Daniel's POV

„Konačno, ni sekundu više ne mogu da se smejem Skotovim glupim vicevima", Džon se požali odmah čim je Natali izašla iz prostorije i svi osmesi nestanu i vrate se u isto stanje u kom su bili dok Natali nije ušla.

„Misliš da je meni bilo lako", Skot mu odgovori kroz uzdah prevrćući očima. Mislim da su se danas ismejali više nego što su ukupno za celih petsto godina života.

„Daniele dokle ćemo ovako", Džon me upitno pogleda žaleći se. Zar im je toliko teško da se ponašaju kao normalni momci i devojke? Očigledno da jeste jer se žale sve vreme.

„Sve dok joj se um ne sredi i opet je opčinim." Svi se namršte na moj odgovor te pričistim grlo uzvrativši im ljutim pogledom.

„Zašto ovo uopšte radiš", opet me upita te ga malo iznenađeno pogledam ali odmah vratim neutralan iztaz lica. „Zato što ja tako želim", odgovorim mu sasvim ravnodušno podižući obrve.

„A zašto to želiš? Zašto ih nismo sve ubili i nastavili sa svojim poslovima?" Opet mi postavi pitanje te osetim bes. Iako je on moja desna ruka ne može ovako da razgovara samnim.

„Tebi neću da se pravdam kao ni nikom od vas." Prosiktam kroz zube te ustanem sa fotelje pogledavši dobro svakog od njih. „Kao ni vama. Ne želim nikakva uznemiravanja danas", dodam te ljut brzim korakom izađem i krenem ka kancelariji.

Ko misle da su pa da onako pričaju samnom i sumljaju u moje odluke? Iako ostali nisu ništa rekli dobro sam video da ih jako zanimaju odgovori na Džonova pitanja.

Jako su me iznervirali i jedva se suzdržavam od besa. Zalupim vratima kancelarije te brzim koracima dođem do staklenog ormara i izvadim bocu viskija. Sipam u čašu i ispijem na eks. Dospem još jednu koju takođe odmah popijem te opet sipam.

Iako se nisam mogao napiti viski me je uvek smirivao. Spašavao me je svih problema i izliva besa koji bi mogli nekog usmrtiti te je bio magično rešenje.

Nakon još nekoliko čaša sam osetio kako mi mišići popuštaju i disanje se smiruje. Dospem još jednu čašu te stanem ispred prozora gledajući u grad.

Kiša je još sipila ali se videlo da će možda već sutra biti malo vedrije vreme. Iako su u toku bili poslednji dani oktobra i jesen je uveliko počela nekako mi je više odgovarala zima.

Bez obzira na to što je hladno uvek sam obožavao zimu. Tada je sve bilo crno-belo izuzev za vreme Božića kada me je glava bolela od šarenih lampica i ukrasa.

Ispijem preostalu tečnost uz čaše te je spustim na radni sto naslanjajući se na njega. Ne znam šta da radima sa njom. Ne mogu je opčiniti da me zavoli. Opčinjavanjem možeš samo brisati pamćenja i upsavljati ljubima a ne njihovim osećanjima. Ne mogu je opčiniti da me zavoli ali to ne znači da neću uraditi sve što mogu da se to ostvari.

Brzim koracima izađem iz kancelarije te se popnem stepenicama do potkrovlja i pokucam na vrata. „Natali ja sam, Danijel", kažem malo glasnije te začujem nekakvo pomeranje iza vrata.

„Momenat!" Začujem još šuškanja i pomeranja te sve utihne. „Napred", oped dovikne te otvorim vrata i zakoračim u prostoriju.

Ugledqm je pored kreveta kako me nervozno gleda te se nasmešim. Sada ću joj reći sve u vezi mog posla i mene i opčiniti je da bude uredu sa tim. Ne mogu više trpeti prigovaranja ostalih.

„Ostali momci i devojke zajedno samnom su anđeli sa moćima koje su slične tvojima. Bićeš uredu sa time i izlazićeš i radićeš sve poslove koje mi radimo ali kada dođe vreme." Približim joj se i počnem sa opčinjavanjem te kada završim samo klimne glavom.

Oči joj se polako počnu sklapati te shvatim da sam opet preterao sa opčinjavanjem. Uhvatim je pre nego što padne i položim na krevet.

