Daniel's POV

„Edvarde požuri", još jednom ubrzam ovog smotanog svake sekunde gledajući iza nas da bih se uverio da nas ne prate. Bez pogovora stisne papučicu gasa i auto ubrza.

Nisam želeo da mi je sada oduzmu, ne sada kada može biti moja. Pogledam je. Ležala je bez svesti glavom naslonjenom na moja krila. Prelepa je, i sada samo moja. Ne mogu opisati koliku količinu ljutnje sam osetio kada je rekla onom da ga voli i koliko sam se bolje osetio kada se onesvestila zaboravljajući na sve što je doživela sa njima.

Trgne se i otvori oči. Uplašeno se uspravi te je pogledam duboko u oči spreman za još opčinjavanja i doterivanja njenih sećanja do savršenstva baš onako kako mi je odgovaralo.

„Posvađala si se sa čuvarom i pobegla si od kuće nakon njegovih reči. Ja sam te našao i od sada ćeš živeti kod mene u mojoj kući." Gledala je opčinjeno u moje oči sve dok se nije opet onesvestila zbog slabosti uma i tela

To je to, od sada je samo moja i ničija više. Ništa me neće odvojiti od nje. Čak ni onaj kreten koji je voli, neću dopustiti da joj se na bilo koji način približi.

Siguran sam da umne veze više nema tako da joj ne može nauduti. Svaki poremećaj pamćenja prekida bilo kakve veze tako da mi preko toga neće uspeti da mi pokvari planove.

Auto se zaustavi te shvatim da smo u dvorištu. Polako je uzmem u naručje i ponesem ka vratima

Popnem se na potkrovlje koje je bilo ispunjeno svime čime je bila ispunjena jedna obična spavaća soba. Spustim je na krevet te joj izujem cipele i pokrijem pokrivačem. Sednem na ivicu kreveta do njenih nogu te se zagledam u jednu tačku.

Nisam ni mogao zamisliti koliko će mi dobitka doneti ova večer. Ona je ovde, leži na krevetu i ničega se ne seća. Ne seća se mojih dela ne zna kakav sam bio i neće nikada saznati.

Gledam kako joj se grudi sporo podižu i spuštaju dok su joj rumene usne blago razdvojene. Koliko je lepa, ne znam kako sam uspeo da budem ovoliko vremena odvojen od nje.

Toliko sam je želeo kraj sebe da je sve bilo manje važno, volim je, nisam ni bio svestan da sam sposoban za ljubav sve dok je više ugledao u njenoj sobi. Dok nije otišla i od tada sam svakog dana i noći pokušavao da je nađem, da nekako uđem u njen um ali nisam uspeo.

Uvek mi je bila na dohvat ruke i uvek je nisam uspeo pronaći ali sada jesam. Sada je ovde i najbolje od svega je to što me ne mrzi i učiniću sve samo da me zavoli.

Počne se pomerati te shvatim da je vreme da odem. Pre nego što se probudi izađem iz sobe i okrenem ključ u bravi. Ne želim da pobegne neka je neka se sabere, kasnije ću doći sa uverljivom pričom. Tada neće hteti da ode i biće moja.

Spustim se na sprat ispod te produžim pravo ka radnoj sobi. Uđem te upalim lampu koja se nalazila na polici i zateknem kratko ošišanu plavušu na mojoj kožnoj stolici kako me ljuto gleda prodirno plavim očima.

Namrštim se samoj njenoj pojavi. Šta ona radi ovde, zar ne zna da ovde ne sme ulaziti bez kucanja ili mog odobrenja? „Šta ti radiš ovde?" Zbnjeno je upitam ne namrštivši se. Posle ovakve večeri mi ništa ne može pokvariti raspoloženje pa čak ni plavuša sa drečavim crvenim ružom.

„Šta ti izigravaš Daniele? Dovedeš ku*ku Natali u kuću u kojoj živim i još kažeš da će ostati." Ustane sa stolice te mi se približi ostavljajući dva-tri koraka razmaka među nama.

Ležerno odšetam do staklenog ormara te izvadim flašu viskija sipavši dve čaše. Jednu pružim prenapetoj plavuši koja me je ubijala pogledom. „Mislim da je jasno da će ostati i ti se mojim odlukama nećeš protiviti", odgovorim joj gledajući je podignutom obrvom.

