Natalie's POV

Otvorim jako poznata bela vrata na vrhu stepeništa te zakoračim u takođe poznatu prostoriju. Spustim torbu i kofer do vrata te brzim koracima dođem do prozora i otvorim ga.

Oštar i prolećni vazduh me zapljusne i proširi se celom sobom odmah joj dajući svežinu dok je ustajalost koja je njome vladala polako bledela.

Sve je bilo baš onako kako sam ga ostavila. Izgužvana posteljina na krevetu i nekoliko olovaka pobacanih po radnom stolu koje su stajale na istom mestu su mi dale do znanja da niko nije bio ovde.

Skinem dug prolećni kaput i zavrnem rukave smeđeg džempera. Uzdahnem spremajući se da provedem nekoliko narednih sata ovde raspakivajući se i čisteći prašinu koje je bilo previše. Dosta je bilo izležavanja.

*

Uđem u sobu sa velikom šoljom punom tople čokolade u rukama te brzim koracima dođem do radnog stola. Spustim šolju te sednem na stolicu i obmotam se mekanim ćebetom.

Otvorim fioku, izvadim dobro poznatu belu svesku zajedno sa olovkom i spustim je na radni sto do šolje sa čokoladom, ispred sebe. Okrenem nekoliko stranica prisećajući se svega od proteklih nekoliko meseci.

Ko bi rekao da bih ja doživela nešto tako u životu. Bilo je stvarno van svakog sna ili tinejdžerske serije. Bilo je stvarno i dešavalo se baš meni. Nisam htela da ikada prestane i da se vratimo nazad ali znam da je to nemoguće. Momci i devojke imaju svoje obaveze ovde. Barem je bilo lepo dok je trajalo.

Okrenem prvu praznu stranu te uzmem olovku i počnem pažljivo pisati.

Dragi dnevniče

Evo me opet u Londonu. Malo je reći da mi je malo falilo da se rasplačem zbig povratka ali šta je - tu je.
Već sada mi nedostaje onaj predivan pogled na planine, čist vazduh, kauč u vikendici i ćaskanje uz logorsku vatru.
Nije da mi London nije nedostajao. Jeste, ali sam ipak više želela da ostanem još koji mesec u planinama i uživamo još malo, ali obaveze zovu.
Kao i po običaju, napolju je pljusak. Toliko je jak da mislim da će mi probiti staklo na prozoru.
Ja sedim za radnim stolim, uvijena u ćebe i pišem ti uz po koji gutljaj tople čokolade i mogu reći da mi je ovo iznenađujuće nedostajalo.
Nedostajala mi je samoća, nedostajao mi je mir.
Mislim, nije da se žalim, ova četiri meseca su nešto najdivnije što mi se dogodilo u životu ali je sve bilo nekako živo i bučno.
Nedostajalo mi je sedenje u tišini i slušanje Londona kojim vlada pljusak identičan ovom sad.
Nedostajalo mi je čitanje nekog krimića Agate Kristi uz toplu čokoladu i neku baladu Ed Sheeran-a.
Sve mi je nedostajalo.
Ali dosta više, dosta je brbljanja. Čišćenje stvarno izmori čiveka.

Do sledećeg puta, tvoja Nat.

Zaklopim belu svesku i strpam je nazad u fioku ispijajući usput još tople čokolade.

Trebalo mi je ovo. Da se negde ispraznim i otvorim, ako ne nekom onda na papiru. Iako sam imala Džesi nekako nisam imala poverenja u nju. Ne zato što mislim da je neozbiljna i da bi nekom greškom izbrbljala, dobro mislim ali ne zbog toga. Nekako, imam osećaj da ne trebam da joj verujem i osećam se jako glupo zbog toga.

Ustanem sa stolice te, obavijena ćebetom, dođem do prozora zagledajući se u daljinu. Iako je celo imanje bilo daleko od centra Londona, moga sam da vidim njegova svetla. Onako tmuran, kao i uvek, pod sivim oblacima sa vlažnim ulicama prosto sam mogla da zamislim sebe kako šetam istim.

Ali ipak sam više htela da gledam na njega ovako, obavijena toplim ćebetom sa šoljom tople čokolade u rukama.

Stajala sam tako i razmišljala dok se šolja u mojim rukama praznila. Čudno je to koliko sam se ustvari promenila za ovih nekoliko meseci. Počela sam da uočavam sitnice na koje nikada nisam obraćala pažnju. Valjda zato što je sve bilo tako jednostavno i previše jednolično da mi je dosadilo.

