Nickol's POV

„Šta misliš, šta momci i devojke rade sada?” Okrenem se ka Gemi koja je bila zabavljena istraživanjem Natinog ormara te slegnem ramenima svesna da me ne može videti pa samo viknem da ne znam.

Nisam ih videla već dve nedelje dok je Gema sa Harijem zadnji put pričala pre tri dana što me jako čudi jer su njih dvoje jako povezani. Nekada sam jako ljubomorna na nju zbog njene veze sa njenim bratom. Jeste da smo Džas i ja naš odnos dosta popravili ali Nat je skroz druga priča.

„Gema zar stvarno misliš da bi ona svoj dnevnik stavila u svoj ormar?” Naslonim se na zid pored nje gledajući kako zagleda baš u svaki ugao i bilo koje sumljivo mesto. Naravno, ovo je već četvrti dan kako smo u njenoj sobi i tražimo dnevnik. Obećala sam sebi da ću se uprkos svojim korisno-nekorisnim moćima nekako potruditi da pomognem u njenom vraćanju pamćenja. Gema se, jer je divna prijateljica, ponudila da mi pomogne u potrazi i koliko god se njena soba u početku činila malom sada je kao cela palata.

„Naravno, neko vreme sam ja svoj čuvala u svom ormaru”, odgovori mi gledajući me kao da nisam normalna te nastavi sa traženjem. Okej, ako je tako, onda nemam ništa protiv, samo neka ona traži po ovom ormaru, ja ću se zasititi sobom.

„Kažeš neko vreme”, upitno je pogledam sa podignutim obrvama. Uzdahne i dalje tražeći te se okrene ka meni. „Sve dok ga moja majka nije našla i pročešljala od prvog pa do poslednjeg ispisanog lista.” Okrene očima kad završi i anstavi tražiti dok je sa zakikoćem.

„Nije smešno Niki. Čak je neke stranice naučila napamet i izrecitovala mi ih.” Odmah se pobuni zbog mog smeha mašući mi prstom ispred nosa sa veona ozbiljnim izrazom lica što me je teralo da se još više smejem. Neko vreme me je gledala jako ozbiljno pa se počela smejati samnom ali se na kraju naglo uozbilji.

„Znaš, bez uvrede, ali Natali mi je jako čudna devojka.” Odjednom prestane sa svim radnjama i pogleda me naslanjajući se na zid sa prekrštenim rukama i stisnutim usnama. Očigledno je bila duboko u svojim mislima. Stvarno me je iznenadila ovom izjavom, kako misli čudna?

„Zašto ti je čudna?” Upitam je kroz osmeh te izađemo zajedno iz njenog ormara jer dnevnik očigledno nije u njemu. Iako je sam starija od nje i iako je trebalo biti drugačije gledam je kao svog najvećeg idola. Znam da je jako radoznala, ponaekad paničar ali i jako hrabra i požrtvovana devojka. Odreći se sećanja na osobe koje si smatrao porodicom da bi preživeli je nešto najplemenitije što je neko ikada uradio jer na kraju ti samo to i ostane - sećanje.

„Njena soba je gotovo prazna. Nema nikakvih slika, suvenira iako je proputovala celi svet. Sve što je u njoj su knjige sa police, medved i beli čaršav. Iako je ne poznajem iz ovoga mogu reći da je jako zatvorena osoba i da teško zadobije poverenje u nekoga...” „Stani na minut”, podignem ruku te ućuti na sekund. Prestala sam je slušati kada sam začula nekakvu škripu.

„Gledaj Niki, znam da ti je sestra i da te je možda ovo uznemirilo, ali nisam mislila niš...” „Pobogu Gems, ne. Samo ućuti na minut.” Opet je prekinem i ovog puta me posluša.

Podignem nogu te je opet spustim na mesto na kom je bila i opet začujem škripu. Pogledam u Gemu te ona pogleda u mene istim zbunjenim pogledom. Obe se pomerimo sa čupavog tepiha koji se nalazio na sredini sobe i polako ga pomerimo.

Kao i na celom podu i na mestu ispod njeg se nalazio beli laminat. Zbunjeno, sa skupljenim obrvama pogledam na mesto koje je škripelo te počnem svuda po području na kom je bio tepih blago udarati po podu. Sigurno sam izgledala kao ludak ali nečega sigurno ima ispod.

