Natalie's POV

Iznervirano spustim kese iz šopinga te se izujem i skinem kaput. Zašto sam uopšte i očekivala da ću saznati nešto od Džesike? Pa pobogu, ona mu je sestra, trebala sam to da podsetim sebe još pre šopinga. Ona ga sigurno ne bi izdala ma koliko ljuta na njega bila.

Sve me nervira. Džesika, devojke, momci, Daniel najviše, žurka na koju trebam da idem. Zašto sam uopšte i pristala da idem na početku? Lepo sam mogla da odbijem, kažem da me nešto boli, glava, stomak, mozak koji nemam.

Sednem na krevet i zagnjurim glavu u jastuk te prigušeno vrisnem. Zašto mora da krije nešto od mene, zašto? Tako dobro nam je išlo ovih nekoliko meseci, mislila sam da je sve savršeno. Zašto sve mora biti tako komplikovano?

Osetim nečiju prisutnost te uzdahnem. „Ajvi, žurka je sutra, ne treba mi pomoć u šminkanju", kažem ne okrećući se jer odlično znam ko ulazi bez kucanja. Podignem glavu sa jastuka te se okrenem i ostanem zatečena čim to uradim.

„Šta ti radiš ovde?" Upitam uplašeno gledajući u nisku brinetu kako stoji ispred zatvorenih vrata sobe. Kako je ušla? Nisam ćula otvaranje vrata. Zar nije ona odavno odustala od pustih priča? Nisam je videla mesecima i sada se pojavi kada se najmanje nadam i skrati mi život? Zar svi moraju biti tako jezivi i pojavljivati se ni od kuda? Svi sem glupe Natali.

„Hej", kaže sa osmehom ignorisajući moje pitanje. Progutam knedlu koja mi se stvorila u grlu te ustanem sa kreveta i stanem pred nju.

Bila je niža od mene za dobrih deset centimetara dok joj je ravna smeđa kosa padala do dna grudi. Velike smeđe oči su se caklile dok osmeh nije bio ništa siromašniji. Malo je reći da je bila prelepa ali isto toliko i jeziva. Pobogu Natali o čemu ti misliš! Nepoznata devojka je u tvojoj sobi a ti razmišljaš o njenom izgledu.

„Ne znam zašto si se vratila i ne zanima me. Želim da odeš, ovoga puta stvarno i da se više nikada ne vratiš." Počnem ubrzano disati dok mi srce ubrza ritam i u grlu mi se ponovo stvori knedla.

Samo me je zamišljeno gledala sve dok odjednom ispred sebe nije stavila smeđu svedku sa kožnim koricama i vrpcom koja je bila vezana oko nje. Zbunjeno pogledam u predmet u njenim rukama koji mi je od nekud bio poznat. Kao da sam ga negde pre videla samo ne znam gde.

„Nisam došla da te uznemirim ili plašim, samo sam došla da ti dam ovo. Želim da ga samo pročitaš i ako posle budeš želela da znaš bilo šta samo me pozovi i biću tu. Ali pazi da neko ne nađe taj dnevnik." Govorila je tihim i umiljatim glasom dok sam ja slušala svaku reč pažljivo.

Polako uzmem svesku iz njenih ruku na šta se ona nasmeši i počne nestajati u crvenim iskrama. A onda se setim.

„Čekaj! Kako se zoveš?" Brzo upitam pre nego što skroz izčezne. „Nikol", kaže smešeći se i njen lik skroz izčezne. Progutam knedlu te pogledam u kožnu knjigu u mojim rukama pažljivo proučavajući korice.

Nema nikakvih natpisa niti bilo kakvih znakova. Šta je dovraga ovo? Znam da bih bez razmišljanja trebala da je bacim i skroz zaboravim na ovaj susret ali nešto me je privlačilo ovoj knjizi isto onoliko koliko sam želela da je bacim. Barem ću nečime skrenuti misli sa tajne koju mi svi u ovoj kući skrivaju.

Namestim se na krevetu među jastucima te odpertlam vrpcu polako otvarajući prvu stranicu. Oči mi se naglo rašire kada pročitam ono što se nalazilo na njoj.

