Natalie's POV

Probudi me kucanje na vratima i nekakav klik te se uspravim u sedeći položaj trljajući usnule oči. Ko li je sada? Sigurno je to onaj dečko, moram se izviniti na mom nepristojnom ponašanju i zbog toga što sam zaspala. On mi pruži prenoćište a je zaspim u autu još me je morao nositi do kreveta. Natali šta se dogodilo sa tobom?

„Napred", kad se uverim da sam u normalnom stanju izgovorim. Vrata se otvore i u sobu uđe momak od sinoć blago se smešeći. „Hvala ti na svemu samo da se malo dovedem u red i idem odmah", zahvalim se te klimne glavom ali osmeh nestane čim izgovorim zadnji deo.

Šta je bilo sada ovo? „Zar se ne sećaš? Rekao sam ti da možeš da ostaneš koliko želiš, ne moraš se brinuti oko toga." Namrštim se gledajući ga. Kako sada? Ne sećam se da je to rekao.

„Ne sećam se da si to rekao", izgovorim misli naglas te se blago namršti skupivši obrve ali mu lice poprimi zabrinut izgled. „Mora da si zbog stresa od svađe sa tvojim ocem zaboravila. Ne brini se, sada ti kažem možeš da ostaneš koliko želiš", zabrinuto kaže smešeći se te odmahnem glavom.

Previše je učinio za mene, ne mogu mu sada živeti na grbači. Moram se osamostaliti, imam devetnaest godina, ne mogu doživotno živeti i zavisiti od nekog. „Ne želim da zvučim nepristojno ali već si dosta uradio za mene.." „Ostaćeš ovde i živećeš samnom", prekine me te mi se približi gledajući me tačno u oči. Moram uraditi kako kaže.

„Ostaću ovde i živeću sa tobom", ponovim njegove reči uz klimanje glavom te se nasmeši i trepnem nekoliko puta.

„Da li negde mogu naći odeću pošto nisam ponela ništa sa sobom?" Postiđeno spustim glavu. Na šta sam spala.

„Naravno sigurno će ti odgovarati odeća od neke devojke", odgovori mi sa smeškom te izađe ostavljajući me samu.

Kako sam uopšte dospela u ovo špiunsko odelo? Nema veze, sigurno sam se previše uživela u ulogu 'bežanja od kuće'. Od koga će uzeti odeću? Od devojaka. Koliko li to devojaka živi ovde?

Zašto se uopšte zanimam tim stvarima, to nije moj posao a ni moja briga, trebam da budem zadovoljna što me je uopšte primio u kuću.

Začujem otvaranje vrata te se okrenem ka njima. U sobu opet uđe dečko od malo pre samo sa odećom u rukama. Nasmeši se te mi je pruži, uzvratim smešak te je uzmem.

„Uzgled ako si zaboravila ja sam Daniel." Blago pocrvenim zbog njegovih reči te začujem kikot. „Ja sam.." „Znam Natali, ja se sećam", prekine me te se još više zacrvenim.

Zašto ovako reagujem, on je samo ljubazan prema meni a ja se crvenim na svaku njegovu izgovorenu reč. Nešto samnom stvarno nije u redu.

„Idem ja sada, ako ti bilo šta bude trebalo slobodno siđi dole i pitaj bilo koga", kaže pročistivši grlo te izađe iz sobe kao odgovor dobivši moje klimanje glavom.

Pogledom potražim kupatilo te ugledam vrata. Uđem unutra te nekako uspem da otkopčam rajfešlus odela i skinem ga. Spakujem ga te obavim jutarnju higijenu.

Kad završim uzmem odeću koju mi je doneo i navučem crne helanke i sivi duks na sebe. Pročešljam kosu te izađem iz kupatila i u sobi zateknem pet devojaka kako gledaju u mene.

Nasmešim se pokušavajući da ublažim neugodnost koju sam osećala te donekle uspem u tome. Dve plavuše, crnka i dve brinete su me odmeravale od glave do pete te mi je opet bilo jako neugodno.

