Harry's POV

„Okej, hajde sve da ponovimo još jednom”, Liam opet nervozno pogleda u sve te klimnem glavom. Znam da je previše nervozan ali bolje biti oprezan nego kasnije udarati glavom o zid zbog neuspele akcije. A i to nam je nekako postala tradicija tokom ove skoro dve godine.

„Dakle, kada se Gema i Nikol vrate sa ljudima ja uz Geminu pomoć vizuelno pretvorim u nas i opčinim ih da odputuju za Sidnej. Tako nasamarimo Daniela i čekamo sledeću priliku za napad.” Kada završim sa ponavljanjem plana svi klimnu glavama potvrđujući da sve shvataju.

Ustvari, Gemina ideja je originalna. Mogu sa sigurnušću da kažem da imam najinteligentniju sestru na svetu. Svi smo se složili da to uradimo i Nikol je predložila da ti ljudi budu siromašni prosjaci sa ulica kojima ćemo osigurati život koji će biti mnogo bolji nego u Londonu. Sada samo trebamo da sačekmo njih dve da ih dovedu i da sa punim koferima krenu na aerodrom.

Neko vreme smo samo sedeli u tišini sve dok nismo začuli pištanje interfona koje nije prestajalo. Sigurno je Gema ponovo 'sela' na njega jer ova pojava se ne događa prvi put. Brzo ustanem te otvorim kapiju kada dobijem jedno 'Gema je' iz plastične kutije.

Za manje od minuta začujem i zvono na vratima te samo produžim ka njima. Kad otvorim ugledam njih dve i još šest muškaraca i žena iza njih. Nasmešim im se i pustim ih unutra te zatvorim vrata.

Svi uđu u dnevni gde su bili i momci i devojke te ih kao i po dogovoru odmah uhvate i onesposobe im pomeranje fiksirajući im ruke za leđa. Počnu se vrpoljiti i vrištati ali nisu mogli ništa da urade jer smo bili prejaki za njih. Uzdahnem te priđem jednom momku gledajući ga u oči koje su bile ispunjene strahom i besom.

„Od sada ćeš sebe uvek prestavljati kao Hari Stajles. Živećeš kao običan dečko tvojih godina i raditi u biblioteci čija je adresa u prednjem džepu tvog kofera.” Trepne nekoliko puta te klimne glavom na kraju. Zamislim sebe te spustim ruku na njegovo rame i otvorim oči.

„Ovo je neverovatno! Ko je pravi Hari?” Luis uzbuđeno poviče na šta samo okrenem očima i nasmejem se. Ponovo se okrenem ka dečku kog sam jedino ja video onakvog kakav jeste i ponovo ga pogledam u oči.

„Popni se na sprat, uđi u prvu sobu desno, sredi se i obuci odeću sa kreveta. Kada završiš odmah dođi ovde.” Kad završim opet klimne glavom i ode na sprat baš gde sam mu rekao.

„I ti dečko nemaš pojma kliko ti zavidim zbog tvojih moći. Ovo je bilo neverovatno pa čak i za naš svet.” Nail, koji je držao ovog dečka, me sa osmehom potapše po ramenu gledajući ka vratima kroz koja je momak izašao.

Ostali su me samo sa strahom gledali i ćutali. Neke od devojaka su počele i plakati ali ovo radim za dobrobit celog sveta. Ako nam Nat ne pomogne nemamo nikakve šanse protiv njih a ako oni ostanu živi uništiće sve dobro na ovom svetu i zavladati njime a to ne možemo dozvoliti.

Posle dvadeset minuta svi su bili gotovi i u sobama se sređivali. Malo je reći da me je sve ovo opčinjavanje i korišćenje moći iscrpelo, osećao sam se kao da me je krdo slonova pregazilo, ali bukvalno rečeno.

„Odličan posao druže”, Zejin me prijateljski potapše po ramenu na šta mu se samo umorno nasmešim. Nadam se da jeste, jer ako sve ovo bude uzalud celog života će me gristi savest zbog ovih momaka i devojaka.

„Samo se nadam da nije bio uzaludan”, kažem pročistivši grlo. Možda i nisam upravu. Ovi momci i devojke su bili bezkućnici, obezbedili smo im krov nad glavom i posao a to sigurno ne bi imali ovde. Barem će mi savest biti malo mirnija ako ništa drugo.

