Daniel's POV

Ponovo dospem viski te odpijem gutljaj naslanjajući se na radni sto sa zamišljenim pogledom. Od kako smo se vratili sa zimovanja posao koji je prenatrpan je postao prenaporan. Mislim da više i ne znam kakve i koje papire sam podpisao i pročitao. Jedva čekam sutrašnju žurku, konačno ću se malo opustiti i provesti malo vremena sa svojom devojkom.

Sada kad već pomenuh nju, u zadnje vreme se ponaša jako čudno. Pogotovo posle sinoćne žurke. Uopšte ne provodimo vreme zajedno, nekako mi se čini da me izbegava ali razlog njenog izbegavanja mi je nepoznat.

Ništa loše nisam uradio u poslednje vreme, ne pijem onoliko koliko sam pre pio i Lisa je skroz stabilna i ne spopada me. Ne znam šta nije uredu. Sve što radi kada je samnom je zamišljeno gledanje u neodređeno i mrštenje njenih lepih crta lica.

Uzdahnem te odpijem još viskija premeštajući se na kožnu stolicu, okrećući se ka prozoru čije su zavese bile skroz raširene. Nebo nad Londonom je, za divno čudo, bilo vedro. Pun mesec je cijao dok mu je poneka zvezda pravila društvo.

Zagledam se u daljinu, posmatrajući noćni London iz kog je dopirao zvuk automobila, sirena i muzike iz noćnih klubova čak dovde. Nešto mi ne da mira. Iako su daleko u Sidneju nešto mi ne da mira. Jako je zabrinjavajuće njihovo napredovanje u snazi i moćima. Onaj mali bi me sa sigurnošću sredio da se nisam setio glume oko bombe. I odakle mi uopšte reaktor bombe u džepu?

Prekine me kucanje na vratima te se okrenem ka radnom stolu govoreći jedno glasno 'Napred'. Vrata se otvore i u kancelariju ponosnim hodom i podignutom glavom ušeta Lisa iz pratnju niže crvenokose devojke. Namrštim se te upitno pogledam u plavušu.

„Ovo je naše dodatno obezbeđenje, baš kao što si i tražio", obrati mi se Lisa pokazujući na devojku pored sebe koja se nasmeši i nakloni ukazujući zadovoljstvo jer je u mom prisustvu. Skrenem pogled na nju i pred očima mi se stvori ogromna crno-crvena aura.

„Ja sam Džozefina Džejson, naslednica Džejson loze", predstavi se sa velikim osmehom dok sam se ja čudio tome kako mala devojka kao ona može biti toliko moćna. Naravno, loza Džejson je jedna od najmoćnijih loza veštica, naš saveznik već dve-tri stotine godina. Ali jedno pitnje, zašto bi ona uopšte pristala da bude naše 'dodatno obezbeđenje' kako ju je Lisa nazvala?

„Ne volim da odugovlačim pa ću odmah preći na stvar. Zašto si pristala na našu ponudu?" Namrštim se izučavajući joj lice koje je za sekund prešlo iz nasmejanog u nekako tužno. Pročisti glro te podigne pogled koji je bio 'zakovan' za pod na mene.

„Zato što je ona gamad pobila moju porodicu i želim da im se osvetim", odgovori sa otrovom u glasu i zamjšljenim pogledom ali jednako odlučno. Neprimetno se nasmešim njenom karakteru. Mala, slatka ali ipak vatrena i drska. Već mi se sviđa, mogu se kladiti da bi mogla da prevari Skota ili Kena, dobro njih svako može da pređe.

„Mislim da će u to sada biti neizvodljivo jer su oni daleko u Sidneju ali sigurno će se vratiti. Naravno, ne u skorije vreme ali kada se vrate tvoji su." Licem joj prelete stotinu emocija od iznenađenosti, čuđenja do mržnje, besa i na kraju zadovoljstva.

„Znam da te je Lisa upoznala sa svim pravilima i da si upućena u sve tako da ti ostaje da se još samo smestiš", kažem na šta ona samo klimne glavom. Vidim i da je poslušna, izgleda da će biti treći najpouzdaniji član posle Džona i Edvarda a ako ovako nastavi njih dvojica će morati da se potrude malo više jer mi se njeno ponašanje i poslušnost jako dopadaju.

