Natalie's POV

Izađem iz kupatila te pročešljam kosu vezivajući je odmah zatim u visok rep. Obučem kožne farmerice i običnu belu majicu te izađem iz sobe.

Opet sam spavala dosta dugo. Ne znam zašto ali imam osećaj da su one rupe u sećanju povezane sa ovim umorom. Nekako mi je sve u poslednjih mesec dana izbutano.

Siđem do kuhinje te doručkujem na brzinu i ako je skoro bilo vreme ručka. Stvarno moram prestati sa dugim spvanjem.

Kad pospremim za sobom izađem iz kuhinje i taman kada krenem ući u dnevnu začujem Danielov ljut i uznemiren glas i rešim da ću nekoliko trenutaka sačekati tu.

„Šta si mislila Džesi? Da idete u šoping, zar ne znaš da su oni živi i da su možda još u Londonu? Kako možeš biti tako nemarljiva?" Nisam se ni trebala truditi da osluškujem, već sam ga i onako odlično čula.

„Daniele, nismo čuli za njih celih mesec dana. Nema nikakvih drugačijih dešavanja. Sigurna sam da bi se uspele odbraniti. Zar moraš praviti dramu oko toga?" Džesi takođe podigne ton te nastupi nekoliko trenutaka tišine.

O čemu oni raspravljaju, govore u šiframa, ništa ne razumem. Ko su 'oni'? Zašto toliko paniče, znam da imaju neprijatelje ali nisu ni o kome tako raspravljali. Zar je odlazak u šoping toliko opasna stvar?

„U redu", poraženo odgovori. „Ali ako bude bilo nekakvih posledica ti ćeš prva odgovarati."

Shvatim da je dosta te rešim da prekinem ovaj razgovor. Stisnem bravu te otvorim vrata i zakoračim u prostoriju. Svi pogledi završe na meni te se nelagodno nasmešim.

„Hej ljudi, zašto ste tako napeti", upitam smešeći se dobro istreniranim lažnim osmehom. Napetost popusti te se svi promeškolje u mestu dok ja jednom po jednom uputim zbunjujuć pogled. Stvarno ne znam šta bih radila da nisam ovako dobra glumica.

„Ništa, samo smo raspravljali o nečemu", odgovori mi Daniel gledajući neodređenim pogledom u Džes. „Oh, okej onda", slegnem ramenima te skrenem pogled na TV jer mi se činio jako zanimljivim i ako uopšte nisam gledala emisiju.

Neko vrwme sam samo zurila u TV pokušavajući da odglumim zainteresovanost što mi je polazilo za rukom. Situacija se znatno popravila te su svi počeli voditi razgovore dok je meni sva pažnja bila na utakmici koju sam tek sada primetila. Namestim se bolje u dvosedu te počnem pažljivo pratiti utakmivu.

„Nat, da li ti stvarno gledaš to?" Trgnem se kad mi neko prodrma rame. Ajvi me je zbunjeno gledala na šta sam samo slegla ramenima.

„Da, oduvek sam sa ocem gledala a i treniranje me još više približilo, zašto me tako gledaš?" Zbunjeno skupim obrve te je isto tako pogledam. Ne znam šta nije uredu sa devojkom koja gleda utakmicu.

„Onako", bezazleno odmahne rukom. „Hajde ustaj, idemo u šoping." Džes me gurne ali ne odreagujem. Za nekoliko minuta će kraj i jako me zanima krajnji rezultat.

„Hajde Nat!" Opet me gurne i malo se zaljuljam blago udarivši Daniela rukom. Promrmljam 'izvini' te pogledam molećivo u Džesi koja je tupkala nogom o pod sa prekrštenim rukama.

„Ali samo još deset minuta", promrmljam i dalje je molećivo gledajući. Odmahne glavom te me opet gurne. „Diži to zgodno dupe i idi spremi se", značajno me pogleda te nezadovoljno odpuhnem ustavši sa udobnog dvoseda.

