Harry's POV

Dan mi je prošao jako dosadno. Isto kao i svi pre njega. Nikakvih rezultata i novina. Iako je sve bilo isto imao sam nekakav loš predosećaj u vezi svega što se danas desilo. Nekako mi se sve činilo beskorisnim sada iako ne znam zašto baš danas.

Valjda mi se sve skupilo i dosadilo ali neću odustati dok ne završim Evropu. Ostalo mi je još nekoliko gradova i samo se nadam da ću imati barem nekakav rezultat ili znak.

Naravno, svi su otišli i samo sam ja ostao. Moskva mi ne može biti dosadnija nego što je sada trenutno. Mislim da nikada više neću poželeti da je posetim, kao i sve ostale gradove koje smo pratili.

Nekoliko minuta do ponoći, radni dan, nema nigde nikoga. Već skoro sat vremena nema baš nikog živog.

Uzmem kartu te crnim markerom stavim x preko Moskve. Ostalo mi je sve svega pet grada, Dablin, London, Madrid, Atina i Berlin. I po tom redu ćemo ih posmatrati. Mislim da će sutra Nail biti najaktivniji jer su ipak to država i grad u kojima je odrastao.

Zaokružim Dablin te ostavim kartu na sto i pogasim monitore. Odmah zatim vratim sve kako je bilo, pokupim nekoliko praznih kesa od grickalica koje su ostale i izađem.

Dobro zatvorim vrata te se popnem stepenicama. Izađem iz teretane i zaključam vrata zgrade okrećući ključ nekoliko puta. Stavim već promrzle ruke u džepove duksa i brzim koracima krenem ka vratima vile.

Veče je bilo jako sveže. Nije bilo kiše ali je bilo hladno kao da je padala. Nebo je bilo jako vedro i duvao je nekakav hladan i oštar vetar.

Kad otvorim ulazna vrata zapuhne me topao vazduh iznutra i nagla promena me ošamuti na nekoliko trenutaka. Zatvorim ih brzo i osmotrim hodnik. Svetla u kuhinji i dnevnoj su bila ugašena a jedini izvor svetlosti je bilo nekoliko malih lampica u hodniku i na stepeništu.

Tihim koracima se popnem strpenicama te uđem u moju sobu koja je bila odmah na početku. Izujem se i skinem duks ostajući u trenerkama i majci te stanem nekoliko trenutaka tako razmišljajući šta trebam da radim. Mom premorenom mozgu a i očima je bilo malo teže da registruju sobu jer su mi se sve vreme pred očima pojavljivale male iskrice.

Trepnem nekoliko trenutaka odlučujući da odmah legnem jer sam preumoran da bih radio bilo šta sem spavanja. Uđem u kupatilo te se nekoliko puta umijem hladnom vodom kako bih se malo razbudio.

Operem zube te izađem iz kupatila blago poskočivši zbog Geme koja je sedela na mom krevetu. Kad me ugleda osmehne se te ustane šireći ruke očekujući zagrljaj.

Uzvratim joj malim osmehom te je zagrlim osećajući stisak mallih ruku na svojim leđima. „Nedostajao si mi mali." Nasmešim se. Iako je i sinoć bila ovde već joj nedostajem. Ma da moram priznati da je i ona meni nedostajala. Ona i njena pozitivna energija koja me odmah čini malo da kažem srećnijim, baš kao što je i Nat uvek radila.

„I ti si meni nedostajala velika", kažem te je pustim iz zagrljaja i rasčupavim joj kosu te sednem na ivicu kreveta.

„Ima li nekakvih novost", upita me te ponovi moj postupak. Čim pomene 'novosti' moje raspoloženje odmah padne i odmah dođe onaj osećaj beznadežnosti.

„Kao i obično, ništa novo", odgovorim joj igrajući se sa prstima. Još gore je kada izgovorim na glas. Samo se nadam da će biti bilo kakvih novosti jer ne znam šta ću da radim ako bude bilo kao i u prethodnim gradovima.

