Natalie's POV

Sedela sam tako na krevetu razmišljajući na koji način da pitam Daniela za Lisu a da ne shvati koliko sam ustvari ljubomorna zbog same pomisli na to da su bili u vezi.

Dobijala sam svakakve ideje i stvarno sam se iznenadila koliko mogu da budem maštovita u nekim trenucima. Nažalost ni jedna nije bila dovoljno dobra i od svake me je samo glava još više bolela.

U razmišljanju me prekine otvaranje ulaznih vrata te ustanem u sedeći položaj. Ustanem sa kreveta te provirim u hodnik. Ugledam otvorena vrata preko puta i krenem ka njima.

Kad uđem shvatim da je kuhinja u pitanju. Ugledam dosta punih vrećica namernica i Daniela kako proučava kuhinjske elemente kao da ih po prvi put otvara što je vrlo verovatno slučaj.

Nasmešim se samom prizoru te rešim da mu pomognem vadeći namernice iz jedne vrećice. Da li da ga pitam sada? Ne želim odmah direktno da ga upitam šta me zanima, biću previše providna. Malo ću okolišati pa ćemo videti.

„Mmm... Zašto Lisa nije pošla sa nama?" Otvorim frižider te počnem ređati namernice u njega tako pokušavajući da poprimim skroz nezainteresovan izgled. Možda nisam trebala odmah to da pitam, toliko o mom ne privlačenju pažnje.

„Ne znam, samo je rekla da ne želi da ide", odgovori mi malo zbunjenim tonom te shvatim da ovo pitanje uopšte nije očekivao. Uredu, ovo i nije prošlo tako loše.

„Ti i ona ste ono, delili ovu vikendicu?" I dalje butam po frižideru ne usuđujući se da se sada okrenem. Znam da sam zvučala previše iznervirano i ljubomorno i da on sada ima onaj njegov smešak na licu.

„Da, zašto te to zanima?" Začujem zadovoljan kikot koji je očigledno zadržavao pokušavajući da bude ozbiljan. Okrenem se jer mi je ponestalo namernica za raspoređivanje i ugledam ga naslonjenog na šank kako me gleda sa zaigranim pogledom i osmehom.

„Onako, samo sam pitala", odgovorim pokušavajući da odglumim nezainteresovanost. Nemoj da si slučajno pocrvenela!

„Vidim da te nešto kopka, slobodno me pitaj śta želiš, sve ću ti odgovoriti." Opet mi se zaigrano nasmeši i ja osetim vrućinu u obrazima. Glupačo!

„Da li je bolo nečega između vas? Lise i tebe?" Jedva prevalim preko usana odmah skrećući pogled na povrće na stolu za kojima mi, od nervoze, posegnu i ruke.

Približi mi se uzimajući moje ruke njegovim tako me sprečavajući u onome što sam htela uraditi. Uzdahnem boreći se sa sopstvenim mislima koje su samo navirale i navirale praveći totalni haos u mojoj glvi.

„Hej, hej, hej! Pogledaj me." Obuhvati mi lice rukama tako mi podižući glavu, terajući me da ga pogledam u oči. Progutam knedlu koja se stvarila gledajući ga tačno u oči, čekajući da kaže nešto.

„Ona je bila samo jedna avantura, i ništa više. Nemoj da te to zamara. Ti si potpuno druga priča i znam da ći ti ovo avantura sada praviti još veći haos u glavi i da ćeš misliti da si i ti isto ali nisi. Ti si nešto posebno, prema tebi osećam nešto više, mnogo više nego što sam osećao prema bilo kojoj devojci. Nemoj da dozvoliš da ti bilo šta upropasti ovo vreme koje ćemo provesti zajedno. Samo se prepusti i uživaj, važi?" U stomaku se pojavi uragan i venama mi počne kuljati zbog svake reči koju je izgovorio. Nisam mogla da opišem kako sam se trenutno osećala. Sreća je bila preblaga reč.

„Važi", kažem klimajući glavom te odmah zatim osetim njegove usne na mojima.

„Sada ćemo spremiti nešto pa idemo da gledamo neki film, šta kažeš?" Nasmeši se te upitno podigne obrve mameći mi kikot.

„Kažem to da je savršeno", odgovorim te ga poljubim na blic i počnemo praviti kokice.

Harry's POV

Mislim da je bilo oko šest sati ujutro kada sam odlučio da se vratim nazad.

