Harry's POV

„Balavci jedni! Kako se samo usuđujete!" Prevrtao sam očima zbog njenog nepodnošljivog glasa. Vrpoljila se i pokušavala na svakakve načine da se oslobodi vatrenih lisica ali su je Džas i Sel sprečavali u svakom pokušaju kontrolisajući vatru.

Svakoako da nije nikako mogla pobeći a i nikako joj ne bih dopustio čak i da pokuša. Samo je bezveze trošila snagu koja joj je trebala sa obzirom koliko su je lisice crpile. Uskoro će samo mirno i malaksalo sedeti i na kraju se možda onesvestiti ili zaspati.

Uzmem dve crne marame te im dobacim pozadi pazeći na put jer sam ipak vozio.

„Jednu preko očiju a jednu preko usta, ne mogu više da je slušam", kažem te ubrzo začujem samo mrmljanje i na kraju samo neujednačeno disanje. Hvala bogu, kokoška jedna. Vidi se da joj je brat, izgleda da im je svako u porodici nepodnošljiv na svoj jedinstven način.

Skrenem u našu ulicu te ubrzo ugledam našu kapiju, otvori se te uđem u dvorište i parkiram blizu druge zgrade. Čim se auto zaustavi začujem mrmljanje ove nepodnošljive kokoške i opet prevrnem očima izlazeći iz auta.

Sačekam da je izvedu te krenemo ka teretani i siđemo stepenicama do podruma. Pre nego što uđemo u podrum stanem te zamislim mračnu prostoriju sa drvenom neudobnom stolicom u njoj i lancima pored. Ne smem da dopustim da vidi bilo šta od naše opreme ili sprava koje koristimo.

Otvorim vrata te ugledam sve isto kao i kada smo otišli a onda se setim da će samo ona videti ono što sam zamislio u glavi. Ipak, iako je sve bilo isto stolica kakvu sam zamislio i lanci pored nje su se ipak nalazili na sredini prostorije. Verovatno su nas sve vreme nadgledali preko kamera.

Uđem zadobivši pažnju svih te dođem do stilice čekajući Džasa i Sel da dovuku ovu bahatu kokošku koja se sve vreme otimala i mrmljala nekakve gluposti.

Posade je na stolicu te je brzo obavijem lancima koje kad zavežem odmah zapalim. Ne bukvalno, već samo površinski. Plamen je bio isti kao i kod lisica samo što je zbog veličine lanaca brže crpio njenu snagu.

Još nekoliko minuta se otimala dok smo je mi bez reči posmatrali a onda je samo stala. I dalje sam mogao da čujem otkucaje srca što znači da je i dalje živa, samo se onesvestila. Šteta.

„Odličan posao! Svi ste bili odlični!" Okrenem de prema momcima i devojkama tako dobijajući njihovu pažnju. Stvarno jesu. Bili su smireni, efikasni, brzi i nisu postavljali previše pitanja.

Posle mojih reči svima se pojave zadovoljni i ponosni osmesi.

„Šta ćemo da radimo sa ovom veštačkom i nakompleksiranom devojkom?" El posebno naglasi ovo devojkom sa glasom koji je naprosto siktao. Izgleda da nije zaboravila njihov prvi ujedno i poslednji susret.

„Ništa posebno, probudićemo je a onda izvući informacije iz nje da bi znali kako da ih uhvatimo na prepad", odgovorim sležući ramenima. To je sve što mi sada pada na pamet a i ne sumljam u devojke jer znam da imaju bujnu maštu kada je neko od tih devojaka u pitanju tako da se ne brinem.

„Kako da je probudimo?" Javi se Luis pokazujući na osvešćenu plavušu na stolici sa povezima na očima i usnama. To je ustvari dobro pitanje, kako da je osvestimo i držimo je u tom stanju kada lanci i dalje crpe energiju.

„Džas, Sel smirite malo vatru, vraćam se za manje od minut", kažem te uđem u skladište i uzmem jednu kofu i natičim je do vrha sa hladnom vodom. Ako ništa barem ću uživati dok ovo budem radio.

Vratim se do momaka i devojaka koji svoj pogled premeste na kofu u mojoj ruci. „Nije fer, ja sam htela to da uradim", Peri se pobuni pokazujućinrukom na mene.

