Natalie's POV

Ostavimo kese sa stvarima u prtljažnik te uđemo u automobil. I dalje su mi u glavi bile reči bakice sa jezivim osmehom ali ne znam zašto kada je to samo izmislila da bi privukla pažnju kupcima. Može tako govoriti za sve maske svim ljudima koji uđu u radnju.

Desetak minuta vožnje koja nije bila ni t od tiha je prošlo brzo. Devojke su komentarisale o svakoj haljini koju su probale te sam se još više umorila slušajući ih. Jedino o čemu sam ja mislila je bio krevet i kako ću se slatko odmoriti od svega danas.

Konačno ugledam visoku crnu kapiju te auto počne usporavati. Zaustavi se tačno ispred te izađemo. Uzmem moje kese i požurim ka vratima.

Pre nego što uspem da povučem kvaku ona mi izmakne te ugledam dva plava oka i nekoliko smeđih pramenova kose. „Kako je bi.." „Sve znaš Džon, više nikada ne idem u kupovinu sa Džesi", prekinem ga pre nego što uspe da dovrši rečenicu sa zadovoljnim kezom.

„O, znači toliko liše?" Skloni se sa vrata te uđem unutra i pojurim ka stepenicama. „Ne možeš ni da zamisliš", odgovorim mu malo glasnije sa polovine stepenica i uletim u sobu ostavljajući kese do vrata, odmah se zatim bacim na krevet jedva nakako izuvši čizme.

Ne čekajući ni trenutak više, utonem u dubok san koji mi je bio i više nego potreban posle šopinga sa Džesi.

*

Otvorim oči pospano ali ipak odmorno ih trljajući. Odmah uzmem telefon da proverim koliko ima sati. Nekoliko minuta do sedam a sunce je još uvek sijalo.

Baš me čudi moje kratko spavanje, obično mi je trebalo mnogo više vremena da bih bila ovako odmorna. Možda su se stvari počele vraćati u normalu.

Uzdignem se u sedeći položaj te blago protrljam oči. Zaspala sam u odeći iz šopinga. Mislim da je posle današnjeg iskustva više nikada neću obući na sebe.

Ustanem te se odmah presvučem u neke farmerice i krem kariranu košulju. Podignem kosu u rep te izađem iz sobe. Sliđem u dnevnu sobu u kojoj zateknem samo Daniela. Zamišljeno gleda u vatru u kaminu i igra se sa prstima. Očigledno ne zna da sam ovde.

Pročistim grlo čisto da mu dam do znanja da sam u istoj prostoriji sa njim te se trgne. Okrene se ka meni promeškolji, i nervozno se nasmeši.

„Hej", pozdravim ga blago dižući ruku te je odmah spustim da ne ispadnem retardirana ako već nisam. „Hej, jesi li se odmorila", uzvrati mi pozdrav te došetam do dvoseda na kome je sedeo i sednem do njega.

„Jesam, ma da mislim da više ni da mi život zavisi od toga ne idem sa Džesi u šoping", iskreno odgovorim ozbiljno ga gledajući. Kao odgovor dobijem kikotanje te se i moje usne izviju u mali smešak i nešto mi zaigra u stomaku. Smiri se Natali, samo diši.

Udahnem duboko i osetim lep muški parfem a ono čudo u stomaku opet proradi. Nešto stvarno nije u redu samnom kada sam u njegovoj blizini.

Odjednom osetim nervozu te je pokušam sakriti na jako jadan način. „Idem do kuhinje, jako sam gladna, ništa nisam jela još od kada sam ustala", kažem pokažujeći palcem iza sebe ka vratima te ustanem.

Taman kad zakoraćim prema vratima i pomislim da sam spašena svojim jadnim izgovorom za beg, prekine me njigov glas.

„Ne moraš se mučiti, i ja sam gladan. Možemo izaći negde." Mali šok prostruji kroz mene ali se brzo vratim u normalu i okrenem se ka njemu.

„Važi, ali samo ne nekakav fensi restoran, prezirem takva mesta", kažem trudeći se da žvučim uverljivo ali sam bila sve samo ne sigurna i uverljiva. Stvarno ne volim restorane jer sam sa ocem stalno išla po raznim večerama koje su svakog puta bile gore od prethodnih.