„Biće bolje Hari, nemoj gubiti nadu", blago me potapše po leđima naslanjajući glavu na moje rame. Klimnem glavom te je naslonim na njenu. Valjda je u pravu.

Stajali smo nekoliko minuta tako sve dok nije poskočila. „Žao mi je bato ali moram da idem, doćiću sutra", kaže te me na brzinu zagrli, poljubi u obraz i pre nego što uspem bilo šta da kažem, nestane.

Odpuhnem te legnem na krevet i rukama protrljam lice. Koliko god da sam pre želeo da što pre završim sa svim gradovima toliko sada ne želim. Ostala su mi još pet grada i u jednom je možda ona ali šta ću da radim ako nije?

Neću sada misliti o tome, trebam biti pozitivan. Baš kao što Gema kaže, ne smem da gubim nadu.

Ugasim noćnu lampu te se pokrijem pokrivačem. Neko vreme sam gledao u prazno, sve dok me umor potpuno nije savladao.

Natalie's POV

Dragi dnevniče

Jedva suzdržavam vrisak. Presrećna sam. Osećam se onako kao nokada u životu. Doživela sam prvi poljubac i imam dečka. Sve to u jednoj večeri. Malo je reći da sam srećna i uzbuđena.

Danijel je najdivniji dečko kog sam ikada mogla imati. Ne mogu opisati trenutne osećaje. Sve je zbrkano i izmešano. Nisam zaljubljena u njega, samo mi se jako sviđa ali to ne mora da žnači da moja osećanja prema njemu neće porasti.

Zatvorim dnevnik te zagrizem donju usnu kezeći se kao kreten sve vreme.

Ne mogu da verujem šta se dogodilo pre nekoliko sati. Uštinula sam se nekoliko puta ali ne vredi. U stvarnosti sam, to se stvarno desilo i ja ću iskočiti iz svoje kože od uzbuđenja.

Siđem sa kreveta te podignem dušek i smestim dnevnik lepo na sredni. Sve lepo vratim kako je bilo te uzmem donje rublje i uđem u kupatilo.

Iako će skoro ponoć nisam uopšte umorna. Imam neverovatnu želju za tuširanjem. Skinem odeću i donji veš te pustim toplu vodu.

Kad završim sa tuširanjem obučem pidžamu te se podvučem pod pokrivač. Ugasim svetlo i dalje se smešeći kao budala. Nikada se ovako nisam osećala.

*

Nanesem kremu na lice u nadi da će mi barem malo pomoći oko velikih podočnjaka. Izgledala sam odvratno. Da sam mogla da se razbolim izgledala bih baš ovako ali za moj izgled nije odgovorna bolest već san koji sam sanjala noćas.

Nije to bila nikakva noćna mora. Bio je samo san kog se delimično sećam. Silueta visokog i razvijenog muškarca. Lica se na žalost ne sećam. Jedino čega se sećam su zelene oči i kovrdžava kosa.

Te velike zelene oči su me proganjale celog jutra. Činile su se tako poznate ali u isto vreme tako nepoznate i daleke. Verovatno je nekakav glumac iz nekakve serije ili filma koje sam gledala. Ali ipak je bilo nečega jako poznatog u njima.

Sem očiju se sećam muškog dubokog glasa ali ne i onoga što je govorio. Sve je tako mutno i misli su mi zbrkane. Ne samo zbog sna već i zbog sinoćnih događaja.

Odustanem od mazanja kreme te izađem iz kupatila. Otvorim orman te počnem razmišljati šta da obučem. Džesi mi je rekla da idem sa njom do mesta na kom će biti bal da se pobrinemo i odlučimo oko dekoracija i svega ostalog što ide uz to. Po njenim rečima sve mora da bude savršeno i citiram: „Biće to magično veče".