Razmišljao sam dosta o svemu i sve dobro isplanirao. Od danas više nema onog dobrog i nežnog Harija. Odlučio sam da ako želim da ovo uspe moram biti oštriji, čvršći i više zapovednički nastrojen.

Upalim mobilni telefon koji sam morao isključiti zbog silnih poziva i poruka od momaka i devojaka. Jednostavno sam želeo malo mira i tišine za razmišljanje i po prvi put sam to i dobio.

Sa rukama u džepovima uđem u dvorište brzim koracima se približavajući vratima vile. Uđem u velik hodnik te oslušnem. Začujem glasove u dnevnoj sobi te se upitim ka tim vratima. Baš čudno što u ovo doba dana uopšte čujem bilo kakve glasove.

Uđem unutra te ih ugledam sve sa podočnjacima kako sede i pričaju međusobno. Prestanu sa svime kad me ugledaju te odmah ustanu ali ne progovaraju ni jednu jedinu reč. Svi ćute i gledaju me sa velikim olakšanjem. Verovatno su mislili da ću počiniti samoubistvo pa im je sada laknulo.

„Imam plan", odmah kažem te dobijem još veću pažnju. Uspeo sam zainteresovati i moju sestru koja me je gledala upitno stajući pored Nikol i dalje u sinoćnoj haljini.

„Ali pre svega, pre nego što počnemo sa njegovim sprovođenjem moramo da očvrsnemo i da se usavršimo", zastanem gledajući ozbiljno svakog uključujući i Gemu i Nikol.

„I počinjemo danas, bez izgovora ili bilo čega sličnog. Ovog puta nema nikakvih ali baš nikakvih grešaka. Da li sam bio jasan?" Mogao sam videti da sam ih iznenadio ali su bez ikakvij reči prihvatili sve što sam rekao.

„Imate dvadeset minuta i želim da se bez ikakvog kašnjenja svi do jednog pojavite u podrumu, naravno ne i vi", kažem na kraju skrećući pogled na Gemu i Nikol koje samo klimnu na moje reči i nestanu.

Bez reči izađem iz prostorije i uputim se ka svojoj sobi. Izdahnem sa olakšanjem zadovoljan svojim govorom i načinom kojim sam se ponašao.

Ignorisajući sav nered koji sam prethodno napravio, otvorim ormar i izvadim dugi šorc i majicu. Odem do kupatila te se umijem nekoliko puta hladnom vodom tako pokušavajući da se razbudim i razbijem pospanost. Sa obzirom da cele noći nisam trenuo, odlično sam se držao.

Obrišem lice te se zagledam u svoj odraz u ogledalu. „Izdrži Hari, moraš da izdržiš. Moraš da bideš jak, zbog njih i zbog sebe. Ako nećeš ti, ko će?" - Govorio sam sam sebi posmatrajući izmorenog sada skoro dvadesetogodišnjeg dečka ispred sebe.

Vratim se u sobu te se presvučem u šorc i majicu oblačeći duks preko. Stavim jednu maramu u džep duksa te obujem patike i izađem iz sobe. Siđem do kuhinje i napravim sendvič čisto da bi nešto na brzinu pojeo.

Kad završim izađem u dvorište zatim uđem u teretanu i siđem u podrum. Odmah zatim uđem u prostoriju sa boksaškim ringom i vrećama. Ugledam ih sve i zadovoljno se nasmešim jer su ipak shvatili ozbiljnost svega ovog i drago mi je zbog toga.

„Znate šta trebate da radite ali ćete se ovog puta više baviti vežbanjem oko moći nego fizičkim." Kažem kad budem siguran da me slušaju na šta klimnu glavama pažljivo slušajući svaku moju reč.

„Moramo usavršiti taktiku i prepoznati svaki pokret protivnika", dodam na šta opet klimnu i bez reči počnu sa vežbama za zagrevanje kad shvate da sam završio.

Uradim nekoliko vežbi za zagrevanje te uradim oko trideset skleka kao što sam uvek redio pre treninga. Kad završim izvadim maramu iz džepa te njome sprečim kosu da mi pada na oči i skinem duksericu ostajući u majici i šorcu.

Uzmem jedne rukavice i odem pred jednu vreću. Zauzmem počerni stav i počnem udarati vreću sve jače i brže zamišljajući lice onog gada ispred sebe. Osećao sam se mnogo bolje.