Opet se nasmeši mom odgovoru te slegne ramenima. „Odlično onda, i ja ih mrzim." Ustane sa dvoseda te mi priđe nekoliko koraka ali u pristojnoj razdaljini.

„Idem do sobe samo da uzmem telefon", kažem opet pokazujući ka vratima te klimne glavom uz sitan osmeh. „Važi, čekam te kod kapije", dobaci tik pre nego što zatvorim vrata dnevne sobe i sa glupim osmehom doslovno otrčim do svoje sobe.

Brzo navučem malo širi krem džemper preko košulje te ga namestim. Iako napolju nije bilo toliko hladno ali ipak, oktobar je. Brzo obujem čizme od danas te brzo proverim kosu i popravim šminku. Stavim malo parfema i telefon strpam u džep.

Brzo izađem iz sobe i siđem do ulaznih vrata. Ne želim da ne čeka pa da ispadne da sam se toliko obradovala što ću provesti vreme nasamo sa njim pa sam se posebno spremala.

Otvorim ulazna vrata te ga ugledam naslonjenog na stub ograde u istoj odeći od pre nekoliko minuta samo sa kožnom jaknom preko. Smeši mi se terajući i moje usne da se razvuku u osmeh.

„Brza si", kaže naravno sa osmehom ta me skoro natera da prevrnem očima ali se samo nasmešim ignorisajući jer nisam znala šta da kažem. Ne želim odmah da stvorim pogrešan dojam.

Uđemo u auto sličan onome u kome sam se vozila sa devojkama i krenemo niz ulicu.

Vožnja je protekla uglavnom u tišini sa nekoliko komentara o vremenu i muzikom koja se čula iz radia koji je upalio čim smo krenuli.

Parkira auto u blizini parka te izađemo. Predloži da kupimo po hot dog na šta pristanem i krenemo ka štandu.

Kada smo stigli do štanda, stariji čovek je okretao viršle po roštilju je podigao pogled na nas te se ljubazno nasmešio. „Šta mogu učiniti za ovako divan par", upita nas i dalje se ljubazno smešeći. Na samo pitanje osetim peckanje u obrazima dok se Daniel samo nasmejao kratko pogledavši u mene.

„Dva hot doga", odgovori mu te se baci na pravljenje dok sam se ja sve vreme trudila da ne gledam u Daniela koji se zadovoljno smeškao i malo po malo gledao u mom pravcu.

Kada smo dobili ono po šta smo došli, prodavac je opet dobacio nekoliko komplimenata na šta sam se još više zacrvenela i pokušavala da prikrijem to crvenilo.

Šetali smo neko vreme jedući hot dogove i pričajući o raznim stvarima te me je nervoza polako napuštala i počela sam se osećati prijatno u njegovoj blizini. Znao je kad-kad dobaciti neku šalu i time mi ukrade po koji osmeh i mogu reći da mi je jako prijalo vreme koje sam provodila sa njim.

„Hoću da te odvedem na jedno mesto." Uozbilji se na trenutak ali odmah zatim opet ugledam onaj smešak koji je bio prisutan sve vreme.

„Mogu li", upita me nešto tišim glasom i osmeh zameni blago nervozno griženje usne. Bacim sebi pet jer sam ga naterala da bude nesiguran.

„Naravno", kažem te mu se crte lica opuste. „Ako je to mesto nekakav fensi restoran onda je moj odgovor negativan", dodam te mu onaj osmeh opet zatitra licem.

„Hocemo li onda?" Pokaže rukom u pravcu u kom bi trebao biti njegov auto te klimnrm glavom i krenemo.

Posle nekoliko minuta šetnje uđemo u auto. Upali ga te krenemo ka periferiji Londona. Možda nisam trebala da kažem bilo gde samo ne u fensi restoran.

Možda sam trebala da dodam i nedođije. Sada mi još fali da me odvede u neku šumu i uradi mi bog zna šta. Ma ne, ne bi mi on to uradio. Mislim, ne bi mi pomagao celih mesec dana ili dao Džesi da mi kupi jako skupu haljinu za njegov rođendan da želi sada nešto da mi uradi.

Odmahnem nekoliko puta glavom pokušavajući tako da isteram ove glupe misli. Ne želim da paničim, a u slucaju da nešto krene neželjenim putem i dalje imam svoje moći, mogu se odbraniti.

