Natalie's POV

Nasuprot mojim živcima, vreme sa Džesikm je prolazilo jako sporo. Bilo je tek nekoliko sati posle podne dok se meni činilo da sam bukvalno provela godine sa njom.

Sve je moralo biti kako kažu 'pod koncem'. Morala sam je slušati kako popuje radnicima jer nisu stavili stolice pod 'pravim uglom' dok je skoro polovinu konobara i konobarica odpustila uz izgovor da nisu imali odgovarajuće držanje za njihov posao.

Jutro mi je prošlo uz nerviranje, cupkanje i trčkaranje za njom. Bila sam tu za biranje boja. Barem je oko toga uvažavala moje mišljenje i mislim da više nikada neću ići nikuda sa Džesikom.

Sednem na jedan stepenik da odmorim noge koje su od silnog cupkanja okolo bile i više nego umorne. Iskoristim pet minuta odmora da osmotrim celu prostoriju u kojoj sam se nalazila.

Bila sam u sali u kojoj će se odvijati glavne radnje, kao duvanje svećica i ulazak slavljenika. Cela je u crno-belom stilu. Veliki okrugli stolovi za dvanaest osoba su se nalazili svuda okolo dok je u sredini prostorije trebao biti plesni podijum.

Do stepeništa se nalazila mala bina za muzičare dok su se sa druge strane nalazila vrata ženskog i muškog toaleta i kuhinje.

Naravno stepenište je bilo ukrašeno onim sijalicama kao i svetiljke na celom imanju dok je crveni tepih čekao do vrata zavijen jer Džesi nije htela da se bilo kako umaže.

I naravno stvar koja me je najviše plašila ali ujedno bila i najlepša, kristalni luster na sredini prostorije. Sama pomisao da bi mogao da padne dok sam ja tačno ispod me je terala da pobegnem glavom bez obzira odavde ali naravno nisam toliko odlepila.

Od svega mi se najviše sviđalo imanje oko 'sale' kako je ja zovem. Od svega najviše sam želela da se šetam satima okolo ali znam da se od Džesi ništa ne može.

„Nat! Natali!" Začijem glas sa druge strane sale kako me doziva te mi odmah dođe da zaplačem na sav glas. Jedva nekako ustanem odugovlačeći što više mogu.

„Da Džes, šta ti treba", malo glasnije kažem te me pogleda onim njenim zelenim očima iz kojih su skoro pa izbijale same varnice. Znam da joj ovo mnogo znači, skoro mi svakog dana priča kako želi da bude organizagor za razna slavlja ali joj obaveze ne dozvoljavaju.

„Da li bi, molim te, mogla da izabereš dekoraciju za stolove jer sam ja crkla, molim te", stane ispred mene umiljato i podjednako umorno me gledajući. Malo mi je čudno jer me je pitala da odaberem nešto sama, bez njenog nadzora ali ako to znači da neću slušati njeno zvocanje onda pristajem.

„Naravno, a gde je osoba sa kojom trebam da se dogovorim?" Nasmešim se te pričvrstim rep.

„Mislim da je kod prilaza", odgovori mi te sedne na stepenik baš onako kako sam ja sedela pre nego što je došla. Samo klimnem glavom te bolje zakopčam kaput.

Izađem iz prostorije te ugledam devojku ispred jednog ogromnog stola sa raznim tanjirima, cvećem, stoljnjacima, navlakama za stolice i ostalim stvarima koje idu uz dekoraciju stolova.

Priđem joj pročistivši grlo čisto da bih joj skrenula pažnju sa stvari koje je glancala i uveravala da su lepo postavljene. Okrene se odmah nervozno se smešeći i nameštajući uniformu.

Bilo je i više nego očigledno da se prepala i da misli da će ako pogreši i na najmanjoj stvari dobiti otkaz. Sigurno su joj ostali radnici rekli za Džesi i njene standarde.

„Ja sam Natali", kažem te pruužim ruku koju nesigurno prihvati. Sva se tresla i misli su joj bile jako izbutane. „Tejlor", kaže te mi se nervozno nasmeši.

