Natalie's POV

Već se neko vreme prevrćem i protežem po krevetu. Ne ustaje mi se a ipak moram ustati jer će mi vreme za odmor isteći za oko pola sata a moram uraditi dosta toga.

Kao na primer, prva stavka na listi je doručak jer stomak zvija kao lud. Ipak je ostao samo na onoj slanini i jajima od sinoć a sada je dva sata posle podne.

Nekako se nateram da ustanem usput se protežući po ko zna koji put od kad sam budna. Kako i da ne budem umorna i željna dremanja? Džesika je jednostavno nemoguća.

Navučem kućne papuče te se nekako vučući nogama po podu odgegam do kupatila. Umijem se nekoliko puta hladnom vodom tako pokušavajući da se još više razbudim što mi je donekle uspelo.

Došetam do ormara usput trljajući četkicom zube. Izvučem obične crne helanke i nekakav duks te ih bacim na neuredan krevet. Vratim se do kupatila te isperem zube pročešljavši kosu koja je se za divno čudo odmrsila brže nego obično.

Opet se vratim do sobe i obučem odeću koju sam spremila. Namestim neuredan krevet i kad se uverim da je sve na mestu izađem iz sobe. Siđem do kuhinje te na brzinu napravim sendvič koji još brže pojedem.

Kad namirim svoj želudac, izađem iz kihinje kad počistim. Počnem se penjati stepeništem ali zastanem kad začujem nekakvu buku u dvorištu. Jak zvuk motora automobila i otvaranje i zatavranje vrata.

Brzo se popnem do sobe te odmah čim uđem promuljim glavu iza zavesa.

Ugledam nekoliko automobila i pet kombia parkiranih u dvorištu. Šta je sada pa ovo? Iz automobila počnu izlaliti neke devojke dok su neki muškarci otvarali kombie i vadili nekakve kofere iz njih.

Šta je bre ovo? Niko mi nije rekao da će se neko doseliti, ko su onda ovi? Ostanem još malo tako pa mi pažnju privuče Džesin glas koji je dopirao od ulaznih vrata.

„Odlično je što ste stigli ranije, devojke su u sobama sa leve strane i jedna je skroz na kraju stepenica." Kad izoštrim sluh i shvatim o čemu govori, sve mi postane jasno.

Pa ovo su radnici one kuće za ulepšavanje, a danas je bal pod maskama. Stvarno sam nenormalna i izgubljena u poslednje vreme. Kako sam mogla da zaboravim da je danas bal i Danijelov rođendan?

Uzbuđenje odmah poraste i počnem nervozno lomiti prste. Počnem pratiti korake, glasove i otvaranje i zatvaranje vrata koji su odzvanjali kućom.

Začujem kucanje na vratima te se trgnem. Iako se nikada pre nisam osećala ovako sada sam i više nego uzbuđena. Pa hej, idem na prvi bal pod maskama u životu, kako da ne budem uzbuđena.

„Napred", kažem pročistivši grlo i nameštajući onaj duks na sebi. Vrata se otvore i u sobu proviri niska plavuša sa naočarama i visokom punđom koja je isticala njene malo klempave uši.

„Hej", kaže mašući slobodnom rukom dok je u drugoj nosila jedan od onih kofera iz kombia. Uzvratim pozdrav te ugledam dva čiveka koji su nosili po dva kofera. Spuste ih uz zid sobe i izađu bez reči, onako kako su i ušli.

„Ja sam Natali", kažem pružajući ruku koju nespretno prihvati i nervozno se nasmeši. „Ja sam Mišel i trebale bi što pre početi jer ima dosta stvri koje trebam uraditi a da ti ipak stigneš na vreme za bal", kaže sve u jednom dahu i iznenadi me brzina njenog govora.

„Uredu onda, ti si glavna. Šta trebam raditi?" Nasmešim se te počne osmatrati sobu. Valjda nije mnogo neuredna.

„Ti se skini dok ja pripremim pribor za depilaciju", odgovori mi već otvarajući jedan kofer. Počne vaditi nekakve silne bočice iz njega dok sam ja samo stajala i gledala u nju. Da se skinem? Kako misli, cela? Pred njom? Nema šanse!