Začujem korake na stepenicama te ustanem i svi krenemo ka hodniku. Ugledamo ih kako uzimaju svoje kofere i izlaze iz vile kao da uopšte ne postojimo. Verujem da smo izgledali potpuno isto jer je očaranost i šokiranost preovladala na licima momaka i devojaka kad su ih videli.

Izađemo za njima te ih ugledamo kako već ulaze u taksije koji su bili pred kapijom i odlaze niz ulicu. Uzdahnem te svo krenemo ka drugoj zgradi.

Uđemo u podrum gde su nas sačekali već upaljeni monitori na kojima su bili delovi aerodroma koji je kao i obično bio prenatrpan ljudima.

Zauzmemo svoja mesta te počnemo pratiti događanja na aerodromu. Za nekoliko minuta ih ugledam kako kupuju karte i kreću ka ulazu u avion koji je leteo za Sidnej.

U jednom trenutku devojka koja je trebala izgledati kao Sel se okrene ka kameri, pokaže srednji prst i nastavi ka ulazu. Nasmejem se sa ostalima ne verujući kako je Sel uspela da me nagovori da je opčinim da to uradi. A da, dužna mi je čokoladu koju mi je obećala ali već sam digao ruke od nje jer znam da od nje neću dobiti ni č od čokolade.

Kada uđu u avion skroz ih izgubimo iz vidika. Nekoliko minuta kasnije avion je poleteo dok je prostorijom zavladala tišina.

Sada nam samo ostaje da se nadamo da je plan uspeo i držimo se u tajnosti. Ustanem sa stolice i sva pažnja završi na meni. Pročistim grlo prekrstivši ruke.

„Pa nadam se da je zagrizao mamac i poverovao da smo to mi. Idemo sada, siguran sam da danas neće biti nikakvih novosti jer je potrebno vreme da se sve slegne i da se opuste.” Posle mojih reči svi ustanu i ja nastavim.

„Ja ću se vratiti za nekih sat vremena i motriću na grad. Ne brinite, idite sada, odmorite, danas je bio naporan dan za sve nas.” Klimnu glavama te, jedan po jedan, svi izađemo gaseći monitore i svetla.

Zaključam vrata teretane i poslednji uđem u vilu. Otvorim vrata dnevne sobe te na malom staklenom stolu ugledam ono što sam tražio. Velika crveno-zlatna kutija sa belom mašnom je stajala tačno na sredini. Uzmem je pažljivo u ruke plašeći se da je nekako ne oštetim te sednem na dvosed stavljajući je u svoja krila.

Skinem poklopac sa belom mašnom i ugledam svakakve fotografije. Nasmešim se pri samoj pomisli da ih je sve sačuvala te uzmem nekoliko proučavajući svaku posebno.

Iako smo uglavnom bili u begu uvek bez obzira koliko umorni da smo bili išli smo u obilazak svakog grada u kom smo bili i to sve zbog njene nemoguće tvrdogla osti i neverovatnog dara za nagovaranje ljudi na nešto, da ne spominjem ucenjivanje. O da, bilo je svega i svačega.

Uvek je sa sobom nosila onaj stari model fotoaparata koji je odmah pravio fotografije i beležila svaki trenutak, zgradu ili nešto što je njoj bilo zanimljivo. Kad god sam je pitao zašto sve slika govorila je da je za uspomenu, kao da se plašila da će sve to zaboraviti i bila je upravu.

Nasmejem se naglas kada ugledam fotografiju sa Džastinovog i njenog rođendana koji smo proslavili u Pragu. Celo lice joj je bilo unazano roze-plavim šlagom dok se ona sa stisnutim očima plezila. Tačno se sećam da sam je ja tada slikao.

Druga fotografija koju sam držao u ruci je bila u Moskvi. Na njoj smo bili Nail, Eli, Sel, Nat i ja u bundama i šubarama. Malo je reći da je slka bila urnebesna. Naravno, pored bundi i šubara Nail je morao da klekne na kolena ispred nas sa podignutim rukama. To su bili ludi dani.

Treća fotografija je uslikana u predivnom Los Anđelesu. Na njoj smo bili nas dvoje a dosadna Peri koja je insistirala je slikala. Nat mi je bila na ramenima sa sunčanicama i ogromnim osmehom dok sam ja takođe imao sunčanice ali sam bio mrtav ozbiljan. Razlog zbog kog je Peri insistirala na slici je jer je Nat, iz tog ugla gledana, bila u ravni sa znakom holivud i drugi razlog je to što Zejin nije hteo nju popeti na ramena da ih uslikamo tako pa je nas našla kao žrtve.