„Pa Tejlor, nemaš razlog za nervozu, ja nisam ona koja dosta traži, ja sam njena prijateljica i uopšte ne moraš da se brineš, neću ti dati odkaz." Nasmešim se te ugledam dosta opušteniju osobu. Kao što sam i mislila.

„Sada kada smo se rešili nervoze, molim te posavetuj me jer nikada nisam radila ništa slično", kažem posle nekoliko trenutaka i nasmejem se svojim rečima isto kao i Tejlor.

„Naravno, možeš li mi samo reći koje su boje koje preovladavaju u dekoraciju sale", kaže dosta opuštenije sa osmehom i meni se samim tim ocrta još veći jer sam uspela da popravim dan bar jednoj osobi, iako je stranac.

„Bela i crna", kažem ta klimne glavom i zamišljeno se okrene ka ogromnom stolu sa svakakvim dekoracijama. Nekoliko minuta je zamišljeno gledala u prazno te se odjednom okrenula sva srećna jer je očigledno pronašla ono što je tražila.

„Predlažem bele svilene stoljnjake i navlake za stolice istog kroja i materijala i crne trake za stolice", klimnem glavom dajući joj do znanja da se slažem sa njom i da nastavi dalje.

„Onda predlažem obične bele tanjire i kristalne čaše", kaže pokazujući na stvari na koje je mislila te opet potvrdno klimnem glavom. „Onda predlažem bele ruže sa jednom crnom u sredini kao cvetna dekoracija i jedan kristalni svećnjak na svakom stolu." Ponovim prethodni postupak samo sa smeškom. Ova devojka zna šta radi.

„Ove salvete i pribor", doda mi pribor za jelo uvijen u crnu salvetu sa belom vrpcom koja je držala sve zajedno. Zadovoljno se nasmešim time joj dajući poreban odgovor.

„Mislim da bi sve ostalo bilo suvišno. Hvala ti, sve što si rekla lepo zapiši, i broj mesta i stolova već imaš.", prekinem je u daljem nabrajanju te mi se nasmeši kad završim. „Pouzdam se u tebe Tejlor, nadam se da će sve biti kako treba", dodam stavivši ruku na njeno rame.

„Naravno, hvala vam na saradnji, sve će biti onako kako ste tražili nemojte brinuti, lično ću se potruditi da tako bude", odgovori mi sa osmehom koji uzvratim i počne pakovati stvari.

Vratim se do Džesi koja je šetkala po prostoriji i proveravala da li je sve na mestu. Zar nije mogla da sedi mirno ni petnaest minuta koliko sam bila odsutna? Stvarno je neverovatna.

„Pre nego što me pitaš, za sve sam se postarala i sve će biti savršeno", kažem pre nego počne sa njenim brzim pričanjem te odahne.

„Onda možemo da krenemo. Dogovorila sam sve sa svim radnicima." Ogroman osmeh mi se raširi licem te nesvesno kažem dome slatki dome.

„A ne, ne. Ne idemo odmah kući. Moramo pre toga svratiti do frizera, manikira, pedikira i šminkera da dogovorimo termine za sutra." Baš kad pomislim da je mučenje gotovo saznam da moram ići na još veće.

„Nisi valjda mislila da ću na to zaboraviti? Hajde sada, idemo." Pogura me ka autu te mi opet dođe da plačem. Zar ovaj dan ikako može biti gori?

Justin's POV

Jutro je prošlo jako zanimljivo. Nail nam je pričao o svom životu u Irskoj i sam povod za to je bio grad koji smo danas nadgledali.

Dablin, predivan grad kome nikada nisam zadavao velik značaj. Kao i svaki grad do sada, zračio je svojom lepotom. Ono što je bilo još zanimljivije su bile Nailove priče koje slušam skoro celi dan i uopšte mi nisu, a trebale su, mi dosaditi.

Svi su bili skoncentrisani na ono što su radili ali su takođe slušali. Mislim ko bi odoleo nečemu pričanom sa takvim naglaskom? Jedini koji se izdvajao i bio baš usresređen na ono što je radio je bio Hari.

Svakog dana ista priča. Pažljivo prati i pije kafu koja mu je očigledno pomagala u tome da ostane skoncentrisan jer ju je pio u ogromnoj količinu.