„Ne mogu da odolim, voda je led ledena, jedva čekam da ugledam lice ove kokoške kad ispraznim ovu kofu iznad njene glave", nasmejem se te stanem nekoliko koraka ispred nje. Uhvatim kofu obim rukama te zamahnem.

Zbog količine vode ostane cela mokra. Probudi se odmah trzajući ruke i noge ponovo mrmljajući nešto nerazumljivo.

Klimnem glavom ka njoj te joj Sof priđe i skine povez sa očiju i usana. Možda nije trebala da joj skine ovaj sa usana. Ipak je bolje kada ćuti ili pak mrmlja.

„Derišta jedna! Platićete mi za ovo!" Iako je jedva držala oči otvorenim zbog jakog svetla imala je dovoljno snage, drskosti i hrabrosti da nam glasno, vrištećim tonom, zapreti. Izgledala mi je tako bespomoćno na toj stolici, mlitava sa rasčupanom kosom i poluotvorenim očima a i dalje nije prestala da se uzdiže iako je trenutno bila jako nisko.

Čučnem ispred nje da bih je mogao pogledati u oči i nasmešim joj se. Nije to bio onaj podli i pokvareni osmeh, bio je to osmeh iz sažaljenja. Bilo mi ju je žao, stvarno jeste. Nisam ja isti kao i njen brat da bih uživao u tuđoj boli. Imao sam ljudskost i osećanja.

„Gledaj, stvarno mi je žao zbog situacije u kojoj se trenutno nalaziš, ali bojim se da je sve ovo bilo neophodno", kažem smireno izgovarajući svaku reč pažljivo da bi sve shvatila. Prevrne očima te se nasmeje sarkastično i frkne skrećući pogled.

„Znam da bi nas sada radije sve zadavila i iskopala nam oči ali tvoj brat nam je 'oduzeo' voljenu osobu i samo želimo da je ponovo vidimo", ponestane mi glasa te uzdahnem i progutam knedlu koja mi se odjednom stvorila u grlu.

„Želim da sarađuješ sa nama, da nam mirno i bez laži odgovoriš na pitanja jer ćemo znati ako lažeš", dodam skrećući na kratko pogled na Sof i Liama te ga odmah vratim na njene oči proučavajući njenu reakciju.

Počne se podrugljivo smejati na silu stiskajući oči na nekoliko trenutaka. Kada prestane sa smehom pogleda me previše ozbiljno sa obzirom da je 'crkavala' od smeha pre par trenutaka. Zbunim se njenom reakcijom te sačekam da vidim da li će nešto reći.

„Dečače naivni valjda si do sada trebao shvatiti da Natali koju ste vi poznavali više nema! Nestala je zauvek. Vi ste za nju samo stranci koje nikada u životu nije videla a kamoli volela. Ne seća vas se! Moram priznati da je moj brat odradio prilično dobar posao." Trepnem nekoliko puta pokušavajući da zadržim bes koji sam trenutno osećao te ustanem i odaljim se nekoliko koraka od nje i dalje je gledajući u oči.

„Da dobro si čuo! U mog brata je zaljubljena! Moj brat ljubi njene usne! Moj brat je grli! Moj brat je voli! Ti si samo stranac!" Prodere se ludački i zadovoljno se smejući. Nešto u meni počne goreti. Srce počne kucati brže i celo telo mi počne trnuti i pulsirati. Počnem ubrzano disati ali se ipak nekako izkontrolišem i ostanem hladnog lica bez ikakve emocije dok me je ona zabavljeno gledala očekivajući moj bes. Neću ti pružiti to zadovoljstvo ku*ko! Jači sam od tebe i tvojih igrica!

„Tako znači?" Upitam malo hrapavim ali izuzetno smirenim glasom. Izraz lica joj se opet promeni iz zabavljenog u jako ozbiljni te se promeškolji onoliko koliko su joj veliki lanci dozvoljavali. Podigne jednu obrvu izazivajući me čvrsto stajajući pri svojoj odluci.

„Onda predpostavljam da će ovo ići na teži način", kažem te pogledam svakog momka i devojku dajući im tako znak. Nail i Zejin koji su sve vreme bili za računarom i monitorima te su pratili situaciju u Londonu, tačnije gledali su da li neko sličan ovoj ovde luta ulicama.

