Harry's POV

„Odgovorila sam na sve poruke da ništa ne bi posumnjali i to njenim stilom odgovaranja." Eli mahne Džesikinim telefonom smešeći se te ga spusti pored Zejina koji je još tražio tačnu lokaciju kluba.

Ostali momci i devojke su otišli da nešto prezalogaje dok smo nas troje pazili na agresivnu plavušu koja je još bila u nesvesti. Sve rane su joj gotovo zarasle te se na njihovom mestu nalazila samo skorena krv dok je telo druge plavuše sada bilo samo šaka pepela na praznoj stolici.

Ne mogu da opišem koliki sam strah i uzbuđenje osećao. Koliko sam se radovao večeri toliko sam je se i plašio. Gledajući sada na sve ovo shvatio sam da smo postupili jako nepromišljeno.

Sve mi je izgledalo previše lako, njena otmica, otmica njene prijateljice, brzo dolaženje do informacija, sve. A da ne zaboravim koliko godina svi oni imaju. Sve je bukvalno vrištalo nekoliko reči. Sve je prelako! Sada kada sve sagledam čini mi se da početnički bacamo kocku na sreću nadajući se dobitku. A nas je pratilo sve samo ne sreća.

„Uspeo sam, uspeo." Začujem Zejina kako zbunjeno i iznenađeno mrmlja te se okrenem ka njemu. „O da uspeo sam! Srvarno sam dobar u ovome, izgleda da su svi oni časovi informatike ipak poslužili nečemu." Vikne te dobije svu moju pažnju i odmah dođem do njega prateći rezne kodove koje je ispisivao neverovatnom brzinom.

„Šta si uspeo? Kakvi časovi informatike? Šta buncaš Zejin?" Eli stane pored mene gledajući ga kao da je zreo za ludnicu. Samo se nasmeje na njena pitanja i nastavi kucati.

„Hakovao sam sve računare u stanici gratskog preduzeća i upravo sada tražim adrese svih hotela u starom delu Londona i njihove vlasnike", kaže i dalje se smešeći. Uopšte se nisam začudio. Sve ovo vreme sedi za tom stolicom i zajedno sa Nailom kuca cele dane, ponekad i noći, tražeći i proveravajući sve informacije koje smo dobijali. Iako su na kraju sve one bile beskorisne.

Za sekund se na velikom monitoru pojave slike hotela, njihove adrese i slike vlasnika i njihova imena. Baš kad počnemo tražiti ime ili sliku onog ljigavca ostali momci i devojke uđu u prostoriju sa nekoliko vrećica iz najbliže pekare.

„Vidim da je barem neko ovde nešto radio", Luis se nasmeje te potapše Zejina po ramenu dok su ostali bili zauzeti zvakanjem peciva koje su kupili. Samo okrenem očima i nastavim sa pračenjem imena na monitoru.

Stvarno je zadivljujuće to koliko hotela ima, siguran sam da smo prošli barem dvadesetak. Možda hotel u kome je klub uopšte nije njegov, možda koristi nekog drugog kao vlasnika? Ovo je tako glupo, možda se Zejin samo džabe mučio.

Taman kad rešim da mu kažem da prestane sa listanjem njego ime se pojavi te odmah pored njega i slika. Obuzme me neka čudna jeza i nešto mi zatitra u grlu.

„Zejin.." „Znam, adresa odmah stiže", prekine me te klimnem glavom i on nastavi sa kucanjem. Okrenem se kao ostalima i ugledam ih okupljene oko Džesike.

Priđem im gledajući šta se dešava. Plavuša je buncala zatvorenih ošiju iscrpljeno se trzajući u mestu.

„Džas, Sel, smanjite vatru, treba nam budna", kažem na šta vatra odmah malo splasne te rešim da je probudim prosipajući još jednu kofu vode na nju koja se nalazila pored.

Počne kašljati i treptati te se ponovo vrpoljeći pokuša nekako osloboditi ruke ili noge, ali kao i svakog puta, ne uspe.

„Hajde, počnite se spremati", kažem ostavljajići je da se razbudi okrećući se ka momcima i devojkama.