Taman kad odlučim da prestanem začujem kako zvuk odjejuje. Uzbuđeno pogledam u Gemu koja mi se nasmeši i počnem tražiti bilo kakvu šupljinu kako bi pomerila sloj drveta. Jedno celo parče laminata je bilo na malo većem nivou od ostalog dela poda te to iskoristim. Zavučem nokte pod ivicu i ubrzo ugledam kocku u podu.

Bila je u obliku kvadrata čija je strana od prilike pila oko polovine metra. Dole ugledam veliku kutiju zlatno crvene boje sa velikom belom mašnom na poklopcu. Nasmešim se te je uzvučem u stavim ispred sebe. Ne mogu da verujem da je to-to. Našli smo ono što joj je jako bitno i što je podseća na njen stari život i osobe koje voli.

Gema sedne preko puta mene gledajući zadivljeno u veliku kutiju pred nama. Uzdahnem duboko pre nego što primaknem ruke i skinem poklopac sa nje.

„Nešto što sam imala i što nikada neću imati - porodicu i uzvraćenu ljubav.”  Zagledam se u rečenicu ispisanu sa unutrašnje strane poklopca i oči mi se napune suzama. Život nije fer, u jednom trenutku smo na vrhu a u sledećem na dnu. Nema nikakvog upustva ili rešenja za sve probleme, sve će se dogoditi onako kako je zapisano u knjizi naše sudbine i mi tu ništa ne možemo uraditi.

Spustim poklopac pored te pogledam u kutiju. Prvo što mi zapadne za oko je smeđa knjiga sa kožnim koricama i vrpcom koja ju je držala zatvorenom. Uzdahnem te je uzmem u ruke polako odvezivajući vrpcu. Otvorim prvu stranu te ugledam čitko napisano: „Dnevnik Natali Biber”. Odmah zatim ga zatvorim vezujući opet vrpcu oko njega i spustim ga do poklopca.

Ono što ugledam u kutiji me još više rastuži i suze počnu kliziti mojim licem. Kutija je bila ispunjena fotografijama. Fotografijama iz svakog grada u kome je bila, fotografijama sa Harijem, devojkama, momcima i sa čuvarom koji se brinuo o njoj.  Uzmem nekoliko gledajući je nasmešenu i srećnu kako se glupira sa Džasom, Nailom i Harijem.

„Vau, ovo je stvarno predivno i jako dirljivo.” Podignem pogled na Gemu koja je brisala suzu koja joj je skliznula niz obraz. Klimnem glavom kroz uzdah te vratim fotografije nazad u kutiju i zatvorim je.

„Znaš, povlačim sve što sam ranije rekla o njoj. Ona je divna devojka i prema ovome sudeći divan prijatelj”, kaže mi smešeći se te me utešno zagrli. Tiho joj se zahvalim te začujem zvuk auta napolju.

Pogledam na sat i tek tada primetim koliko je ustvari bilo kasno. Malo smo se zanele u 'poslu'. Uzmem kutiju u ruke zajedno sa dnevnikom te izađem iz sobe prateći Gemu. Začujem buku u dnevnoj sobi te se uputimo ka njoj. Gde su bili ovako kasno autom? Zar ne bi trebali biti u podrumu u ovo vreme kao i svake večeri?

Zaustavim Gemu pre nego otvori vrata, možda ćemo više saznati ovako nego od njih. Poznavajući njih ne možda već sigurno.

„Zar se sve moralo ovako završiti? Da li smo prokleti?” Začujem Naila kako tiho govori te neku lomnjavu u pozadini.

„Prokletstvo! Trebao sam da predvidim to! Kako sam mogao da budem tako glup!” Prostorijom se proširi Harijev glas i u stomaku mi se sve odmah okrene posle njegovih reči.

Gema odmah upadne unutra te odmah za njom i ja. Unutra ih zateknemo u odelima kako sede sa praznim pogledima bez ikakvih emocija na licima. Šta se ovde dogodilo?