Džas je otvorio metalni kofer u kome su se nalazili noženi svih veličina i svakakve sprave za mučenje. Preživeo je i naučio dosta toga u svom životu koji je proveo u zatočeništvu Danielove desne ruke koja ga je mučila od kada zna za sebe. Zna svaku smrtonosnu tačku na telu kao i sva mesta na kojima se može naneti samo bol a ne napraviti trajne posledice. Stvarno nikada nikome ne bih želeo da doživi samo deo onoga što je on doživeo.

Spusti kofer na sto te uzme jedan nož, vrteći ga u ruci, priđe joj bliže. Ja prinesem jednu stolicu do nje te sednem sa njene leve strane dovoljno blizu da sam mogao da osetim kako joj srce brzo kuca zbog noža koji je Džas držao u ruci.

„Šta izvodiš sa tim? Molim te spusti ga povredićeš se." Bahato i sarkastićno ali ipak previše brzo počne govoriti Džasu na šta se on samo jezivo nasmeši. Moram priznati da sam se i ja naježio zbog njegovog pogleda.

„Hoćeš da glumiš lošu curu sa dugačkim jezikom pa moramo preduzeti neke druge mere", Džas slegne ramenima te čučne ispred nje i prođe oštricom duž njenog lista na nozi i ona prosikta dok crvena tečnost počne curiti niz njenu nogu.

„Možemo stati ovde, ti nama kažeš gde je vaše leglo i iz ovog izađeš samo sa jednom malom ogrebotinom", kažem kriveći glavu na jednu stranu proučavajući njenu reakciju. Okrene glavu prema meni te me besno pogleda stisnutim zubima.

„Moli se da te moj brat ne pronađe", odgovori mi te mi pljune u lice smešeći se zadovoljna njenim gestom.

„Slatko, nastavi." Nasmešim se te jednim pokretom ruke obrišem lice. Džas klimne glavom te ona odmah pogleda preplašeno u njega. Samo joj se nasmeši i zabije nož u njenu butinu skroz do kraja i njen bolan vrisak se prelomi prostorijom.

*

Još smo bili u podrumu, u skoro identičnim pozicijama. Nekoliko sati mučenja i slušanja bolnih krikova su definitivno bili nešto novo i neuobičajno.

Ćutala je kao da su joj usta zašivena. Uprkos boli koju je osećala nije htela ništa reći, izgleda da smo precenili njenu odanost koju je imala prema svom bratu.

Džas ju je i dalje mučio, ona je vrištala od boli koju je osećala i čini mi se da nema mesta na kome ju nije uboo ili posekao. Ja sam stajao sa njene leve strane i postavljao joj pitanja uz njih pričajući kako bi svima bilo mnogo lakše kada bi počela da priča ali se nije predavala. Ni psihički, ni fizički.

Nail je deaktivirao GPS koji joj je bio ugrađen u masci mobilnog telefona dok se Zejin zabavljao šifrom na istom. El, Peri i Eli su pregledavale ostatak njene torbe dok je Luis posmatrao Džasa zajedno sa Selenom, Sofijom i Liamom koji su je slušali zbog njihove sposobnosti.

U stvari to je jako zanimljiva priča. Dok smo vežbali, Lui je pokušavao da prevari Sof da popije vodu u koju je predhodno sipao so. Govorio joj je da nije nikakva smicalica i kada je umalo uspeo ona je nakako shvatila da laže i njemu celu flašicu prosula na glavu. To je bio samo bezazlen trenutak ali kako je vreme prolazilo shvatili smo da je to nova sposobnost i da njima više nema laganja.

Prostorijom opet odjekne njen galsan vrisak i trgne me iz razmišljanja. Pogledam je i savest i sažaljenje prostruje mojim telom. Glava joj je bila spuštena dok joj je kosa natopljena znojem padala sa strane. Oči su joj bile pune suza i širom otvorene dok je ona plitko disala.

„Znaš da..." „Znam da mogu sve ovo prekinuti ali neću! Ako želiš sve ovo da skratiš ubij me! To je jedino što ti preostaje jer ja neću ništa reći!" Prekine me te svoj divlji besan pogled usmeri na mene vičući iz sveg glasa stežući šake u pesnice.

