Harry's POV

„Nail, nešto, bilo šta?" Skrenem na sekund pogled na njega te odmahne glavom i dalje gledajući ispred sebe.

Protrljam oči te se opet usresredim na monitore za koje sam zadužen. Ispred nas na monitorima su bile ulice Rima i koliko god mi se grad pre činio lepim sada samo želim da nestane.

Stvarno ne znam kako bih uspeo da pratim sve ovo da nemam ojačana čula a i kada bi sada neko viknuo ili proizveo malo jaču buku mislim da bi mi bubne opne pukle zbog osetljivosti.

Začujem otvaranje vrata te dosta koraka koji su bili sve glesniji i glasniji što je značilo da se približavaju. Za nekoliko sekundi vrata podruma se otvore i unutra uđe deveroro zbunjenih momaka i devojaka.

„Znači tu ste vas dvojica provodili vreme celih mesec dana? U podrumu?" Posle nekoliko trenutaka tišine prvi se oglasi Luis sa osuđujućim ali ujedno i jako radoznalim tonom glasa i pogledom.

Pogledam u Naila koji je već gledao u mene sa nekakvim nedefinisanim pogledom. Verovatno je bio srećan jer će sada biti zadužen za manje monitora i biće mu lakše ali ja nisam hteo da sada saznaju. Mislim, sigurno bih im rekao za nekoliko dana, dao bih im još malo vremena ali sada nema veze.

„Šta to radite? Da li je to Italija? Rim?" Posle Luisa Eli počne sa pitanjima gledajući u monitore.

„Hajde Hari, ne želim ja da im objašnjavam, ovo je tvoja ideja", Nail me značajno pogleda pogledom koji je govorio: "tvoja ideja, ne moja".

Ustanem te im priđem nekoliko koraka pročistivši grlo. „Pre oko mesec dana sam sa Nailom došao na ideju da, znate, pošto je on dobar sa računarima i tim stvarima poveže ove monitore sa kamerama širom sveta koje se nalaze u svakom gradu u kom smo bili." Zastanem te nervozno prođem rukom kroz kosu.

„Mesec dana ste ovo radili, zašto Hari?" Liam rukama pokaže na monitore te ih spusti nekako razočarano me gledajući.

„Jer je to jedino što mogu da uradim Liam, očajan sam. Ne želim da sedim skrštenih ruku znajući da me se ne seća i da je sa onim odvratnim likovima. Osećam odgovornost, nedoataje mi, sve vreme sam bio u zabludi, mislio sam da me gleda samo kao prijatelja i tako sam se ponašao dok je ona bila zaljubljena u mene i mislila isto ono što sam ja. Kako bi se ti osećao da se isto dogodilo sa Sof? Ja ću nastaviti sa ovime i niko me neće sprečiti u tome a ako želite da mi pomoglete neću vam braniti a ako ne želite slobodni ste." Iznervirano se okrenem ka monitorima i nastavim pažljivo pratiti isto onako kako sam pratio i pre nego što su došli.

„Hari.." Okrenem se na Selin glas te ih ugledam na istom mestu kako me gledaju tužnim pogledom. „Znaš da na nas uvek možeš da računaš?" Klimnem glavom te mi priđe nekoliko koraka.

„Pa zašto nam onda nisi odmah rekao? Zašto ste Nail i ti bili sami ovde mesec dana?" Opet me počne razočarano gledati te se promeškoljim u mestu.

„Jer sam hteo da vam dam vremena. Hteo sam da se odmorite od svega, od zadatka i od znaš već.. nedavnih dešavanja", odgovorim šireći ruke prema njima. „I onako bih vam rekao za nekoliko dana", promrmljam sam za sebe ali znam da su odlično čuli šta sam rekao.

„Dobro onda šefe, šta sada radimo?" Salutira mi sa smeškom izazovši jedan meni. „Šefe, sviđa mi se to", dodam sa zamišljenim smeškom te se i ostali nasmeju. „Nemoj se uobraziti", Nail doda i dalje ne skretavši pogled.

„Ćuti ti, čim prigusti odmah 'Hari tvoja je ideja", ućutkam ga imitirajući njegov glas te se ostali opet nasmeju. „Vojno!" Okrenem se ka njima te se uozbilje i stanu u horizontalni red terajući me opet na smeh.

