Harry's POV

„Nail možeš li sa tog malog monitora tu kameru prebaciti na ovaj najveći?" Upitam Naila na šta samo klimne glavom i počne kucati nešto po nekim dugmićima. Nekoliko minuta kasnije na velikom monitoru se pojavi mnogo jasnija slika.

Svi smo bili jako nervozni zbog te proslave na koju sam trebao da idem. Leteli su na sve strane i pripremali sve kako nista ne bi zafalilo kada budem krenuo sa Gemom i Nikol, a vreme je polako prolazilo.

„Luise nađi adresu", pogledam u Luisa koji je već sedeo na svom mestu i takođe počeo tapkati po dugmićima. Nekoliko sekundi kasnije na jednom monitoru se pojavi ono što sam tražio te brzo zapišem na papirić.

Celog dana, od kako smo ovde, svima šefujem i naređujem. Ne znam zašto, ali mislim da se baš zbog toga što sam bio preblag deslilo ono što se desilo pre nešto više od mesec dana. Sada ne želim da napravim istu grešku.

Odmahnem glavom pokušavajući tako da oteram crne misli i razne slike iz glave i počnem nervozno cupkati u mestu.

Čekam Sof koja još trażi špiunsku slušalicu-mikrofon za koju ostali insistiraju da nosim kako bi ostali u kontaktu i kako bi mi celo veče visili za vratom. Nepodnošljivi su!

„Našla sam", poviče dolazeći do mene. Pružim ruku da bi mi je dala ali me samo mrko pogleda. „Smotan si ti za to, samo ćeš je pokvariti, okreni desnu stranu glave ka meni", kaže te mi i dalje me mrko gledajući na šta samo prevrnem očima i uradim ono što je rekla.

„Kako funkcioniše ta stvarčica?" Upitam je pažljivo pipkajuć tu sitnu, metalnu stvarčicu na mom uhu kad se zadovoljno nasmeši jer je uspela da je namesti.

„Samo sticneš to dugmence po sredini i tako je ukljućiš posle ne nemaš potreba išta da radiš sa njom", odgovori mi sa osmehom uz prevrtanje očima te klimnem glavom.

Malo bolje namestim kosu kako bih njome prekrio tu malu stvarčicu. Nastavim sa cupkanjem kad shvatim da Gema još nije stigla sa onim prokletim odelom o maskom bez kojih nikuda ne mogu da idem.

Gde je ta dosada? Kada želi da dosađuje tu je među prvima a kada meni nešto treba i kada treba požuriti nema je. Kao da je u zamlju propala.

„Gema! Gema!" Od jednom počnem vikati na šta ostali ustuknu ali kad shvate zašto vičem vrate se svojim prethodnim poslovima, dok ja ne dobijem nikakav odgovor.

Baš kad krenem ponovo da vičem nekoliko kesa od nekud polete na mene što me spreči u toj nameri. Zaustavim ih moćima pre nego što udare u mene i začujem razočaran uzdah.

Odmah zatim nekoliko metara ispred sebe ugledam moju dragu sestru. Stajala je sa prekrštenim rukama u dugoj ružičastoj haljini sa podignutom kosom koja je padala u loknama i maskom na locu koja je bila iste boje kao i haljina.

Znači zbog toga se toliko zadržala. Gospođica davež je morala prvo da se nalicka pa da se udostoji da mi donese prokleto odelo.

„Izgledaš prelepo", kažem sa smeškom na šta se ona slatko nasmeje. Eh kada bi bila ovako slatka i stidljiva uvek a ne samo kada su i ostali tu.

„Idem da se spremim a kasnije ću ti zvocati zbig kašnjenja", kažem na šta joj osmeh sa lica spadne i ponovo postane ona stara Gema koja me gnjgavi svakog dana.

Pokupim kese koje je bacila na mene sa poda i krenem ka vratima. Zastanem pre nego što izađem i okrenem se prema njima. „Džastine pozovi Nikol. Stižem za desetak minuta", prvo se obratim Džasu a onda svima i kao odgovor dobijem samo klimanje glavom.

Požurim ka svojoj sobi te čim uđem počnem pretraživati unutrašnjost kesa kojima me je Gema htela na kratko onesvestiti. Taj mali davež.

Izvadim crno odelo i belu košulju iz jedne, crne kožne cipele iz druge i crnu široku masku i crnu kravatu iz treće kese te se prijatno iznenadim onime što ugledam. Od nje sam više očekivao nekakvo pederkasto odelo koje bih morao da nosim jer nemam ništa svečano i izgledao kao kreten.