„A ne, ne pametnjakoviću", Sel me pogura ka stolici o koju udarim i na kraju sednem upitno je gledajući. „Ni ti, ni Eli, ni Zejin ne idete nikuda dok ne pojedete nešto", kaže bacajući sviama po jednu vrećicu sa pecivom.

„Ali moram" „Ne, ne moraš ti ništa i ne možeš dok ne pojedeš to iz vrećice, to važi i za vas dvoje", prekine me usred rečenice te uzme svoje odelo i izađe kroz metalna vrata.

„Izgleda da nеmamo izbora." Zejin uzdahne naslanjajući se svom težinom na Elino rame na šta se ona brzo pomeri i on završi na podu glasono se smejajući samom sebi.

Nasmešim se te pogledam na sat. „Dobro, dosta vas dvoje, moramo da požurimo", kažem te Eli Zejinu da ruku da bi ustao. Odpakujem vrećicu gledajući usput u Džesiku koja je bila duboko u svojim mislima sa pogledom prikovanim za pod ispred sebe.

*

„Da li ste svi spremni?" Upitno ih pogledam na šta svi odgovore klimanjem glave.

Stajali smo u drugoj prostoriji u podrumu u odelima, jedan do drugog praveći krug. Svakog dobro pogledam i ugledam isto u svakim očima. Strah i nadu. Plašili su se neuspehu a nadali se suprotnom. Isto sam osećao i ja.

„Hejde onda, ruke", kažem pružajući ruku ispred sebe te i oni urade isto sa pokojim malim osmehom.

„Ako većeras ne uspemo, ako ja ne uspem, ako vi... Ako nešto pođe po zlu, i najmanja sitnica koja vam postane sumljiva napuštamo klub. Da li je to jasno?" Jedva prevalim reči preku usana gledajući sve dok su klimali glavama i tiho potvrđivali.

„Za Nat!"

„Za Nat!" Viknemo uglas dižući ruke uvis zajedno.

Uđemo u prostoriju sa monitorima te ugledam Džesiku kako i dalje sedi u tišini sa zamišljenim pogledom.

„Ustaj plavušice", Sel je čvrsto uhvati za nadlakat te ova ustane praveći bolnu grimasu. Džas joj natprirodnom brzinom skine lance i stavi lisice na šta ova ljuto prosikta.

„Lakše vas dvoje, treba nam živa i cela da bi je odveli do kluba", kažem im na šta oboje zakolitaju očima hvatajući je svako za jednu ruku. Džesika drugačije odreaguje na moje reči šireći oči ka meni prebledelim licem.

„A ti moraš biti poslušna da njima ne bi davala povoda da ispune svoje najveće želje", kažem smešeći joj se u lice koje za tren dobije ružičastu boju zbog besa.

„O da, trebaš tražiti čvršće prijateljice, ova plavušica Dženit je bila previše mentalno slaba", kažem gledajući u stolicu na kojoj je bio pepeo te uzdahnem glumeći sažaljenje. Znam da sam se ponašao kao najveći skot ali sam želeo da povredim onog skota na bilo koji način pa čak i preko njegove sestre.

Pogleda zaprepašćeno u stolicu te joj se suze počnu spuštati niz lice i ona se nekoliko puta blago trzne. Nekoliko puta prošapuće nejeno ime gledajući u stolicu te ja klimnem glavom i Džas i Sel je povuku ka vratima.

Kad izađemo iz podruma stavim joj povez preko očiju i oni je povedu uz stepenice. Zaključam vrata te krenem za njima. Kad izađemo iz teretane uđem u svoj auto koji je bio odmah ispred.

Upalim ga te pogledam u retrovizor u Džasa, Sel i Džesiku koja je imala povez na očima i za razliku od njenog prethodnog puta u ovom autu ćutala.

Uzdahnem čekajući ostale da uđu u jedan auto te krenem ka kapiji, možda u još jedan neuspeh, a možda u jednu od boljih noći u ovoj godini.

Natalie's POV

„Ali Ajvi zar moram da idem na tu žurku? Znaš da nisam baš neki obožavaoc?" Pobunim se po hiljaditi put danas ali kao odgovor dobijam ignorisanje i mogu da kažem da je, pored mene, i Ajvi jedna jako uporna i tvrdoglava osoba.