Pojačam plamen na lancima koji za samo nekoliko trenutaka isisa snagu iz nje i onesvesti se. Ustanem sa stolice te počnem nervozno šetati po prostoriji dok su me ostali promatrali.

„Probio sam se!" Skrenem pogled na Zejina koji vikne te se za sekund stvorim kod njega. Dosta skup telefon u njegovim rukama klikne i prikaže se pozadina.

„Odlično odrađen posao Zejin", kažem te ga potapšem po ramenu.

Ostali se okupe oko njega gledajući isto što i ja. Prvo što se prikaže na ekranu su četiri propuštena poziva i tri poruke. Uđe u propuštene pozive te ugledam dva od njenog brata i takođe dva od potencijalnog dečka vlasnice telefona.

Izađe iz propuštenih poziva te uđe u poruke. Prva je takođe od njenog brata te nju prvu otvori.

„Džesika kasniš! Ako si ostala u šopingu zbog žurke uopšte neću razmišljati o tvojoj smrti."

Kako ljupko. Predivan način izkazivanja bratske ljubavi. Ipak iz njenog telefona smo saznali više za dva minuta nego od nje za nekoliko sati, ili tačnije od njenog brata.

Izađe iz te poruke pa uđe u drugu koja je bila od nekog Kena pored čijeg imena se nalazilo srce. Sigurno opet onaj potencijalni dečko.

„Mala kasniš. Barem nađi neku seksi haljinu ako su u šopingu. Nemoj da bude predugačka da bih je lakše skinuo kada te budem..."

Zejin pritisne dugme te izađe iz poruke gde se odmah čulo negodovanje Luisa. Prevrnem očima te uđe u treću poruku koja je bila od neke Dženet Hekins.

„Džes kasniš! Znaš za naš dogovor, kod mene u 18h zbog spremanja za žurku. Nemoj da kasniš.

P.S. Jedva čekam da vidim nov klub tvog brata!xx"

Izađe i iz te poruke te zaključa telefon i spusti ga pored laptopa koji se nalazio ispred njega. Očigledno je da će se ta žurka održati većeras ali jedina osoba od koje možemo saznati nešto je izgleda osoba čiju smo poruku poslednju pročitali.

„Želim da mi nađete sve što možete o toj Dženet Hekins", kažem gledajući u Naila i Zejina koji su se odmah latili posla.

„Evo ga! Dženet Hekins, dvadeset godina, siroče, roditelji su joj poginuli u nesreći, išla je na koledž ali je pala godinu. Njena adresa ti je na ovom papiru." Nail mi da papir koji uzmem i stavim ga u džep.

„Ovako izgleda", Zejin kaže te se na velikom monitoru pojavi slika plavokose devojke sa plavim očima i veoma bledom kožom. Klimnem glavom oblačeći crni kaput.

„Lui, El spremite se. Izgleda da idemo u još jednu akciju", kažem okrećući se ka njima koji samo klimnu glavama i počnu se spremati.

*

Parkiram auto dve ulice dalje od njene te se okrenem ka Luisu i El. Na moje prijatno iznenađenje nisam mogao uočiti ni trunčicu straha ili uzbuđenja na njihovim licima. Sve što sam uspeo da primetim je velika koncentracija, baš onako kako smo mesecima vežbali.

„Okej. Moramo biti jako tihi. Ona je najverovatnije vampir a to znači da su joj sva čula pojačana. Naša jedina prednost je neočekivanost. Moramo reagovati brzo i bez ikakve buke." Pažljivo su slušali svaku moju reč klimajući glavom na kraju.

Izađemo iz auta te krenemo ka njenoj kući koja je bila sve samo ne kuća siročeta čiji su roditelji poginuli u saobraćajnoj nesreći dok je imala deset godina.

Nekoliko minuta smo stajali ispred i osluškivali. Sve što se čulo je bila muzika u jednoj sobi na spratu te pevušenje nekog ženskog glasa. Nije bilo sumlje da je to naša meta.

Klimnem glavom prema njima jer bi bilo kakvo pričanje bilo rizično te se razdvojimo. Njih dvoje dolete na balkon njene sobe dok sam ja bio na balkonu susedne jer smo morali da je opkolimo.

