarima predpostavke jer bih stvarno volela da vidim šta vi mislite.

Volim vas sve, najbolji ste! ♥♥