Skrene na jedan sporedan put te se počnemo kretati uz brdo. Nekoliko minuta božnje i konačno je zaustavio auto. Pogledam kroz prozor i sve što ugledam je dosta staza, negde-negde neka svetiljka i dosta drveća.

Glavom mi se opet počnu oriti ideje o pokušaju ubistva. Osetim blago drmanje ramena te mali kikot. Izbezumljeno pogledam u Daniela te se još više nasmeje mom izbezumljenom i bledom licu.

„Ne brini se, nisam te doveo ovde da bih te ubio ili uradio bilo šta što ti se trenutno vrti u glavi", kaže te se opet zakikoće i osetim malo olakšanje ali sam i dalje bila sumljičava.

„E pa vidiš, to bi potencijalni ubica prvo rekao." Ozbiljno ga pogledam podignutim obrvama i sve što dobijem kao odgovor je još smeha što me natera da izvijem usne na gore.

„Hajde", kaže te otvori vrata. Ne sačekam da zaobiđe auto, otvorim i izađem baš kad stigne do vrata. Zbunjeno me pogleda na šta se nasmejem.

„Ne volim džentlmene i njihove jadne pokušaje osvajanja devojaka", kažem na šta se glasno nasmeje. „Bez uvrede", dodam. Mislim da ga nisam nikada videla da se ovoliko smeje. Da li sam toliko komična?

„Šta?" Zatvorim vrata auta te se okrenem ka njemu. I dalje se smejao samo ne onoliko kao pre nekoliko trenutaka.

„Ništa, samo si jako komplikovana", odgovori mi te ga uvređeno pogledam. „I jako zanimljiva i slatka devojka", doda te me uštine za obraz koji odmah zatim jako pocrveni i odmah tim gestom natera da oluja u mom stomaku poludi. Natera me da postiđeno spustim glavu, Bože koliko mi se sviđa.

Osetim njegovu ruku na mojoj te pogledam u njega. Nasmeši se gledajući u ruke te me povuče govoreći jedno tiho 'hajde'. Poslušam ga i krenem za njim osećajući još uvek slabo peckanje u obrazima.

Krenemo jednom stazom okruženom drvećem i po nekom malom svetiljkom. Da nema svetiljki moslim da se staza uopšte ne bi ni videla a i ne izgleda kao da je neko ovde prolazio u skorije vreme. Sigurno se preko dana uopšte i ne vidi.

Idem iza njega zbog uske staze ali mi je ruka još uvek u njegovoj. Uhvatim sebe kako se smešim kao budala dok gledam u naše spojene ryke. Nisam se zaljubila u njega, samo mi se jako sviđa. Maožda zato što je prvi momak koji mi se uopšte obratio i postupio na ovakav način. Jednostavno... Ne znam.

Pažnju mi odvuče nebo koje je skoro skroz crno, ispunjeno zvezdama kojih i nije bilo tako puno sa obzirom da smo još pod londonskim nebom. Odmah posle njega i litica koja je bila i više nego visoka odmah na kraju staze.

Pusti mi ruku te uhvatim sebe kako razočarano uzdišem, šta nije u redu samnom?

Sledeće što uradi me natera na tihi vrisak ali ubrzo odahnem kada vidim da je bezbedno seo na ivicu litice.

Okrene se ka meni sa smeškom na licu te potapše zemlju pokrivenu travom do njega. „Šta? Ja da sednem tu? Nema šanse, radije bih se pešice vratila do Londona sada nego uradila to." Pokažem na njega koji je sasvim opušteno sedeo kao da je u pitanju stepenik a ne litica koja je visoka ne znam ni ja koliko.

„Hajde Nat, nije toliko strašno. Samo sedi i nećeš se pokajati", odgovori mi sa smeškom. „Hajde." Opet potapše mesto do njega te uzdahnem duboko.

Dobro sada, ne mogu ga odbiti kada je ovakav. Priđem mu nekoliko koraka te prvo sednem lepo na travu iza njegovih leđa. Opet uzdahnem duboko. Hajde Nat, nije strašno, možeš ti to.

Polako se zadnjicom privućem do kraja litice i pustim da mi noge vise u vazduhu. Sednem tačno do njega pustivši da nam se ramena lagano dodiruju. Uzdahnem još nekoliko puta gledajući dole. Tek kada sam bila sasvim sigurna da se zemlja na kojoj sedim neće uruniti podigla sam pogled.