Sve ovo vreme me je nekako nateralo da više cenim ovaj život koji mi je dat. Da cenim sitnice koje pre nisam primećivala.

Promenila sam se. Nekako sam ozbiljnija, čvršća. Nisam više mala curica kakva sam nekad bila. Nisam više uplašena i imam kontrolu nad sobom. Od kad sam upoznala Daniela moj život je ispunjen svim onim što sam želela, ali bukvalno.

Uz njega se osećam tako sigurno i samouvereno. Kao da mi niko ne može ništa. Negov zagrljaj je mesto iz kog nikad ne želim da odem. Znam da uvek izgledam tako samouvereno i hrabro ali istina je da sam ja ipak samo devojka koja je željna pažnje i ljibavi.

Od kako znam za sebe moj otac mi nikada nije poklanjao ni mrvicu pažnje. Uvek je bio zauzet poslom i sve ostalo mu je bilo važnije od mene dok sam se ja toliko trudila da mu privučem barem malo pažnje.

Odrasla sam lišena očinske pažnje i ljubavi tome se pridružio i nedostatak prijatelja. Sve je to dovelo do povučenosti, nestabilnosti i nepoverenja u mojoj ličnosti.

A sada nema ni trunke moje prethodne ličnosti. Sazrela sam, uozbiljila se i postala samouverena, glasna, vesela a ponekada i drska. Drago mi je zbog toga. Drago mi je jer se više ne plašim da iskažem svoje mišljenje kao nekada. Konačno sam postala osoba kakva sam oduvek želela da budem.

Trznem se na jako lupanje vrata sa sprata ispod te se začudim zbog pojačanog sluha. Valjda sam samo izgubila osećaj za prostor i vreme oko sebe.

Spustim, sada već praznu, šolju na radni sto i uredno sklopim ćebe i odložim ga. Izađem iz sobe te se spustim stepenicama na prvi sprat.

Nađem se u velikom hodniku sa velikim brojem vrata. Iako mi je sluh bio pojačan mogla sam sa sihurnošću da kažem da je stvarno bilo lupanje a ne samo zatvaranje vrata. Radoznalost me odmah počne gristi te oslušnem da bih mogla da čujem u kojoj prostoriji ima nekog.

Već odavno mi ništa ne prolazi olako tako da sam navikla da budem upućena u sve. Nekako mislim da mi radoznalost nije jedna od najvećih vrlina.

Začujem teško disanje u skoro poslednjoj sobi u hodniku. Trebalo mi je sasvim malo da shvatim da je ta soba ustvari Danielova kancelarija a onda još manje da se zaputim ka njoj i stvorim odmah ispred vrata.

Sada sam mogla da još bolje čujem disanje i sa sigurnošću mogu da tvrdim da je to Daniel. Nesigurno podignem ruku i pokucam nekoliko puta oklevajući pre toga da li da se vratim nazad u svoju sobu, ali me je radoznalost ipak pobedila.

„Da." Začujem njegov nervozan glas te stisnem bravu i otvorim vrata. Ugledam ga kako stoji naslonjen na okvir prozora, koji je jedini osvetljavao prostoriju, i gleda kroz njega. Lice mu je stisnuto a pogled koji se oslikavao na prozorskom staklu mu zrači besom i uznemirenošću.

Ko bi mogao da ga iznervira? Koliko me moje sposobnosti služe, u kući sada smo samo nas dvoje. Momci i devojke su imali nekog posla i otišli su čim smo stigli u London.

„Hej", kažem jedva se nakako nateravši da progovorim. Nikada ga nisam videla u ovakvom izdanju. Uvek je bio nasmejan i veseo a ovo raspoloženje sada me na neki način plaši, a ne bi trebalo.

Samo me okrzne pogledom i nastavi gledati kroz prozor. Njegov odgovor, ako se tako može nazvati, mi jako zasmeta. Zar nije mogao reći jedno jednostavno, malo, glupo 'hej' ili prosto mahnuo, nego se gospodin jedva udostojio da me pogleda.

„Slušaj, ako si zbog nekog ili nečeg nenormalno nervozan i besan ja ti nisam ni za šta kriva! Ako sam došla i rekla ti hej mogao si me barem pozdraviti ili si jednostavno mogao da kažeš da želiš da budeš sam kada sam pokucala!" U meni nešto plane i poželim da ga zadavim. Pazi ti gospodina, još on ne zna kakva sam ja i kakva mogu da budem.