Dugo sam tako udarao i udarao, bez prestanka zamišljajući njegovo lice svo krvavo, sve dok me Nail nije prekinuo. Govorio je da ću se srušiti ili dehidrirati ako ne prestanem. Poslušao sam ga i prestao.

Uzmem peškir sa stola te obrišem znojavo lice i vrat. Dohvatim veliku flašu sa vodom te odpijem dobru polovinu njenog sadržaja tek tada shvatajući koliko sam ustvari bio žedan.

Uzdahnem nekoliko puta gledajući ostale kako vežbaju. Liam i Džastin su bili u ringu dok su ostali vežbali na vrećama. Njih dvojica su bili prilično dobri, nisu zadavali jake udarce da ne bi povredili jedan drugog ali brzina pokreta i izbegavanje je bilo za svaku pohvalu kao i tehnika takođe.

Naspram njih, devojke su razvaljivale vreće dok su se ostali momci odlučili za trominutni odmor. Bio sam zadovoljan tokom situacije. Nisu se žalili, nisu zabušavali a najbolje od svega bili su sve bolji i bolji svakim trenom i zbog toga su zaslužili predah. Ipak vežbaju tri sata sa pauzama od dva-tri minuta.

„Odmor", viknem na šta svi skrenu pažnju na mene i prestanu sa svim dosadašnjim radnjama.

„Posle odmora prelazimo na vežbanje sa moćima i želim da budete požrtvovani i zainteresovani kao što ste bili i do sada", kažem ozbiljnim tonom dok su me oni kao i sve vreme do sada pomno slušali.

Znam da sam bio pregrub, preozbiljan i veliki seronja prema njima sve vreme. I oni su to odlično znali ali se nisu bunili. Dobro znam da su nam reči čuvara ostale urezane duboko u pamćenje i da će tako uvek biti bez obzira na sve. Uvek će raditi kako ja odlučim jer sam ja morao biti taj vođa koji uvek sve uprska. Ali ne i ovog puta. Ovog puta će biti drugačije, obećavam.

*

Kada se pauza završila svi su bili spremni za drugi deo vežbe kao i ja. Znao sam da ako želimo da ih pobedimo i završimo više sa ovim neredom od naših životima i dovedemo ih u red moramo dosta da poradimo sa tehnikama i samim moćima.

Naravno, nismo mi bili katastrofalni, uopšte nismo bili loši, mislim da je i sam dokaz za to cela protekla godina i nešto više dana i to stoji ali za njih smo bili obični amateri. Oni imaju nekoliko stotina godina i normalno je da je tako. Imaćemo mi dosta posla ovde.

„Pre vega, na prvom mestu je koncentracija. Moramo biti totalno skoncentrisani na ono što radimo i ni na šta drugo." Stajao sam sa prekriženim rukama i svakog od njih gledao sa dosta pažnje.

„Drugo, moramo znati šta tačno želimo da uradimo i moramo biti veoma brzi jer brzina i domišljatost su jedane od ključnih stvari kojima se dolazi do pobede." Nastavim dok su ostali klimali glavama pokazujući mi tako da se slažu sa svime što sam rekao.

„I treće ali ne i najmanje važno, nema odustajanja i grešaka. I sami znate do čega su nas greške dovele prošlog puta a sada neće biti Nat da nas spasi." Ogromna knedla mi se stvori zbog prisećanja i pominjanja te večeri. Smiri se Hari, moraš biti smiren i razuman da bi sve ovo uspelo. Moraš prestati da se ponašaš kao devojčica kad god se se prisetiš te večeri ili je pomeneš.

Svi spuste pogled posle mojih reči ostajući tako nekoliko trenutaka dok im nisam skrenuo pažnju pročišćivanjem grla. Znam da je i njima teško isto koliko i meni, praktično su izgubili sestru, pogotovo Džasu.

„Dakle...", slabašno se nasmešim. „Ko želi prvi?" Upitam ih i dalje se slabo smešeći. Luis i Zejin istupe prvi te se mi ostali pomerimo u stranu pružajući im dosta prostora.

Biće ovo nekoliko zanimljivih meseci.

Natalie's POV

Celo poslepodne sam provela sa Danielom. Sedeli smo na kauču u dnevnoj, mazili se, gledali film, gađali kokicama, ljubili. Uglavnom bili je to jedan od najlepših dana koji sam provela od kako živim sa njima.