Opet se glasno nasmejem kad slučajno nađem Nailovu i moju fotografiju. Naravno, slikala je Nat za vreme novogodišnjih praznika koje smo provodili u Čikagu. Nail sa kapom i bradom Deda Mraza i ja sa irvasovim rogovima i crvenom loptom na nosu zagrljeni u dvorištu dok odbrojavamo sekunde do nove godine.

„Sigurno jako boli kada se prisećaš svega a znaš da se ona toga ne seća.” Brzo podignem pogled i ugledam Nikol naslonjenu na okvir vrata kako me gleda zamišljenim pogledom. Uzdahnem te vratim fotografije nazad u kutiju i zatvorim je. Ne možeš ni da zamisliš koliko. Ali je i predivan osećaj kada se setim svih stvari i uspomena koje smo doživeli zajedno.

Pomeri se od okvira te priđe i sedne na ugaonu preko puta mene pružajući mi nekakvu svesku sa smeđim kožnim koricama i vrpcom koja je bila zavezana oko nje. Pogledam je upitno i ujedno i zbunjeno ali mi sve postane jasno za manje od sekunde.

„Izgleda da se svo ono silno traženje isplatilo. Našle smo ga u kutiji.” Uzmem ga polako odvezujući vrpcu. Otvorim prvu stranu i ono što pročitam samo potvrdi da je to njen dnevnik jer sam njen rukopis mogao bilo gde prepoznati. Uredan, svako slovo iste veličine blago iskošeno pisano.

„Znaš, unutra ima dosta toga, možda bi trebao da ga pročitaš. Ja nisam, niti ću jer u njemu se sigurno nalaze neke stvari za koje znate samo vas dvoje. Mislim da bi trebao da ga pročitaš.” Saslušam je do kraja te blago klimnem glavom. Mislim da ga ipak neću pročitati. Koliko god to želeo ipak neću. To je njena privatnost i nemam pravo da čitam.

„Mislim da ne bih trebao”, odgovorim joj na kraju te se ona nasmeši i ustane. Ustanem i ja spustivši dnevnik na stakleni sto do kutije gledajući u nisku brinetu ispred sebe. Sličnost između njih dve je bila prevelika i moram da priznam da mi je jako godilo Nikolino društvo. Barem mi se činilo da je jednim delom ovde.

„Moja sestra je prava srećnica”, kaže sa osmehom dok je ja pogledam zbunjeno sa skupljenim obrvama. Srećnica? Ne razumem.

„Zaljubiti se, voleti i biti voljen je nešto najlepše što se u životu može dogoditi. Ona to ima. Ima jednog divnog dečka koji je voli i koji bi dao svoj život za nju. Nemoj nikada odustati od nje.” Stavi mi ruku na rame i potapše ga nekoliko puta. Nasmešim se na njene reči i spustim pogled.

„Samo što se ona te ljubavi i tog dečka ne seća”, kažem podižući pogled na šta ona odmahne glavom. Zaboli svaki put još jače pri samoj pomisli na to. Samo jednostavno moram prihvatiti da mi nije suđeno da budem srećan i sve će biti mnogo lakše.

„Samo ako sebi dopustiš da veruješ u to Haru, samo ako veruješ u to. Rekla sam ti već i reći ću ti ponovo, voljena osoba se ne zaboravlja tako lako.” Još nekoliko puta me potapše po ramenu i nestane uz crvene iskre.

Uzdahnem trepćući nekoliko puta. Ova devojka baš zna sa rečima, bez obzira koliko loše se osećao ona mi samo sa jednom rečenicom vrati nadu. Čudno je to što sam je za kratko vreme zavoleo i počeo je gledati kao sestru.

Pogled mi sam došeta do kožne sveske na staklenom stolu. Radoznalost ovog puta pobedi i ja opet sednem na dvosed uzimajući dnevnik u ruke. Znam da ne bih trebao ali je jače od mene.

Otvorim prvu ispisanu stranicu i počnem čitati. Čitao sam i čitao, smejao se glupostima koje je pisala dok me je srce stezalo kada bih pročitao neke od rečenica u kojima me je spominjala.

Zašto sam bio tako glup? Zašto nisam primetio da me gleda barem malo drugačije od prijatelja? Sklopim dnevnik i spustim ga u kutiju iznervirano uzdahnuvši.

