Mesec dana kasnije
Harry's POV

Bezvoljno strpam tanjir u praznu sudoperu i natočim čašu vode ispivši je do dna. Izađem iz kuhinje te nevoljiko uđem u dnevnu.

I dalje ne mogu da verujem da je prošlo više od mesec dana a ja nisam čuo taj zarazan osmeh i video one divlje kovrdže.

Sve se donekle vratilo u normalu i poboljšalo za ovo vreme ali se i dalje može primetiti da nešto nedostaje.

Ponekada se istom ovom prostorijom zaori smeh prouzrokovan Luisovom šalom ali sve to nestane kada ne čujemo nju da doda nešto kako je to pre radila.

Pozdravim ih te sednem i pokušam pratiti razgovor ali sve što uradim je ćutanje i gledanje u jednu tačku na TV-u.

Malo je reći da mi nedostaje. Često sebe uhvatim u želji da se onaj poljubac nije ni desio jer ne bih saznao šta oseća i bilo bi mi milion puta lakše ali istog trenutka oteram tu misao jer ni za šta na svetu ne bih dao da mi oduzmu taj trenutak. Isto tako često pomislim da čujem njen smeh u glavi ili njen glas.

Nikada ne bih ni pomislio da ću se ovako zaljubiti u nekoga. Sada kada sve sagledam i postavim na prava mesta shvatim da ono što sam osećao prema Lisi ne može porediti ni sa jednim delićem ovoga što osećam prema Nat.

Trgnem se zbog zvona na interfonu i automatski ustanem. „Ne brini Hari, naručili smo kinesku hranu za ručak i ne, nismo za tebe pošto si ustao i jeo pre nekoliko minuta", Eli se nasmeši te klimnem glavom i uz jedno 'ja ću' izađem iz vile uputivši se ka kapiji.

Kad otvorim ugledam plavušu u po meni prekratkoj uniformi sa kesom u rukama. Stanem ispred nje te me odmeri i nasmeši mi se predpostavljam njenim 'zavodničkim' osmehom.

„To bi bilo dvadeset dolara lepi." Nasmeši mi se opet duvajući roze žvaku uz to vrteći pramen kose oko prsta. Namrštim se na 'lepi' i dam joj svotu novca te uzmem kesu iz njenih ruku dok se ona svom silom trudila da napravi bilo kakav fizički kontakt ali sam uspešno izbegao sve pokušaje.

Krenem ka kapiji ali me zaustavi njen piskutavi glas. „Ja sam Lili, mogli bi da se družimo nekad." Okrenem se namršteno je gledajući. „Nisam zainteresovan", kratko joj odgovorim i brzo zatvorim kapiju za sobom, pre nego me opet zaustavi.

Začujem udaranje podpetica o asvalt i otvaranje i zatvaranje vrata auta te odmah zatim zvuk motora kako se udaljava niz ulicu. Uh, dobro je. Ne shvatam kako neko može biti tako uporan da uopšte ne shvata da te ne zanima.

Ostavim hranu u kuhinji te uđem u dnevnu i upalim TV odmah čim ostali izađu. Počnem listati programe i posle nekoliko trenutaka ostavim na jednom iako me uopšte nije zanimao.

Pitam se kako li bi Nat odreagovala na nabacivanje plavuše? Da li bi bila barem trunčicu ljubomorna ili bi se ponašala totalno nezainteresovano. Mali osmeh mi prođe licem na sve moguće scenarie.

„O čemu razmišljaš?" Poskočim u mestu te začujem smeh zelenookog đavola od devojke koja mi je jedina uspevala izmamiti osmeh na lice.

„Gema dobiću fobiju od tebe ako ovako nastaviš", kažem joj ozbiljnim tonom te se ona opet nasmeje stiskajući oči i pokazujući rupice u obrazima.

Zaobiđe kauč i sedne do mene na dvosed i dalje se smešeći. „Pa ako te ja ne razdrmam malo ko će", našali se te me gurne laktom.

„Da li ima ikakvih novosti, jeste li Nail i ti pronašli nešto? Bilo šta?" Odmahnem glavom na njeno pitanje te otpuhnem.