„Hajde uozbiljimo se sada, Hajde sada svako po osam monitora", kažem posle nekoliko trenutaka smeha ozbiljnim tonom te klimnu glavama i zauzmu svoja mesta.

Natalie's POV

Probudi me svež i hladan vazduh u sobi nateravši me da zadrhtim i pribijem pokrivače bliže sebi.

Nekako nateram sebe da otvorim oči te me ono što ugledam jako iznenadi. Gradom je trenutno harala jaka oluja dok je pljusak bio u punoj snazi i ništa nije ukazivalo na to da će ubrzo prestati.

Nevoliko napustim topao krevet koji mi je sada još više ličio na ljubav mog života te priđem prozoru i zatvorim ga umalo se okliznuvši na vodu koja se nakupila na podu. Sigurno je pljusak kroz prozor dospeo i u moju sobu.

Povučem zavese malo zatamnivši sobu u kojoj je hladan vazduh najviše dominirao. Brzo se zavučem nazad u pokrivače usput uzimajući dnevnik i olovku.

Dragi dnevniče upravo sam se probudila u ledenoj sobi i umalo slomila vrat (iako to nije moguće) na vodi koja je u moju sobu dospela kroz otvoren prozor koji sam iz nekog razloga ostavila otvoren. Znam da te ovo uopšte ne zanima ali ipak da napomenem, a sada da pređem na stvar. Juče mi se desila najuzbudljivija stvar u životu. Iako sam se jako uplašila malo je reći da sam to želela. Daniel, momak koji mi je pre mesec dana pružio dom me je umalo poljubio. Kada kažem umalo želim reći da nas je Lisa koja me iz meni nepoznatog razloga mrzi od kada sam došla prekinula. Na neki način sam joj zahvalna zbog toga ali na neki način i nisam. Nisam joj bila zahvalna jer me je prelep momak hteo poljubiti, da napomenem, prvi momak koji se zainteresovao za mene u celom mom životu što bi značilo da bih imala najsavršeniji prvi poljubac sa još savršenijim deškom. Zahvalna sam joj jer me je sve vreme proganjao i izjedao čudan osećaj. Ne znam šta je značio ali zbog njega nisam želela, možda jednostavno zato što to nije uredu. Ma koga je briga, ako se kojim slučajem jučerašnja scena bude ponovila uzvratiću, jer šta je život bez nekoliko grešaka?

Odlučno zatvorim dnevnik smešeći se kao idijot sve vreme sa crvenilom na obrazima. Ponašam se kao tinejdžerka. Da, ja bi se i trebala ubrajati među tinejdžerke jer koja još dvadesetogodišnjakinja nije imala prvi poljubac?

Tišinu prelomi jak zvuk grmljavine i jako svetlo te ustuknem. Nikada do sada nisam videla ovakvu oluju u Londonu, mora da je opšti haos u gradu. Duva jak vetar, grmi, munje sevaju, kao da se bliži kraj sveta.

Siđem sa kreveta vrativši dnevnik ispod dušeka na mesto na kome je pre bio te uredno složim krevet. Očigledno da je grejanje odradilo svoj posao jer se u sobi bilo znatno toplije.

Blago protrljam oči koje su se sklapale svakih nekoliko sekundi. Šta se meni dogodilo? Zar sam se toliko umorila juče ili je ovo samo do moje lenjosti? Ipak sam sigurna da je ovo drugo.Treba mi nešto što će me razbuditi.

„Prvi put sa Danielom?" Naglo otvorim oči zbog moje u zadnje vreme nenormalne i nepodnošljive podsvesti.

Uznem donji veš i toplu odeću iz ormana te uđem u kupatilo. Skinem majicu za spavanje i šorc zajedno sa donjim rubljem te podesim vodu na tušu.

Iztuširam se na brzinu te obučem stvari koje sam pripremila. Izađem iz kupatila u toplim čarapama, sivim trenerkama i jako udobnim sivim duksom. Kosu vežem u visok rep te izađem iz sobe silazeći stepenicama do kuhinje.