Iznenađeno me pogleda te val zabrinutosti prođe njegovim licem. „Hej, hej, hej.." Približi mi se zabrinut dok na njegovom licu nije bilo ni traga ljutnji i nervozi.
„Ja, izvini, ne znam šta mi je danas. Samo sam mnogo nervozan od kada smo se vratili i svaka sitnica me razbesni. Molim te izvini zbog mog ponašanja." Priđe mi te rukama obuhvati moje lice gledajući mi se u oči onim njegovim prodirnim plavim očima.

Puls koji mi se naglo povećao se naglo smiri i pogled mi omekša zajedno sa licem. Uzvratim mu pogledom punim razumevanja i skoro neprimetno izvijem jedan kraj usne u smešak. U potpunosti ga razumem. Ni ja nisam želela da se vratimo. I ja sam jako nervozna i to se može najbolje zaključiti na mojoj malopređašnjoj reakciji. Stvarno ne znam zašto sam tako od jednom planula.

„Razumem te, i ja se isto osećam", odgovorim mu te ga čvrsto zagrlim. Uopšte mi se ne sviđa kada se i malo posvađamo a ovo je bio dobar početak za jednu opaku svađu. Verovatno bi završili da on nije popustio i izvinio mi se jer stvarno mrzim kada me neko ignoriše, a pogotovo neko meni bitan.

Pusti me iz zagrljaja te me nežno poljubi ali samo na nekoliko trenutaka. „Šta da radim sa tobom malena?" Pogleda me sa onim njegovim poznatim osmehom. Nasmešim mu se i blago slegnem ramenima dajući mu odgovor na postavljeno pitanje.

„Hajde, idemo dole. Ostali bi trebali stići za nekoliko minuta. Moramo razgovarati o nečemu važnom." Uhvati me za ruku i povuče ka vratima dok sam ga ja gledala zbunjeno i radoznalo ali sam ipak krenula sa njim.

O čemu moramo razgovarati? Šta je to toliko važno da je odjednom postao ovako ozbiljan. Možda je to nešto razlog njegovog besa i nervoze. Ako je tako sada me još više zanima o čemu moramo da razgovaramo.

Harry's POV

„Dođi ovamo ti mala brbljivice!" Poviknem te je sčepam i počnem je golicati i ujedno joj kvariti frizuru. Počne se smejati i cvileti tako izazivajući smeh sa moje strane.

„Hari lakše malo, to je moja devojka znaš" Džas se javi ni ne udostojivši nas pogledom. Nasmejem se te je pustim razbarušivši joj kosu još jednom iako je već bila u krajnje žalosnom stanju.

„Sama je kriva kada voli da brblja o svemu i svačemu", kažem u svoju odbranu blago podignutim rukama.

„Da, državna tajna od velike važnosti je kakva ti je nova tetovaža na ruci", odgovori mi Sel prevrćući očima ujedno nameštajući kosu. Stvarno ću je zalediti na neko vreme da se odmorim psihički od nje.

„A daj, zašto njoj uvek kažeš?" Eli se javi sva uvređena sa svoje stolice. Okrenem očima zbog pitanja koje mi je postavljeno milion puta.

„Jer se sažalim na vas zbog radoznalosti koja vas izjeda pa joj kažem da bi vam izbrbljala i da bi mogli da nasavite sa životom." Odgovorim joj sa lažnim veselim glasom i entuzijazmom na šta skoro svi okrenu očima.

„Kao da nas mnogo zanimaju tvoje tetovaže. Više ni ne pamtim kakve imaš i koliko ih imaš." Pogledam u Peri koja je ovog puta glumila 'glas razuma' i ponovo prevrnem očima.

Da, možda sam malo preterao ali jednostavno, nekada mi samo dođe ideja ili neka misao i to moram pretočiti u delo ili u ovom slučaju u tetovažu.

Za ovih nekoliko meseci kako vežbamo, tačnije četiri meseca, dosta toga se promenilo. Moj odnos sa momcima i devojkama se vratio na staro. Koliko god ja čvrsto sebi obećao da ću biti čvršći i grublji prema njima ne mogu.

Moja kosa je ponovo kratka, ustvari onakva kakva je oduvek bila - sa malim kovrdžama sa strane i zalizanim šiškama na sredini. Tetoviram se prečesto, toliko često da sam siguran da imam oko pedeset i nešto tetovaža. Previše, znam.

Osim toga, još uvek vežbamo. Svakodnevno po pet-šest sati. Ostalo vreme provodimo za monitorima i blesavimo se, kao što se i da primetiti, i jedemo.