„Lisa će ti pokazati sobu i ostatak vile i imanja. Dobro došla." Dodam gledajući značajno u Lisu jer se nezadovoljstvo na njenom licu moglo uočiti i na kilometar udaljenosti ali na kraju ipak posustane. Tiho mi se zahvali te izađe iz kancelarije uz Lisinu pratnju.

Mislim da bolje obezbeđenje nismo mogli da nađemo. Jako mi se sviđa njeno ponašanje, tiha, povučena, poslušna i moćna. Njena mržnja prema mojim neprijateljima je može učiniti veoma jakim saveznikom. A i na neki način me podseća na Natali koja je usput u svojoj sobi i spava.

Uzdahnem nezadovoljno te ustanem i obučem kaput. Treba mi malo vazduha a i veče je predivno. Mala šetnja pored jezera neće nikome škoditi. Za tren se nađem ispred ulaznih vrata te ih vrzo otvorim i izađem.

Odmah osetim hladan i svež prolećni vazduh te se na tren naježim. Dođem do kamene staze i krenem polako ka jezeru. Gledao sam zamišljeno ispred sebe sa rukama u džepovima kaputa dok sam osluškaivao zvukove noći koji dolazili sa svih strana.

Bio sam duboko u svojim mislima dok su me demoni prošlosti proganjali. Uvek, svake večeri sam razmišljao o jednoj stvari, traumi koju mi je rođeni otac priuštio.

Svi na prvi pogled misle da sam bezosećajan uobraženi skot koji ima sve u životu i koji ne mari ni za koga. Donekle to i jeste istina. Ali nisam takav oduvek bio, život te nauči neke lekcije i ostavi doživotne ožiljke, pogotovo ako živiš dugo kao ja.

Nikada nisam bio srećno dete, dete kao i sva ostala deca. Uvek sam bio drugačiji i svi su me odbacivali iz društva zbog toga. Moj otac me je čak odvajao od rođenog brata i sestre.

Kao najstarije dete, sin, uvek sam morao prolaziti najgore i biti kriv za sve loše što bi se dogodilo. Bio sam kažnjavan na najgore moguće načine samo da bih bio čvrst i nedodirljiv skot kao moj otac. I baš da bih uspeo u tome nisam smeo imati nikakve slabosti.

Uzdahnem mučno te sednem na malenu klupicu malo dalje od obale jezera. Ispružim se zagledajući se u mesec koji se preslikavao u vodi.

Slike iz prošlosti mi opet počnu navirati i potpuno se prepustim košmaru koji preživljavam svakog dana već pet stotina i osamdeset dve godine.

Ja, dečko star skoro osamnaest godina. Dečko koji je tek počeo da živi kako kleči pred svojim ocem koji mu zadaje jednu od najtežih i najbolesnijih naredbi ikada. Nisam je ispunio, naravno da sam odbio ali je sve jedno bila ispunjena.

Odlično se sećam plavokose devojke sa predivnim zelenim očima. Odlično se sećam njenog osmeha, lica, hoda, držanja ali glasa i mirisa ne. Pomisao na nju i dan danas boli isto kao i pre petsto osamdeset i dve godine.

Sećam se njenog tela kako beživotno leži na podu njene sobe u lokvi krvi. Sećam se kako je njena duša curila iz njenih očiju podjednako kao i život iz njenog tela i ja ništa nisam mogao da uradim. Mogao sam samo da je držim u naručju i govorim da će sve biti uredu da će biti na lepšem mestu jer ga niko od nje nije više zasluživao.

Tog dana, na moj osamnaesti rođendan, moj otac je lično ubio devojku koju sam voleo svim svojim bićem, moju prvu ljubav. Jedino lepo i dobro što sam imao u životu je nestalo samo da bi od mene napravio isto čudovište kakvo je i in bio, i uspeo je.

Sara je bila nešto najlepše što sam imao i on mi ju je uzeo. Tog dana sam izgubio sebe. Prestao sam mu se opirati i dopustio sam da od mene napravi monstruma. Monstruma koji je upropastio stotine nevinih života jer je on tako želeo.