Laganim koracima krenem ka vratima te bacim još jedan pogled na nju pre nego što zatvorim vrata. Ovo je bio poslednji put da sam je opčinio.

Posle ovoga um će joj se u potpunosti oporaviti i da želim tada je ne mogu opčuniti bez njene dozvole što znači da je gotovo sa svime.

Siđem stepenicama do kancelarije i susretnem pogled sa kratko ošišanom plavušom. Ogorčeno me je gledala i znao sam da se ništa dobro ne sprema čim se ovako ponaša.

Nisam ja kriv za to što se zaljubila u mene, ja sam je samo iskorišćavao kada mi je bila potrebna, neka više pređe preko toga i pusti me da na miru živim.

Očito je da mi je slušala misli te joj je lice poprimilo ljut izraz i brzo siđe stepenicama. Slegnem ramenima te uđem u kancelariju.

Ima dosta toga da se odradi. Momci, Karen i Elena su već krenuli ka raznim gradovima da uzmu novac a ja moram podpisati neku papirologiju vezanu za firmu tako da ima dosta posla. Sednem za radni sto te počnem.

Sledećeg dana
Natalie's POV

Protegnem se gledajući oko sebe te kad mi se pogled izbistri pogledam u mali sat na zidu. Bilo je deset sati ujutro. Zar već? Kako sam spavala toliko dugo? Ma mora da sam umorna od svega i da mi treba neko vreme da se dovedem u kontrolu.

Uspravim se u sedeći položaj te mi se malo zamuti u glavi i stavim ruku na čelo stisnuvši oči. Kada prestane polako ustanem iz kreveta i namestim ga dok mi se u glavi još malo vrtelo.

Iz ormara izvadim odeću i donji veš te uđem u kupatilo i pustim da se kada napuni vodom.

Mislim da mi je jedna vruća kupka i više nego dobrodošla. Pomoći će mi da se opustim a i nadam se da će ova sićušna bol u glavi nestati.

Sipam kupku te ubrzo pena preplavi površinu vode i skinem jučerašnju odeću sa sebe. Zar mi se toliko spavalo da se nisam mogla ni presvući? Ma nema veze.

Polako uđem u kadu pustivši da me voda opusti i užitak prevlada telom. Naslonim se leđima na kadu i zatvorim oči.

Ovo je tako dobro.

Ležala sam tako sve dok se voda nije ohladila pa sam bila primorana da izađem. Obučem farmerice i majicu te izađem iz kupatila.

Nisam mogla a da ne primetim zrake sunca koji su prolazili kroz staklo prozora i padali na pod sobe. Povučem zavesu i zabljesne me svetlost.

Bilo je previvno videti sunce posle onoliko kiše. Sve je izgledalo prelepo. Park ispred kuće je bio prelep iako je već skoro svo lišće opalo sa drveća dok su dosta mesta zauzimale uglavno crvene i bele jesenje ruže.

Otvorim prozor te udahnem svež vazduh pomešan sa mirisom ruža. Stavrno je sve izgledalo prelepo.

Ostavim otvoren prozor i izađem iz sobe uputivši se pravo ka kuhinji u kojoj zateknem Alis, Ajvi i Džesi kako nešto spremaju. Samo se nadam da je nešto jestivo.

Poželim im dobro jutro i otvorim frižider u potrazi za nečim jestivim te naiđem na nekakav kolač od jagoda i višanja. Odlično, neće mi trebati ništa više, biće mi dovoljno da se zasitim.

Odsečem parče i sednem za šank dok su me devojke iznenađeno gledale. „Um, gde su ostali", upitam kada rešim da prekinem tišinu koja je vladala prostorijom.

„Oni su ovaj.." „Ne moraš se ustručavati oko tih anđeoskih stvari i poslova, Danijel mi je juče sve objasnio, slobodno mi kožeš reći." Kad shvatim da okoliša kažem te me iznenađeno pogleda.

Međusobno se pogledaju i ja stavim jedan zalogaj u usta te ga počnem žvakati gledajući svaku sa blagim smeškom. „Dibro onda, obavljaju poslove van države", Ajvi mi odgovori sa malim osmehom te klimnem glavom i nastavim sa jelom.

Ostatak vremena u kuhinji smo provele u prijatnoj tišini.