Pogledam na sat te shvatim da sam se dovoljno zadržao ovde. Ustanem te krenem ka drugoj zgradi i teretani. Uđem u podrum i upalim svetla i monitore koji automatski prikažu London.

Skinem jaknu te je stavim na svoju stolicu i sednem. Neko mora sedeti ovde i paziti na grad. Ne želim da se ostali zamaraju, trebaju biti odmorni, ja ću se odmoriti kada budem mogao. Samo se nadam da i ovaj naš plan nije propao i da smo ugrozili njen život njime ili čak... Ne neću misliti sada na to, moram da se usresredim na ovo što sada radim.

Natalie's POV

Rešim da istrčim još jedan krug oko imanja te premotam Lady Gaginu pesmu. Moram nekako da istrošim višak rnergije koji se nagomilava u meni a ležanjem u mojoj sobi ili dnevnoj neće nikako pomoći.

Od kako sam ustala ne mogu da prestanem da mislim o žurci od sinoć. Sve je bilo dobro, donekle dobro i odjednom Daniel dođe i kaže mi da odem po papire koji su mu jako bitni za nekog jebenog klijenta. Zašto baš ja, od toliko ljudi i potrčka koje plaća sam ja morala da idem po jebene papire.

Nešto krije od mene. Ne samo sada, ova žurka mi je samo otvorila oči. Od kada sam došla da živim ovde nešto mi prećutkuje samo sam to ignorisala, ignorisala sve do sada. Sada ću da saznam šta krije.

Ubrzam te za nekoliko trenutaka stignem ispred ulaznih vrata. Uđem i vrućina me odmah udari i opet se oznojim. Potrebno mi je jedno tuširanje i to hitno. Ali jedna dobra stvar, ustvari dve. Višak energije je nestao i ja sam opet u formi. Trebala bih češće da trčim, barem da nekako iskoristim ovo veliko imanje.

Skinem slušalice i ugasim muziku i čim to uradim začujem glasove iz dnevne sobe. U ovo vreme su uglavnom svi kod kuće tako da su verovatno svi unutra. Približim se vratima najtiše što mogu i time zvanišno počinje moja detektivska karijera.

„Konačno! Sada više nema briga, kreteni su otišli u jebeni Sidnej, na drugoj strani sveta. Ovo se mora proslaviti.” Skotov glas odjekne prostorijom i namrštim se. Koji kreteni? kakav Sidnej? Ko je na drugoj strani sveta? Sada mi totalno ništa nije jasno. Ja i moje zarđale detektivske sposobnosti.

„Pa šta predlažeš Skot? Kako da proslavimo?” Momentalno se namrštim čim začujem glas koji sam se najmanje nadala da ću čuti. Lisa. Od kada je ona u vili u ovo vreme. Obično dođe samo da prespava. Ovde nešto stvarno nije uredu.

„Pa pošto više ne moramo da strepimo i mislimo kada će napasti predlažem jednu veliku zabavu sa dosta alkohola jer bih stvarno voleo da se opustim kao u stara dobra vremena”, odgovori joj i začujem smeh a onda tišinu.

„Slažem se sa tobom Skot, odlična ideja. Možeš krenuti sa pripremama, neka bude žurka za pamćenje.” Začujem Danielov glas mnogo opušteniji nego obično što me još više zbuni. O, on ima dosta toga da objasni ali kasnije, prvo moram da se istuširam. Nečujno se popnem do svoje sobe te brzo spremim potrebne stvari i 'uskočim' pod toplu vodu.

Za nekih desetak minuta završim te uđem u sobu. Pročešljam kosu te je vežem u visok rep. Pogledam na sat, nekoliko minuta posle podne i sada ću da idem da ispitam Daniela. Nisam glupa. Ja čak nisam ni znala da on ima neke neprijatelje, zašto mi ne bi rekao. Možda sam mogla nekako da pomognem.

Izađem iz sobe te oslušnem tražeći ga. Jedini zvuci su dopirali iz dnevne sobe. Predpostavljam da su tu svi, odlično, ako ništa onda ću od Ajvi ili Alis izvući nešto jer su užasni lažovi.