Stomak se javio istog trenutka kada sam kročila unutra. Pojedem nešto na brzinu te odmah zatim krenem ka dnevnoj u kojoj ne zateknem nikog.

Čudno, obično su svakog jutra ovde kada dođem, ako ne svi onda barem neka devojka. Malo bolje oslušnem i ne začujem ništa. Nikakvo kretanje ni disanje, očigledno sam sama.

Ne znam da li je kuća zaštićena od groma te rešim da ne palim TV mada sigurno jeste ali ne bih da rizikujem. Ne bih da kada dođu budu u fazonu „ostavimo te jednom samu i zapališ kuću" i onako me Lisa i Karen ne podnose baš najbolje.

Sednem na udoban dvosed od crne kože koji je bio baš preko puta ogromnog staklenog zida kroz koji se moglo savršeno videti napolje ali je više služio kao prozor pošto su ga krasile velike smeđe zavese slične onima kakve se mogu vodeti u zamkovima u filmovima.

Vetar je baš jako duvao savijajući drveće u prostranom dvorištu dok se pljusak smirio. Sitne kapljice su udarale o staklo i polako klizile. Bilo mi je fasconantno što sam iz ovlike daljine mogla pratiti svaku koja je klizila a još fascinantnije je bilo to što sam mogla videti svaki list koji je vetar nosio.

Sredina novembra je, jesen nam je svakim danom davala do znanja da joj se bliži kraj i da hladna zima stiže.

Iako sam oduvek volela jesen zima mi je nekako više odgovarala. Uvek sam volela čitati dobru knjigu posle škole, zavijena u ćebe sa toplom čokoladom pored sebe. Nekako mi je to bio najveći užitak svake zime i oduvek sam to radila.

Odjednom dobijem jaku želju za nekom dobrom knjigom. Ustanem sa dvoseda te krenem stepenicama ka bibloteci. Bila sam u njoj nekoliko puta te sam zapamtila gde se nalazi ono što me zanima. Pogledom pređem preko naziva te izvadim jednu koja mi se činila zanimljivom.

Krenem nazad ka kuhinji proučavajući tamne korice koje su još više doprinosile tome da zaželim da počnem što pre sa čitanjem.

Stavim vodu za čaj jer mi nije do čokolade sada. Naslonim se na jedan od kuhinjskih elemanata te začujem još jedan jak udar i jak pljusak. Izgleda da danas baš i neću videti sunce.

Pričekam još nekoliko minuta te napravim čaj i zajedno sa njim i knjigom ponesem nekakav keks koji sam našla u dnevnu.

Sednem na isto mesto stavljajući čaj i keks pored sebe. Još jednom jako zagrmi te se sva naježim. Otvorim knjigu i kranem sa čitanjem.

Daniel's POV

„Onda da li vam odgovara u petak?" Posle dugog obrazloženja koje nisam trebao da tražim mali dekica me pogleda očima punim nade.

„Ne, ne odgovara mi", hladno odgovorim te spusti pogled. „Ali gospodine..." „Ne želim izgovore, otkazaćete i postaraćete se da sve bude kako treba za subotu, jasno?" Bez izbora klimne glavom te počne popunjavati nekakve papire. Naravno, kako bi se čovek mogao odupreti opčinjavanju?

Već sam skoro dva sata ovde i ubeđujem se sa ovim starkeljom oko rezervacije sale. Želim da sve bude perfektno te večeri i ništa, ama baš ništa je neće upropastiti.

„Ako smo završili sa raspravom ja bih da krenem", kažem ustajući sa kožne stolice koja je posle svog ovog sedenja i komešanja postala jako neudobna.

Samo klimne glavom i ja što brže napustim kancelariju. Znao sam da Džon nešto smera čim je insistirao da ja pričam sa starkeljom, znao je da je užasno naporan.

Izađem iz zgrade te se brzim koracima uputim ka crnom autu na parkiralištu. Otvorim vrata i zateknem nasmejanog i zadovoljnog Džona na suvozačkom mestu.

„Platićeš mi za ovo", promrmljam te upalim auto dok se on i dalje smeškao. „Šta je sada na redu?" Zamisli se na trenutak te se promeškolji u mestu.