Zadovoljno se nasmeši te je prostreljam pogledom i krenem ka svojoj sobi. Kad uđem stavim malo pudera i maskare te pričvrstim rep. Zgrabim krem kaput i obujem cizmice iste krem nijanse. U džep kaputa stavim neko labelo i telefon te siđem u hodnik ispred ulaznih vrata čekajući devojke da se pojave.

Ubrzo se za nekoliko minuta sve pojave te izađemo iz kuće i krenemo ka autu koji je bio parkiran ispred kapije dvorišta. Velik crni džip sa zatamnjenim staklima.Sednemo te krenemo ka centru Londona.

Nekako mi je neugodno zbog svađe koju sam prekinula. Mislim, znam da je prošlo mesec i nešto dana od kada živim sa njima ali još uvek imam osećaj kako nešto kriju od mene ali ipak me je dosta puta taj osećaj prevario tako da ću ga i sada zanemariti.

Vožnja i nije bila baš ugodna. Niko nije progovarao, samo se čula muzika sa radija koji je Džesi upalila. I dalje mislim da je uzrok tišine svađa koju sam prekinula tako da ako će ovako biti uvek onda obećavam da više ništa neću prekidati.

Auto počne usporavati te se parkiramo na prvo slobodno mesto koje nađemo. Ipak je danas radni dan a mi imamo još dva dana do bala tako da po Džesinim rečima imamo samo jedan dan za šoping što bi meni bilo i previše ali zašto mi nešto govori da će se ovaj dan odužiti?

Izađemo iz auta te me Ajvi i Džesi zajedno zgrabe za ruke i povuku sa njima. Krenemo ka velikom tržnom centru te čim uđemo Džesi me opet pivuče i uđemo u prvi butik preko puta ulaza.

Zakoračimo u butik i nekoliko radnica nas odmah opkole te se počnu osmehivati lažnim osmesima. Džesi koja me sve vreme ne izpušta iz ruku me povuče ka jednoj strani govoreći uz to da je bila ovde milion puta i da zna 'gde se krije blago'.

Počne butati po raznim haljinama trpajući mi svaku drugu u ruke. Kada je 'iskopala blago' ugura me u kabinu.

„Ne odlazimo odavde dok ne pronađemo onu pravu za tebe, ima da budeš najlepša", kaže te pivuče zavesu. Pogledam u gomilu haljina koje je iskopala te mi dođe da plačem. Zašto sam uopšte i pristala na ovaj šoping? Čekaj da se setim, a da ni nisam pristala zato što mrzim šoping.

Skinem odeću ostajući samo u donjem rublju te uzmem prvu haljinu sa gomile. Prvo što primetim je tamnoljubičasta boja i nekoliko velikih cirkona svuda po njoj. Nije loša, može da prođe. Obučem je zakopčavajući rajfešlus sa strane, još nešto što mi se sviđa.

Povučem zavesu te izađem iz kabine. Ugledam Džesi zavaljenu u kožnu fotelju te čim me ugleda skoči na noge i počne kružiti okomene odmeravajući me ili bolje reći skenirajući svaki detalj.

Stane te me ugura opet u kabinu. „Ne sviđa mi se, ne stoji ti lepo, dalje, sledeća", promrmlja iza zavese te otpuhnem i počnem skidati haljinu. Nema mi spasa sada, sama sam pristala.

Uzmem drugu, tamno crvenu sa debelim brtelama uz telo sa nekim čipkastim detaljima. Navučem je te jedva nekako zakopčam rajfešlus na leđima. Kad namestim pretesnu haljinu zbog koje usput ne mogu da dišem izađem iz kabine i pustim Džesi da me opet detaljno skenira.

„Seksi ali preusko, hajde sledeća", blesavo se nasmeje te me opet ugura u kabinu. Sada ću stvarno da plačem, sa Džesi kao modnim kritičarom i savetovaljem ću dogurati do poslednjeg butika na poslednjem spratu ovog tržnog centra. Kao što sam rekla biće ovo mnogo duži dan nego što sam mislila.