Izgleda da ovde živi ipak dosta devojaka. „Hej", prekinem tišinu koja je bila i suviše neugodna te se trgnu na moj glas i pogledaju me u lice.

„Ja sam Natali", dodam sa nervoznim smeškom te se nasmeše i meni padne kamen sa srca. Ako ću ovde od sada živeti onda je bolje da me niko ne mrzi.

„Ja sam Džesi." Pogledam u veselu plavušu sa zelenim očima koje su blistale te se nasmešim. Barem je neko dobre volje. „Alis", takođe veselim glasom progovori slatka brineta se smeđim očima te se i njoj nasmešim.

I ostale se predstave dok me je crna devojka sa prodirno plavim očima gledala sa puno prezira samo izgovorivši da se zove Karen te nisam znala šta drugo da uradim sem da klimnem glavom.

Ako sam dobro zapamtila, druga plavuša se zove Ajvi a druga brineta Elena. Sve su bile prelepe i nisi se mogao odlučiti koja je bila lepša i zgodnija od njih.

Iako su bile prijateljski nastrojene nisu mi izgledale tako iskreno i drago. Nešto mi je govorilo da im ne verujem tako lako. Nešto mi je govorilo da se samo tako predstavljaju ali to sam zanemarila. Natali moraš tražiti najbolje u ljudima a ne najgore. Svi mi imamo svoje loše strane ali ne moraš samo njih gledati.

Naš razgovor prekine moj stomak koji je zavijao u punoj snazi sramoteći me još više i terajući me da pocrvenim. „Bože, mora da si gladna, hajde pokazaćemo ti gde je kuhinja", Džesi me povuče ka vratima vodeći me stepenicama do velikih vrata.

Uđemo u prostoriju iza njih idući ka velikom frižideru. Džesi izvadi krem i stavi tosteve u toster sipajući mi mleko u čašu i terajući me da sednem.

Gotove tosteve mi stavi u tanjir zajedno sa kremom te me ostavi govoreći da ne moram da žurim i da jedem polako. Tako mi je neprijatno, ne znam kako ću se navići na ovakav život. Sama si ga birala, sada moram trpeti posledice.

Uzmem tost te ga premažem kremom i počnem jesti. Biće ovo jedan jako dugačak dan.

Daniel's POV

Opet sam u kancelariji i gledam u sive oblake nad gradom sa čašom viskija u ruci. Ovog puta nemam nikakvih briga, ona je tu i ništa ostalo me ne može usrećiti više od toga.

Nikada se nisam osećao kao kada sam bio u podkrovlju sa njom u istoj prostoriji. Kada mi se stidljivo smešila i rumenela zbog mene. Nikada ne bih mislio da je takvo nešto moguće.

Začujem kucanje na vratima te pričistim grlo i odobrim ulaz. Unutra uđu devojke, sve sem Lise sa blagim osmesima na licu.

„I kako vam se čini naša gošća", upitam ih sa blagim osmehom te sednem na kožnu stolicu. „Nije loša, čini se kao mirna devojka", moja draga sestrica Džesi mi odgobori dok su se ostale smešile i klimale glavama slažući se sa njenim rečima.

„Slušajte me pažljivo, ne želim nikakve probleme. Želim da se lepo ponašate u njenom društvu, znači bez ikakvih svađa." Potvrdno klimnu glavama te se zadovoljno nasmejem.

Sve ide kao po loju samo kada bi Lisa bila mirna i ne bi pravila nikakve probleme. „Prenesite moje reči Lisi pošto nam se nije htela pridružiti", dodam te klimnu glavama shvatajući da trebaju da napuste kancelariju.

Izađu sve te na vratima ostane Džesi. Upitno je pogledam te ona odmahne glavom. „Samo se nadam da znaš šta radiš", kaže te izađe ostavljajući me da dešifrujem njene reči.

Šta joj je ovo značilo. Nikada mi nije rekla nešto ovakovo posle neke moje odluke. Zašto je sada?

Znam da im se ne sviđa što je Natali ovde ali moraju se pomiriti sa time. To je moja odluka i niko mi se neće protiviti, pa čak i rođena sestra.