Naravno, kako je jedan dan mogao proći bez Džesinih dražesnih ideja i smisalica? Nekoliko sati pred zalazak sunca pokucala je na vrata naše vikendice glasno vičući: „Večeras u 19h roštilj i ćaskanje uz logorsku vatru kod velikog panja!"

Naravno, da odbijemo kladim se da bi došla i sama nas odvukla do tog velikog panja gde god se on nalazio. Ta devojka je stvarno volela da šefuje i da sve bude po njenom.

Obučem debelu jaknu i obujem čizme. Znam da je debela jakna možda previše ali napolju je dosta hladno a i zadnji dani oktobra nisu za podcenjivanje.

Sačekam Daniela da dođe jer je otišao po jaknu te zajedno krenemo ka tom mestu. Vodio me je stazicom iza polukruga koji su činile vikendice nekoliko minuta a onda se zaustavio.

Zastanem kad ugledam prizor ispred sebe blago se smešeći. Momci su nosili debla i ređali ih oko velikog panja čiji je poluprečnik bio oko metar ipo od prilike. Ajvi, Elena i Alis su stavljale sveže meso na roštilj koji se pušio i cvrčio.

Ugledam Karen i Džesi kako spuštaju drva iz svojih naručja na gomilu pored logorske vatre koja je takođe bila okružena deblima. Kad to urade krenu nazad, jednom stazicim, u šumu te rešim da im pomognem i blago potrčim u njihovom pravcu.

Zađemo malo dublje u šumu skupljajući suve grančice pričajući. Tačnije, ja sam im neumorno dosađivala pitanjima vezanim za ovo mesto dok su mi one odgovarale nekako preko volje. Šta da radim kada sam radoznala?

Kad odlučimo da smo skupile dovoljno krenemo ka ostalima. Prijatno se iznenadim zbog onog što ugledam kada se vratimo.

Debla su bila uredno smeštena oko velikog panja i logorske vatre dok je meso roštilja jako lepo mirisalo i mamilo moj stomak da zagrmi samo onako kako on zna.

Spustimo drva na gomilu te primetin burence piva sa plastičnim crvenim čašama, nekoliko velikih kutija mančmeloua i dosta ćebadi uredno poređanih jedno na drugo. Već imam sopstvenu sliku ove večeri.

„Roštilj je gotov, ko želi neka se posluži", Elena vikne prilično glasno zbog čega se malo iznenadim zato što je ona uvek bila ona tiha i slatka. Na njene reči momci odmah navale terajući me da se nasmešim samoj sceni.

Kada smo se svi najeli roštilja i pošteno sve zalili pivom iz burenceta koje se dosta ispraznilo od velikog panja smo se premestili i seli oko logorske vatre. Pekli smo mančmeloue svi lepo ušuškani u čebad koju su doneli smejajući se Skotovim i Kenovim šalama i pričama iz jako zanmljivih detinjstva.

Osećala sam se predivno sedeći pored Daniela, obgrljena njegovom rukom i ušuškana u mekanom ćebetu jedući već četvrti mančmelou. Malo po malo, pogled mi je šetao ka vatri koja je plamtela.

Izgledala je nekako drugačije, ne mnogo drugačije, i dalje je izgledala kao vatra ali kao da sam mogla da primetim da se nešto kreće u njoj. Nekakav oblik.

Skroz sam se iskljućila i udubila se u nju. Mogla sam ćuti neke glasove. Zvućali su tako poznato, onda smeh, neko se smejao. Taj smeh mi se takođe činio poznatim.

Bio je melodičan, jako prijatan za uši i onda sam začula još smeha. Bila sam sigurna da se toj mojoj halucinaciji pridružilo još nekoliko osoba. Sve mi je bilo poznato, kao da sam taj smeh slušala bezbroj puta.

Kutovi usana mi se sami razvuju i pomaknu malo nagore zbog samog doživljaja. Nekako mi se činilo da sam to uvek radila, došlo je spontano, prirodno ali sve je nestalo kada sam začula smeh momaka i devojaka oko sebe.

Kao da je sva ona magija i neka povezanost nestala i sve mi je bilo jako čudno te sam nekoliko trenutaka samo tako treptala gledajući u vatru koja je sada bila skroz obična. Bez onih iskrica i sa malim plamenom.

Razočarano uzdahnem te pokušam da pratim ono što su Skot i Ken govorili stalno malo pogledujući ka vatri nadajući se da ću videti i čuti ponovo ono što već jesam, ali bezuspešno.