Prihvati čašu te je stisne što jaše može i u sledećem trenutku viski završava na podu zajedno sa komadićima stakla. „Misliš da mi nije jebeno dosta da te slušam kako maštaš o njoj i koliko je voliš? Misliš li da me ništa ne boli kada slušam čoveka koga volim da priča i mašta o drugoj ženi?" Suza zasvetlica u njenom oku te mi se skroz približi.

„Misliš da ja tako mogu živeti", upita me te odmah zatim prisloni usne na moje. Talas gađenja prostruji mojim telom te stavim ruke na njena ramena i odgurnem je od sebe razdvajajući naše usne.

Ne mogu opisati kako sam se osećao u tom trenutku. Osećao sam se kao da sa izneverio Natali dopustivši da me poljubi. Ne mogu zamisliti ni jednu kako me ljubi a da to nije Natali.

Pogleda me uplakanim očima dok su joj suze lile obrazima. Svestan sam da je čula sve o čemu sam mislio i time dobila razlog mog odbijanja.

Povređeno klimne glavom dajući mi do znanja da joj je sve jasno te bez ijedne reči izjuri iz prostorije ostavljajući me na istom mestu. Bilo mi je žao što sam se prema njoj ponašao kao skot ali nisam je ja naterao da se zaljubi u mene. Ja volim Natali i ona tu ne može ništa promeniti.

Skinem kožnu jaknu ostavljajući je na stolici te uzmem čašu viskija koju sam prethodno ostavio na radnom stolu. Znam da sam skot ali takav sam, ne mogu biti dobar ni prema kome ali ću se zbog nje potruditi. Zbog nje ću pokušati da se promenim.

Natalie's POV

Polako otvorim oči te trepnem nekoliko puta pokušavajući da se priviknem na svetlost koja je dolazila sa prozora odmah iznad mene.

Polako se podignem u sedeći položaj te protrljam oči. Pogledam oko sebe i shvatim da nisam u svojoj sobi. Gde sam? Počne me hvatati panika i strah. Kako sam uopšte dospela ovde? Poslednje čega se sećam je sveđa sa čuvarom, moj beg od kuće i posle toga dečka crne kose i plavih očiju kog molim za smeštaj.

Sigurno sam u njegovoj kući. Ali zašto se ne sećam kako sam dospela ovde? Možda sam zaspala u kolima te me je on ovde doveo, da najverovatnije je tako.

Osetim jaku bol u glavi te dobijem potrebu za snom. Tako sam iscrpljena i ne znam razlog tome. Možda sam se samo peviše umorila zbog mog bega od kuće. Vratim se u prvobitni položaj i opet se pokrijem te kroz nekoliko trenutaka u potpunosti zaspim.

*

Šetam uskim putićem u šumi idući u nepiznatom pravcu. Sve je tako prelepo i čarobno. Šuma je u svim zelenim bojama dok je tek procvetalo cveće mirisalo i dodavalo posebnu aromu celokupnoj slici.

U vazduhu se oseća miris cveća i čistoća kojom odiše celi prizor. I dalje sam išla istom stazicom u nepoznatom pravcu, nisam znala kuda idem ali sam želela da se još malo divim lepoti predamnom.

Drveće postane sve ređe i ređe te ugledam ogromnu livadu koja se pružala u nedogled ispunjenu svakakvim bojama cvetova kakve nikada u životu nisam videla.

Ispred mene dosta dalje nadzirao se nekakav oblik, sav u belom sa crvenom bojom te me moja radoznalost natera da saznam o čemu je stvar.

Zakoračim u livadu i krenem ka toj stvari. Tek kada sam bila nekoliko metara blizu nje shvatila sam da se radi o osobi ili bolje reći anđelu sa belo-crvenim krilima.

To je bila devojka sa predivnim smeđim očima i plavom kosom koja je bila prožeta crvenim pramenovima. Gledala je u mene sa očima punim ljubavi i tuge.

Izgledala je tako krhko i tužno te joj oči zasijaju i nekoliko krupnih suza se spusti njenim licem. Plakala je, jecala na sav glas. Milion pitanja mi je bilo u glavi.

Zašto je plakala? I sam pogled na njene uplakane oči me je terao da zaplačem. Bila je prelepa obasjana suncem koje je blistalo na još lepšem nebu.

Priđem joj bliže te je zagrlim. Njeno telo zadrhti i osetim mlitave ruke na mojim leđima. „Ššš... Sve je uredu, nemoj plakati", počnem je tešiti te osetim kako mi suza sklizne licem.