Nečujno uđem u sobu do njene te priđem vratima sobe iz koje se čula muzika i nečije disanje i kretanje. Izvadim špric sa vrvenom iz kaputa te sačekam da Lui i El odrade njihov deo.

Začujem otvaranje vrata te ubrzano disanje i uplašen ženski glas kako govori: 'Ko ste vi?'. Zatim koraci i opet njen glas koji je ovog puta cvilio od boli.

Otvorim vrata te ugledam plavušu sa slike koju mi je Zejin pokazao kako se otima zarobljena između Luisa i Eleonor. Kad uđem u prostoriju njen uplašen pogled padne na mene i još više se uplaši i uznemiri.

„Ko ste vi? Šta želite od mene?" Jedna suza joj sklizne niz obraz i umalo se sažalim jer znam da se iz ovoga neće izvući živa za razliku od njene prijateljice koja nam treba.

„Od tebe lično ništa, samo neke informacije", odgovorim te joj zabijem špric u vrat i utisnem joj svu tečnost iz njega u venu. Odmah zatim prestane sa trzanjem i telo joj se skroz opusti.

„Lui idi po auto", bacim mu kljućeve koje spretno uhvati i brzo izađe iz prostorije. Uzmem devojku u naručje te uz Elinu pratnju dođem do kapije gde nas je čekao Lui sa autom.

El sedne pozadi držeći glavu plavuše u krilu dok sam ja seo na suvozačko sedište i dao znak Luisu da krene što je i uradio.

Nekoliko minuta vožnje je proteklo u tišini dok sam ja nekoliko puta proveravao da li je plavuša počela da se budi.

Kada smo stigli ponovo sam je uzeo u naručje i za njen um uradio isto kao i za Džesikin. Uđem u podrum te ugledam i dalje onesvešćenu Džesiku i momke i devojke kako gledaju u našem pravcu.

Spustim plavušu na drugu stolicu do Džesike te je čvrsto vežem debelim konopcem koji je takođe bio natopljen vrvenom.

„Ima li nekakvih novosti?" Skrenem pogled ka Nailu i Zejinu koji odmahnu glavama gledajući u bledunjavu devojku kojoj se jedva moglo čuti disanje.

Opet napunim jednu kofu vodom te stanem ispred vampitice. Zamahnem i prospem svu vodu na nju. Počne se meškoljiti u mestu te jedva otvori oči koje su ovog puta bile crvene kao krv. Verovatno zbog slabosti koju je osećala nije mogla da se kontroliše. Odmah zatim joj se i očnjaci izraze ali trepne nekoliko puta i opet postane plavooka plavuša bledog tena.

Začudim se zbog kontrole koju je imala nad sobom. Verovatno su tu godine i godine vežde. Sigurno ima nekoliko stotina godina. Nije uvek sve onako kako se čini na prvi pogled.

„Ko ste vi?" Upita tihim glasom uplašeno gledajući u svakog od nas. Počnem posmatrati njene izraze lica pokušavajući da nekako doprem do njene glave. Bila je prestravljena i izmorena a kada je ugledala svoju prijateljicu do nje koja je bila sva u ranama i ogrebotina još više se uplašila.

„Džes, o ne Džes!" Počne se trzati ka njoj ali je konopci kojima je dila vezana spreče i počnu joj pržiti kožu. Tiho prosikta sa suznim očima i počne polako jecati.

Sažalim se na tu devojku i počne me gristi savest. Znao sam da smo u njenoj glavi trenutno nemilosrdni monstrumi ali nemamo izbora. Ako ovo ne privedemo kraju zauvek će nas proganjati, bilo kojoj verziji kraja.

„Ne brini, živa je, za sada", kažem na šta me ona pogleda plavim očima koje su se sijale od suza. Počne još više plakati posle mojih reći spuštajući glavu.

„Sta želite od nas?" Podigne glavu te nas upita tihim i drhtavim glasom praveći grimase zbog bili koju su joj konopci zadavali. Uzdahnem te čučnem ispred nje gledajući je u oči dok se ona tresla od straha.