Složim uredno sve na krevet i požurim ka kupatilu. Kad završim sa svime brzo navučem košulju i odelo te obujem cipele.

Vratim se do kupatila te na brzinu namestim kosu, trudeći se da prekrijem onu slušalicu-mikrofin i stavim masku. Ipak ne ličim kao klovan sa njom kao što sam mislio da hoću. Naprsnem malo parfema te se vratim do kreveta i na brzinu namestim kravatu.

Zatim brzim koracima izađem iz sobe i uputim se ka podrumu gde me trebaju čekati Gema i Nikol. Čim sam ušao ugledao sam ih sve kako skupljeni sede ispred velikog monitora i Gemu i Nikol kako me čekaju i vode nekakav razgovor ali prestanu čim me ugledaju.

Nasmešim se prijateljski Nikol koja mi uzvrati nervoznim smeškom. Bila je u sličnoj haljini kao i Gema samo što je bila krem boje, sa puštenom kosom i krem maskom na licu.

„Idemo", kažem te obe klimnu glavama i krenu stepenicama ka teretani dok ja sačekam nekoliko trenutaka na vratima. „Nemojte raditi ništa a pogotovo me nemojte pratiti", progovorim kosle nekoliko trenutaka puke tišine.

Razmene nekoliko pogleda te na posletku klimnu glavama gledajući me nekim nejasnim pogledom što me na trenutak zbuni.

„Pazi se", Nail progovori pre nego što izađem što me potpuno zbuni ali ipak klimnem glavom. Pogledam ih još jednom te zatvorim vrata i popnem se do teretane. Ugledam Gemu i Nikol kako me čekaju ispred garaže i nervozno cupkaju očigledno iznervirane zbog mog kašnjenja.

„Hvala Bogu, bilo je i vreme." Gema promrmlja trudeći se da je ne čujem u čemu očigledno nije uspela. Nasmejem se te dođem do njih.

„Jaoj, pogledaj tu kravatu, dođi ovamo.", progunđa pokazujući mi rukom da joj priđem. „Sve moram ja raditi", ponovo progunđa i time izazove kikot sa Nikoline i moje strane. Stvarno ne znam kako ću tako dugo izdržati sa njom večeras.

Kad završi sa svojim čeprkanjem po mojoj kravati zadovoljno se nasmeši očigledno zadovoljna i time me natera da prevrnem očima, opet.

Otključam svoju garažu te odmah zatim i auto. Uđem i upalim auto izlazeći iz garaže. Hteo sam im otvoriti vrata ali me je Gema zaustavila i prokomentarisala da se ne moram praviti džentlmen kada to nisam i dobila još jedno prevrtanje očima od mene.

Kada sam izašao na ulicu, unesem adresu na kom će se održavati žurka sa papirića u GPS i počnem voziti u pravcu u kom mi je uređaj pokazivao.

Sve vreme su se gurkale na zadnjem sedištu i kikotale dok sam ja samo prevrtao očima na Gemine neuspele pokušaje imitiranja mene.

Pročistim grlo kad su se previše unele u komentarisanje nekog anđela iz neke poznate porodice. Reaguju na moj gest prestajući sa razgovorom a zatim me upitno gledajući na šta samo beznadežno odmahnem glavom.

„Da li ste prikrile svoje aure?" Rešim da ih upitam samo to i posle ućutim jer su trenutno bile u svom svetu koji ni jedan muškarac ne bi razumeo.

„Jesmo, ti svoju?" Nikol me ljupko upita smešeći se isto tako podsećajući me time na Nat.

Samo klimnem glavom i nastavim pažljivo voziti. Nekoliko puta mi je pogled lutao na suvozačko sedište na kom se uvek, ali baš uvek vozila samo Nat. Nedostajalo mi je njeno prisustvo, jako!

Takođe sam dosta proučavao i London koji nisam video dobrih mesec dana.

Nije se mnogo toga promenilo, sve je uglavnom izgledalo isto. Možda sam ugledao nekoliko novih radnji i dekoracija zbog Noći veštica koja se bližila ali osim toga sve ostalo je bilo isto.

Ulice grada su mi bile u vidiku još nekih desetak minuta a potom ih je zamenlo predgrađe u kom su kuće i imanja bile dosta udaljene.

Skrenem na put na koji mi je spravica pokazivala te ugledam dosta parkiranih vozila na velikom parkingu koji se nalazio preko puta velike gvozdene kapije. Skrenem na parking i parkiram se kada nađem slobodno mesto kojih nije bilo puno.

Okej, jedna trećina posla odrađena. Bez problema smo stigli, sada trebamo, isto tako bez problema, da prođemo tu kapiju i uđemo u salu.