„Šta se kog đavola dogodilo?! Zašto ste svi u odelima? Gde ste bili?” Zelenooka brineta pored mene počne vikati ali niko ne odreaguje na njeno deranje. Samo prazni pogledi i tišina.

„Hari šta se dogodilo?” Upitam kovrdžavog dečka koji je držao ruke na licu i blago odmahivao glavom. Posle mog pitanja podigne glavu i pogleda me. Skupi usne u jednu crtu gledajući me praznim pogledom.

„Izneverio sam tebe, tvoju sestru i sve momke i devojke u ovoj prostoriji”, odgovori mi te spusti pogled na pod ispred sebe. Srce mi počne ubrzano kucati i disanje se ubrza. Pogledam u Džastina koji odmah spusti pogled te odmah posle pređem pogledom i po ostalima.

„Hoće li nam neko objasniti šta se dogodilo?” Gema opet upita gledajući u Harija koji je samo ignorisao sve oko sebe. Sel se promeškolji u mestu te pročisti grlo privlačeći nam pažnju svojim gestom.

„Juče smo kidnapovali Danielovu sestru Džesiku, iz nje izvukli informacije i odlučili da je menjamo za Nat. Naravno kada smo stigli tamo ona je preko umne veze izbrbljala sve svom dečku i celi plan je propao... Kada smo se suočili sa njima Nat nije bila tamo već u autu u kom je bila bomna čiji reaktor je bio u Danielovim rukama... Poštedeo ju je samo zato što smo pristali da... da do kraja sutrašnjeg dana odemo iz Londona i nikada se više ne vratimo.” Tiho je govorila zastajkujući nekoliko puta dok je meni bilo sve lošije i sve više mi se vrtelo u glavi.

Oni su išli da vrše razmenu za Nat. Moraju da odu iz Londona do kraja sutrašnjeg dana ili će ona u suprotnom biti mrtva. Sednem na dvosed stavljajući kutiju i dnevnik u krila. U glavi mi je bio pravi haos, nisam znala šta je gore, to što ih se ne seća ili činjenica da će ona biti mrtva ako ne napuste ovaj grad.

„Ne smete da dopustite da se izvuče sa ovim. Prvo njoj preti vašim životima, a sada vama preti njenim. Igra se sa vama i pobeđuje. Morate da se trgnete. Nije jedini izlaz onaj koj vam on ponudi!” Svi pogledi završe na Gemi koja je stajala ispred Harija i gorela od ljutnje i besa ali nisam znala da li je besnija na Harija koji je digao ruke tako lako od svega ili na Daniela koji samo radi ono što najbolje zna - uništava sve što je dobro.

„Zar misliš da to ne znamo Gema? Prokleto sam svestan svega, svestan sam njegove igre, manipulacije, svega ali koji izbor imamo? Reci mi odmah drugi način i bez razmišljanja ću pristati ali je problem ono što ti sebi ne želiš da priznaš. Nema drugog načina!” Hari joj uzvrati istom merom ali odmah kad izgovori poslednju reč Gemina ruka poleti ka njegovom licu ostavljajući crveni trag na njegovom obrazu.

„Zaboravio si ono što sam ti uvek govorila Hari. Zaboravio si da uvek postoji drugi način. Zaboravio si da ma koliko god prepreka imao ljubav uvek, ali uvek nađe način. Zaboravio si da imaš prijatelje koji su spremni da daju život za tebe. Imaš prijateljstvo, braću, sestre, porodicu i to je ono najbitnije, ono što pobeđuje - porodica, dobro uvek pobedi.”

Nekoliko suza skliznu niz moje obraze. Gema skrene pogled na mene i odmah zatim na kutiju u mojim rukama i shvatim ono što mi govori. Otvorim kutiju te ustanem prilazeći joj.

„Da li želiš da odustaneš od sveva što ste zajedno preživeli. Od onoga za šta ste se borili?” Uzme kutiju i gurne mu je u ruke. Pogleda u kutiju i odmah zatim sedne stavljajući je u krilo.

Počne uzimati jednu po jednu fotografiju gledajući ih sa toliko tuge i sreće u isto vreme.