Videlo se i iz aviona da mu sve ovo mnogo značilo. Značilo je i meni, pa pobogu, sestra mi je ali po njemu se videlo da mu je ovo što radi smisao života.

Odlično znam da su njih dvoje od početka bili zagrejani jedno za drugo ali se ispostavilo da nisu bili samo zagrejani. Nikada ih nisam razumeo.

Verovano nikada ne bih mogao dobiti boljeg zeta ma koliko tražio. Nije u pitanju bilo samo to što je bio jako dobar dečko već sve ovo što radi zbog nje. Mnogi bi na njegovom mestu odavno odustali ali ne i on.

Samo se nadam da sve ovo neće proći a mi ne dobiti nikakve novosti.

Nedostaje mi, stvarno. Nedostaje mi cela njena pojava, njena optimiznost i pozitivnost. Uvek je ona bila ta koja je znala sve oraspoložiti i nasmejati.

Bila je tu kada mi je trebao savet ili razgovor. Bila je tu kada sam bio i tužan i srećan a ja nisam uz nju kada sam joj najpotrebniji.

Znam da one noći nije pristalana ono ne bih sada bio ovde. Te večeri me je spasila po poslednji put. Sada je red da ja nju spasem iako me se sigurno ne seća. Iako sam sada ja za nju samo stranac.

Blago protresem glavom pokušavajući da oteram negativne misli iz glave. Ne mogu misliti tako. Prvo je moramo pronaći a onda misliti o tim stvarima jer ako sada počnem neću moći da izađem na kraj sa krivicom.

Namestim se malo bolje u fotelji te nastaim slušati Nailovu priču. Sada nam priča o tome kako je kao tinejdžer prosuo špagete na devojku koja mu se jako sviđala i mislim da su svi primetili Elin ljut i ljubomoran pogled posle samog spomena te devojke.

Nasmejem se zbog Naila koji je bio toliko uživljen u ulogu da je čak ispuštao i ona zvukove, fiju i šljus.

Uozbiljim se kad shvatim da nam je neko jako blizu. Neko stran ali se njegova moć mogla osetiti jako dobro. Taj neko nije bio ništa slično veštici ili veštcu, to je bio neko daleko moćniji, neko poput nas.

I ostali osete isto dok je Hari već bio na nogama sa razvučenim krilima, spreman za napad. Ustanemo i stanemo do Harija uopšte ne obraćajući pažnju ni na šta drugo sem na vrata iza kojih je taj neko trebao ući.

Tišina je vladala celom prostorijom dok smo svi tiho i nepomično osluškivali. Sve što se čulo su bili koraci i taj neko je verovatno silazio stepenicama.

Kako nas je uopšte našao? Celo imanje je zaštićeno neprobijnim i nevidljivim štitom, kako je ušao?

Još nekoliko koraka i onda teško disanje tačno ispred velikih metalnih vrata podruma. Osećao sam otkucaje srca tačno u grlu dok su mi se usne sušile i dok sam mahinalno stezao oznojene šake u pesnice.

Svi smo bili potpuno spremni na svakakve situacije i znali smo da ne smemo skretati pažnju ni na delić sekunde jer nas to može koštati života kao što se jednom i dogodilo.

Kvaka se brzo spustila i u prostoriju, skoro brzinom svetlosti, neko uđe i svi odmah krenemo sa napadima koje je taj neko više vešto izbegavao nego uzvraćao.

Svi smo se razbežali na sve strane pokušavajući da opkolimo osobu koju smo jedva mogli videti u obrisima zbog njene brzine.

Hari izgovori nekoliko reči na nekom jeziku i ogromna santa leda se stvori tačno na sredini prostorije. Odahnem te čudno pogledam u Harija koji je svu svoju pažnju poklanjao ledu.

Pogledam u led koji se presijavao u svim bojama zbog monitora koji su reflektovali svetlost. Ugledam nešto crveno u njemu kako sve više bubri i raste te opet skrenem pogled na Harija.

„Brzo, svi u zaklon", Hari poviče te napravi sebi ledeni štid dok se čulo pucketanje leda. Brzo ispred sebe sklopim krila time praveći štit. Za samo nekoliko trenutaka ona santa leda se raspukne na sve strane.