Duboko udahnem te zatvorim oči i zamislim lik nekakvog smeđokosog momka. Tiho izgovorim reč koju mi je Gema sinoć rekla. Otvorim oči i pogledam se u ogledalo. Ostanem razočaran kad ugledam svoj lik i isto tako razočarano uzdahnem kad shvatim da nisam uspeo.

„Prokletstvo, nisam uspeo", progunđam te začujem Gemino kikotanje. „Uspeo si ali ti ne možeš da vidiš, mi možemo", Nikol odgovori na moje gunđanje i nasmeši se jer je moja sestra bila zauzeta rugajući se mom neiskustvu.

Klimnem glavom te izađem i otvorim im vrata na čemu se Nikol zahvali a Gema prevrne očima i ponovi mi da se ne moram praviti da sam džentlmen. Ignorišem je i stanem između njih savijajući ruke u laktovima na šta me uhvate pod ruku svaka sa jedne strane.

„Pa idemo onda, drage moje deme", kažem sa osmehom i krenemo ka kapiji.

Baš kad pomislim da će sve lagano ići ispred kapije i crvenog tepiha koji se pružao skroz do ulaska u salu ugledam dva visoka i nabildovana tipa.

Smirim se kada se setim da ih mogu opčiniti te opuštenim hodom došetam do jednog od njih.

„Dobro veče", kažem sa osmehom jednom od njih na šta mi uzvrati mrkim pogledom. Izgleda da nam neko nije baš raspoložen, odlično!

„Ime", progovori dubokim glasom držeći u rukama papir i olovku. Pročistim grlo skrećući mu pažnju na šta me on pogleda u oči. Pogodak!

„Na spisku smo, pustićeš nas i nećeš praviti nikakve probleme oko toga", kažem svaku reč izgovorivši polako na šta se on pomeri klimajući glavom i pusti nas da prođemo.

Osetim veliko olakšanje kad porđemo kroz kapiju neopaženi. Druga trećina posla obavljena, ostaje još samo da vidimo ko je sve ovde i šta će se dešavati. Naravno da im nismo izgledali sumljivo, sa sakrivenim aurama nas mogu osetiti samo kao vešca i veštice, kojih je ovde bilo jako dosta, i nikako drugačije. Naivčine!

Kada smo se odaljili od kapije mogli smo da primetimo koliko je sve izgledalo 'fensi' i uredno. Čak je i crveni tepih bio tu, kakva budalaština.

Već se vidi da su oni koji slave naduvani i pravi bogataši, ili su samo vampiri koji su opčinjavanjem opljačkali pola Londona. Ipak sam ubeđen da je ovo drugo. Baš me zanima ko slavi 'rođendan'.

Kako smo se približavali sali ovo mesto mi se sve više i više nije dopadalo. Zračilo je nekakvom zlobom. Verovatno je to zbog toga zato što sam anđeo u gomili vampira i veštica ali bez obzira na to osećao sam još nešto. Nešto još gore.

Odjednom usporim korak i stanem. Nikol i Gema me upitno i zbunjeno pogledaju iako i njima nije prijalo ovo mesto isto koliko i meni. Samo odmahnem glavom pokazujući im ka stazi koja je vodila do jezera i klupama te krenu zamnom.

Celo mesto me je na neki način gušilo i uterivalo mi strah u kosti. Iako nisam imao razloga da se plašim, za njih sam imao drugu ločnost, auru a uz to sam imao i masku na licu. Nisam imao razloga ali sam se ipak plašio i imao nekakav čudan osećaj. Kao da se nešto veliko sprema.

Kada smo bili na sigurnom, izvan svih radoznalih pogleda i ušiju obe su iskoristile priliku i počele sa pitanjima.

„Hari šta ti se od jednom dogodilo?" Obe izgovore uglas i pogledaju me zbunjenim pogledom sedajući na klupicu takođe u isto vreme.

„Ne znam. Od jednom me je obuzeo nekakav osećaj i sve što mi je bilo na umu je da se sklonim od te sale. Previše je zračila zlom." Okrenem se ka jezeru skrećući pogled na odraz meseca koji se preslikavao u vodi. Današnji dan je previše čudan i ovaj osećaj to samo dopunjuje.

Možda je ipak loše što smo došli ovde. Iako je Nat bila ta koja je imala naviku da predoseća nešto nisam ni ja zaostajao za njom po tom pitanju.

„Ako želiš, možemo ovde sačekati dok ne počnu glavna dešavanja unutra", Gema predloži te skrenem pogled na nju i klimnem glavom slažući se sa njenim rečima.