*

Vratim se do sobe te uzmem kaput i starke silazeći nazad na pridzemlje. Obučem kaput te otvorim vrata kuhinje. „Ja ću se malo prošetati dvorištem", kažem devojkama koje samo klimnu glavama te izađem.

Pored staze koja je vodila do velike gvozdene kapije sa obe strane su bile crvene ruže što mi je oduzelo dah. Krenem stazom do malog jezerceta oko kog su bile klupice i razno drveće.

Sve je bilo tako lepo da se nisam mogla prestati diviti. Sednem na jednu klupu te opet udahnem vazduh pomešan sa mirisom ruža.

U jezeru su plutali labudovi i još više upodpunjavali sliku svega. Počne duvati blagi povetarac te stisnem kaput čvršće uz telo. Lišće počne leteti oko mene i zaplitati mi se u kosu. Nisam se bunila, jednostavno nisam ni obraćala pažnju na to.

Kuća je odavde još više ličila na dvorac, sve je izgledalo kao u bajci ali nešto se tu nije uklopalo. Ne znam šta tačno ali mi nešto nije odgovaralo.

Odjednom osetim nečije prisustvo i počnem gledati oko sebe u potrazi za tom osobom. Ugledam devojku smeđe kose sa crveno-belim krilima na leđima te ustanem sa klupe.

Ovoga puta nije plakala ali joj je tužan pogled bio u očima. Zanemarim i jezero i ruže, sve oko sebe i uresredim se samo na devojku ispred sebe koja mi se laganim koracima približavala i gledala sa tužnim pogledom.

„Ti si stvarna", iznenađeno progovorim te me još tužnije pogleda i klimne glavom.

Nickol's POV

Opet sam na početku. Izgubila sam vezu sa sestrom, istu vezu koju sam gradila više od godinu dana. Jedva se suzdržavam od suza i grudi me bole dok je gledam ovakvu zbunjenu i bolesno srećnu.

Ne mogu joj reći istinu. Dosta toga sam joj rekla, ničeka se ne seća i kada bih joj rekla da su joj obrisali pamćenje smatrala bi me ludom i ne bi više ni reč progovorila samnom. Moram imati nekakav dokaz da bih joj rekla za život koji je zaboravila.

„Šta to radiš, neko te može videti", kaže mi te se počne zabrinuto okretati oko sebe tražeći nekog ko bi nas mogao videti. „Niko me ne može videti sem tebe, zar", naglo se zaustavim kad krenem da kažem 'zar se ne sećaš'.

Ničega se ne seća Nikol. Ničega, ne seća se naših razgovora, osmeha, suza ničega što smo gradile sve vreme do sada.

Osetim kako mi suze klize obrazima te ih brzo obrišem rukama trudeći se da ih ne primeti ali ipak jeste.

„Slušaj, znam da si ti sebi utuvila u glavu da si mi sestra ali ja to jednostavno ne mogu da prihvatim. Molim te da me više ne uznemiravaš i da me pustiš da živim svoj život." Trepnem nekoliko puta pokušavajući da oteram suze koje su se nakupile zbog njenih reči te povređeno klimnem glavom.

Približim joj se i jako je zagrlim teleportujući se odmah zatim.

Neprimetno uđem u svoju sobu i tiho zaključam vrata. Moram nekako naći način ili nekakav dokaz i da je podstaknem da razmisli o rupi u njenom pamćenju.

Moram ali to bi značilo da moram upoznati Džastina i ostale koji mi neće verovati ni jednu reč ali ih moram ubediti.

Sačekaću sledeću priliku i otićiću. Jednostavno moram, nema drugog načina da pronađem nešto.

______________________________

Hej ljudii evo i 35 nastavka. Izvinite zbog kašnjenja i zbog toga što je jako kratak ali mislim da u poslednje vreme nisam sva svoja.

Glava mi je puna svega i svačega i nadam se da se nećete ljutiti ako na nekoliko dana ne budem pisala nastavak. Ne mnogo, kao pauza između prve i druge sezone.

Jednostavno sam jako rasejana i ne mogu se skoncentrisati ni na šta. Molim vas da se ne ljutite i da mi date malo vremena da rasčistim misli.

Pisaću kada budem sasvim svesna toga što pišem. Ne želim da pišem bez veze i bez ikakvog značenja. Nadam se da me razumete.

Volim vas sve!! :* ♥♥