Harry's POV

Odpijem gutljaj kafe te vratim šolju nazad na sto i nastavim sa posmatranjem mog dela. Danas je na redu Moskva. Koliko god mi se prošle godine činila zanimljivom isto toliko a možda i više mi sada nije.

Skoro će tri sata popodne i ne znam šta ću od sebe. Znam da je sve ovo mućenje bezuspešno ali to je jedino što mogu da uradim a da mi savest bude malo čistija.

Ostali vode nekakav razgovor pažljivo prateći dešavanja na monitorima. Nije da sam se nešto posebno trudio da 'uskočim' u razgovor ali mi je bilo jako dosadno i naporno da radim bilo šta drugo sem ovoga što sada radim.

Promeškoljim se u stolici te uzmem šolju i odpijem još jedan gutljaj kafe. Nekako mi se činilo da je kafa ta koja me je održavala budnim sve ovo vreme a i jednim malim, sićušnim delom i nada da ću možda iza nekog ugla neke ulice ugledati poznate divlje kovrdže i mile čokoladne oči. To je ono za šta sedim ovde i radim ovo, samo da je vidim pa i na ekranu.

Često pokušavam da je nekako 'kontaktiram' preko umne veze ali sve što dobijem je puka tišina. Istog trenutka kada ju je opčinio umne veze više nije bilo, kao da nikada nije ni postojala.

Nešto me zagolica u uglu oka te trepnem nekoliko puta. Nema koristi od toga, a i ja sam muškarac ne mogu da plačem i raznežujem se kao kakva curica stalno. Vratim šolju na njeno prethodno mesto te se i ja vratim u predhodni položaj, duboko uzdišući i pripremajući se za još buljenja.

Natalie's POV

Uzdahnem navlačeći majicu po ko zna koji put na sebe. Ni sama ne znam u kom sam butiku po redu, prestala sam da brojim posle dvanaestog jer sam i tada osećala velik umor.

Ko bi rekao da te šoping može ovoliko izmoriti. Obišla sam sve moguće butike i probala sve normalne haljine ali nijedna nije imala ono nešto a i Džesi se nije svidela nijedna koju sam probala. Zato je ona je kupila prelepu nežnoplavu dugačku haljinu sa dosta cirkona i šlokica i bele sandale. Malo je reći da joj prelepo stoji.

Ostale devojke su takođe kupile haljine i obuću dok sam ja ostala samo sa visokim kožnim crnim štiklama koje ne znam ni ja zašto sam kupila, verovatno zbog Džesi koja mi je pretila smrću ako uradim suprotno.

Dok sam izmoreno sa kesom sa štiklama u ruci išla pored Džesi i Ajvi pažnju mi je privukla sasvim obična crna uska haljina sa tanjim brtelama uz telo. Iako nije bila ništa posebno nešto me je vuklo ka njoj.

Povučem brbljivu plavušu ka prodavnici te čim uđem kažem prodavačici da mi da haljinu iz izloga. Čim mi se nađe u rukama odmah uđem u kabinu i nešto življe počnem svlačiti odeću.

Navučem je te zakopčam rajfešlus pazeći da ne zakačim kosu. Kad je namestim izađem iz kabine i pridobijem pažnju devojaka. Ako mi ova ne stoji lepo onda je to to, neću ići, ostaću u sobi i odmarati se od današnjeg dana.

„To je ta!" Ajvi veselo ciknu te pljesne rukama. „Predivna si Nat", Elena me potapše po ramenu te joj uzvratim stidljivim smeškom. „Hajde brzo svlači se pa da kupimo maske", Džesi me po običaju pogura ka kabini te brzo, sa mnogo više volje, skinem hanjinu zadovoljna jer se mučenje konačno završilo.

Izađem iz kabine sva srećna držeći pažljivo haljinu u rukama. Dođem do kase te me Džesi prekori pogledom i da devojci za kasom karticu. Htela sam da se bunim kako nije fer da mi još i to kupuje jer im doslovno živim na grbači ali znam da bi se završilo isto kao i sa štiklama te sam odustala.