Odlučim se za krem farmerice, crni džemperić i crne čizmice. Podignem kosu u visok rep te opet uđem u kupatilo. Ovog puta će mi trebati malo više od maskare i rumenila.

Korektorom pokrijem podočnjake onoliko koliko se njime moglo pokriti te nanesem i malo pudera te stavim maskaru i rumenilo. Nanesem malo sjaja na usne i zadovoljno se pogledam u ogledalo.

Bravo Natali, barem jednom u životu da se lepo našminkaš. Aplaudiram samoj sebi te izađem zgrabivši moj krem kaput i telefon sa novčanikom.

Spustim se do kuhinje te pojedem nešto na brzinu jer sam kasnila nekoliko minuta od ugovorenog termina. Znam nije velika stvar ali za Džesiku je sve velika stvar, mislim da će mi celi dan ponavljati i popovati zbog tih nekoliko minuta.

Kad izađem ugledam je kod kapije sa prekrštenim rukama na grudima. Brzim koracima dođem do nje spremna za brbljanje.

„Da li ti nekada nešto uradiš na vreme?" Cupka jednom nogom sa napućenim usnama te se nasmejem njenom stavu. Nervozna je i malo ljuta ali to je ništa što naređivanje ljudima ne može popraviti. Čim budemo stigli biće i više nego raspoložena.

„Dobro jutro Džesika? Kako si spavala? Šta ima novo?" Sarkazam i smeh se pomešaju te me čudno pogleda ili bolje zabulji mi se u lice.

„Izgleda da nam je neko baš raspoložen jutros, ha? I ne zovi me tako." Čudno je pogledam zbog njene izjave te se nasmejem naglas i krenemo ka autu koji je bio parkiran nekoliko metara od kapije.

„Da, jučerašnji dan mi se lepo završio ali jutro i nije baš lepo počelo jer sam sa tobom." Rešim da prećutim sinoćna događanja između Danijela i mene. Ako će neko reći momcima i devojkama to će sigurno biti Daniel a ne ja.

Opet me čudno pogleda te uđemo u auto. Čudno mi je što idemo samo nas dve. Obično idu i devojke ili neko od momaka, no dobro, nekako mi je ugodnije kada sam samo u njenom društvu, da ne spominjem kako mi je kada se nađem u istoj prostoriji sa Lisom. Dakle, definitivno želim da znam zašto me ta devojka mrzi.

„Pričaj gde ste moj brat i ti bili sinoć, bez preskakanja molim, želim da znam svaki detaljčić i nemoj da ti je sada palo na pamet da mi prećutiš." Značajno me pogleda te se začudim kako je uspela sve tako brzo da poveže.

„Pa možda smo se poljubili", kad shvatim da mi nema spasa izbrbljam na brzinu i stavim ruke na lice. Osetim njen pogled na sebi te jedva skupim hrabrosti da je pogledam.

„Vi ste šta?" Vrisne od uzbuđenja te joj stavim ruku na usta pokušavajući da je utišam ali bezuspešno. Gora je od sinoćne mene. Kad prestane sa njenim iskazivanjem sreće i uzbuđenosti sklonim ruku sa njenih usta.

„Imaš tačno", zastane te pogleda na ručni sat, „tačno petnaest minuta koliko traje vožnja da mi isptičaš sve, ali tačno sve inače ću informacije izvlačiti na silu", doda ozbiljno me gledajući. Shvatim da nemam izbora te uzdahnem i slike sinoćne večeri mi počnu leteti pred očima.

*

Celim putem sam joj pričala baš saki detalj kao što je i tražila. Kikotala se i gurkala me rukom koju je držala na menjaču auta što je moje obraze još više teralo da crvene.

Kad je konačno zaustavila auto osetila sam veliko olakšanje. Brzo sam izašla i duboko udahnula vazduh.

Prizor koji sam zatekla mi je oduzeo dah. Predivna vila se nalazila tačno nekoliko metara od mene dok ju je još lepši park okruživao. Nije se tu nalazio samo park, još jedno malo jezerce je bilo tu, sa svetiljkama i klupicama oko njega.