„Ne trebaš se skidati cela, ostani u donjem rublju", kaže sa osmehom kad skrene pogled na mene. Uh, u donjem rublju, pa bolje išta nego ništa. Još samo treba da me vidi golu i sve će biti super.

Zaključam vrata sobe te se vratim do krveta i skinem duks i helanke. Dođe do mene sa nekoliko raznih bočica te mi kaže da sednem na krevet.

„Ne brini, neće mnogo boleti", kaže te sedne do mene i počne stavljati vosak na moju levu nogu. Klimnem glavom i počnem pratiti pogledom njene vešte pokrete ruku.

Za samo nekoliko minuta vosak je očvrsnuo i pre nego što sam išta rekla, sanžno je trgnula. Imala sam osećaj da mi je skinula kožu sa noge i suze samo što nisu pošle. Suzdržim krik i suze te samo pročistim grlo i stegnem zube gledajući je kako mi stavlja visak na drugu nogu. Biće ovo najdužih petnaest minuta u mom životu.

Kada je završila sa depilacijom, na moju veliku radost, koža na rukama i nogama mi je bila glatka ali i crvena kao paprika. Mislim da je natrpala nekoliko slojeva nekih krema svuda i nadam se da će mi pomoći jer se osećam kao đavo.

Dok sam ja sedela na krevetu i tiho bolovala ona je već rasklopila krevet za masažu koji je neka devojka donela pre nekoliko minuta.

„Ti se spremi dok ja pronađem sve što mi treba." Okrene glavu ka meni te promrmljam 'okej' i ustanem. Iz ormara izvadim jedan peškir te se njime obmotam i skinem donje rublje.

Popnem se nekako na ono čudo i zauzmem odgovarajuću pozu. Došeta do mene te mi stavi neku hladnu tečnost na leđa i počne je razmazivati a potom masirati.

Osećaj je za razliku od prethodnog bio predivan. Osećala sam se kao da sam na sedmom nebu. Mogla sam tako da provedem celi dan.

Kada je prestala osećala sam se kao nova. Crvenilo na rukama i nogama od depilacije se polako povlačilo i samo se nadam da ne sledi još neko bolno iskustvo.

Kada sam se pristojno obukla i sela na stolicu ona se opet vratila do kofera i butala po njemu. Nekoliko trenutaka kasnijse je došetala do mene sa novim bočicama u rukama.

„Šta sada?" Upitam te mi da tri bočice. „Idi i operi kosu sa svakim šamponom po jednom", odgovori mi pokazujući rukom ka kupatilu. Klimnem glavom i uznem još jedan peškir idući ka kupatilu.

Pustim kosu iz repa te podesim vodu. Uradim onako kako je rekla i uvijem kosu u peškir izlazeći iz kupatila. „Odlično", kaže gledajući u peškir na mojoj glavi kad joj vratim bočice nazad.

„Sad legni na krevet i sačekaj dok ja nađem maske za lice", kaže mi pokazujući na krevet i kofer. Klimnem glavom i uradim ono što mi je rekla. Ipak ću se ja dosta namučiti dok dođemo do šminkanja i frizure.

*

Dosta vremena sam provela sa onim ljigavim i zelenim čudom na licu. Ništa više nije radila samnom to vreme. Ja sam ležala na krevetu i nisam se bunila dok je ona listala nekakve časopise koje je ponela sa sobom.

Kada je konačno skinula onu zelenu stvar sa mog lica osetila sam veliko olakšanje. Nije lako provesti toliko vremena ukočen, u jednom položaju.

Protegnem se te sednem na ivicu kreveta gledajući je kako seda ispred mene na pod. Pogledam je upitno i zbunjeno.

„Menikir i pedikir", kaže smešeći se te klimnem glavom glumeći razumevanje dok sam u sebi brojala sekinde ovog pakla.

Dok je radila svoj posao imala sam dosta napada smeha zbog njenih tuku koje su kao namerno golicale moja stopala. Smejala se i ona samnom te mi je bilo mnogo prijatnije u njenim društvu.

Iako je manje komunikativna ima jako zanimljiv smeh prošaran tihim groktanjem što me je još više teralo na smeh.

Kada je konačno završila i sa manikirom i pedikirom bila sam i više nego zadovoljna. Devojka je svoj posao radila jako brzo a i dobro.