Otvorim vrata dnevne i svi ućute. Natali glupačo, verovatno su pričali o nečemu važnom. Trebala sam prvo malo prisluškivati. Stvarno nisam za detektiva, ali stvarno. Nasmešim se lažno te sednem do Daniela. Neću odmah pitati, samo ću okolišati da bih proučila reakcije a i bila bih previše sumljiva da pitam: „Hej, o kakvom neprijateljima ste pričali?”

„Slobodno nastavite sa razgovorom, ja sam došla samo zato što mi je bilo dosadno”, kažem sa još jednim lažnim osmehom dok Daniel prebaci svoju ruku preko mojih ramena i približi me sebi. Osetim Lisin pogled na sebi i promeškoljim se. Zar i njegova ljubomorna bivša mora da bude ovde. I onako nikada nije, zašto je sada?

„Pa baš smo pričali o žurki koju pripremamo za sutra”, Nik me pogleda sa osmehom koji uzvratim. Pogledam u Daniela koji se sve vreme samo smešio i počela sam se plašiti da nema nekakav poremećaj jer je uvek namršten i ozbiljan. Izuzetak je naravno kada je samnom.

Nešto stvarno nije uredu. I ostali su mnogo opušteniji, naravno svi sem Džesi koja je sedela u kutu sva bleda dok je znoj klizio niz njeno čelo. Izgleda da sinoćna žurka bila sranje još nekome a ne samo meni. Nikada je nisam videla u takvom stanju. Ona je uvek nasmejana, našminkana, puna entuzijazma i sva onako narcisoidna.

„Žurka? A koji je povod? Mislim, juče je bila jedna i opet sutra, ili je možda samo iz zabave.” Zbunjeno pogledam u sve, pogled zadržavajući na Danielu koji se promeškolji u mestu i osmeh izčezne. Reakcija ostalih je bila skoro identična, svih sem Džesi koja se samo glasno nasmejala.

„Hajde bato, reci joj zašto!” Opet se glasno nasmeje gledajući u Daniela kome oči zaplamtaju od besa. Izgleda da je pala opasna svađa jer on obično ne reaguje na njene rečenice ovako. I još jedan zaključak, Džesika nešto zna, znaju svi ali ona je voljna rizikovati i reći šta tako da od sada je glavna meta ona.

„Pa, jedna grupica koja mi se suprostavljala već neko vreme je konačno odustala od pružanja odpora”, kaže mi gledajući me nervozno. Klimnem glavom gledajući i dalje u Džesi koja se smejala. Prećutao je dosta toga, ali je dovoljno za sada. Ali šta bi oko te grupice bilo toliko važno da to krije od mene? Nisu oni ni prvi a ni poslednji koji su mu se suprostavili.

„Veoma precizno Daniele, veoma precizno!” Džesika opet sarkastično prokomentariše dok je Daniel opet besno pogleda. Nikada njihov odnos nije bio ovakav. Znam da nemaju svakidašnju vezu brata i sestre ali nikada ih nisam vodela da ovako razgovaraju i gledaju jedno drugo.

„Ne želim da te zamaram detaljima. I onako nisu bitni, više neće praviti nikakve probleme.” Nasmešim se lažno govoreći jedno uredu na njegove reči dok se njemu osmeh vraćao na lice. Nije ni primetio da se smešim lažno i da sam puna sumlje. Ponekad se zapitam kako to da sam sa njim u vezi kada me uopšte ne poznaje. Važniji mu je njegov status u društvu nego moje poverenje i to me jako vređa.

Saznaću šta krije, na lakši ili na teži način.

„Pa ako je žurka sutra onda nas devojke čeka šoping!” Džesika ustane te ustanemo i mi devojke. Sjajno, šoping samo mi je još on trebao. Ali da pogledam to malo sa vedrije strane, nema Daniela, nema kontrolisanja Džesi i ona mi odgovori na sve što je pitam. Sada mi se šoping čini kao odlična ideja.

„Hajde devojke, za dvadeset minuta u hodniku.” Nasmeši nam se ignorisajući pogled njenog brata koji je mogao ubiti i izađe iz dnevne.

Sigurna sam da ću uspeti nešto da izvučem iz nje, jer ipak je to brbljiva Džesika. Još kada je i besna, još bolja kombinacija za ispitivanje.

___________________________

Hej ljudi!
Pišem punom parom, puna sam inspiracije.
Sta kažete sada? Kakva je Nat u ulozi detektivke? Šta mislite šta će se sada dogoditi?
Pišite mi u komentarima, stvarno bih volela da vidim vaša mišljenja.
Volim vas! ♥♥