Mogu reći da je mnogo lakše kada se imam na šta usresrediti. Iako nemamo nikakvih korisnih informacija svi smo se složili da iz Londona ne odlazimo. Prvenstveno jer je London njihovo leglo i zato što sam je ovde video pre četiri meseca.

Još uvek mi ta noć dođe u misli onako neobavezno i skroz ih poremeti. Valjda previše razmišljam o svim mogućnostima. Šta ću, takav sam.

„Stigli smo!" Okrenem se ka vratima te ugledam El i Liama kako ulaze u prostoriju sa punim rukama brze hrane. Nezdravo? Znam ali od kad nemamo vremena za kuvanje to je ono što svakodnevno jedemo.

„O hvala Bogu! Da ste došli malo kasnije mislim da bi mi se creva zavezala u čvor." Nail sav zabrinut potapše stomak nekoliko puta te počne butati po kesama na velikom stolu tražeći svoju 'narudžbinu'.

Skoro svi prevrnemo očima na njegovu izjavu jer je u poslednje vreme previše upotrebljava i skroz je izgubila originalnost. Dođem do kese na kojoj je pisalo Hari te izvadim pecivo u koje ću se pretvoriti ako ga nastavim jesti.

Sednem na moju stolicu te u nekoliko zalogaja pojedem svo pecivo iz vrećice te je zgužvam i bacim u kantu koja se nalazila skroz na drugom kraju prostorije i zadovoljno se nasmešim. Jednom i ja da uspem to da uradim.

„Ljudi! Imam nešto!" Osmeh mi nestane sa lice i srce počne brže pulsirati. Za manje od sekunde se stvorim kod Zejina koji je leteo prstima po tastaturi ispred sebe pokazivajući nam snimak na monitorima za koje je on bio zadužen.

Počnem pogledom prelaziti sa jednog monitora na drugi i tražiti to nešto. Kamere su snimale najprometniju ulicu u Londonu ali to uopšte nije bio problem jer se oko jedne plavuše kovitlala veoma uočljiva bledo plava i crna aura.

Trebalo mi je samo  ekoliko trenutaka da bih shvatio ko je ta plavuša ustvari. Niko drugi nego njegova sestra. Stajala je ispred neke poslastičarnice i telefonirala cupkajući jednom nogom nervozno o tlo dok je držala kišobran da bi se zaštitila od pljuska koji je bio u punom jeku.

„Džastine, Selena!" Okrenem se prema njima i njih dvoje poskoče u mestu zbog ozbiljnosti u mom glaasu koju sam pre koristio. Pogledaju me upitno stajući jedan do drugog nekoliko koraka ispred mene.

„Spremite se, uzmite sve što vam je potrebno i krenite zamnom." Ozbiljnost ove situacije je bilа prevelika. To što smo posle četiri meseca uočili barem jednog od njih je veliki napredak i ne možemo je samo tako pustiti da ode.

„Hari!" Okrenem se prema Nailu te ga upitno pogledam. „Stavite ih, znaš da bi bili u kontaktu", kaže te pruži ruku u kojoj su bili tri slušalice-mikrofona. Pametno i dosetljivo.

Samo klimnem glavom i uzmem ih. Dam po jednu Džastinu i Seleni te jednu stavim na svoje desno uvo. Stisnem dugmence na sredini te uzmem kaput i izađem iz prostorije bez reči sa Džastinom i Selenom koji su ćutke slušali sve šta sam im rekao.

Otvorim vrata garaže te uđem u auto i upalim ga. Njih dvoje bez reči uđu zamnom.

„I kakav je plan?" Okrenem glavu ka Džasu koji je sedeo na suvozačkom te odpuhnem. Pogledam u retrovizor u Sel koja me je takođe gledala te još jednom odpuhnem.

„I dalje se dvoumim oko kidnapovanja i praćenja", odgovorim razmatrajući obe mogućnosti opet.

Ako je otmemo možda bi mogli da je iskoristimo kao zamenu i tako vratimo Nat, a ako je pratimo i odvede nas do njihovog skrovišta mogli bi da ih napadnemo neočekivano. Obe mogućnosti su primamljive ali se moram odlučiti za jednu.

Jesmo se dosta poboljšali i iztrenirali ali ona ima nekoliko stotina godina prakse, pre ili kasnije bi shvatila da je pratimo i otkrila bi nas. Možda otmica izgleda primamljivije ali i ona ima svoje mane.

Moramo se suočiti sa njih jedanaestoro da ne pominjem da su jako stari, uvežbani i lukavi i da zamenu izvršimo povoljno za nas. Ima toliko mogućnosti, i toliko toga može poći naopako ali ćemo ipak rizikovati.