Lisa's POV

I dalje šetam po ulicama ovog odvratnog Londona idući u jednom pravcu za koji nisam znala kuda vodi. Ulica je bila prazna, svi su se sklonili od prestojećeg pljuska kog se uopšte ne bojim.

Jedino o čemu sam razmišljala cele noći i celog jutra je Daniel.

Njigove misli su nepodnošljive, ispunjene maštanjima o onoj ku*ki i ne mogu se suzdržati od vriska i besa. Šta to ona ima a da ja nemam? Šta?

Nikada me nije odbio, nikada. Imao je gomile avantura ali nikada nije odbio moj poljubac. Uvek mi se vraćao i ja sam se njemu uvek vraćala.

Volim ga i tu ne mogu ništa uraditi. Volim ga već godinama a on samo razmišlja o njoj. U glavi čujem samo njegov glas kako govori da je voli i da neće nikom dozvoliti da stane između njih i muka mi je od toga.

Muka mi je od one veštice koja pokušava da mi preotme jedinu stvar koju cenim i volim na ovom svetu. Pokušava da mi preotme čoveka kog volim.

Osetim kišu te pogledom počnem tražiti bilo kakvo sklonište. U glavnoj sam ulici i jedino što se ovde nalazi su butici, prodavnice, kafići i kafane.

Treba mi piće. Treba mi nešto žestoko. Ne mogu ići u kafić i tražiti viski ili tekilu. Potrčim ka jednoj kafani te brzo uđem unutra. Nisam mnogo pokisla, samo vrhovi kose i malo mokra jakna.

Unutra zateknem dosta nekakvih tipova kojima su društvo pravile ku*ve kako me odmeravaju te produžim ka šanku.

Sednem na jednu stolicj te spustim torbu ispred sebe pogledom prelazeći preko boca pića koje su se nalazile na policama iza šanka.

Ispred mene stane čupavi konobar sa idiotskim i ljigavim osmehom pokušavajući da izgleda privlačno provuče ruku kroz kosu terajući me da se još više namrštim i zgrozim.

„Kako mogu posližiti mladu damu", namrštim ke kad osetim odvratan smrad iz njegovih usta koji je ubijao sve bakterije u vazduhu. Ovaj je pijan kao letva.

„Dupli viski", zgroženo kažem te se nasmeje i stavi čašu ispred mene sipajući mi piće pokušavajući da me zavede nekakvim odvratnim osmehom od kog mi se samo povraćalo.

Kada je konačno odlepršao od mene uz malo opčinjavanja mogla sam na miru da pijem svije piće razmišljajući o tome šta će me zateći kada se budem vratila na mesto koje bih trabala zvati domom.

Kiša je i dalje pljuštela napolju te mi se nije žurilo sa pićem ali polako piće je nestajalo a meni jedno piće u tom trenutku nije bilo dovoljno.

Podignem ruku da pozovem odvratnog čupavog konobara ali me dečko pored pretekne naručivši dva dupla viskija. Nisam volela da mi drugi naručuju pića ali ovaj je mogao da prođe.

Bio je plav sa plavim očima i dalo se primetiti da je bio jako zgodan. Nije mi smetalo i to što je seo baš tik do mene, uzgled baš mi je godilo.

„Šta tako lepa devojka radi sama na ovakvom mestu", začujem hrapav glas i ubrzo osetim dim cigarete iz njegovog pravca. Ljigavi šanker stavi pića te nestane istog trenutka.

Iako mu je fora započinjanja razgovora prastara ipak je nekako dobro zvučalo bez obzira na to što me nikakav momak nije trenutno zanimao ovaj me nije ostavio ravnosušnom.

„Ništa, samo pokušava da istera iz misli jednog kretena koji je nije vredan", iskreno mu odgovorim te izazovem mali osmeh. Daniel i jeste bio kreten koji me nije bio vredan ali sam ga bez obzira volela takvog kakav jeste.