„Ali Ajvi", pobunim se praveći svoj neodoljiv izraz lica tako joj privlačeći pažnju. Na kratko izroni svoju glavu iz mog ormara te me pogleda namrštena.

„Koliko god slatko izgledala moraš da ideš. Daniel otvara klub i moramo svi da budemo tamo." Slegne ramenima slatko mi se smešeći. Krenem ponovo da se pobunim ali me zaustavi upozoravajućim pogledom i zatvorim usta poraženo uzdahnuvši.

„I evo je dobitna kombinacija", sva nasmešena se okrene ka meni sa ljubičastom haljinom u rukama, krem štiklama i torbicom iste nijanse krem boje.

„Sad sedni dole da te kozmetički samon 'Ajvi' pripremi za ludu noć." Pokaže mi na stolicu dok je u jednoj ruci držala moj neseser sa šminkom. Samo ponovo poraženo uzdahnem i uradim ono što mi je rekla.

Dosta sam tako sedela dok je ona ko zna šta radila sa mojim licem sve dok se nije smilovala da mi kaže da je gotovo. Naravno kada sam htela da se pogledam u ogledalo uzela mi ga je i dala mi odeću da se prsvučem uz izgovor da mogu da se pogledam tek na kraju.

Uradila sam kako mi je rekla i mogu reći da mi sada nedostaje Džesika i njeno šefovanje jer je ona naspram Ajvi ništa. Kad smo već kod Džes, kako je mogla da moj život ostavi u Ajvinim rukama i ode kod druge prijateljice da se spremi za žurku? Platiće mi ona za sve većeras kad je budem našla u klubu.

Navučem haljinu te zakopčam rajfešlus sa strane. Obujem štikle i izađem iz kupatila pred Ajvi.

„Predivna si!" Cikne tapšući rukama te mi da da se pogledam u ogledalo. Prijatno se iznenadim kad ugledam svoj odraz pitajući sebe 'da li sam to ja'.

„Idem ja da se spremim na brzinu, ti siđi dole za nekih deset-petnaest minuta jer tad krećemo. Nemoj da kasiniš." Ne stignem ni da joj odgovorim a ona već izađe iz sobe uz glasno lupanje vrata. Odlično.

Uzdahnem te sednem na krevet gledajući kroz otvoren prozor u sive oblake koji su se komešali na nebu. Imala sam nekakav osećaj, osećaj koji me je jako plašio i terao jezu u moje kosti. Imala sam osećaj da ovo veče neće biti ni blizu onom što se očekuje ali i sama znam da se nikada ne ispostavi tačno ono što osećam. Samo bezveze strahujem.

Ustanem sa kreveta te priđem prozoru. Zatvorim ga i navučem zavese. Neću dozvoliti nikakvoj kiši, osećaju, oluji ili tornadu da mi uništi raspoloženje i ovo veče.

Obučem kaput i uzmem torbicu uputivši se ka stepeništu i prvom spratu. Pred ulaznim vratima ugledam sve Sem Ajvi koja očigledno kasni zbog mene i mog sređivanja. Nisam ja kriva, sama je htela.

Dođem do vrata, ili bolje reći do Danijela, i stanem kad me uhvati za ruku i nasmeši mi se. Uzvratim malim smeškom jer mi onaj osećaj nije davao mira i dozvoljavao mi da se smešim.

„Izgledaš predivno", šapne mi na uho te se odmah sva zacrvenim i naježim. Spustim glavu te mu, sa osmehom, tiho zahvalim. Trgni se Natali, nemaš pet godima, nisi devojčica, ne crveni se i ne smeši se na svaku njegovu slatku reč.

Pročistim grlo te podignem glavu kad Ajvi siđe. Polako izađemo te svako uđe u neki automobil i krenemo ka gradu.

Naravno, kao i uvek, Natali završi sama sa Danielom. Nije da se bunim, ali nekako mi večeras nije do uživanja. Možda ċu se malo opustiti kada stignemo u klub.