„Od tebe samo informacije, a od tvoje prijateljice pa moglo bi se reći isto. Samo znaš ona je tvrd orah i koliko god je mi mućili ne želi da kaže bilo šta." Počnem polako govoriti dok je ona pažljivo slušala svaku moju reč tiho plačući.

„Ne možemo je ubiti jer nam je potrebna i ona to zna ali sa druge strane pošto nam ti ne trebaš a imaš iste informacije imaš dve mogućnosti. Da nam odmah, bez laži, sve kažeš ili da mi na naše načine izvlačimo informacije iz tebe i na kraju te ubijemo." Nastavim pričati dok je ona još više plakala slušajući ovo što joj govorim.

„Izbor je na tebi. I jedan prijateljski savet, nemoj lagati proćićeš mnogo gore nego što možeš i da zamisliš", kažem te slegnem ramenima ustajući. Nastavi tiho jecati spuštene glave dok su joj se ramena blago tresla.

Uzdahnem mučno dok je posmatram kako plače. Nikada ne bih ovo uradio da nisam primoran. Nikada ne bih želeo nikome svoj sjebani i uništeni život koji se vrti samo oko ubijalačke misije koju su mi odredili roditelji.

„I šta si odlučila?" Trgne se i podigne glavu gledajući ne pravo u oči svojim uplašenim i uplakanim. Kada shvati da je pitanje njoj postavljeno samo spusti glavu i nastavi plakati ovog puta dosta glasnije i jače.

„Uredu, ako to želiš, Džas!" Skrenem pogled na njega te on klimne glavom i otvori kofer. Bilo mi je mnogo teže reći mu da muči ovu devojku. Džesiku sam mrzeo, ne samo zbog toga što je sestra onog gada već zato što je umalo ubila El. Gledajući ovu devojku kako preplašeno jeca sve je bilo još teže. Gledao sem sebe kao bezdušno čudovište koje muči i ubija nedužne ljude.

Ali bez obzira koliko sam se sebi trenutno gadio tu su bile Natine reči koje sam sebi stalno ponavljao: „Oni nisu ljudi, oni su čudovišta. Bez obzira koliko njih budemo eliminisali samo se seti koliko smo ljudskih života spasili.". To su bile reči koje su me spašavale savesti.

Iz misli me izvuče Dženetin bolan krik pa još jedan i još jedan. Taman kada je krenuo ponovo nožem ka njenom struku ona počne preklinjati i moliti da prestane.

„Molim te prestani, rećiću sve što želite da znate samo molim te prestani", jedva je govorila kroz jecaje dok je Džas odlagao nož posle mog znaka.

„Reci sve što znaš o toj žurci na koju si htela ići sa tvojom prijateljicom", kažem kad ponovo čučnem ispred nje gledajući je u natećene plave oči koje su bile ispunjene bolom i strahom. Prvo me zbunjeno pogleda ali kad shvati da sam ozbiljan uzdahne te počne pričati tihim i promuklim glasom.

„Održava se u podrumu napuštenog hotela u starom delu grada. Vlasnik kluba je njen brat Daniel i organizuje žurku zbog nekakvih vesti i sva natprirodna bića iz Londona su pozvana." Kaže kroz pauze dok je u meni odjednom sve buknulo.

Ku*kin sin se ponovo usudio napraviti još jedan klub. I dalje mu nije dosta. I dalje želi razonodu u gospodarenju i uništavanju života nevinih ljudi.

„Hvala ti. Stvarno mi je žao ali svejedno bih morao da te ubijem." Spustim pogled na pod pokušavajući da smirim bes koji je nastao zbog novih informacija. Začujem jake jecaje te rešim da joj skratim muke i tako spasim ko zna koliko života koje bi svojim postojanjem uništila i zabijem joj drveni kolac u srce gledajući kako je život napuštao njeno namučneno telo.

Ustanem te se okrenem ka ostalima koji su me upitno gledali čekajući da nešto kažem.

„Izgleda da idemo na žurku, spremite se, biće ovo zanimljiva noć."

_________________________

Hej ljudi!
Ne mogu da verujem da sam napisala i izbacila čak 50-i nastavak.
Neću mnogo brbljati. Hvala vam na podršci, najbolji ste!

P.S. Volela bih da vidim vaša mišljenja o sadašnjem toku radnje.

Volim vas! xx