„Mislim da su nam devojke rekle da pokupimo ostale momke i da odemo po odela i da obavezno kupimo maske i to po mogućstvu normalne", odgovori mi te prevrne očima na 'normalne'.

„Dobro, onda ih zovi. Gde se uopšte kupuju te maske?" Zbunjeno ga pogledam te vratim pogled ispred sebe. „Nemam pojma, valjda ćemo ih naći." Slegne ramenima kao da mu je sve jedno te počne nešto tapkati po telefonu zatim ga prialsloni na uvo.

Prenese momcima da nas čekaju ispred tržnog centra te vrati telefon nazad u džep opet se zadovoljno smešeći.

Znam da Džesi obožava organizovati zabave ali da li baš od mog rođendana mora praviti bal sa maskama? Mislim jeste da punim šest stotina ali zar ogromna kuća sa manjom šumom i ogromnim parkom na periferiji Londona nije malo previše? Naravno da jeste ali dokaži ti to tvojoj napornoj sestri Danijele.

Još sada moram kupovati odelo, dobro odelo je okej ali gde da nađem prokletu masku? Siguran sam da će Džesi poludeti ako nešto nije onakvo kakvo je zamislila i ne želim da je testiram, odlično sam video kako je Nikolas jednom prošao. Iako je mlađa i od Nikolasa i mene daje sebi previše slobode ali šta mogu, sestra mi je.

Prekinem sa razmišljanjem kada ugledam zgradu koju tažimo. Parkiram ispred, nedaleko od ugovorenog mesta te zajedno sa Džonom krenem ka momcima.

Natalie's POV

Ni sama ne znam koliko sam vremena provela čitajući knjigu ali jedno sam mogla sa sigurnošću reći - ne dovoljno dugo da pljusak prestane.

Šolja je prazna, takođe i kutija kolača a sat na zidu je ukazivao na kasno popodnevno vreme. Još jedan jak udar groma me natera da obavijem ćebe koje se nalazilo na fotelji oko sebe. Još od malena iz nepoznatog razloga sam se osećala sigurnije obavijena ćebetom. Možda zato što me je stara velika kuća plašila isto kao i ova vila.

Nekako mislim da u svemu što su mi rekli za ovih mesec dana ima nešto više. Njihov pogled koji mi upućuju, pogled koji me tera da mislim da sam naivna i da nešto skrivaju od mene. Ipak da je tako zašto bi mi uopšte pružili krov nad glavom?

Moje misli prekine otvaranje vrata zajedno sa muškim i ženskim glasovima. Obeležim stranu knjige na kojoj sam stala te je spustim u krilo svakog časa očekujući nekog da uđe na vrata.

Visoka plavuša detinjastog lica sa istim takvim osmehom prva proviri u prostoriju. „Hej Džes", veselo je pozdravim te mi uzvrati istim pozdravom i sedne do mene.

Polako u prostoriju uđu i ostali, momci smrknutih pogleda i devojke zadovoljnih izraza lica, naravno sve devojke sem Lise koja je projurira hodnikom pravo ka stepenicama. O da, nisam joj baš najdraža osoba ali da li je toliko teško reći jedno obično ćao?

„Gde ste vi do sada", upitam radoznalo ih gledajući ali isto tako izbegavajući Danielov pogled jer zadnje što sada želim je da pocrvenim istog trenutka i onda dobijem upitne poglede od devojaka.

„Pa znaš, prvo smo išli da zakažemo kod dosadnog dekice, onda smo tražili odela i maske koje smo jedva našli, zatim smo išli u poslastičarnicu da zajedno sa Džesikom izaberemo tortu koju je na kraju posle dosta razgledanja izabrala ona. Znaš tipičan dan sa napornom sestrom", Nikolas mi odgovori sve vreme se služeći sarkazmom i naglašavanjem reči gledajući u Džes koja je samo prevrtala očima na svaku drugu reč.

„Zašto ste kupovali odela, maske i birali tortu?" Zbunjeno ih pogledam. Šta propuštam? Niko mi nije ništa spominjao, mislim ono baš ništa.

„A da, ti ne znaš. U subotu moj dragi batica puni šesto godina i moja draga sekica želi bal pod maskama." Opet mi odgovori Nikolas te ustane i potapše Daniela (koji nije skidao pogled sa mene) po leđima streljajući pogledom Džes.