Naslonim glavu na prozor suvozačkih vrata te na kratko zatvorim oči slušajući laganu muziku koja je svirala iz radija. Otvorim oči kada osetim usporavanje auta te ugledam Danijela kako je već na pola puta do mojih vrata. Za sekund otvori moja vrata te se samo zahvalim i izađem. Mrzim džentlmene.

Uhvati me za ruku te me povede ka jednoj visokoj zgradi ispred čijih vrata su stajali dva telohranitelja. Čim ugledaju Daniela otvore vrata i požele mu dobrodošlicu uz 'gospodine'. Mene samo čudno pogledaju ali samo na kratko.

Krenemo ka jednom dugačkom hodniku te počnemo silaziti stepenicama. Pogledam ga čudno i ujedno radoznalo. Kakav klub bi mogao ovde da se nalazi?

Kad siđemo do kraja ugledam još jedna vrata te začujem muziku kako dopire iz prostorije iza njih. Daniel ih otvori te me val toplote i miris znoja, alkohola i cigareta udari i malo pomuti misli.

Čim zakoračimo u prostoriju svi počnu pozdravljati Daniela i čestitati mu na odličnom klubu. Nekako sam nestala kada se zapričao sa nekoliko vampira te sam počela da Tražim ostale momke ili devojke.

Nekako sam znala da će biti isto kao i na njegovom rođendanu prošle godine. Jeste da je prošlo dosta vremena od tada i da nismo nigde izlazili od tada sve do sada. Ipak sam se nadala da će se setiti da ima devojku i da će mi posvetiti malo pažnje. Ili jednostavno treba ponovo da me neko napadne da bi se malo zainteresovao za mene.

Shvatim da nema nikakve koristi da ih tražim u ovom ogromnom klubu. Ugledam šank te krenem ka njemu zauzimajući jednu barsku stolicu.

Skinem kaput i stavim ga na šank do mene zajedno sa torbicom. Izvadim telefon i počnem proveravati poruke i pozive nadajući se da će me Džes pozvati i reći mi da dolazi da me spasi dosađivanja cele večeri.

Naravno ne nađem ništa, ni poruka, ni poziv, ni govorna poruka, ništa. Izgleda da će se ovo veče baš odužiti. Podignem pogled sa telefona i ugledam šankera kako me nasmešeno i upitno gleda.

„Pa šta bi mlada dam..." „Samo čaša vode, hvala", prekinem ga pre nego što do kraja uspe da mi se neuspešno udvara sa ljigavim osmehom. Za tren njegov osmeh nestane sa lica i ispred mene se nađe čaša vode a on ispari baš onako kako je i došao. Hvala nebesima, jedan uzrok i raznosioc dosade manje.

Uzmem koji gutljaj vode te nastavim gledati u masu ljudi Koja se kretala u ritmu muzike. Nisam mogla da vidim nikog poznatog a tek nekog od devojaka ili momaka.

Nikada nisam bila devojka za žurke i ludovanja cele noći. Uvek sam više volela to vreme provesti uz neku dobru seriju koju sam našla ili neku knjigu koja mi se činila zanimljivom. Dosadno znam ali to sam ja i ne mogu i ne želim da se promenim. Neće nijedan dečko ili prijateljica uspeti u svojoj zamisli o novoj meni.

Neko vreme sam samo sedela i štedjivo ispijala vodu iz čaše ispred sebe. Ne želim opet dosadnog šankera a ni da se napijem i napravim skandal. Samo sam tako nastavila da sedim i posmatram momke i devojke koji su plesali u gužvi sve dok nisam slučajno ugledala devojke u zabačenom separeu. Spašena sam.

Siđem sa stolice te pokupim kaput i torbicu zaputivši se ka njima. Sednem na jednu slobodnu fotelju i time pridobijem njihovu pažnju.

„Gde si ti bila?" Malo drsko i sarkastično me upita Karen sa namrštenim izrazom lica, malo pripita rekla bih. Da, možda odnos između nas dve nije baš procvetao za ovih nekoliko meseci ali se trudim, da je ne ubijem.

„Okolo", kažem opušteno uz sleganje ramenima. Ponovo mi pogled odluta na masu ljudi. Nekako sam se nadala da ću ugledati Daniela ili pak njegovu sestru ali ni jednom ni traga.