„Dnevnik Natali Biber." Pisalo je mojim rukopisom na sredini prvog lista knjige koju mi je donela devojka koja tvrdi da mi je sestra i koju sam videla jedva dva puta u životu. Da li neko ovde samnom vodi skrivenu kameru?

Nasmejem se naglas gledajući u tu rečenicu i neverujući svojim očima. Nemoguće je da je ovo moj dnevnik. Znam da su korice bele boje i da je u fioci mog radnog stola u kući mog oca. Drugi dnevnik, pre ovog koji sada vodim, nisam imala tako da je nemoguće da sam ja ovo pisala i da je ovaj dnevnik moj.

Zašto bi mi ona Nikol donela ovaj lažnjak i zamolila me da ga pročitam? Drugo pitanje, kako je uopšte uspela da ovako dobro skine moj rukopis? Ništa mi nije jasno, ovo je totalno ludilo, nemoguće je čak i za ovaj svet.

Okrenem stranu i ugledam sledeću kaja je cela bila ispisana. Prelistam celi dnevnik i shvatim da je barem trećina listova do kraja prazna. Otvorim ga ponovo na prvu stranicu u sebi ponavljajući kolika sam budala ustvari. Trebam da ga bacim sada odmah ali me nešto vuče da pročitam ono šta piše i pročitaću jer sam, ponavljam, budala.

Počnem polako čitati ne verujući kako je ovo moguće. Čitala sam i čitala dok su mi u glavi odjekivali nepoznati ali isto toliko i poznati glasovi. Imena ljudi koja se pominju u dnevniku, smeh, sve i svašta sam čula ali sve mi se činilo kao neki film koji sam davno gledala i kog se uopšte i ne sećam.

Ova Natali koja je ovo pisala je bila zaljubljena u nekog Harija. Imala dosta prijatelja, brata i sestru što je skroz bilo nemoguće. Nikada nisam imala prijatelje, jedina porodica koju imam je moj otac od kog sam pobegla i definitivno sam sigurna da nisam bila zaljubljena ni u kakvog Harija.

Ali ono što je najsmešnije je to da dok sam sve ovo čitala osećala sam ogromnu toplinu oko srca. Na neki način sam bila srećna a i ljubomorna na Natali koja je pisala dnevnik jer je imala sve što sam ja oduvek želela da imam. Imapa je bezuslovnu i nevinu ljubavi sebi bitnih osoba.

Odjednom mi se oči napune suzama koje za nekoliko trenutaka skliznu niz moje obraze. Osećala sam se tako prazno, šuplje kao da ničega nije ostalo u meni. Nemam iskreno prijateljstvo, porodicu, iskrenu ljubav, sve što imam su lažni prijatelji i dečko koji kriju tajne od mene i ništa više.

Ovaj dnevnik je samo fantazija, idealan život koji bi svako poželeo ali želje se ne ostvaruju. Želje su samo iluzija od kojih je ljudima lakše. Jer verovanje u nešto što nije stvarno je mnogo lakše nego suočavanje sa istinom, a ja ne želim da zavlačim sebe pustim željama i činim svoj bedan život još gorim.

Zatvorim dnevnik koji sam sve vrme držala u rukama te ga gurnem pod dušek. Gde je kraj ove bajke koju sam pročitala? Zašto nema ono „i živeli su srećno do kraja života"? Zar nije to kraj svih bajki? Naravno da nema kraja, ona devojka je želela samo da mi učini život još bizarnijim. Da me podseti da sam niko i da nemam nikog, pa uspela je.

Puhnem brisajući tragove suza sa obraza. Dosta je plakanja. Ti si jaka devojka i nećeš tu kukati zbog svog života. Saznaću šta to kriju od mene i pokušati da pređem preko toga, a ako ne uspem, pa predpostavljam da ću lek pokušati da nađem negde na nekom drugom mestu, gradu, državi, kontinentu.

Neću odustati od sreće jer imam sve vreme ovog sveta da je pronađem makar tražila stotinama godina sigurna sam da ću je naći nekada.

Ustanem sa kreveta te se na brzinu obujem i obučem kaut. Sjurim se stepenicama i izađem iz vile. Svež prolećni vazduh se proširi mojim plućima i odmah mi spadne jedan deo tereta.