Naravno, mnogo ljudi je bilo tu i još više kamiona sa dekoracijama, stolovima, pićima i hranom. Džesi dođe do mene te se nasmeši mom izrazu lica.

„Divna je zar ne", upita me te skrenem pogled na nju. „Predivna", odgovorim joj oduševljeno klimajući glavom. Zavežem malo bolje kaput zbog oštrog vetra koji je duvao te zahvalim univerzumu jer sam zavezala kosu.

„Da, ali mora biti još lepša za sutrašnji bal, tako da pokret." Krene ka jednom kamionu te i ja krenem za njom. Počne da se raspravlja ali čim malo zapreti, vlasnik uradi ono što je želela. Odmah zatim ugledam zadovoljan osmeh na njenom licu. Znala sam da će se oraspoložiti.

„Posle ćemo rešiti ostale, sada da te provedem kroz vilu i imanje", kaže te me veselo povuče za ruku ka ulazu u vilu. Kad uđemo ugledam ogromnu prostoriju sa stepenicama koje su vodile na drugi sprat. Objasni mi šta i gde se nalazi te me povuče ka stepenicama.

Naravno, gore se nalazio hodnik sa ostavama što njoj uopšte nije bilo zanimljivo te me je opet povukla ka prvom spratu. Ljudi sa dekoracijama su već počeli da ukrašavaju salu za ples i baš me je zanimalo kako je sve to zamislila. Sudeći po Džesiki i njenim standardima, mislim da će bankrotirati, ali ono stvarno bankrotirati.

Ogradu stepeništa su ukrašavali malim sijalicama koje su padale oko pola metra na dole dok su pet-šest radnika visoko kačila ogroman dijamantski luster.

Naravno Džesi je odmh našla neku zamerku te otišla da im popuje a mene je zanimalo imanje oko vile. Iskradem se te potrčim ka izlazu sudarivši se sa nekim.

„Izvini, nisam te videla", kažem nameštajući kaput. Kad podignem pogled ugledam nasmešenog crnokosog dečka kako me zaigrano posmatra.

„Hej, nisam znala da ćeš i ti biti ovde", kažem pokušavajući nekako kragnom kaputa da prikrijem crvene obraze. Zar od svih ljudi moram da se sudarim baš sa Danielom. Naravno nije mi to problem, problem je to što ne znam kako da se ponašam posle onoga sinoć jer nikada nisam imala dečka.

„Samo hej, nema poljupca", nekako razočarano me pogleda te se nasmešim i poljubim ga, na kratko obgrlivši njegov vrat rukama ne znajući odakle mi hrabrost za takav podvig.

„Tako je već bolje", kaže smešeći se. „Došao sam da vidim kako teču pripreme ali pošto vidim da Džesika drži sve uzde čvrsto, idem. Moram da obavim jedan poslić pa se vidimo kod kuće.", kaže te stavi ruke na moj struk, poljubi me na kratko te se nasmeje i ode stazom do njegovog auta.

Mahne mi pre nego što uđe u auto i ode ostavljajući me nasmešenu i rumenu. Dobro Natali, smiri strasti, krenula si da obiđeš imanje pa to i uradi. Ako me Džesi sad nađe, gotova sam.

Krenem polako stazom ka malom jezercetu te i tamo ugledam radnike kako malim sijalicama ukrašavaju klupice i stubove svetiljki. Nasmešim se pri samoj pomisli na sutrašnje veče ali do njega imam cela dva dana, to jest ovaj koji je tek počeo i sutrašnji.

Vratim se stazom do vile te ugledam kamion sa crvenim tepisima. Neću valjda da hodam i crvenim tepihom? Uzbuđenje poraste i kad samo pomislim na to. Džesi, hvala ti što si takva i što voliš da trošiš novac na bespotrebne stvari.