„Onda izgleda da je sudbina želela da se sretnemo", odgovori mi kroz zamišljen osmeh te me zainteresuje. Možda bi bio dobar ulov za jednu kratku avanturu. Ne možda, sigurno bi bio dobar.

*

Obučem donje rublje pogledom tražeći odeću po podu. Baš mi je ovo trebalo. Seks da skrenem misli od nekih osoba u mom životu.

Tiho obučem odeću ostavljajući usnupog Ejtana u sobi. Obujem se te obučem kaput koji je usled vatrenog ljubljenja završio čak na drugom kraju hodnika.

Kad se obučem u malu beležnicu napišem svoj broj te ostavim papir na policu i izađem iz stana. Uđem u lift te odmah izađem iz zgrade pogledom tražeći taksi. Kad ugledam žuti auto zaustavim ga te uđem govoreći vozaču adresu.

Ovo je bilo neočekivano. Ejtan je bio odlično rešenje na nekoliko sati. Uspeo je da mi skrene misli da Daniela ali više nisam u njegovom stanu. Sada se vraćam u pakao koji je tek počeo.

Moraću da ga gledam zaljubljenog. Moraću da gledam dobricu kako mi polako ali sigurno oduzima sve što sam godinama sticala.

Taksi se zaustavi ispred kapije te platim vozaču i izađem. Brzo uđem u dvorište pokušavajući da se sklonim od pljuska koji nije prestajao i koji je čini mi se tek sada bio u punoj snazi.

Uđem u hodnik te skinem kaput i izujem se. Ne, neću ti dozvoliti da tek tako uništiš moj život. Natali Biber, boriću se do kraja za ono što mi pripada.

Natalie's POV

Pošto sam završila sa jelom vratila sam se nazad u svoju sobu. Zatvorim vrata te otvorim prozor da se soba malo provetri. Napolju je bio pljusak. Sve je bilo tmurno i ja sam se iz nekog razloga osećala prazno.

Nisam se osećala dobro. Sve vreme sam imala osećaj da sam nešto zaboravila i nikako se nisam mogla setiti o čemu je bila reč.

Ma sigurno umišljam. U poslednje vreme mi se dešavaju svakakve stvari i ne čudi me što sam ovako zbunjena. Na moj osamnaesti rođendan saznam da sam anđeo i kako da ne budem zbunjena.

Jeste da je prošlo godina i nekoliko meseci i da sam se na neki način navikla na sve čudne pojave i stvari ali sam sada osećala nekakvu prazninu. Kao da mi nedostaje nekakav deo i da bez njega ne mogu biti potpuna.

Pažnju mi privuče plavokosa devojka u kaputu kako je trčećim korakom išla prema vratima kuće. Bila je to kratko ošišana smrknuta plavuša, jako visoka i zgodna.

Izgleda da ovde živi još jedna devojka. Odlično, devojaka ima na pretek dok ni jednog jedinog momka nisam videla. Nešto mi je govorilo da se sa ovom plavušom neću baš toliko slagati.

Nestane mi iz vidika te zatvorim prozor jer je postalo hladno. Povučem zavese nazad na prozor te sednem na krevet. Soba je bila lepa, bila je sva u belom. Beli pod, čupavi tepih, zidovi, beli krevet, mali beli radni sto i kožna stolica i veliki beli orman. Kupatilo u sklopu sobe takođe belo.

Priđem ormanu te ga otvorim ali ono što zateknem u njemu me ne ostavi ravnodušnom. Orman je bio pun odeće koja je bila moj broj. Kako se ovo ovde odjednom stvarilo?

Brže bolje ga zatvorim i sednem nazad na krevet. Bolje je da ne diram ništa. Šta da radim, tako mi je dosadno. Pogledom opet pređem po celoj sobi te mi za oko zapadne bela sveska u tvrdim kožnim koricama na radnom stolu.

Ustanem te priđem i uzmem je u ruke. Prelistam nekoliko prvih stranica te shvatim da je prazna. Odmah do nje je stajala bela olovka te me nešto natera da je uzmem u ruke.