Znam šta mi treba. Treba mi nekoliko sati pored jezara. Treba mi odmor o svega. Misli mi se vrzmaju po glavi ogromnom brzinom da više ne znam o čemu mislim a o čemu ne.

Došetam do klupice pored jezera i sednem gledajući u bele oblake koji su se preslikavali na površini vode. Uzdahnem zatvarajući oči, skroz opuštajući svoj um. Sve što sam čula je bio cvrkut ptica iz šume i osećala topli prolećni povetarac kako mi mrsi kosu.

Neko vreme sam samo tako sedela ne razmišljajući ni o čemu što mi je veoma prijalo. Odjednom, niodkuda u glavi mi se stvori slika kovržavog dečka sa zelenim očima i maskom na licu. Izgledao je tako poznato sve dok se nisam setila odakle.

Danielov rođendan i ples posle duvanja svećica. Dečko sa kojim sam plesala i dečko kome dugujem svoj život jer me je spasao od vampira. Ni sama ne znam kako mi je odjednom on došao u misli ni zašto.

Iako sam bila pijana jasno se sećam njegovih krupnih zelenih očiju i njihovog pogleda. Sećam se kako me je gledao dok smo plesali i sećam se brige i besa u njima kada mi je spasao život. Odjednom me obuzme griža savest i poželim da mogu nekako da mu se odužim. Barem da nekako stupim u kontakt sa njim.

Ako sve krene po zlu između Daniela i mene najmanje što bih mogla da uradim je da pokušam da ga nađem i zahvalim mu i to ću i uraditi.

Sutra na žurki ću pokušati da napijem Daniela. Ako tada ne uspem da odkrijem šta krije i ako tada bude poricao odlazim, napuštam ga. Naćiću sreću negde na drugom mestu, daleko od njega i Londona. To je moja konačna odluka.

Harry's POV

Opet se promeškoljim u ovoj neudobnoj stolici i nastavim pratiti događanja na ulicama Londona. Za sada ništa sumljivo ili bilo kakvih nadprirodnih bića.

Veče je palo i mislim da neću moći da ustanem koliko ne osećam noge od sedenja a još gori osećaj koji vlada je neznanje i kunem se, ne postoji ništa gore od njega.

Ne znam da li je plan uspeo. Ne znam gde je. Ne znam da li je dobro. Ništa ne znam.

Uzdahnem i nastavim pratiti ali me ometu koraci koji su odzvanjali stepeništem ispred metalnih vrata. Verovatno su ostali. Pa bilo je i vreme da se pojave ali sam sam kriv jer sam ih ja oterao i rekao da ću se ja pobrinuti za sve.

Metalna vrata se otvore i ugledam Džasa i Naila kako sedaju na svoje stolice. Okrenem se da proverim da li je još neko došao ali ugledam samo zatvorena metalna vrata.

„Samo vi?" Pogledam ih na trenutak skretajući pogled sa monitora. Klimnu glavama te i oni počnu pratiti.

„Nekih novosti?" Samo odmahnem glavom na Nailovo pitanje i prođem rukom kroz kosu sklanjajući odbegle kovrdže sa lica. Ovo je tako iscrpljujuće, siguran sam da bih mogao i stojeći da spavam koliko sam umoran ali trenutno sebi ne mogu priuštiti taj lukzus.

„Ljudi, ljudi imam vesti!" Brzo se okrenem u pravcu iz kog je dopirala dernjava i ugledam malu zadihanu Nikol. Zbunjeno je pogledam te ona dođe do nas i jako zagrli svu trojicu usput brisajući odbegle suze. Iako je plakala, ogroman osmeh joj je blistao na licu što je značilo samo jedno - dobre vesti. Ali zašto je onda plakala?

„Hej, polako Niki, smiri se, diši, diši." Džas je ushvati za ramena i počne joj brisati suze tako pokušavajući da je smiri dok se ona sve više smejala i plakala u isto vreme. Okej, sada me već plaši.