Već dve nedelje sa Nailom tajno, skrivajući od ostalih odlazim u podrum i proveravam svaki grad. Nekako je uspeo da poveže kamere iz ostalih gradova širom sveta sa monitorima u podrumu te sam znao provoditi cele dane, ponekad i noći gledajući pažljivo u svaki monitor da mi ne bi promakao nekakav detalj ali ipak ništa.

„Kako bih volela da je upoznam i da je pitam kako je uspela da zaludi ovakvog frajera i to još mog brata", kaže zamišljeno sa osmehom.

Zamišljeno se nasmešim zamišljajući joj izraz lica posle ovakvog pitanja. Kladim se da bi istog trenutka pokušala da sakrije crvenilo kosom i pokušala da promeni temu što joj sigurno ne bi uspelo zbog Gemine upornosti.

„I ja bih isto voleo", kažem i dalje sa malim smeškom gledajući u jednu tačku. Gurne me laktom i skoro obori sa kauča. Uspravim se te je ugledam kako se smeši. „Pričajmo o nečemu veselijem." Klimnem glavom te sačekam da kaže nešto ali me samo poljubi u obraz i nestane dok u prostoriju upadne Liam sa Zejinom.

Namestim se bolje na kauču kad obojica sednu do mene po jedan sa svake strane. „Čoveče šta si ovo pustio? Nekakvu Špansku seriju?" Zejin se namršti te uzme daljinski upravljač i počne menjati programe.

„Nisam ni obraćao pažnju, samo sam bez veze pustio", slegnem ramenima te prođem rukom kroz kosu sklanjajući odbegle kovrdže sa čela.

„E da Nail te je zvao nešto", Liam lupi rukom o koleno te bez reči ustanem i izađem iz prostorije propraćen zbunjenim pogledima. Što pre odemo veće su šanse da nešto otkrijemo.

Ugledam Naila kod ulaznih vrata kako me čeka te krenem ka njemu. Bez mnogo buke i priče izađemo iz vile i krenemo ka teretani ili bolje reći podrumu.

Čim uđemo sednem na kožnu stolicu dok Nail uključi monitore koji počnu jedan po jedan pokazivati ulice San Franciska poslednjim gradom u severnoj Americi a s time da smo završili i sa južnom Amerikom znači da se sa te strane sveta pomeramo. Takođe smo završili i sa Azijom, Australijom, Okeanijom i Afrikom gde takođe nismo pronašli ništa sumljivo i već postajem očajan.

Počnem pratiti prolaznike na monitorima za koje sam bio zadužen. Jeste da bi bilo mnogo lakše kada bi svi bili ovde i pratili ali još ne želim da ih uključujem u ovo. Neka se odmore još koji dan od svega a onda ću im reći.

Niall's POV

Na trenutak skrenem pogled sa monitora na Harija. Sedi i na svakih nekoliko sekunda gleda u drugi monitor.

Ko bi rekao da bi se ona zbunjena kovrdžava devojka koja je pre više od godinu dana sa njenim bratom kročila pred nas žrtvovala da mi ostanemo živi.

I dalje mi je ta noć u glavi i neprestano mislim na nju. Bili smo tako nemoćni protiv njih da su nas za samo nekoliko delića sekunde mogli ubiti a onaj koji je pretrpeo najviše boli od nas sada sedi i trudi se da mu ne promakne nikakav detalj.

Vratim pogled na monitore te nastavim raditi ono što sam radio.

„Ovo je tako beskorisno." Začujem Harijev iznervirani glas te se okrenem ka njemu. Drži ruke na licu i odmahuje glavom.

Ustanem te mu priđem i čučnem ispred njega stavivši ruku na njegovo rame. „Znam da jeste ali to je jedino što možemo uraditi", kažem mirnim glasom trudeći se da ga na nekakav način ne iznerviram jer je očigledno na kraju živaca.

„Hajde sada druže, još San Francisko i završavamo sa Amerikom", dodam trudeći se da ne zvučim previše srećno zbog toga što mi je donekle uspelo.