Nekoliko trenutaka sam gledala bez reči dok mi se oči nisu privikle na prizor ispred mene. Svetla Londona kome nije bilo kraja i zvezda koje su jako sijale su mi uduzele dah.

Prizor je bio predivan i nisam znala kako bih mu se mogla zahvaliti što me je doveo ovde.

„Sviđa ti se?" Automatski okrenem glavu ka njemu gledajući ga kao da je pao sa Marsa. „Da li mi se sviđa? Predivno je", kažem te opet okrenem glavu napred.

„Hvala što si me doveo ovde", kažem te ga brzo zagrlim upijajući njegov blag miris. Kad krenem da se pomerim osetim njegovu ruku na mojim leđima i produžim zagrljaj diveći se toplini njegovog tela.

Još nekoliko trenutaka smo stajali tako. Kad se pomerim iz njegovog zagrljaja hladnoća i svežina vazduha me udare i odmah zatim protrljam ruku o ruku. Naravno Danielu ništa ne promakne te me odmah zabrinuto pogleda.

„Da li ti je hladno", upita me te još jednom protrljam ruku o ruku pokušavajući nekako da zagrejem promrzle prste. Blago klimnem glavom te pogleda iza nas. „Sačekaj minut, odmah se vraćam", kaže te ustane i ode iza predpostavljam kod auta.

Ne zanm zašto nisam ponela jaknu. Nisam mislila da će biti ovako hladno. Ali ipak, oktobar je, jesen, kako da ne bude hladno. Za od prilike mesec dana će zima a ja i dalje mislim da je leto. Nešto stvarno nije u redu samnom.

Začujem šuškanje kese iza i korake te se okrenem iako znam da je Daniel. Ugledam ga sa nekakvom tkaninom u rukama, predpostavljam nekakav prekrivač ili nešto slično dok u drugoj ruci ima neku veliku kesu.

Sedne opet pored mene, i bliže nego što je sedeo pre nego što je otišao. Prebaci ćebence preko naših leđa približivši nas jedno drugom još više.

Kada sam se lepo ušuškala uzme kesu koju je doneo zajedno sa ćebencetom te je otvori i iz nje izvadi kutiju pice koja je još bila topla i dve flaše koka-kole.

Otvori kutiju pice te nas zapuhne njen miris. Mali oblačići toplote su leteli u vazduhu ispred nas, kao što rekoh, još je topla. Pitam se kada ju je kupio?

Na njoj je bilo svega i svačega sem čajne što me prijatno iznenadi. Kako je znao da ne volim čajnu? Bože o čemu ja razmišljam, samo o hrani a to što sam pribijena uz njega i ne mogu ni napred a ni nazad ili bolje reći ne želim. To ništa.

Uzmemo po parče te počnemo jesti uz to komentarišući malo o vremenu. Čim smo počeli jesti svaki vid konverzacije je nestao i jedino što se čulo je bilo lickanje i mljackanje.

Brzo sam završila svoje parče ali naravno ne toliko brzo koliko je i Daniel koji je već na polovini drugog parčeta. Jedinu stvar koju mirzim kod pice je to što se prosto uvek ali uvek umažem dok je jedem.

Obrišem se oko usana svesna Danielovog pogleda koji je pratio svaki pokret moje ruke. Kad sam bila sigurna da sam sve obrisala spustim ruku začuvši Danielov kikot.

Pogledam ga upitno te se opet nasmeje. „Šta", upitam ga i blago gurnem ramenom. „Ništa, samo si se umazala kao prase, to je sve", odgovori mi sa osmehom.

„Stvarno? Gde?" Dotaknem obraz i dalje ga upitno gledajući. Nasmeši se te pre nego što uspem da odreagujem rukom umazanom raznim sastojcima pice umaže moj celi drugi obraz.

Pogledam ga te njegov smeh ispuni tišinu. „Tako a?" Ne trudeći se da obrišem umazani obraz celu ruku spustim na ostatak pice u kutiji i njome umažem njegov obraz.

Ovog puta je situacija drugačija. On mene izbezubljeno gleda dok se ja glasno smejem.

Pre nego što stignem da se snađem nalazim se na zemlji dok me on jako golica. Jedva dolazim do daha dok čujem i njegov smeh. Pokušavam nekako da zagolicam njega ali ne uspevam.

Odjednom prestaje da me golica te otvorim oči koje su sve vreme bile stisnute zbog nekontrolisanog smeha.