„Da li si spreman za to Hari? Barem znam da ona nije bila, čuvala je svaki trenutak u tim fotografijama kao da je znala da će ovo dogoditi i da će sve zaboraviti.” Gema nastavi gledajući ga, proučavajući njegov izraz lica.

„Možda je njen um zaboravio ali njeno srce nikada neće. Videla sam tu prazninu u njenim očima, ona nije ona bez vas, bez tebe Hari. Znaš kako kažu, prva ljubav, zaborava nema i ti si bio njena prva ljubav. I dalje te se seća, samo je moraš podsetiti koliko te voli i na sve što ste zajedno prošli ” Završim te stavim ruku na njegovo rame. Spusti fotografija koje je držao u rukama nazad u kutiju te nju odloži pored sebe.

Ustane gledajući ozbiljno u momke i devojke. Čim ustane svi pogledi završe na njemu te i ostali ustanu. Uzdahne na kratko gledajući u kutiju te opet pogleda u nas.

„Izgleda da nam treba jedan jako dobar plan ako želimo da ovo uspe.” Nasmeši se te mi obriše suze, blago zagrli i poljubi u obraz i Gemu i mene.

„Pa sreća tvoja što me imaš za sestru jer ja već imam nešto na pameti”, Gema mu razbaruši kosu i nasmeje se. „Izgleda da sam rođen pod srećnim zvezdama”, Hari prokomentariše sarkastično i popravi joj frizuru kao i ona njemu nasmejavši tim sve u prostoriji uključujući i mene.

I tada sam shvatila da koliko god nisko pali uvek ćemo se dići snažnije sa još većim krilima i većim ciljevima jer zato smo zajedno. Da jedno drugome lečimo rane i ulivamo samopouzdanje, izbavimo iz najviše i najmračnije kule ovog okrutnog sveta i volimo svim srcem dok imamo šanse za to jer je vreme jedina stvar koja se ne može nadoknaditi.

Daniel's POV

Upadnem u tajnu bazu u podrumu proveravajući da li su svi tu ukljućujući i moju nesposobnu sestru.

„Dobro da li si ti normalna? Da li si svesna u šta si nas sve uvalila noćas i to samo zbog glupog šopinga!” Približim joj se i počnem vikati iz sveg glasa. Kada bih pisao spisak najgorih noći u mom životu ova bi bila na prvom mestu.

„Svi smo mogli da poginemo da nisam izmislio priču o bombi! Ovo je kraj! Više nikada nećeš sama ići negde! Prevršila si svaku meru!” Nastavim vikati zahvaljivajući Skotu u mislima što je insistirao na zvučnoj izolaciji ove prostorije.

Kao da ništa nisam rekao. Ona je samo sedela zavijena u ćebe gledajući u jednu tačku pored mene. Time me još više razbesnela i mogu garantovati da bih je ubio da je nako drugi na njenom mestu.

„Da li ti uopšte slušaš šta ti ja govorim?” Tad skrene svoj pogled na mene. Njene zlelene oči su bukvalno gorele dok njeno lice nije odavalo nikakvu emociju i malo je reći da je u tom trenutku izgledala jezivo.

„Da li ti uopšte znaš da sam preživela pravi pakao tamo? Da li si ti svestan toga da su me oni mučili da bi dobili informacije o tebi od mene?” Počne polako govoriti gledajući me tačno u oči pogledom punim mržnje, besa i... gađenja.

„Da li znaš da sam bila izrešetana na svakom delu tela svakakvim spravama za mučenje? Da li znaš da sam prošla pakao i da nisam rekla ni jednu jedinu reč o tebi? Čutala sam dok me je vatra pržila i dok mi je nož sekao kožu samo da bi ti bio na sigurnom.” Oči joj se počnu puniti suzama dok sam ja samo stajao i nemo je gledao.

„Imam samo jedno pitanje za tebe. Da li bi ti uradio isto? Da li bi ćutao kada bi ti rezali i palili kožu ka što meni jesu?” I dalje sam ćutao sa pogledom spuštenim na pod. Nisam znao šta da joj odgovorim jer šta god da kažem neće biti dovoljno jer je trauma koju je doživela prevelika.