„Hajde sada skini peškir da vidimo tu tvoju kosu", kaže sa smeškom koji uzvratim i uradim ono što je rekla. Kad izravnam kosu tek tad primetim koliko je porasla. Lokne su mi padale do dna kičme i mislim da mi je potrebno jedno dobro šišanje.

„Šta bi ti htela raditi sa njom", upita me gledajući u moju kosu nekako zamišljeno. „Želim da je skratiš i to dosta skratiš", odgovorim joj uzimajući jedan pramen u ruku.

„Koliko od prilike?" zamišljeno pogledam u svoj odraz u ogledalu. Ne želim da je skratim previše, možda oko petnaestak centimetara, da to će biti uredu.

„Dovde od prilike", odhovorim joj pokazujući rukom pet-šest centimetara ispod polovine kičme. Klimne glavom te opet ode do kofera.

Sednem na stolicu te sačekam da dođe do mene sa potrebnim stvarima. Pročešlja mi kosu te počne seckati makazicama. Nekih desetak minuta kasnije uključi fen i počne je sušiti.

Kada završi i sa sušenjem opet ode do kofera butajući po njemu. Vrati se sa pincetim i malim makazicama u rukama. „Zar i to?" Pogledam je molećivo na šta se nasmeje. „I to", odgovori mi.

Kada su mi i obrve bile sređene rešile smo da napravimo malu pauzu. Ustvari, jedva sam je naterala da stane jer je govorila kako nemamo vremena ali je ipak pristala.

Razgovarale smo o nekim nebitnim stvarima dok smo pijuckale sok koji sam prethodno donela. Mišel je jedna stvarno zanimljiva i jako dobra devojka. Ispostavilo se da uopšte nije ćutljiva kao što se na prvi pogled činilo. Ustvari je jako pričljiva i otkačena.

„Hajde sada, pokaži mi šta ćeš nositi večeras da bih znala kako da te našminkam", kaže ustajući sa kreveta. Nasmešim se te otvorim ormar i izvadim crnu haljinu, crne štikle i čipkastu masku.

„Bićeš predivna večeras i ja tačno znam kako da te našminkam i kakvu frizuru da ti napravim", usklikne sva srećna i uzbuđena šta mi izmami iskreni osmeh na lice.

„Dobro onda sam sva tvoja", kažem kroz smeh te sednem na stolicu. Donese jedan kofer do mene i otvori ga. Vilica mi padne do poda kad ugledam ono što se nalazi u njemu. Mislim da u životu nisam videla više šminke na jednom mestu.

Bilo je tu svakakvih pudera, maskari, svakakvih nijansi senki, veštačkih trepavica, ruževa, baš svega i svačega.

„Pa da počnem onda." Klimnem glavom smešeći se te zatvorim oči i pustim je da radi svoj posao. Sve vreme smo pričale i smejale se i stvarno sam se lepo osećala u njenom društvu. Nije kao Džesi da samo brblja i vodi monologe, Mišel je sasvim druga priča.

„Mislim da je to-to, ruž ti neću sada stavljati, staviću ga kad završimo sa frizurom." Okrene mi stolicu ka ogledalu i ostanem bez reči.

Iako nikada u životu nisam imala toliko šminke na sebi jako mi se svidelo. Ništa nije bilo preterano a ipak je bilo savršeno. „I?" Pogleda me sa podignutim obrvama i osmehom.

„Savršeno je, hvala ti", odgovorim joj i dalje gledajući u svoj odraz u ogledalu. „Nemoj mi zahvaljivati, to mi je posao", kaže kroz osmeh koji joj uzvratim.

„A sada frizura, nemoj se brinuti, znam tačno šta da radim", kaže smešeći se na šta samo klimnem glavom.

Harry's POV

Celo jutro smo proveli u podrumu, kao i obično. Današnji grad je London i kao i obično nije bilo nikakvih novosti. Grad je kao i svake subote izgledao malo prazno što je činilo sve ovo još dosadnijim.

Protegnem se u stolici te odpijem još kafe. Malo bolje se namestim u fotelji te nastavim proučavati deo grada za koji sam ja zadužen. Naravno, moram biti baksuz u svemu pa sam dobio Big Ben i park do njega što me je teralo da se prisećam svega u proteklih nekoliko meseci.