Sačekam još nekoliko sekundi iza štita te pogledam ka mestu na kom je bio led pre nekoliko trenutaka.

Ugledam nisku devojku sa velikim belim krilima, skoro iste veličine kao harijevih, sa po nekim crvenim perom i ravnom smeđom kosom sa ponekim pramenom iste nijanse crvene kao i kod pera.

Odmah kad ugledam krila shvatim da nije neprijatelj.

Spustim svoja koja su bila raširena zbog štita koji sam napravio njima te obrišem nekoliko kapljica znoja koje su klizile mojim čelom.

Hari nije čekao ni sekund te je devojku nekako odgurnuo do zida ne koristeći ruke. Luis i El joj obaviju ledom celo telo ostavljajući joj samo glavu slobodnu ali za samo nekoliko trenutaka led je bio otopljen

„Stanite, nisam ovde da bih vam naudila!" Baš kada Nail i Zejn krenu u napad kaže podižući ruke uvis. Zanemare njene reči i opet krenu na nju dok ih je gledala uplašeno i izmoreno.

„Stanite! Zar vam ništa ne govore njena krila?" Istupim korak napred pokušavajući da ih sprečim da urade nešto na žao ovoj devojci koja je odavala na sve samo ne na opasnost.

Na moje reči stanu kao da su tek sada primetili velika krila na njenim leđima. Devojka mi se nasmeši i pogleda očima koje su se caklile.

„Ko si ti?" Hari joj priđe nekoliko koraka dok ga ona odmeri od glave do pete ne pokušavajući da to sakrije. Uozbilji se kad je upita i počne nervozno gledati po prostoriji.

„Zovem se Nikol.." Izgovori to kao da je trebala još nešto reći ali nije. Nekoliko trenutaka nastane tišina i kada Hari shvati da neće ništa više reći postavi joj još jedno pitanje.

„Ko te je poslao i zašto si ovde?" Ovog puta ga pogleda još nervoznije skrećući pogled na mene nekoliko puta te ga vrati na Harija koji je bio besan i jako nervozan, uopšte nije ličio na sebe.

„Ja.. Niko me nije poslao", kaže te spusti pogled. Devojka uopšte nije izgledala strašno, zašto ju je Hari onda onako gledao? Zašto se ustvari i pitam ovo, valjda sam do sada naučio da od svakog trebamo očekivati svašta a i ono najgore.

„Zašto si onda ovde?" Hari je upita malo smirenije. Očigledno jer je shvatio da ga se plaši i da je vikanje bespotrebno.

Opet spusti glavu gledajući u pod. Tišina je vladala celom prostorijom i sve što se čulo su bili zvuci sa Dablinovih ulica. Nekako mi je ova devojka previše poznata. Crte lica i oči su mi nekako poznate.

„Ovde sam da bih rekla Džastinu nešto što sam trebala reći još pre godinu dana, kao što sam rekla Natali", kaže kao da je jedva skupila hrabrosti i snage.

Zbunjeno je pogledam. Kako zna moje ime? To je bilo prvo pitanje koje mi je palo na pamet dok su ostala pristizala sve više i brže. Šta da mi kaže? Kako zna za Nat? Šta joj je rekla? Radoznalost poludi i misli mi se počnu mešati.

„Šta", kažem potpuno zbunjen dok je sva pažnja bila na meni i njoj. „Šta ti imaš da kažeš Džastinu?" Selena koja je bila odmah do mene istupi korak napred. Koliko god želeo da gledam njene izlive ljubomore sada nisam imao volje. Ono što je brineta ispred mene rekla me je mnogo više interesovalo.

„Ništa što je tebi trenutno u glavi", odgovori joj gledajući je sa malim osmehom koji je Sel potpuno pogrešno protumačila. Krene ka njoj spremna da je ubije te je brže zaustavim i šapnem da nije vreme za to.

„Šta imaš da mi kažeš?" Pogledam je kad budem siguran da Sel neće ništa uraditi. Previše stvari kod ove devojke mi je bilo poznato, držanje, oči, njen osmeh pre par trenutaka, samo se nikako nisam mogao setiti odakle.