Vau, sesto godina. Bal pod maskama. Zvuči isto kao u filmovima i mogu primetiti kako Džes oči cakle na sam spomen bala. Na kratko pogledam u Daniela ali brzo skrenem pogled na Džes koja nije bila uopšte boljeg raspoloženja od Nikolasa.

„Sutra idemo u šoping i ti Nat ideš sa nama." Raspoloženje joj se odmah popravi te me pogleda sa velikim detinjastim osmehom dok su joj zelene oči sijale. Malo dublje je pogledam u oči čija mi se nijansa činila poznatim. Trepnem nekoliko puta pokušavajući da ne izgledam kao čudak te se nasmešim.

„Naravno, jedva čekam", odgovorim joj te se opet nasmešim. Koga to poznajem a da ima zelene oči?

Harry's POV

Ulice Rima više i nisu bile tako krcate ljudi kao pre nekoliko sati. Jedva si mogao videti kojeg čoveka ili ženu na nekom monitoru.

„To je to ljudi, Rim je čist, idemo polako", kažem ustajući sa stolice. Klimnu glavama te urade isto dok je Nail gasio celokupan uređaj.

Izađemo iz podruma te ubrzo i iz cele zgrade žurno (zbog pljuska) prelazeći preko travnjaka u pravcu vile. Uđemo te svi krenemo ka kuhinji grabeći svako šta stigne.

Danas celi dan nisam video a ni pričao sa Gemom. Nekako mi nedostaje to malo gunđalo. Čudo da je izdržala celi dan a da me nije barem jednom isterala iz takta onako kako obožava.

Za stolim je bila neobična tišina. Možda zato što su svi umorni i samo žele da odu u svoje sobe i odmore se.

Kad zavišim sa jelom pozdravim ostale i kao i svake noći izađem ispred vile i sednem na prvi stepenik. Kiša još nije prestala. Valjda je to zbog toga što se bliži kraj jeseni.

Jako zagrmi i nebo obasja jaka bela svetlost. Protrljam oči te trepnem nekoliko puta. „Užasno vreme, trebate se preseliti u neke toplije krajeve ili možda na neko tropsko ostrvo." Po ko zna koji put poskočim te se okrenem iza ugledavši Gemu kako sa stisnutim usnama posmatra crne oblake i kišu.

„Ali ipak je London London", doda te nasmešena sedne do mene i pogleda me upitnim pogledom. „Kako je bilo danas?" Odmahnem glavom kad mi se disanje vrati u normalnu. Ona stvarno nije normalna, srce mi je moglo stati.

„Vidim da ste Nail i ti sa ostalima došli što znači da znaju za vaše male aktivnosti. Šta su rekli?" Sva znatiželjna me pogleda lupkajući nogom o stepenik.

„Pa rekao sam im da ću nastaviti sa time ma šta god oni rekli i samo su mi odgovorili da sam trebao pre da im kažem i počeli da rade isto što i Nail i ja." Ukratko joj prepričam razgovor koji se pre nekoliko sati odvijao u podrumu preskočivši dosta toga.

„Znam da nisi ni ukratko ispričao šta se dogodilo ali nema veze, prihvatiću ovo kao odgovor", kaže podignutim obrvama te napući usne očigledno razmišljajući o nečemu.

Taman kad krenem da je upitam o čemu razmišlja pogleda me te stavi prst na usne dajući mi znak da ne govorim. Na brzinu me zagrli te nestane u belim iskrama.

Odmah zatim začujem korake i otvaranje vrata dok munja opet osvetli nebo. Okrenem se ka vratima te ugledam Sel kako trlja oči.

„Hari uđi unutra, hladno je", kaže te protrlja nadlaktice zbog vetra koji je duvao. Klimnem glavom te ustanem sa stepenika i uđem unutra zatvarajući vrata za sobom.

______________________________

Hej ljudi, evo nastavka :)

Malo kasnije nego obećano ali ne možete me kriviti, omele su me čari Gradova na papiru.

Svega po malo i bližimo se nečemu što svi očekujete ali ne vraćanju pamćenja za koje neću ništa reći jer sam jednostavno zla. 3:)

Volim vass! :* ♥♥