„Nat, videla sam je! Bila sam kod nje, ona je živa! Živa je!" Jedva izgovori do kraja od uzbuđenja. Ono što sam u tom trenutku osetio je bilo nešto neopisivo. Odjednom je sva nervoza nestala zajedno sa onim osećajem i nastupila je sreća. Plan je uspeo! Kreteni su naseli i ona je na sigurnom, barem znam da je sada neće povrediti.

„To je prva dobra vest ovih dana", kažem sa osmehom te je potapšem po ramenu. Konačno se smiri i osmeh sa njenog lica odmah spadne i preovlada ozbiljnost. Izgleda da nisu samo dobre vesti na večerašnjem repertoaru.

„Da, ali dok sam je tražila, načula sam deo razgovora koji su ostali vodili", kaže naslanjajući se na veliki sto koji je bio na sredini prostorije. Namrštim se skupljajući usne u jednu crtu. Kada bi barem imali da razgovaraju o nečemu pametnom.

„Naseli su na naš plan i misle da ste daleko u Sidneju ali to nije sve. Nisu čekali ni da prođe barem nedelju dana od katastrofe već će sutra da naprave žurku da bi proslavili vaš odlazak." Pažljivo sam slušao svaku reč ne verujući svojim ušima. Mislio sam da su maloumni ali baš ovoliko ne.

Zar im uopšte nije stalo ni do čega? Zar moraju iskoristiti baš svako veče da bi uništavali živote mladih i nevinih ljudi za svoje bolesne igrice? Naravno da moraju. Besno stisnem ruke u pesnice osećajući kako mi adrenalin zbog besa hulja telom.

„Nikol mnogo smo ti zahvalni na informacijama." kažem te je malo mekše pogledam na šta ona klimne glavom sa osmehom i nestane u crvenim iskrama pozdravljajući svu trojicu osmehom.

„Džastine idi pozovi ostale, hitan sastanak za deset minuta", pogledam u njega te bez reči izađe iz podruma. Iznervirano odpuhnem te prođem rukom kroz kosu dok je Nail samo ćutke stajao pored i posmatrao me.

Nisam znao šta da kažem ili uradim. Bilo je previše toga u mojoj glavi i neprestano se mešalo stvarajući još veći haos. Jedino što je bilo jasno i što sam najviše želeo je da ona sada bude ovde jer bi sigurno znala šta da radi.

„Šta ti je na umu Hari?" Skrenem pogled na plavušana poed sebe zatečen i iznemađen pitanjem. Svašta mi je na umu. Svakakve crne misli koje su se samo gomilale još više.

Otvorim usta da mu odgovorim ali me prekine otvaranje vrata i ulazak ostalih te ih samo zatvorim. Zauzmemo svoja mesta za stolom i tišina zavlada prostorijom.

„Nikol je videla Nat, živa je", rešim da prvi progovorim i razbijem tišinu. Svi pogledi završe na meni te se promeškoljim u stolici. Osmesi se pojave na njihovim licima te rešim da nastavim dalje.

„Takođe je čula i deo razgovora dotičnih, mali deo ali sasvim dovoljan za nas", dodam te osmesi odmaj splasnu i ozbiljnost nastupi. Ni sam ne znam kako sam kontrolisao bes koji sam osećao i bio ovako smiren. „Naseli su na naš plan i pripremaju žurku sutra da bi proslavili naš odlazak", kažem te njihove reakcije postanu previše burne.

Neke od devojaka isfrustrirano frknu gunđajući sebi u bradu dok su neke prigušeno vrisnule. Momci su bili pod kontrolu dok se Zejin nije suzdržao i udario rukom o stol. Valjda ga je ovo i previše pogodilo, ne samo ovo već sve u proteklih godinu dana. I on je izgubio Nat koju je gledao bukvalno kao mlađu sestru, svi su je izgubili i ma koliko mi pokušavali da je povratimo ni jednom nismo uspeli.

„Ja ne znam šta bi trebao da uradim, kažem. Mozak mi uopšte ne radi, ima toliko gluposti o kojima trenutno mislim i nikako ne mogu da se skoncentrišem na nešto." Naslonim se na stolicu uzdahnuvši dok su se ostali polako smirivali.