I dalje je gledala u pod te me time nervirala. Ne znam zašto sam uopšte pristao da je saslušam kada samo ćuti. „Hoćeš li već jednom reći to što imaš pa da mi nastavimo sa onim što smo radrili?" Luis iznervirano prekrsti ruke pokušavajući da govori što normalnije.

„Džastine ja sam Natalina i tvoja starija sestra", podigne glavu i pogleda me očima koje su se sijale od suza. Ostanem nepomičan gledajući je kao da je rekla najgluplju stvar na svetu iako mi njene reči uopšte nisu ušle u glavu.

Ona Natina i moja sestra. Kako je to uopšte moguće? Ustvari to je nemoguće. Čak i da je istina, gde je bila sve ovo vreme.

„To je nemoguće", samo to uspem da prevalim preko usana. I dalje sam u šoku i odbijam da prihvatim to. Nekoliko krupnih suza se spusti njenim licem i klimne glavom dok su joj usne drhtale. Imao sam jaku želju da je zagrlim ali ipak nisam ništa učinio.

„Znam.. znam da je teško da u to poveruješ, ustvari skoro nemoguće ali Nat jeste." Klimne glavom uz još nekoliko krupnih suza. „Mogu ti dokazati to, mogu ti dokazati da mi je Nat verovala. Znam da je tokom vašeg zadatka vodila dnevnik i u njemu pisala sve što joj se događalo", kaže brisajući rukom tragove od suza na licu.

Mozak mi počne raditi punom parom zbog novih brojnih informacija. Sve vreme sam je bez reči gledao dok je ona zbog nervoze samo brbljala i brbljala.

„Videla sam je jutros", odjednom se smiri i kaže sa nekom tugom u glasu. Naglo se trgnem zbog reči koje sam čuo te joj priđem nekoliko koraka. Kad krenem da joj postavim pitanje Hari me preduhitri i stane ispred mene.

„Videla si je? Gde je? Da li je dobro?" Počne postavljati bezbroj pitanja dok ona spusti glavu i tim postupkom svo ono uzbuđenje nestane.

„To je jedina mana u mojim sposobnostima. Mogu doći do bilo koje osobe na bilo kom mestu se nalazila ali ne znam koje je to mesto. Ni sada ne znam gde sam." Podigne glavu te me tužno i razočarano pogleda.

Hari se udalji nekoliko koraka te sedne nazad na stolicu na kojoj je sedeo, praznog pogleda. I dalje nisam mogao da pohvatam sve što je rekla te sam premotavao film nekoliko puta. Videla ju je. Kaže da je dobro. Nat je dobro, i dalje ne verujem.

„Ja, treba mi vremena.." „Naravno, koliko god ti bude potrebno, ja samo nisam moga to više da držim u sebi." Nasmeši se i uprkos suzama imala je prelep osmeh, baš isti kao Nat.

„Još nešto", kaže te podignem obrvu podstičući je time da kaže ono što želi. „Mogu li da te zagrlim?" Pogleda me uplakanim očima koje su se ponovo punile suzama.

Klimnem glavom te sledeće što osetim su dve male ruke oko struka i glava na grubima. Uzvratim zagrljaj te zajeca nekoliko puta dok se moja dukserica topila njenim suzama.

Pomilujem je po kosi te je pustim iz zagrljaja.

„Hvala ti", kaže mi nasmejana od uha do uha te joj uzvratim malim osmehom.

„Moram da idem sada, doći ću ako ti budem bila potrebna", kaže te pre nego što uspem bilo šta da kažem nestane.

Stajao sam u mestu tako neko vreme. Pokušavao sam da se uverim da mi se sve to pričinilo ali nekoliko crvenih i belih pera od krila koja su bila na podu tačno na mestu na kom je ona stajala su me uverila u to da je stvarna.

_____________________________

Hej ljudi evo nastavka.

Malo kasnije nego obećano ali obaveze ne daju mira.

Nadam se da nisam previše zbrzala stvari i jedva čekam da počnem da pišem o balu pod maskama.

Pištie utiske i kritike jer stvarno želim da znam šta mislite o priči sada posle svega što se izdešavalo.

Volim vas! xoxo ❤❤❤