Ovde sam samo iz jednog razloga. Da bih širio zlo i svetio se u očevo ime Bogu jer ga je večno prognao u pakao uništavajući zemlju i sve što je dobro na njoj.

Radio sam to odlično sve dok pre dve godine nisam primetio smeđokosu devojku kako kroz prozor srednje škole gleda zamišljeno u prolaznike i ulicu. Tog dana me je jako zainteresovala, bila je drugačija, podsećala me je na Saru. Ne fizički, podsećala me je na nju svojim ponašanjem.

Na izgled bila je to obična devojka koja je sanjala o odlasku iz ovog grada. Sanjala je o drugom mestu na kom ne bi bila sama i odbačena. I tako posmatrajući nju našao sam sebe. Svakog dana bih je pratio i to mi je nekako postala svakodnevna rutina.

Učio sam sitnice o njoj, upoznavao je čitajući knjige koje je ona čitala. Znao sam da sam se ponašao kao opsesivni, zacopani idijot ali sam želeo da znam sve o njoj. I dalje želim da znam.

I sada je imam kraj sebe. Ponovo sam dobio nešto za šta se vredi boriti i svakim trenutkom provedenim sa njom vraćao sam jedan izgubljeni delić Daniela koji sam nekada bio. Ne smem da dopustim da je na bilo koji način izgubim jer ako izgubim nju, izgubiću i sebe.

Ali ono što mi je ostalo urezano u pamćenju me i dan danas proganja. Poslednje Sarine reči, reči posle kojih sam je izgubio zauvek su mi se uvek vrtele u glavi i nikada nisam imao mira. Nikada.

„Nikada nećeš biti srećan" Ne sećam se njenog glasa ali se reči odlično sećam. Koliko god puta sebi ponovio da one ne znače ništa uvek bi ispalo drugačije. Posle svega što me je činilo srećnim bih bio razočaran i skrhkan. Valjda je to deo prokletstva koje me prati. To da nikada neću biti istinski srećan.

Valjda je to ono što me najviše plaši oko Natali i mene. To da ono što imamo neće potrajati i da ću na kraju uvek ostati ja taj koji je sam i slomljen, ponovo. Ali neću dopustiti da mi bilo šta i bilo ko uništi ovo što imam sa Natali. Biću srećan sa njom i nikakvo prokletstvo mi neće to upropastiti.

Ni sećanje na poslednje reči moje prve ljubavi, ni nikakvo proročanstvo a ni dečko kog je volela i koji voli nju. Ništa!

Natalie's POV

Nemir u meni je rastao sve više i više i nisam mogla ni oka sklopiti. Koliko god ja pokušavala da zaspim svi ti pokušaji su se pretvorili samo u neprestalno prevrtanje po krevetu. Iskreno mi je bilo vrućina iako je prozor bio širom otvoren i nisam znala šta se kog đavola samnom događa.

Čula sam da je stiglo neko novo obezbeđenje i da je to ustvari veštica. Prisluškivala sam razgovor iz Danielove sobe. Naravno, njsam mogla protiv sebe a i prisluškivanje je bilo samo zbog odkrivanja tajne koju taje od mene ne zbog razgovora između Daniela, Lise i te nove devojke. Dobro možda jesam ljubomorna devojka i prisluškivanje je bilo zbog proveravanja Danielove vernosti. Da ne ispadne pogrešno, verujem mu ja ali ipak pored njegovog izgleda i tajne se moram dodatno osigurati.

I od tog razgovora i njegovog prisluškivanja, koje nije ništa pomoglo, pokušavam da zaspim. Možda će čaša vode pomoći. Ustanem iz kreveta te krenem ka vratima ali zastanem kada kroz prozor ugledam siluetu muškarca celog u crnom.

Priđem malo bliže i postanem potpuno sigurna da je to Daniel. Sporo šeta kamenom stazicom koja vodi ka jezeru dok se oblačići vazduha šire oko njega. Nikada ga do sada nisam videla tu. Od kako sam ovde znam da je uglavnom u svojoj sobi, kancelariji i dnevnoj. Naslonim se na okvir prozora i nastavim ga posmatrati.