„Naravno da ne bi. Zato bih te molila da me poštediš dugih govora o tome kako sam nepromišljeno postupila jer sam ja platila za svoje postupke a da li ćeš ti nekada za svoje?” Gledao sam u pod i slušao svaku njenu reč. Bila je upravu, znam da jeste ali nikada to neću priznati jer sam ja uvek upravu i tako će ostati.

„Možda nisi zaslužio ali ću ti svejedno reći. Bili su spremni na bilo šta samo da bi dobili nazad svoju prijateljicu. Posmatrala sam ih. Oni nisu ni približno iskvareni kao što si ti. Nisu želeli ali su me ipak mučili, samo da bi spasili njihovu prijateljicu, uradili su više nego što bi ti ikada uradio za Nika i mene. Vole se kao da su najmiliji onako kako ti mene nikada nisi. Rećiću ti samo da si se pogrešnim ljudima zamerio i da ćeš ostati bez svoje voljene koju truješ lažima čim sazna kakav si i ko si ustvari.” Pusti nekoliko suza i izađe iz prostorije zajedno sa ostalima.

Ostanem zatečen svime što je rekla i dalje gledajući u stolicu na kojoj je sedela.

I da ćeš ostati bez svoje voljene koju truješ lažima čim sazna kakav si i ko si ustvari...

Ostati bez svoje voljene koju truješ lažima čim sazna kakav si i ko si ustvari...

Kakav si i ko si ustvari...

Neko vreme su mi njene reči odzvanjale u glavi i još više me uzrujavale. Nije ona tako mislila, samo je previše potresena zbog otmice. Biće ona opet ona stara dosadna Džesika čim joj dam svoju kreditnu karticu i kada dođe sa punim vrećicama iz šopinga. Da, to je ona, tako će biti, siguran sam.

Pogledam u ručni sat te shvatim da je jako kasno i krenem ka svojoj sobi. Popnem se na sprat i pogled mi odluta ka stepenicama koje vode do Nataline sobe. Uzdahnem te produžim do njene sobe.

Polako otvorim vrata pazeći da me ne čuje i ugledam je kako spokojno spava. Grudi joj se polako podižu i spuštaju dok su joj usne blago otvorene. Niko mi je neće oduzeti, ona je samo moja i ničija više.

Polako zatvorim vrata i spustim se na sprat. Krenem ka svojoj sobi ali začujem jecaje koji su dopirali iz Džesikine. Znam da ovo nikada ne bih uradio ali ipak mi je sestra, a i ne želim da je slušam kako plače cele noći.

Tiho dođem do njenih vrata pazeći da me neko ne čuje i tiho pokucam. Jecaji utihnu te zatim začujem korake i odmah zatim je ugledam sa crvenim očima i rasčupanom kosom.

„Šta želiš?” Drsko me upita i začudim se njenom tonu. Da je nisam čuo nikada ne bih rekao da je pre par minuta plakala. Izgleda da joj je gluma jedna od jačih strana.

„Samo želim da prestaneš da se pretvaraš da te je sve ovo tako dotaklo i da nisi navikla na moje ponašanje. Pokušaj da privučeš pažnju na neki drugi način sledeći put”, ležerno joj odgovorim naslanjajući se na okvir vrata sa rukama u džepovima.

„Znaš da ćeš goreti u paklu zbog svih pakosti koje si uradio. Samo želim da Natali dobije svoje pamčenje nazad i ona te dokrajči. Ne zaslužuje da je lažeš i ti to dobro znaš. Izgubićeš je, dobro će pobediti, a ja ću goreti upaklu zajedno sa tobom.” Sa suznim očima mi zalupi vratima pred nosom opet me ostavljajući bez reči.

Trepnem nekoliko puta i dalje u istom položaju te se pomerim i zaputim ka svojoj sobi. Nije upravu, ja ću pobediti, već jesam samo moram sačekati da sutra odu iz Londona.

Pobedio sam i uvek ću pobediti i niko to neće promeniti. Ni sam Bog, ni on, ni Džesika a pogotovo ne Natali.

____________________________

Hej ljudi!
Bila sam brza ovog puta. Ne znam zašto ali sam posebno zadovoljna ovim delom.
Hvala vam što čitate, ne znate koliko sam vam zahvalna na svemu.
Volim vas! ♥♥♥