„Hvala što ste svratili, dođite nam opet", začujem glas prodavačice te samo promrmljam jedno brzo doviđenja i izađem što pre. Znam da sam nepristojno postupila ali nemam vremena da sada ćeskam sa njom, samo želim da idem kući.

Krenemo ka prvom spratu zato što je Karen rekla da je dole videla prodavnicu sa maskama i kostimima. Mislim da sam joj danas prvi put čula glas. Ne znam zašto ali ona i Lisa jedine nisu razmenile ni reč samnom. Karen se barem pravi da ne postojim dok me Lisa kad god je pitam nešto ili pokušam da uspostavim bilo kakav vid konverzacije pogleda pogledom punim mržnje.

Stanemo ispred radnje sa lutkama obučenim u razne kostime te uđemo pozdravivši stariju da kažem bakicu iza kase.

„Dobar dan deco, kako mogu da vam pomognem", uzvrati nam pozdrav uz staralački ali ipak dosta veseo osmeh. Siđe sa stolice te stane ispred nas. Osetim mali pritisak u očima te trepnem nekoliko puta.

Ono što ugledam me natera da trepnem još nekoliko puta ali ništa. Telo vesele bakice je sada bilo 'uokvireno' nežno rozom bojom koja je sijala nekom posebnom svetlošću.

Prvo što mi je palo na pamet je da je nekakva dobra vila ali nisam nikako mogla da verujem u ono što vidim ali po reakcijama devojaka kojih nije ni bilo sam rešila da se ponašam kao da ništa nisam videla.

„Tražimo obične maske za bal pod maskama, ništa slično klovnovskim ili tako tim nego elegantne maske koje pokrivaju samo predeo oko očiju." Alis obrazloži sve detaljno dok je starica klimala glavom pažljivo je slušajući.

Povede nas ka drugom delu radnje koja je ustvari mnogo veća nego što mi se na prvi pogled činilo.

Celi zid koji je bio dugačak oko pet metara i visok oko dva je prekrivao stakleni orman na kom su bile uredno složene prelepe maske svakakvih boja. Ne znam koju bih pre uzela i stavila je.

Svaka se približila polici i osmotrila pažljivo svaku masku koja joj se činila zanimljivom. Prva koja je našla masku je bila Elena. Plameno crvena sa dosta citkona i šljokica iste boje. Ona sva onako mala i slatka, mislim da će biti prelepa.

Alis je uz svoje cipele uparila masku oker boje sa dva lepa pera koja su bila sa jedne strane dok je Karen uzela skoro običnu masku krem boje. Džesi se odmah zalepila za masku iste nijanse kao i njene haljine dok se Ajvi dvoumila oko nekoliko modela ali su joj devojke pomogle da se odluči.

Jedino sam ja skroz do drugog kraja zida gledala u njih. Uopšte nisam gledala u maske, pažnju su mi odvlačile devojke uz koje se ja uopšte nisam uklapala. Izgledale su tako srećno, odlučno i ispunjeno i sve to me je teralo da mislim još više na novonastalu misao koja mi je orila glavom.

Ja se ne uklapam sa njima. Sve, ali baš sve sa njima i samnom je bilo drugačije i nekako veštačko. Iako su se Ajvi i Džesi mnogo trudile da sakriju to, znam da se ne uklapam uz njih.

Trepnem nekoliko puta da golicanje u oku prestane te konačno rešim da pogledam u maske ispred sebe. Ne želim da uvek samo mene čekaju, poslednja dva sata smo samo meni tražile haljinu i ne želim da me opet čekaju.

Pređem pogledom preko nekih. Crvena? Ne. Zelena? Ne, previše drečava. Možda ljubičasta? Ne, iskakaće previše.

Pogled mi zastane na crnoj maski. Cela je od čipke sa nekoliko crnih cirkona razbacanih po njoj. „Prelepa je", nesvesno kažem naglas te osetim nečiju prisutnost.