Sedne na klupicu na kojoj ja obično sedim okrenut meni profilom. Iako je vila udaljena najmanje pedeset metara od te klupice ja sam odlično mogla da vidim njegovo zamišljeno lice i pogled pun, pun... boli.

Zamišljeno je grizao usnu posmatrajući jezero tako neko vreme. Nije se pomerao, uopšte. Samo je odjednom ustao i zaputio se ka vili istom stazom kojom je i došao do jezera. Brzo se sklonim sa prozora da me ne bi video.

Ne znam tačno iz kog razloga nisam želela da me vidi. Valjda bi sigurno došao kod mene a ja nisam raspoložena za bilo kakav razgovor. Pogotovo ne sa njim, svoju odluku sam donela i držim je se. Ma koliko kukavički to bilo sa moje strane ne želim da me bilo ko laže bez obzira o kakvoj se laži radilo. Pogotovo ne dečko i prijatelji.

Kad već ne mogu da spavam onda je bolje da radim nešto korisno. Otvorim ormar te uzmem malu crnu putnu torbu iz ugla. Stavim je na krevet i otvorim je. Vratim se do ormara te uzmem neke farmerice, dva para helanki i jedne trenerke i spakujem ih u torbu.

Opet se vratim do ormara te uzmem neke majce, duks i dva džempera te i njih spakujem sa parem plitkih crnih patika. Otvorim fioku na radnom stolu te svu svoju ušteđevinu stavim u džep torbe. Baš kad krenem da zatvorim fioku za oko mi zapadnu dve crne maske.

Moja maska koju sam nosila na Danielovom rođendanu i maska kovrdžavog momka koji mi je spasao život sa kojim sam plesala. Pažljivo ih uzmem u ruke smešeći se iz nepoznatog razloga.
Treba da ga potražim. Barem znam da je u Londonu. Tačno se sećan da su svi pozvani gosti bili iz Londona. Treba da mu se zahvalim i vratim mu masku. Treba da uradim još nešto pre nego što odem, ako odem, nešto što sam trebala uraditi odmah posle rođendana. Da odem do radnje sa maskama i izvinim se starici koja je radila zbog mog bahatog ponašanja. Naravno, priča nije tačna, nisam upoznala nikog važnog ali jesam dečka koji mi je spasao život i to ga nisam baš ni upoznala. Donekle je tačna, mislim samo deo kod upoznavanja.

I njih stavim u torbu i zatvorim je. Gurnem je ispod kreveta da niko ne bi primetio bilo šta. Sutra pre nego što krenemo ću staviti neseser u nju i nepirimetno je odneti u Danielov prtljažnik. Znam da će neka od devojaka sigurni da dođe i da me prisili na sređivanje i šminkanje tako da je previše rizično. Mada se nadam da sve ovo radim uzalud i da će mi reći o čemu je reč.

Verovatno je Daniel već u svojoj sobi tako da moram da budem super tiha da ne bi privukla njegovu pažnju. Samo se nadam da će mi čaša vode pomoći jer stvarno ne znam kako ću da zaspim.

Izađem tiho iz sobe pazeći da ne napravim nikakvu buku. Zatvorim vrata svoje sobe koja zaškripe i ja sebi progunđam u bradu kako će se ova akcija odužiti. Počnem silaziti stepenicama do prvog sprata pri svakom koraku praveći tihu škripu.

Kad konačno kročim na hodnik u pridzemlju odahnem sa olakšanjem te priđem vratima kuhinje. Polako stisnem bravu i po prvi put u mojoj 'akciji' nešto ne zaškripi. Upalim jednu lampicu na zidu do vrata čisto da ne bih pala i napravila buku.

Uzmem jednu čašu te u nju sipam vodu koju odmah zatim svu ispijem. Opet natočim vodu ali zamalo ispustim celu čašu kad začujem škljockanje brave kuhinjskih vrata.

Molim te Bože samo da nije Daniel. Molim te Bože samo da nije Daniel. Molim te Bože samo da nije Daniel.

„Ljubavi šta radiš ovde ovako kasno?” Sve moje nade i molbe padnu u vodu kad začujem njegov dobro poznat glas. Malo hrapaviji nego inače, verovatno sam ga pronudila svojim lumpovanjem i 'šunjanjem' po kući. Zašto mora da ima tako lak san?