Ponovo vratim pogled na pun mesec dok su one tiho pričale o nečemu. Šuma pored mi se činila jako poznatom i siguran sam da smo u njoj sprovodili 'lov na vukodlake'. I zbog njene veličine a i zbog smrada koji mi se sve više i više pekao i uvlačio u nozdrve. Bože o čemu ja razmišljam, ovo mesto je već počelo da utiče na mene. Negativno.

*

Proveli smo dosta vremena tako. Nekoliko puta smo zamenili položaje. Mislim da sada proklinju sebe jer su pristale da krenu samnom večeras ali šta da radim? Nisam ja kriv.

Odjednom glasovi koji su se rojili u sali utihnu i neko započne govor. Pogledam u njih te klimnu glavama i brzim koracima, barem onoliko brzim koliko su njihove štikle dozvoljavale, krenemo ka sali.

Ovog puta sam ignorisao onaj osećaj i bez razmišljanja, željan informacija, ušao u dvoranu uz Geminu i Nikolinu pratnju.

Kad krocimo u dvoranu pridobijemo nekoliko pogleda koji se sklone čim se velik aplauz zaori prostorijom. Svi nastave sa svojim prethodnim radnjama. Dođavola, kako nismo stigli na vreme, mozda je bilo nešto bitno!

Iznerviran došetam do konobara I uznem jednu čašu šampanjca kojiom me je poslužio.

Gema i Nikol malim koracima dođu do mene i upitno, sa lažnim osmehom, me pogledaju time pokusavajuci da skrenu pažnju posmatrača koju sam dobio zbog svojih prethodnih radnji.

Samo odmahnem glavom tako im dajući do znanja da nije ništa bitno. Ne, nije ništa bitno, samo smo propustili možda najbolju šansu da nešto saznamo večeras. Prokletstvo još jednom!

Neko vreme smo tako stajali tu i posmatrali goste. Bilo je tu svakakvih bića. Od vampira i veštica do demona i vukodlaka, dakle jako velik izbor. Da ne pominjem kokiko je cela prostorija bazdela od pomešanog smrada svih njih.

Gema je smrad pokušavala da ignoriše tako što se vrtela oko švedskog stola dok smo se Nikol i ja ponašali normalnije i pokušavali da suzdržimo povraćanje. Dakle jako je bolno i samo stajanje i posmatranje.

„Molim za malo pažnje!" Trgnem se kada začujem malo piskutav glas neke devojke i nekakvu zvonjavu. Uz Nikolinu pratnju se probijem do mesta odakle je dopirao glas nadajući se nečemu korisnom večeras.

Ugledamo plavušu u dugoj plavoj haljini sa maskom iste boje kako u ruci drži čašu i kašičicu koje je očigledno koristila za skretanje pažnje koju je dobila.

Bio sam prilično ubeđen da je vidim prvi out u životu ali njen glas mi se od nekud činio poznat. Uz glas i njena aura mi se činila poznatom od nekud ali se njsam mogao setiti odakle.

„Po tradiciji, kao što već neki od vas dobro znaju, vreme je za tradicionalni ples! Molim svu gospodu da povedu svoju pratnju i zajedno nam se pridruže na plesnom podijumu." Nasmeši se te do nje dođe jedan plavokosi momak i povede je ka plesnom podijumu.

Vid mi zakloni Gema koja je nosila pun tanjir sa sobom i pokušavala za sažvaće ono što je stavila u usta.

„Šta se dogodilo? Šta sam propustila?" Jedva me upita, mrmljajući punim ustima te prevrnem očima, po ko zna koji put večeras, zbog njenog detinjastog ponašanja.

„Za nekoliko minuta će započeti tradicionalni ples koji ne smem propustiti", kažem pokazujući ka parovima koji su se kretali ka plesnom podijumu na šta klimne glavom i uzme još jedan zalogaj nečega.

„Ali pošto si ti ruke pune", kažem pokazujući na njene ruke „Nikol, može jedna usluga", upitam Nikol pružajući ruku koju prihvati uz klimanje glavom. Gema slegne ramenima i promrmlja kako joj uopšte nije žao i da ne zna da pleše.

(Ne mogu objašnjavati celi ples, ako nekog zanima kako izgleda može ukucati na You Tube-u 'TVD 3x14 dance scene' i sve će mu biti jasno.)

Stanemo u red i muzika počne. Krenemo sa plesom dok je meni pogled sve vreme lutao ka parovim koji su plesali, isto kao i Nikol. Da nas je neko posmatrao sigurno bi shvatio da sigurno ne plešemo jer smo ludi za plesom.