Kako sam mogao da budem tako glup da ne shvatim ništa? Zašto je nisam poljubio još onda kada sam je hteo naljutiti da bi shvatila kako da preuzme oblik tigra? Da sam je još tada poljubio možda ništa sada ne bi bilo ovako kako je.

Mogu samo nagađati i misliti šta bi bilo kad bi bilo jer jedino što sada mogu raditi je da sedim ovde i gubim vid dok ne pronađem barem nekakav trag.

„Hej našao sam nešto", Zejn poviče te se okrenem ka njemu. Bilo mi je potrebno nekoliko minuta da bih shvatio šta je rekao a kad sam shvatio potrčao sam ka njemu u nadi da ima barem nekakvih novosti.

Stanem do njega i počnem pogledom prelaziti po monitorima za koje je on bio zadužen. Srce mi je ubrzano lupalo dok su mi se ruke tresle od uzbuđenja.

Ono što se nalazilo na monitoru me u početku zbuni ali se razbudim kada ugledam nekoliko momaka uokvirenih crvenom svetlošću. Vampiri. Ovih nekoliko momaka su prvi koje smo videli za sve ovo vreme koje smo ovde i radimo ovo, a to sigurno znači nešto.

Pogledam malo bolje mesto koje su kamere snimale te shvatim da se radi o nekom slavlju, barem je tako izgledalo. Sve je bilo okićeno nekakvim lampicama dok su se kroz otvorena vrata građenine mogli videti ukrašeni stolovi i stolice.

„Prema podacima koje sam pronašao, večeras se održava nekakvo slavlje, ustvari, bolje rečeno bal pod maskama zbog nekakvog rođendana." Pažljivo saslušam Zejinove reči i dalje gledajući u onu grupicu momaka koji su još stajali ispred i razgovarali o nečemu.

Ostali se skupe oko nas gledajući u istu stvar kao i ja. „Možeš li da pojačaš da bi čuli o čemu razgovaraju", Liam upitno pogleda u Zejina na šta on klimne glavom i počne stiskati nekakve dugmiće.

Ubrzo zatim začujemo nekoliko glasova i počnemo pažljivo slušati.

„Da čoveče, biće ovo strava veče, čuo sam da su pozvana sva natprirodna bića iz Londona." Jedan niži udari po ramenu drugog koji se samo smejao.

„Da, biće strava. Moram da palim, gazdarica će me ubiti ako ne nadgledam, ali bukvalno ubiti", kaže treći te se okrene i zaputi ka dvorani dok su ova dvojica krenuli u nepoznatom pravcu.

Dođavola. Očigledno da smo kasno stigli jer su isčevrljali ono što su imali pre nego što je Zejn uključio zvuk.

„Okej, ovo je definitivno nešto novo, barem mali pomak", El se blago nasmeši te uhvati Luisa za ruku. Klimnem glavom i dalje razmišljajući o rečima koje sam čuo pre nekoliko trenutaka.

Pozvana su sva natprirodna bića iz Londona a prema veličini one sale i broju stolova i stolica biće ih puno. Taj događaj ne može proći samo tek tako. Moram otići tamo.

„Šta ćemo da radimo sada, sigurno nećemo samo nastaviti sa ovim što smo radili do sada posle ovoga što smo čuli?" Nail pogleda svakog značajnim pogledom na šta se svi zamisle.

„Gema." Pozovem moju dragu sestru ali ne dobijem odgovor. „Gema! Dolazi, trebaš mi, ovo je ozbiljno!" Proderem se te me ostali začuđeno i iznenađeno pogledaju.

„Ja ću ići", kažem da me ne bi gledali ovako ali se još više se zbune. „Ali Hari ne možeš sam da ideš, to mesto će za nekoliko sati biti krcato vampirima, vukodlacima i svakakvih bića. Preopasno je." Selena se odmah ubaci gledajući me ozbiljno i nekako tužno.

Krenem da joj odgovorim ali me prekine moja sestra koja je konačno rešila da dođe.

„Gde gori Hari? Zašto vičeš?" Nasmeje se zbunjeno me gledajući.

„Moraš da odeš do grada i da mi kupiš odelo i masku", kažem rešivši da se prvo pozabavim radoznalom Gemom. Izraz lica joj se iz nasmejanog pretvori u zbunjeni.