„Ožednela sam”, odgovorim mu jedva namolivši i ohrabrivši sebe da se okrenem ka njemu. Stajao je na vratima samo u donjem delu trenerke sa rasčupanom kosom, bistrim ledenoplavim očima i nasmešeno me gledao. Malo je reći da mi je nestalo vazduha kada sam ga ugledala.

Skrenem pogled na čašu sa vodom koja je stajala na sudoperi do mene te je uzmem u ruke i polako krenem ka njemu i vratima. Spustim čašu na trpezarijski sto i priđem mu bliže.

„Da li si dobro?” Pomazi mi obraz te ja zatvorim oči uživajući u dodiru. Kako ću smoći snage da ga napustim?

Blago klimnem glavom i u sledećem trenutku osetim njegove usne na mojim. Poljubi me polako i nežno samo na nekoliko trenutaka ali je bilo dovoljno da u meni izazove erupciju osećanja.

Opet mi pomazi obraz gledajući mi pažljivo svaku crtu lica kao da pokušava da ih sve zapamti. Blago se nasmešim na njegov gest ostavljajući još jedan mali poljubac na njegovim usnama.

Odaljim se jedan korak od njega i njegova ruka sklizne sa mog obraza. Sve odjednom splasne. Nestane ona vrućina, osećanja i nastupi hladna praznina.

Uzmem čašu sa trpezarijskoh stola te prođem pored njega u hodnik. Blago mu se nasmešim i dobijem veliki blistav osmeh za uzvrat.

„Laku noć ljubavi”, tiho mi vikne kad već stignem do polovine stepeništa. „Laku noć”, uzvratim još tiše i popnem se na prvi sprat a zatim i do moje sobe.

Zatvorim vrata za sobom te spustim čašu na noćni ormarić do kreveta. Ugasim svetlo te se ušuškam u pokrivače ostavljajući noćnu lampu da svetli.

Zašto nisam želela da ga sretnem? Zašto kada mi je sve u vezi njega prijalo? I zašto sam sve vreme imala osećaj da sam zadnji put dotakla njegove usne svojim? Zašto sam imala osećaj da će sutra da mi prećuti i slaže kada ga budem pitala kakvu tajnu skrivaju od mene?

Samo se nadam da se to neće dogoditi. A ako se dogodi, moja odluka je konačna. Ne želim da gradim vezu na lažima i nepoverenju. Zelim nešto čisto, neraskidivo, jedinstveno. Nešto što imamo samo ja i ta osoba i niko više. Tajne koje samo nas dvoje delimo i stvari koje samo mi razumemo. To želim.

Nije stvar samo u ljubavi. Želim iskreno prijateljstvo. Želim prijatelje koji me neće praviti budalom, govoriti neistinu i puniti mi glavu lažima. Kao da sam dete koje ne zna samo razmišljati za sebe.

Znam da sve ovo što ja tražim traži svaka usamljena devojka željna malo normalnosti u životu. Ali zar nisam dovoljno toga prošla u životu da bih bila barem na neko vreme istinski srećna?

Možda i budem srećna sa Danielom iako mi prećuti i ostanem ali će uvek biti onaj deo nepoverenja u meni zbog te tajne jer kako kažu: „Loše stvari se pamte a dobre zaboravljaju”

Ali zašto biti srećno-nesrećan kada te možda negde čeka osoba koja je tvoja srodna duša. Osoba koja te skroz upotpunjuje u svakom mogućem smislu te razume bolje od ijedne druge i to je ono što ja biram.

Radije ću biti istinski srećna bez obzira koliko ta moja potraga potrajala jer je vreme jedina stvar koju imam u beskonačnosti. Samo se nadam da će Daniel izabrati pravi odgovor sutra i da će on biti ta osoba koja će mi uvek izazvati onaj iskreni osmeh na lice.

______________________________

Hej ljudi!
Nastavak malo kasnije ali ću se potruditi da budem redovnija.
Imate mali deo Danielovog života i stvarno bih volela da vidim šta mislite o njemu.
I sada sam odlučila da još produžim ovu priču, barem još trideset nastavaka do kraja.
Ly! ♥♥♥