Pomeri ruke sa lica uspravljajući se te ustanem ali ne pomerim ruku sa njegovog ramena. Pogledam ga u crvene oči te osetim tugu i sažaljenje. „Znam da ti je teško ali ne znam koliko, nikada nisam bio u takvoj situaciji i ne znam šta da kažem što bi ti pomoglo ali znaj da i meni užasno nedostaje, svima nama i da možeš da nam kažeš sve šta ti je na duši jer smo tu za tebe."

„Uredu je Nail, moram prestati da se samosažaljevam i moram se fokusirati na ovo što radimo sada", skrene pogled na monitore te klimnem glavom shvativši da mu nije do razgovora.

Sednem nazad na svoju stolicu i nastavim sa poslom, pažljivo gledajući u svaki monitor. „Kada ćemo reći ostalima za ovo?" Na trenutak skrene pogled na mene ali ga odmah vrati na prethodno mesto.

Uzdahne duboko te se bolje namesti u stolici. „Ne znam, samo želim da se prvo odmore od svega, pogotovo devojke, i sam znaš kako im je bilo na početku." Klimnem glavom ne skrećući pogled.

„A šta je sa tobom?" Opet skrene pogled na kratko ali ovog puta zbunjen pogled. „Šta samnom", zbunjeno me upita te se opet promeškolji u mestu.

„Kada ćeš ti da se odmoriš", upitam ga te ga značajno pogledam očekujući odgovor.

„Kada budem znao u kom je gradu ili državi." Odlučno klimne glavom kao da sam sebe uverava u svoje reči. „Ali pre toga moramo završiti sa San Franciskom", doda te klimnem glavom shvatajući da mu sada stvarno više nije do priče i konačno svu svoju pažnju usmerim na monitore ispred sebe.

Selena's POV

Pažljivo sednem na krevet pazeći da ne pimerim ništa. Želim da sve bude baš onako kako je bilo kada je poslednji put bila u ovoj sobi.

I dalje se može namirisati miris njenog slatkastog parfema pomešanog sa mirisom kupke od karamele koju je koristila ali i on polako počinje bledeti.

Sve je uredno složeno, knjige na polici su složene po redu, krevet na kome sedim uredno složen, čak i nekoliko olovaka na radnom stolu složeno po veličini. Oduvek je bila takva, htela je da sve bude kako treba i stalno mi prigovarala zbog neurednosti moje sobe koja je totalna suprotnost ovoj.

Tako mi nedostaje ta čupava devojka sa tim zaraznim smehom.

Ponekad mi se čini da mi je samo ona mogla u jednom trenutku popraviti celi dan, sa nekim njenim gadljivim izrazom lica na nekakvu haljinu u šoping centru. Jednostavno niko nije kao ona, ona je posebna.

Ne mogu čak ni zamisliti kroz šta Hari prolazi sada. I dalje mi je scena one noći u glavi iako znam da ne bih trebala da mislim na nju. Bila sam toliko srećna zbog njih dvoje jer je svima bilo očigledno da su zaljubljeni, očigledno svima sem njih dvoje.

Hari je sve vreme odsutan, kada bolje razmislim skoro pa ga uopšte i ne viđam, samo se od jednom izgubi negde sa Nailom i dođe kasno u noć.

„Hej ljubavi." Trgnem se na glas iz sebe. Okrenem se ka mestu iz kog je dolazio i ugledam tužne smeđe oči te se nasmešim. Stajao je naslonjen na okvir vrata i gledao me.

„Znao sam da ću te ovde naći", doda te tihim koracima dođe do kreveta i sedne odmah pored mene.
Uzdahnem te naslinim glavu na njegovo rame i ubrzo zatim osetim poljubac na čelu i ruku oko struka. „Tako mi nedostaje", kažem te nekoliko suza sklisne niz moj obraz padajući tačno na čupavi tepih na podu.

Stisne me jače oko struka te još nekoliko suza završi na tepihu. „Znam, i meni, svima nama", odgovori mi tihim tonom brišući tragove suza na mom licu te ostavi kratak poljubac na mojim usnama.