„O da, jeste." Blago poskočim kad ugledam staricu odmah do mene kako zamišljeno gleda u masku i blago klima glavom. Bledoroza svetlost je i dalje bila tu i terala me da se još više plašim ove na prvi pogled bezopasne starice.

Pomerim se korak u stranu praveći koliko-toliko pristojnu razdaljinu između nas.

„Postoji posebna priča vezana za tu masku", kaže i dalje gladajući u nju i smešeći se na nekakav čudan i jeziv način. Malo bolje se zagledam u masku. Kako ikakva maska može imati priču, nije to pepeljugina staklena cipela, to je obična čipkasta maska koja nije ni po čemu posebna ali ona moja radoznala strana se probudila i ne može da miruje.

„Kakva priča?" Pogledam je malo bolje i čim je upitam dva izbledela plava oka me pogledaju i automatski se naježim.

„Hoćeš da ti je ispričam?" Upita me te pogledam iza sebe u devojke. Karen i Džesi su se raspravljale oko nečega i izgleda da neće baš skoro a i jako me zanima.Vratim pogled na staricu te klimnem glavom dok se njoj tanke usne opet razvuku u osmeh.

Pročisti grlo te vrati pogled na masku koja mi se sada čini još zanimljivijom.

„Ustvari, više je kao proročanstvo nego priča jer se to nije desilo", objasni mi te opet klimnem glavom da bih je podstakla da počne što i uradi.

„Pa proročanstvo kaže da će devojka koja je bude nosila jedne posebne večeri sresti nekog jako bitnog u njenom životu." Pažljivo izgovori svaku reč gledajući me tačno u oči tako me terajući da slušam i upijam svaku reč.

Kad shvatim da neće više ništa reći razočarano uzdahnem. „To je to? Ma daj, to je obična glupost", kažem pokazujući na masku te me starica nasmešeno pogleda. Da li ona nekad prestaje da se smeje?

„Uredu onda, kako ti kažeš", kaže sležući ramenima te me podseti na sebe kada se setim onog 'pametniji popušta' i iznervira me.

„I da bih vam to dokazala kupiću masku i nositi je na balu i odmah sledećeg dana ću doći da vam potvrdim da je obična glupost", kažem malo višim tonom pokazujući na masku a onda se smirim kada se setim da je ispred mene stara žena kojoj pritisak može skočiti.

„Dobro onda, dogovoreno", kaže te mi pruži ruku koju prihvatim i stisnem. „A sada mi je spakujte jer me prijateljice čekaju", kažem čuvši Džesi kako viče moje ime.

Nasmeši se opet te iz đepa izvadi ključ i otključa staklena vratanca i uzme masku te krene ka kasi. Džesi joj da karticu te uzmem masku i zajedno sa devojkama izađem iz radnje pozdravljajući bakicu koja se i dalje smešila.

Uredu, ovo je bilo jako čudno. Sta mi bi' odjednom te rekoh ono? Valjda je to onaj moj nagon za dokazivanje toga da sam upravu. Ma baš me briga, uradiću onako kako sam rekla, doćiću i nabiti joj na nos zato što mušterijama prodaje maske za koje ih zainteresuje izmišljotinom.

Iako je tako govorila sebi, duboko u sebi je nekako verovala u priču čudne starice sa jezivim osmehom.

____________________________

Okej, znam da je ovo jako ali jako razočaravajuće. Slobodno me mrzite, ne krivim vas, grozna sam ali stvarno nisam imala vremena.

Dom u drugom gradu, novo okruženje, nova škola, nova lica, nov krevet. Trebalo mi je vremena da se naviknem i od sada će nastavak najmanje jednom nedeljno.

Razumeću ako ne budete hteli da čitate ali šta ću, nisam mogla.

I da, znam da je nastavak glup ali biće zanimljivih.

Hvala vam za sve!

Volim vas! xoxo♥♥♥