Ugledam ga sa polu zamazanim licem i razvarušenom crnom kosom odmah iznad mene. Tik desetak centimetara glavom udaljenom od moje.

Kako smo za ime boga dospeli u ovaj položaj? Ko zna kako sada izgledam. Sigurno sam cela umazana picom zbog valjanja od smeha ali koga je trenutno briga o izgledu kada mi je ovako blizu.

Osećam njegov dah na usnama dok mu pogled šeta mojim licem. Obližem usne koje su se za sekundu opet osušile, teško dišući. Ne govorim ništa. Nemam glas, jednostavno ništa ne izlazi.

Počne mi se približavati sa pogledom zakovanim za moje oči. Nosevi nam se počnu dodirivati te u mom stomaku proradi nekakvo čudo i glava mi se skroz isprazni.

U sledećem trenutku sve što sam osetila su bile njegove usne na mojima. Polako ih je kretao dok ja nisam znala šta da radim. Osećaj u stomaku je divljao dok je mozak bio na off.

Taj osećaj je trajao samo nekoliko trenutaka i odmah zatim je ustao. Osetim neobjašnjivu prazninu i hladnoću koju do tada uopšte nisam kosutovala. Kao da se sve sem mojih usana isključilo.

Sednem na travu te pročistim grlo. Poznato peckanje mi ispuni obraze i mali smešak mi zaigra na licu. „Ja, izvini, to se nije trebalo dogoditi", kaže gledajući u svoje prste sa kojima se igrao.

„Kako to misliš", upitam ga zbunjeno i dalje nesvesna situacije koja se dogodila pre nekoliko trenutaka. Sednem do njega ne znajući odakle mi toliko hrabrosti.

Podignem mu glavu susrećući pogled sa nebesko plavim očima koje su sada sijale nekim nesvakidašnjim sjajem.

„Nisi me prisilio ni na šta, sama sam uzvratila", kažem osećajući još peckanja u obrazima. A daj, taman kad želim da budem ozbiljna i donekle uspem u tome prokleto crvenilo sve pokvari.

Osećaj u stomaku je i dalje bio prisutan ali je opet podivljao čim sam ugledala mali iskren smešak na njegovom licu. Uzvratim smešak te približim lice njegovim i poljubim ga na samo nekoliko sekundi.

Odvojim usne od njegovih te ugledam još veći osmeh na njegovom licu.

„Pa predpostavljam da mi ostaje samo jedno", kaže sa osmehom te ga upitno i znatiželjno pogledam.

Nasmeje se naglas spuštajući glavu te njome odmahujući nekoliko puta kao da ni on sam ne veruje u svoje misli. Bože, poljubila sam ga! On je poljubio mene! Ovaj predivan dečko sa još divnijim očima me je pre samo nekoliko trenutaka piljubio i ja sam ovako mirna.Šta se dešava samnom? Možda je bolje pitanje šta se dešava sa njim?

„Da li želiš da mi budeš devojka?" Podigne glavu gledajući me onim plavim očima iz kojih su gotovo izbijale varnice. Osetim blagu eksploziju u stomaku i usta mi se blago otvore.

Milion osećaja je prolazilo mojim telom dok mi je u glavi bilo ludilo a prekidača koji je bio isključen nigde nema.

Pazeći da ne primeti uštinem se za ruku uveravajući se da ne sanjam. Definitivno sam zamenila telo sa nekom drugom devojkom. Daniel me pita da mu budem devojka a ja nemam pojma šta da kažem i blenem u njega.

Gleda me pun isčekivanja samim tim me nesvesno terajući da odgovorim bez razmišljanja. „Hoću", kažem sa osmehom te se u sledećem trenutku nađem u njegovom zagrljaju.

Samo jedno pitanje mi se tada vrtelo u glavi. Koji đavo se upravo dogodio?

___________________________

Pre nego što me ubijete setite se maske i proročanstva, molim vas.

Znam da ćete me ubiti ali ovo se kad-tad moralo dogoditi. Dosta sam udovoljavala #Narry shippterima sada mora biti malo malo #Naniel. Nemojte se birnuti, na sve ja mislim.

Hvala vam na 6K pregleda. Nikada vam se neću dovoljno odužiti za svu podršku koju mi pružate. Neverovatni ste!

Volim vas! xoxo ♥♥♥