Zajedno sa olovkom i sveskom sednem na kreved lepo se smestivši te otvorim prvu stranu. Nešto me je vuklo da pišem dnevnik, možda to što sam imala potrebu da nekom ispričam za ovu prazninu koju sam osećala pa makar to bilo i parče papira.

Otvorim prvu stranu te krupnim slivima napišem: „Dnevnik Natali Biber" te ispod malo sitnijim slovima: „Nadam se da vaše radoznale njuške neće zalutati ovde a ako zalutaju iste te njuške ću razbiti" .

Nasmejem se rečenici koju sam napisala te okrenem drugu stranu. Ovo je tako čudno. Nisam pisala dnevnik još od kraja osnovne škole a gledaj me sada. Ponašam se kao tinajdžerka i ne smeta mi.

Dragi dnevniče

Osećam se mnogo tupavo što radim ovo ali nemam prijatelje da bih sa njima podelila ovo što me muči, takođe se osećam kao tinejdžerka zato što sam tako uzbuđena zbog ovog što radim.

Nikada u životu se nisam osećala neispunjeno a i ispunjeno. Uvek sam bila tu na sredini. Imala sam oca koji mi je udovoljavao sve u životu ali nisam imala prijatelje što me je opet postavilo na sredinu.

Ali sada kada sam pobegla od kuće praznina je nastupila. Nedostaje mi otac ili bolje reći čuvar, ali mi to nekako grubo zvuči pa ipak otac, okej da se vratim na temu.

Uvek mi je bio prijatelj, osoba sa kojom sam delila sve, sada nemam ni prijatelje a ni njega, imam samo sjebane snove koji mi ne daju mira i devojku u njima koja mi govori da mi je sestra.

Toliko toga je krenulo nizbrdo, sada sam u kući dečka kome znam samo ime i u njoj ću ostati bez ikakvog jakog razloga ali ću ostati.

Da stvar bude još bolja u ovoj kući živi još šest devojaka i mislim da se neću najbolje slagati sa dveju od njih. Ostale mimke za koje sumljam da ih ima nisam upoznala ali se nadam da hoću i da postoje.

I opet onaj osećaj. Osećaj kao da sam nekog ili nešto zaboravila, nešto važno i ma koliko ja pokušavala da se setim šta nikako nisam uspevala.

Toliko toga mi se trenutno vrti u glavi. Kako li je moj otac sada? Da li me traži ili nije ni primetio da sam pobegla? Kako sam mogla da postupim tako nepromišljeno i pobegnem od kuće završivši kod nekog dečka iz čije kuće ne želim da odem iz meni nepoznatog razloga.

No dosta mog brbljanja, od ovako iznesenih činjenica me je glava još više počela boleti. Toliko za danas.

Tvoja Nat

Zaklopim sada moj dnevnik te pogledom počnem tražiti odgovarajuće mesto za njega. Ne mogu ga staviti u orman, ispod kreveta bi bilo očigledno. Radni sto, to bi bilo prvo mesto na kom bi ga neko tražio.

Na pamet mi padne jedna ideja. Ustanem sa kreveta i vratim olovku na radni sto. Podignem dušek sa kreveta i uguram dnevnik ispod njega do polovine kreveta. Vratim dušek na mesto i popravim prekrivače.

Odlično, sada ga niko neće naći. Sada ostaje jedno pitanje. Šta ću radim sada?

______________________________

Hej ljudi evo drugog dela druge sezone. Stvarno bih htela da napišete šta mislite o priči sada, nekakve predpostavke nešto, bilo šta? Kritike?

Jako bi mi značilo i do sada ste me mnogo podržavali i samo bih htela da znam šta vi mislite o priči.

Hvala vam na svemu, beskrajno sam vam zahvalna ali jednoj devojci bih posebno htela da se zahvalim.

Aki_1D_Niall Mnogo ti hvala na svim rečima hvale i podršci, na tvojim komplimentima, na svemu uopšte. Posvetila bih ti deo ali pošto to na telefonu ne mogu a komp mi je pokvaren ostaje mi samo da ti se ovako zahvalim. Volim te!! ♥♥♥

VOLIM VAS SVE!! :* ♥♥