„Kako bi nas sada isterala iz sobe", kažem kroz sitan osmeh. „Da, tačno mogu da zamislim izraz lica i 'u mojoj sobi i na mom krevetu, baš lepo bato' a onda bi nas isterala napolje uz gunđanje iza zatvorenih vrata", doda te se oboje zakikoćemo.

„Hajde idemo dole", ustane te klimnem glavom i ustanem sa njim. Okrenem se i popravim prokrivač na krevetu koji se malo zgužvao te kad završim izađemo iz sobe polako zatvarajući vrata.

Začujemo glasove u dnevnoj te se uputimo ka njima. Sednemo na svoja uobičajna mesta taman nekoliko sekundi posle početka nekog filma koji je bio na TV-u.

Nasmešim se kada se setim faca koje je Nat pravila kada bi gledala neku romantičnu scenu, znam da sada definitivno ne bi gledali romantičan film da je ona tu ali nije.

Harry's POV

„Hari ja ne mogu više, idem, znaš kako da ugasiš", Nail me upita te samo klimnem glavom ne skrećući pogled sa monitora.

Začujem škripu metalnih vrata i korake te kad sve sasvim utihne nastavim pažljivo gledajući sve iako skoro nije bilo nikoga na ulicama morao sam se uveriti da nema nikakvih natprirodnih bića.

Mislim da je prošla ponoć i umoran sam i to jako, mislim da će mi oči ispasti, svakog dana isto.

*

Ne znam koliko je vremena prišlo ali više nije bilo nikoga ni na jednom monitoru. Ustanem sa stilice te ugasim sve i sporim koracima krenem ka vili.

Polako otvorim ulazna vrata trudeći se da napravum što je manje buke. Zastanem kod vrata kuhinje i zbog same pomisli na hranu stomak se sam oglasi. Tiho otvorim vrata te počnem kopati po frižideru u potrazi za nečim jestivim.

Ugledam paket kineske hrane te se odmah setim lika nametljive plavuše sa roze žvakom i namrštim se. Stavim isti paket u mikrotalasnu i sednem na barsku stolicu ispred šanka blago udarajući jagodicama prstiju leve ruke o drvenu površinu šanka.

Pričekam nekoliko minuta dok se kineska hrana zagreje te kad začujem zvonce otvorim te uzmem viljušku i krenem ka vratima. Nikada nisam znao da koristim one štapiće pa neću ni sada.

Otvorim ulazna vrata i sednem na prvi stepenik, stavim kutiju sa hranom u krila te počnem jesti. „Polako, neću ti pojesti ja", poskočim zbog glasa pored uha i odmah zatim začujem poznati kikot.

„Da li možeš jednom u životu da se lepo pojaviš ispred mene da mogu da te vidim?"

„Ne", odgovori mi kratko i jasno sa smeškom te beznadežno odmahnem glavom i zabodem još jedan komadić ribe viljuškom.

„Koliko ja znam, a odlično znam to se ne jede viljuškom", pokaže prstom na kutiju te na viljušku u mojoj ruci na šta samo odpuhnem i nastavim jesti.

„Što se odmah ljutiš batice", kaže dečijim glasom te me uštine za obraz smejući se glasno.

„Ššš.. Gema čuće te", ućutkam je te joj stavim ruku preko usta smešeći se ali je ubrzo pomerim.

„E tako je vec bolje." Opet me uštine za obraz te prevrnem očima.

„Ludačo jedna", kažem te se opet zakikoće. Kako bih voleo da mogu da se smejem na svaku sitnicu kao ona.

„I kako ti je prošao dan batice?" Napući se kad izgovori batice te opet beznadežno odmahnem glavom ali rešim da joj odgovorim.

„Isto kao i svaki do sada i da, danas sam zaboravio da ti kažem jedna plavuša mi se nabacivala", odgovorim joj sa zaigranim osmehom. Zanimljivo je to što je Gema obećala da će me čuvati od svih devojaka dok ne pronađem Nat ili bolje je reći ako je pronađem jer sam polako počeo gubiti nadu.

„Šta? Kako se zove? Gde živi?" Ustane te me počne bombardovati pitanjima.