Nervoza i bes su se bukvalno mogli namirisati u vazduhu dok je tišina vladala posle mojih reči čini mi se večno. Svaka 'ideja' koja bi mi pala na pamet bi se činila tako jadnom, ali jednostavno nisam mogao da prestanem da razmišljam o planu koji nam je sada i više nego potreban.

„Moramo nešto da smislimo, treba nam plan", pogledam u Zejina koji je nervozno lupkao prstima po stolu i gledao u mom pravcu, kao da od mene očekuje da nešto kažem.

„Zar misliš da to ne znamo Zejin", Selena iznervirano podigne glas i svi pogledi završe na meni očekujući da sprečim ovo pre nego što postane opasna svađa jer su oboje previše nervozni i besni, svi smo.

„Hej vas dvoje, prestanite. Znam da smo svi nervozni i besni ali nećemo se međusobno svađati. Ako bilo ko ima nekakvih ideja neka slobodno kaže, sve je dobrodošlo." Na kraju svi skrenu pogled na sebi zanimljivim stvarima i tišina ponovo zavlada ali samo na nekoliko trenutaka, pre nego što je Luis prekine.

„A da samo pobijemo kopila", kaže iznervirano i sva pažnja završi na njemu. Zar stvarno misli da je originalan. Bravo Luise, ideja i provala godine.

„A kako predlažeš da to uradimo?" Upitam ga dok se on ispravi u stolici naslanjajući laktove na sto. Ostali se takođe isprave gledajući ga radoznalo dok se on pravio kao da je popio svu pamet ovog sveta, ali to je samo Luis.

„Jednostavno odemo na žurku neprimećeni i upadnemo kao što smo to i do sada radili jer to neće očekivati jer praktički mi nismo u Londonu. Pazimo da nešto ne zeznemo, ti omeš Natali a mi ostali pobijemo godove." Ležerno slegne ramenima kao da je upravo rekao najobičniju stvar pokazujući na mene kod 'ti'.

Nekoliko trenutaka ostanem u tišini razmišljajući o ovome što je rekao. U početku se sve činilo kao najveća glupost ali sam tek kasnije shvatio koliko je Luis ustvari inteligentan i kako to krije iza svojih gluposti postao je genijalac.

„Luise to je ustvari odlična ideja", Nail ga zadivljeno pogleda dok se on na trenutak zbuni. „Stvarno?" Zbunjeno pogleda prvo njega pa sve ostale.

„Da, odlična ideja Lui", potvrdim Nailove reči te njegova zbunjenost nestane i vrati se onaj opušten osmeh i ležeran stav dok on doda 'naravno da jeste'.

„Samo moramo razviti plan i malo poraditi na detaljima." Dodam gledajući svakog pojedinačno.

„Ali pre svega se moramo pripremiti fizički i psihički tako da rukavice u ruke svi", nastavim i svima nestane bilo kakav vid života sa lica. Naravno da su mislili da će se danas izvući samo sa jutarnjim vežbanjem ali su se gadno prevarili. Sada dva i sutra još šest sati vežbanja.

Svi ustanemo i krenemo ka vratima prostorije sa ringom i vrećama. Počnemo se zagrevati i polako vežbati dok je meni u glavi bio samo sutrašnji dan i veče.

Da li to znači da ćemo je konačno videti i uspeti da joj vratimo sećanja? Moramo biti spremni na sve i svakog, sigurno neće samo tako bez iakvog dodatnog obezbeđenja ponovo napraviti žurku ili su previše glupi i neobazrivi da bi tako postupili.

Samo se nadam da će nam barem nešto krenuti za rukom. Moram da joj vratim sećanja, da je podsetim na sve što smo zajedno doživeli. Moram se potruditi i tačno znam šta trebam da uradim i čija će mi pomoć trebati. I ovog puta nema ama baš nikakvih grešaka.

______________________________

Hej ljudi još jedan nastavak i bližimo se finalu druge sezone i njenom kraju.
Nadam se da ste uzbuđeni jednako koliko i ja jer jedva čekam da napišem sve što još odavno imam u glavi. :D

Neuzmerno vam hvala na svemu. Nikada neću moći dovoljno da vam se odužim za sve!
Volim vas! ♥♥♥