Iz nepoznatog razloga sam je tešila iako je prvi put vidim u životu osećala sam se tako blisko sa njom. Nisam želela da plače, i mene je bolelo dok je jecala.

„Neće biti uredu. Ne sećaš me se, sama si sa ubicama i ko zna šta će ti se desiti." Pustim je iz zagrljaja i pogledam zbunjeno u uplakane smeđe oči. Šta je upravo rekla? Ja sam je zaboravila. Sama sam sa ubicama?

Ne prilično sam sigurna da kada bih poznavala ovu devojku ne bih je tako lako zaboravila. Previše je drugačija da bih je zaboravila. Živim sa ubica, ništa mi nje jasno.

„O čemu pričaš?" Čim izgovorim opet brizne u plač i prekrije telo krilima. Ništa mi nije jasno, zbunjena sam. Ko je ova devojka, zašto plače? Milion pitanja se trenutno vrzmalo u mojoj glavi i jedina osoba koja bi mi mogla dati odgovor na njih je upravo ova devojka.

„Molim te reci mi o čemu se radi, ja ništa ne razumem, ja.. Ko si ti?" Počnem zbunjeno govoriti i pokušavati da opet vidim one predivne smeđe oči ali bezuspešno.

„Ja sam tvoja sestra, Nikol", odgovori mi skpanjajući krila te opet ugledam uplakanu smeđokosu devojku. Obuzme mali šok zbog njenih reči. Sestra? Ja nemam sestru, ja sam jedinica, o čemu ona priča?

„Kada se probudiš mislićeš da je sve ovo samo san i da ovo što sam ti rekla nije istina ali molim te da mi veruješ", zastane da udahne vazduh te nastavi.

„Molim te nemoj misliti da nisam stvarna jer ću se varati. Posetiću te i van snova ako budem bila u mogućnosti. Ne veruj nikome u kući ma koliko se oni dobro ophodili prema tebi. Ja sada moram da idem. Volim te Nat." Zagrli me i nestane.

Počnem gledati oko sebe te jedino što ugledam jeste crnilo.

*

Otvorim širom oči zadihano gledajući oko sebe. Šta je ovo blo? Kako čudan san. Pridignem se te sednem i upalim noćnu lampu. Pogledam u sat na zidu. Bilo je dvadeset do četiri ujutro i ja ne mogu zaspati.

„Kada se probudiš mislićeš da je sve ovo samo san i da ovo što sam ti rekla nije istina ali molim te da mi veruješ." Sva se naježim sećajući se uplakane devojke iz sna.

Jedno pitanje mi se vrzmalo u glavi. Kog đavola se dogodilo samnom? Zašto sam je sanjala? Sada više i ne verujem da je to bio san. Bilo je previše stvarno da bi bilo san.

Nikol je previše ličila na mene. Crte lica su nam bile gotovo identične. Oči su nam bile tako slične da sam na tren pomislila da gledam u ogledalo.

Sve ovo je previše čudno. Zašto sam uopšte pobegla od kuće? Imala sam savršen život ako izuzmemo školski. Možda se trebam vratiti. Možda ali sam previše ponosna da bih se vratila.

Jedno je sigurno. Ovde se nešto gadno ne uklapa.

Harry's POV

Sedim na Natinom krevetu u njenoj sobi i gledam u jednu tačku. Samo nepomično sedim i gledam u belog medu sa crvenim srcem na polici. Još jedna suza sklizne nis moj obraz spuštajući se sve do ruba majice u kojoj nestane.

Samo sedim i buljim u tog medveda kog sam joj poklonio u Majamiju. Toliko uspomena. I dalje ne mogu da verujem da je neću ugledati u njenoj fotelji u dnevnoj kako se buni kada devojke žele romantičan film.

I dalje ne mogu da verujem da više neću gledati blistav osmeh posle svake Luisove nenormalne šale. Ne verujem da više neću videti te kestenaste oči kako me gledaju zajedno sa malim osmehom.

Nema je više. Nema. Neću slušati njen glas kako odzvanja hodnikom žaleći se da smo spori i da je duplo brža od nas. Neću slušati njeno pametovanje o fudbalu i to kako ne želi da priča sa devojkama o odeći.

Više me se ne seća. Ne seća se ničaga što smo doživeli. Ne seća se njenih osećanja prema meni i ne znam šta je gore. To što joj nisam rekako šta osećam ili to što je više nikada neću videti i dotaći.