Pažnju mi privuče poznata melodija koja je dopirala iz moje torbice. Otvorim je i izvadim telefon. Ugledam Džesikino ime i sliku te u sebi počnem slaviti što je konačno rešila da se javi.

Brzo ustanem te krenem ka ženskom kupatilu koje sam uočila dok sam sedela za šankom. Uđem te zaključam vrata, ostanem sama ne želeći da mi gomila pijanih cura smeta u razgovoru, i stisnem zelenu slušalicu javljajući se.

Harry's POV

„Halo", začujem sa druge strane i sve u meni se okrene zbog samo jedne njene reči. Reč mi odjekne još nekoliko puta u glavi i nesvesno se nasmešim srećan što joj konačno čujem glas. Prošlo je tako mnogo vremena.

„Halo, Džes! Ne zezaj se samnom! Gde si?" Ponovo se nasmešim samo je slušajući kako priča. U pozadini sam mogao da čujem muziku što je značilo da je u klubu.

„Džes? Džes!" Opet ali jako zagrizem jezik zbog velike želje koja se pojavila u meni. Želeo sam da joj odgovodrim, želeo sam da kažem da nije nikakva Džesika već Hari. Njen Hari. Ali nisam mogao, to bi uništilo sve.

„Znaš šta? Nemam ja vremena za ovo. Kad rešiš da se pojaviš pusti mi poruku ili normalno pozovi i razgovaraj." Odmah zatim začujem bip bip bip i spustim telefom prekidajući vezu i gaseći ga u isto vreme. Tvrdoglava bila, tvrdoglava i ostala.

Za tren ne osetim ni trunčicu radosti već samo glupu prazninu. Prazninu koju je samo ona mogla popuniti. Zašto se sve ovo moralo desiti nama? Zar naš život mora biti toliko okrutan da nas samo razdvaja od voljenih osoba?

Stisnem telefon i skroz ga smrskam. Ne želim da nas prate pomoću njega a i ne želim da nađu Zejinove, Eline ili moje otiske na njemu tako da je bolje da ostane smrskan na gradskoj deponiji sutra ujutru.

Već neko vreme stojimo parkirani nekoliko ulica dalje od hotela i čekamo. Čekamo da zabava bude u punom jeku da bi samo ušli, onesvestili pijane natprirodne stvorove i konačno za sva vremena se obračunati sa njima i završiti sve ovo.

Džesika sedi mirno između Džasa i Sel dok Nail sedi na suvozačkom mestu i nadgleda klub kroz unutrašnje kamere, koje je hakovao, preko svog tableta. Da ne radimo ovo za dobrobit svih ljudi na planeti Zemlji smatrao bih nas najvećim mogućim kriminalcima, posle ovih crnokrilih kretena naravno.

„Mislim da bi mogli da krenemo, svi su poprilično zagrejani tako da neće ni znati šta ih je snašlo." Nail me pogleda okrećući mi tablet te ugledam masu ljudi kako skače u ritmu muzike. Samo klimnem glavom te otvorim vrtata auta i sačekam ostale.

Kada se skupimo krenemo, polako pazeći da budemo neprimećeni, ka starom hotelu. Kada smo stigli do zadnjih vrata mogao sam jasno da čujem muziku koja je tresla tlo ispod nas.

Polako otvorim metalna vrata te pazeći da me neko ne vidi provirim kroz dugačak hodnik koji se prostirao nekih desetak metara. Kad ne ugledam nikog dam znak ostalima i uđemo tražeći stepenice za podrum i kada ih ugledamo krenemo ka njima.

Stajali smo tačno ispred vrata iza kojih se čula glasna muzika. Pogledam u momke i devojke. Stajali su i čekali da nešto kažem. Bez straha, bili su spremni i to sam znao ali mi se sve činilo prelako.

Klimnem glavom te stanem ispred vrata, malo ih otvorim te aktiviram dimne bombe sa otrovom za sve stvorove unutra čekajući da sve utihne.

____________________________

Hej ljudi evo nastavka.
Dosadno i dalje ali ipak malo akcije.
Stvarno bih želela da znam šta sada mislite o priči i šta mislite da će se dogoditi?
Ly! ♥♥