„Šta će ti to? Zašto ja da ti kupim?" Pogleda me kao da nisam normalan i počne mi pipati čelo misleći da imam temperaturu.

„Treba mi jer smo upravo saznali da se u gradu održava bal pod maskama na kom će biti sva natprirodna bića iz Londona. Ti moraš da mi kupiš jer je rizično da bilo ko od nas luta gradom zato što neko može da nas prepozna. Nema više pitanja, moraš da mi pomogneš." Odgovorim joj sve u jednom dahu značajno je gledajući.

„Samo ti ideš?" Opet me upita. Naravno, kada je Gema nekad nešto slušala. Samo klimnem glavom na šta ostali odmah reaguju.

„Nema šanse da ideš sam, ja idem sa tobom", Džastin iskorači gledajući me pravo u oči. „Ne, vi ostajete ovde, idem sam." Odlučno odmahnem glavom.

„Ostaćete ovde i pratiti situaciju preko kamera, ja ću ići tamo." Dodam još odlučnije. „Ne možeš ići sam, neko će te prepoznati!" I Peri se takođe uključi u raspravu.

„Žao mi je što ovo moram da kažem ali ja sam vođa. Koliko god vi želeli da mi promenite mišljenje, ne možete!" Kažem glasnije gledajući svakog po na osob. Posle mojih reči nastane tišina i svi skenu pogled znajući da sam upravu i da tu ne mogu ništa.

Gema stavi ruku na moje rame te ponosno klimne glavom. „Pokazaću ti jedan porodični trik koji će ti pomoći", kaže tiho na šta klimnem glavom.

„Džas", pozovem ga na šta se on trgne i podigne pogled. „Možeš li pozvati Nikol, mislim da je najbolje da ona i Gema krenu samnom jer ih niko ne zna", upitam ga na šta on samo klimne glavom i nekoliko puta pozove.

Za samo nekoliko sekundi pojavi se lepa brineta gledajući sa osmehom u Džastina.

„Nikol, trebaš da pođeš samnom i Gemom na jedan bal večeras, naravno ako možeš" Odmah pređem na stvar te joj onaj osmeh nestane sa lica. Samo klimne glavom smešeći se Gemi koja joj uzvrati osmeh.

„U koliko sati da dođem?" Zamislim se na trenutak te joj odgovorim: „oko osam sati večeras". Klimne glavom i odmah zatim nestane.

„Ovako, moram biti brza a i znam da ćeš shvatiti jer ti je ta sposobnost urođena." Skrenem pogled na Gemu te klimnem glavom pažljivo slušajući sve što mi govori.

„Sposobnost se zove iluzija. Svi članovi naše porodice je imaju. Možemo naterati bilo koga da vidi ono što mi želimo ili da nešto uopšte ne vidi. Dakle, sve što moraš da uradiš je da zamisliš ono što želiš da drugi vide i izgovoriš reč 'sanguinam'." Opet klimnem glavom na šta se ona nasmeši.

„I sada moram u šoping, poželi mi sreću", doda i nestane odmah zatim. Pogledam u ostale koji su i dalje ćutali te spustim pogled na trenutak. Nisam trebao ono onako da im kažem, znam da samo brinu.

„Gledajte, stvarno mi je žao zbog onog od pre nekoliko minuta. Znate da je ovako najbolje", kažem na šta svi potvrdno klimnu glavama.

„Ja.. ja samo ne želim da izgubim još nekog od vas, vi i Gema ste mi sve što imam", dodam i nešto me zagolica u oku. Neću valjda sad da zaplačem pred njima.

„A, govno jedno malo", Sel pusti nekoliko suza i odmah zatim me zagrli. Začujem tihi kikot te za nekoliko trenutaka i ostali urade isto.

Više od ovoga mi ne treba, još samo da nađem bilo kakav trag o njoj i sve ostalo će biti dobro. Barem se nadam.

__________________________

Hej ljudi, evo nastavka, konačno haha.

Nadam se da vam se sviđa i ne znam za vas ali ja jedva čekam sledeći nastavak.

Ostavite vote/com čisto da znam da ste tu i da čitate. :)

Volim vas! xoxo ♥♥