„Hej, polako, polako, rekao sam joj da nisam zainteresovan i zalupio joj kapiju pred nosom." Podignem ruke u vis smirivajući je. Neka mi ovo bude kao lekcija da joj više ništa ovakvo u životu ne kažem.

„I bolje bi ti bilo gospodine", kaže zapretivši mi kažiprstom te se nasmejem.

„Dođi ovde ludačo jedna", potapšem stepenik pored mene te sedne i obgrlim je jednom rukom. „Šta bih ja radio da mi nema tebe", upitam onako više za sebe te ona podigne glavu sa mog ramena i zamišljeno me pogleda stisnutim usnama.

„Pa ono što bi sada trebao da radiš, da spavaš." Nasmejem se na njen odgovor dok ona zadovoljno klimne glavom jer je opet uspela da me nasmeje.

„Hajde sada mali, u krevet", ustane te mi kaže zapovedničkim tonom pokazujući na vrata kuće. Opet se nasmejem te ustanem.

„Dobro velika idem", odgovorim te joj na brzinu rasčupavim kosu i potrčim ka vratima dok sam iza sebe čuo samo glasan kikot.

Uđem u sobu te se na brzinu istuširam i odmah zatim skočim na krevet zaspavši istog trenutka.

Daniel's POV

Dospem još viskija u čašu te se opet naslonim na radni sto gledajući u nebo koje je bilo krcato zvezda.

Sve se odvija baš onako kako treba, svakim danom sve više osećam da se pilako zagreva za mene a onih malih belokrilatih pacova nema, kao da su u zemlju pripali.

Sve ide odlično i sve bi bilo još bolje da me ona kučka Lisa nije prekinula kada sam hteo da poljubim Natali koja koliko sam video nije imala nikakvih problema sa tim.

Nasmejem se na glas te odpijem malo viskija iz čaše. Kako bih voleo da vidim izraz lica onog idiota, kako se beše zove, Henri, Hari, a da Harija da je poljubim pred njim.

Sve je ispalo baš onako kako je trebalo i sada mi niko ništa ne može pokvariti ali iako je sve dobro imam nekakav osećaj da će me neko sabotirati ali ko?

Znam da se niko od njih jedanaestoro ne bi usudio da uradi takvo nešto ma da za Lisu nisam toliko siguran. Ma ne, ona je zaljubljena do ušiju u mene ne bi uradila ništa što meni ne bi išlo u korist sem naravno da napakosti Natali ili pokuša da je ubije ali znam da me se previše plaši da bi uradila nešto takvo.

Odpijem još viskija iz čaše te osetim kako me neko posmatra. Okrenem se oko sebe ali ne ugledam nikog. Mora da nešto nije uredu sa mojim šestim čulom u zadnje vreme.

Odgurnem se od radnog stola te izađem iz prostorije i uputim se ka sobi. Oslušnem dobro i začujem umereno disanje koje je dopiralo iz podkrovlja pokušavajući da ignorišem stenjanje iz Džonove i Karenine sobe.

Skinem odeću te se odem na brzinu istuširati. Kad završim legnem usput ugasivši lampu.

Jedva čekam da je vidim sutra i nadam se da me niko neće zaustaviti kada opet budem pokušao da je poljubim jer ako neko pokuša a siguran sam da će Lisa biti prva u redu neće dobro proći.

______________________________

Hej ljudi, ne znam šta da kažem, jednostavno mi je jako žao. Nastavka nije bilo skoro mesec dana i jako me je sramota, jednostavno ću razumeti ako ste izgubili interesovanje za priču jer ga nisam zaslužila.

Hvala vam na svemu, jednostavno sam pokušavala puno puta ali jednostavno nije htelo. Inspiracija se konačno vratila i jedva čekam da napišem i da vi pročitate sve što sam smislila.

Vezano za priču, ne znam šta da vam kažem, jednostavno ću još dosta toga izbućkati i napisati a na vama je samo da čitate.

Nastavci neće ići baš kao što su pre, želim da lepo napišem sve kako želim i kako sam planirala tako da nastavak najverovatnije za dva dana.

Volim vas sve! :* ♥♥