„Nat, dođi ovamo, treba mi pomoć oko boja odela za konobare i konobarice", začujem je kako me dovikuje iz vile te se nasmešim i krenem u pravcu iz kog je dopirao glas.

Kao što rekoh, imam dva dana do sutrašnjeg bala a ovaj sa Džesikom je tek počeo. Mislim da već želim da idem kući.

Nickol's POV

Gledam je onako nasmešenu u rukama neprijatelja i malo mi fali da se opet rasplačem. Ne mogu da verujem da sam je poslušala onog dana ali šta sam drugo mogla da uradim?

Da je proganjam svakog dana i da me time još više zamrzi? Nikada ne bih mogla da podnesem da me još više mrzi nego sada.

Ona meni čak ni ne veruje, ne veruje mi kada joj kažem da sam joj sestra. Šta bi tek mislila kada bih joj rekla za Džastina, Harija? Ne mogu ni da zamislim kakve bi mi reči sve uputila tada.

Malo bolje se sakrijem iza žbuna ali ipak ostanem da je posmatram. Nasmešeno razgovara sa sestrom onog đavola i mržnja prema njima još više poraste. Nju smatra sestrom a mene mrzi i govori mi da nestanem iz njenog života.

Za sve je kriv on, onaj đavo koji joj je obrisao pamćenje. Ne krivim je što je pristala na to. Uradila je to da bi spasila njene prave prijatelje, brata i momka kog voli.

Uvučem krila te odem dublje u šumu koja se nalazila pored. Dobro osećam miris vukodlaka koji su ranije bili ovde i čije je imanje bilo ali znam da više nisu ovde jer se moja sestra pobrinula za njih.

Moram da nađem njen dnevnik, moram da joj dokažem da govorim istinu. Moram, ali kako ući u kuću u kojoj živi jedanaest moćnih anđela a ostati ne primećena? Znam da nikada ne bih uspela u tome čak i da imam moći nevidljivosti.

Jedino mi ostaje da kažem Džastinu istinu, ali kako kada nemam hrabrosti. Šta ako postupi isto kao Nat, šta ako kaže da nestanem iz njegovog života? Neću imati snage za još jedno odbijanje.

Sednem na jedan stari panj da odmorim bose noge. Iako je bilo jako hladno nisam osećala hladnoću. Ipak sam ja anđeo vatre koji je toliko moćan da se boji da kaže svom bratu da mu je sestra.

Moram preći preko toga. Moram da odem i kažem mu da sam mu sestra i da sam videla Natali. Ali kako da mu kažem kada ne znam u kom gradu se nalazi. To je jedina rupa u mojm sposobnostima. Mogu da dođem do bilo koje osobe na svetu ali ne mogu da znam u kom je mestu ili gradu.

Valjda će ceniti to da je živa i zdrava iako mu drugu informaciju koja mu je potrebna ne mogu priuštiti.

Valjda će mi dopustiti da potražim njen dnevnik. Mislim da hoće, jer ako ga nađem barem ću malo srušiti njenu sumlju o našem srodstvu i istini koja je jako dobro izbrisana iz njene glave.

Odlučila sam, ma koliko god bila povređena posle toga otićiću kod Džastina i rećiću mu istinu.

Ustanem te se osvrenem oko sebe uveravajući se da nema nikoga. Razvučem krila te otvorim portal. Neću odmah ići kod njega, sačekaću da dođe veče.

______________________________

Hej ljudi :)

Evo nastavka. Malo kraći nego obično ali je ipak tu.

Znam da je mnogo ali prema mojim mogućnostima i obavezama ću moći svake nedelje po jedan nastavak. Nadam se da to nije problem jer stvarno nemam vremena.

Dakle još jedan dosadan nastavak, ali samo uvod u sledeći. Pripremite se dobro za sledeće nastavke jer će biti dosta da kažem uzbudljivi.

Hvala na podršci!
Volim vas! xoxo ♥♥♥