Stisnem papućicu i dodam gas ubrzavajući ka našem cilju.

„Zejin da li je još uvek na istom mestu i da li ima društvo?" Stisnem dugmence na malom aparatu na mom uhu te sačekam odgovor znajući da mu treba vremena da proveri i odgovori mi.

„Da, još je na istom mestu i nema nikog sličnog njoj. U poslastičarnici nema nikog kao ni oko nje u krugu od 200m." Mali zadovoljni osmeh mi odbegne sa usana kad dobijem odgovor radujući se u sebi. Možda je sreća konačno i mene rešila malo da poseti.

„Uredu, javi mi ako dođe do nekih promena", odgovorim te se usresredim na vožnju. Ako što pre stignemo do nje to su manje šanse da naiđe neko i upropasti nam ovo.

Ubrzo se nađem u najprometnijoj ulici Londona te pogledom počnem tražiti odgovarajuću zgradu.

Kad ugledam ono što tražim naglo zaustavim auto i parkiram što brže mogu da ne bih izazvao bilo kakav sudar i privukao pažnju koja mi je trenutno najmanje potrebna.

„Da li si odlučio? Kakav je plan, šta radimo?" Okrenem se ka Džastinu koji je bio spreman da izađe iz auta odmah posle mog odgovora isto kao i Sel.

„Otmica, znate kako smo vežbali, bez ikakvih grešaka", prevalim preko usana na šta samo klimnu glavama i izađu iz auta te meni ne preostane ništa drugo već da uradim isto.

Ugledamo je, tačnije ugledamo Džesiku Sparks kako i dalje cupka visokom štiklom o beton i taj zvuk mi već polako ide na živce.

„Stanje?" Opet stisnem dugme na malom aparatu ćekajući odgovor. „Nepromenjivo." Začujem Zejinov glas sa druge strane te dam znak glavom da krenemo.

Naravno, ovaj scenario se razrađivao milion puta tokom ovih nekoliko meseca. Njih dvoje bi bili njeni stari poznanici u početku, onda bi je počeli provocirati a na kraju kada bi saznala ili se setila ko su. Tu ja nastupam i stavljam joj vatrene lisice na ruke koje joj crpe snagu i nikako ih se ne može rešiti. Šta da kažem? Led protiv vatre nikada ne prođe dobro, to sam naučio iz više iskustava.

Polako su joj se približili dobijajući njenu pažnju tek kada su bili dva-tri koraka udaljeni od nje.

„Hej, Džesika Sparks", Sel joj se obrati kućkastim tonom jer je izraz na njonom licu pri samoj njihovoj pojavi bio dovoljan da shvate da ih se odlično seća. I tu nastupam ja.

Pre nego što je uspela da uradi bilo šta stanem iza nje, zgrabim joj ruke i što pre mogu joj stavim vatrene lisice pazeći da neko od prolaznika ne primeti i ne posumlja. Čim to uradim sva zadrhti pokazujući deistvo lisica.

Uz minimalan otpor, znajući da će nas otkriti ako bude pokušala nešto, pođe ruku pod ruku sa Džasom i Sel dok sam ja zadovoljno koračao iza njih. Bilo je lakše nego što sam mislio da će biti. Možda se ova plava barbika više posvetila modi nego borilačkim veštinama u svom dugom i jadnom životu.

Smeste je na zadnje sedište, sedajući sa obe njene strane dodatno je držeći za ruke. Pogledam je u retrovizoru i uzvrati mi svetlozelenim pogledom.

„Imaš pravo na ćutanje", kažem te upalim auto i krenem ka vili. Povir za smehom zbog njenog izraza lica posle moje rečenice je bio prevelik ali sam se ipak suzdržao, morao sam sa budem ozbiljan. Jednostavno nisam odoleo da vidim kako bi odreagovala.

Možda, možda mi još uvek možemo da pobedimo. Možda i nisu tako smrtonosni kako su se na prvi pogled činili.

___________________________

Hej ljudi, znam da opet kasnim, ali sam samo htela da uzmem malo vremena za sebe od raspusta i provedem ga sa porodicom i prijateljima.

Da razjasnim nekoliko stvari da ne bi došlo do neke zabune. Nat se ne seća ničega, ali baš ničega. Ni njene promene posle Džasove pojave.

Malo novosti u ovom nastavku a i biće ih još. Stvarno bih htela da vidim šta sada mislite o priči.

Hvala vam na svemu!
Najbolji ste!
Volim vas! ♥♥♥