Rešim da to prepišem pivu iz burenceta. To će ostati samo jedan neverovatan i jako čudan trenutak koji ću već vremenom zaboraviti. Ništa više i ništa manje.

*

„Oh, ovo veče je bilo stvarno predivno", kažem izuvajući se i skidajući jaknu dok je Daniel zatvarao vrata vikendice i radio isto što i ja. Stvarno, sve je bilo onako kako je u filmovima opisano. Atmosfera, razgovori, sve. Još jedna stvar koju ću dugo pamtiti.

„Da, stvarno jeste bilo", potvrdi skidajući dugi crni kaput koji je nosio, gledajući me blagim i umornim plavim očima.

„Da, i jako iscrpljujuće. Sada gospodine pravo u krevet, nemoj da sam te slučajno videla da si seo na kauč u dnevnoj i gledao TV." Približim mu se 'kačeći' ruke na njegov vrat ostavljajući mali poljubac na njegovom obrazu.

„Kao da mi čitaš misli, baš sam hteo to uraditi", odgovori mi polažući ruke na moj struk kriveći usne u onaj njegov zavodnički i neodoljiv smeh. Kako neko može biti kako privlačan, to je ilegalno!

Podicnem jednu obrvu pokušavajući da izgledam strašno ili bar strogo mameći mu još jedan osmeh.

„Uredu, pobedila si, predajem se", kaže kroz blagi kikot na šta je zadovoljno nasmešim i povičem jedno 'jeij' te u sledećem trenutku osetim njegove usne na mojim.

„Laku noć lepotice", kaže odvajajući usne od mojih te moje ruke spadnu sa njegovog vrata ali njegove ostanu 'odmarati' na mom struku.

„Laku noć", kažem i nemogavši da odolim spustim još jedan kratak poljubac na njegove usne, odmah zatim ulazeći u svoju sobu. Pre nogo što zatvorim vrata pogledam ga još jednom se blago smešeći.

Naslonim se na zid pored smejući se kao budala sve vreme.
Osećam se kao da mogu da, ne znam ni ja, uradim bilo šta. Kao da za mene više ne postoje nikakve granice, bukvalno kao da sam na sedmom nebu među oblacima.

Odvojim se od zida te izvadim dugu, široku majicu iz ormara u kojoj imam naviku da nekada spavam, ali ne uvek, i presvučem se u nju.

Odložim odeću koju sam skinula i uredno je spakujem. Ostanem tako zamišljena stajati na sredini sobe sve dok ne ugledam olovku na noćnom ormariću setivši se nećega što nisam radila dosta dugo.

Bacim se na krevet te lepo namestim jastuk naslanjajući se na njega. Uzmem olovku te zavučem ruku pod dušek vadeći beli dnevnik. Upalim noćnu lampu na ormariću pored i otvorim prvu praznu stranicu, zauzevši odgovarajući položaj, počnem je ispunajvati.

Dragi dnevniče

Znam da ti nisam dugo pisala i ja sama ne znam zašto. Verovatno zbog svih obaveza oko Danielovog rođendana koji se završio katastrofom ali neću sada o tome pisati.
Jutro posle bala je bilo predivno, doneo mi je doručak u krevet, smejali smo se, ljubili i bilo je božanstveno.
Naravno, draga Džesika je morala dobiti njenu ludu ideju i sve nas naterala da se spakujemo i odemo na odmor koji ćemo povezati sa zimovanjem. Tipično za nju.
Mislila sam da nije ništa posebno ali kada smo stigli i kada sam videla svojim očima moram da priznam da sam pogrešila.
Sve je bilo i više nego predivno i da sve bude još bolje, delim vikendicu sa Danielom i celo poslepodne smo proveli zajedno.
Takođe sam saznala da mu je Lisa bivša što u potpunosti sve objašnjava ali smo sve to rešili.
Sada sam u svojoj sobi, sa glupim kezom na licu i pišem ti. Ne znam kako da opišem šta trenutno osećam.
Mislim da sam po prvi put u životu iskreno srećna i zahvalna sam na tome.

A ono što nije znala je to da je grešila u svakoj misli i osećaju koji je imala.

_________________________

Opet kasnim, znam.
Užasna sam ali ne mogu ranije.

Želim samo da se od sveg srca zahvalim na #3 in fanfiction i na 10K pregleda! Sve mi to jako znači.

HVALA VAM! ♥♥♥♥♥