Izmešamo se između parova prateći muziku i pažljivo gledajući oko sebe. Neko vreme smo tako plesali sve dok nije došlo vreme da se zamene partneri.

„Budi pažljiva", šapnem joj na šta klimne glavom. „Budi i ti", odgovori mi te joj odgovorim njenim odgovorom - klimanjem glavom. Zavrtim je pustivši joj ruku te sačekam devojku sa kojom bih trebao nastaviti ples.

U susret mi naiđe devojka u uskoj crnoj haljini do kolena koju sam prvu primetio ali kada mi je u potpunosti prišla, sve u meni se odseklo.

Prestao sam da dišem.

Uprkos pravoj kosi koja je bila blago podignuta i crnoj čipkastoj maski na njenom licu znao sam da je to ona.

Srce mi je bilo u grlu dok mi je pogled bio zaključan za njene smeđe oči koje nisam video tako dugo.

U jednom trenutku moje telo koje je bilo kao kao ljuska ispunilo je milion osećaja koje je probudila samo jednim dodirom ruke koja je bila u mojoj i tim toplim, čokoladnim pogledom koji mi je poklanjala.

Mogao sam da se zakunem da sam drhtao celim telom i imao sam osećaj da ću se svakog trenutka probuditi iz najlepšeg sna koji sam sanjao u poslednjih mesec dana, ali se to nije dogodilo.

I dalje sam bio tu. I dalje sam je držao uz sebe, plesao sa njom i gledao je. Bio sam prilično siguran da sam ostatak života mogao provesti ovako plešući sa njom jer nisam imao snage, a ni hrabrosti da bilo šta drugo uradim ili kažem.

Samo sam je gledao.

Sreća. To je bilo sve što sam osećao. Vidim je, ispred mene je, to mi je bilo dovoljno da živim.

Uzvraćala mi je pogled ali taj pogled nije ni malkice ličio na one koje mi je pre poklanjala. Više je bio: „Zašto dođavola bulji u mene?" pogled ali mi nije bilo bitno dok god mi ga je uzvraćala.

„Ko si ti kovrdžavi dečko? Zašto me gledaš tako?" Njen glas je bio sve što sam čuo. Odzvanjao mi je u glavi i unosio mir i sreću. Bože, kako mi je samo nedostajala.

Dobio sam nagon da je poljubim onako kako ni jednu devojku nisam ali kada sam shvatio šta me je upitala u meni se sve od jednom sledilo.

Sve je nestalo.

Sreća.

Mir.

Sve.

'Ko si ti, kovrdžavi dečko?' Njene reči su mi odzvanjale u glavi dobrih nekoliko puta.

Ne seća me se.

Nema pojma ko sam. Devojka koju volim svim srcem, devojka koja mi je priznala da me voli me se ne seća. Sada sam samo stranac i ništa više.

„Zovem se Hari", jedva skupim hrabrosti da joj odgovorm oblizavši suve usne dok se u meni sve lomilo. Ponovo.

Nasmeši se onako kako samo ona ume. „Drago mi je Hari, ja sam Natali", kaže uz isti smešak koji je titrao njenim punim ružičastim usnama.

Odvoji se od mene nekoliko koraka iz naklon kao i svi ostali.

„Bilo mi je drago Hari." Nasmeši mi se i za samo nekoliko sekundi, pre nego uspem da uradim bilo šta, nestane baš onako kako se i pojavila.

Ostanem na istom mestu gledajući u pravcu u kom je nestala dok se oko mene za tili čas popunio celi plesni podijum i svi ostali se vratili svojim razgovorima.

Dobrih nekoliko minuta sam ubeđivao sebe da sam samo halucinirao ali njen pogled, smeh i moje ime izgovoreno njenim glasom je zvučalo tako stvarno. Previše stvarno za halucinaciju.

U susret mi naiđu devojke na koje sam potpuno zaboravio. Spustim pogled kad ugledam njihove zabrinute i zbunjene.

„Hari šta ti je? Šta nije uredu?" Gema stavi ruku na moje rame i blago me prodrma tako pokušavajući da mi privuče pažnju.

„Video sam je." To je bilo sve što sam rekao.

__________________________

Stvarno mi je žao. Ne znam šta da kažem jer šta god rekla ne može da opravda ovoliko kašnjenje.

Samo želim da se zahvalim svima koji su pružili mojoj priči šansu i pročitali je.

HVALA VAM!
Hvala za #6 in Fanfiction i hvala za neverovatnih 8K pregleda.

Obožavam vas! ♥♥♥