Sada mi samo ostaje da sedim u njenoj sobi i prisećam se svega što se ona ne seća. Ostaje mi da gledam devojke i momke potištene i tužne. Ostaje mi da radim ono što će me samo još više dotući.

Ustanem sa kreveta te izjurim iz sobe. Ne mogu, treba mi vazduha, neću ja izdržati ovo.

Izađem te duboko udahnem oštar noćni vazduh. Neću ja moći ovako. Svaki kutak ove kuće je pun sećanja na nju. Kako da živim u njoj kada nje nema?

Milion stvari mi prostruji glavom terajući me da samo još više poludim. Treba mi neko za razgovor. Treba mi neko kome se mogu izjadati. Neko ko će me razumeti.

Sel je previše dotučena i umorna da bi slušala moje zvocanje, Nat više nema i ostaje mi samo da ćutim i kukam nad ovim sjebanim životom.

„Hari", začujem nežan ženzki glas te podignem pogled sa mojih cipela osećajući kako mi se krila šire. Ispred sebe ugledam nisku devojku sa belim krilima prošaranim bledoplavim perijem i plavom kosom sa pramenovima iste bledo plave boje.

„Ko si ti", upitam zbunjeno te obrišem mokro lice. Niko sem nas i onih koji nam šalju upute ne znaju gde smo, ko je onda ova devojka ispred mene. Izgledala je mlađe od mene ali ne mnogo mlađe.

Imala je zelene oči koje su se sijale u mraku zajedno sa rupicama u obrazima koje su se ocrtale zbog malog osmeha. Nije predstavljala nikakvu pretnju sa obzirom da su ja j krila bila bele boje.

„Zar me se ne sećaš", razočarano me upita te mi odjednom sine. Devojka iz mog sna. „Gema", malo jače viknem te je jako zagrlim. Kako sam mogao da zaboravim sestru.

Moja mlađa sestra. Prvi put sam je sreo u snu i od tada me je posećivala ali retko kada. Samo kada je uspela da se iskrade. Ne mogu opisati koliko mi je bilo drago kada sam saznao da imam sestru. Osećaj da imaš porodicu se ne može meriti ni sa čime, jeste da su mi momci i devojke postali porodica ali kada saznš da imaš sestru ništa se sa time ne može meriti.

„Gema je stvarno ne znam šta da radim, ja.." „Sve znam uredu je", prekine me te potapše rukom po leđima. Pustim je iz zagrljaja te sednem na jedan stepenik vrativši krila.

Uradi isto te nasloni glavu na moje rame i obgrlim je rukom. „Znam da ti je teško ali ne smeš odustati od nje." Skrenem pogled na nju. Gledala je u nebo i zvezde zamišljena.

„Šta mogu uraditi?Ne znam ni da li ću ikada više da je vidim", odgovorim gledajući u isto mesto gde je i ona. Zvezde su jako sijale iako je bilo oko četiri sata ujutro i polako je počelo da sviće.

„Možeš uraditi dosta stvari. Znaš mi anđeli smo jako čudesna i misteriozna bića", opet mi zamišljeno kaže i dalje gledajući u istom pravcu. Odmahnem glavom. Šta mogu da uradim da pretražim svaku kuću u Londonu? Neće to tako ići.

„Znam ali ipak, sve to je nedovoljno kada me se ne seća." Izdahnem praveći mali oblačak zbog hladnoće oko nas koju nijedno nije osećalo. Konačno skrene pogled sa zvezda i ljuto me pogleda. Šta sam sada uradio?

„Voliš je zar ne?" Zbunjeno je pogledam. Zašto me to pita naravno da je volim. „Zašto me to pitaš?"

„Samo mi odgovori", promrmlja te klimnem glavom. „Naravno da je volim.." Opet mi sećanja projure pred očima i nesvesno se nasmešim.

„Onda ćeš pronaći način. Ljubav uvek pronađe način." Izraz lica joj omekša te ugledam smešak. Nasmešim se mudrim rečima čudeći se kako neko tako mlad poput nje može biti tako smiren u ovakvim situacijama.

„Šta onda mogu uraditi?" Raspoloženje mi se malo popravi te se nasmeši. Nemoguće koliko ti neka osoba može pomoći samo jednim razgovorom. Ne mogu opiisati koliko sam nade osećao trenutno, Gemine reči su mi ulile nadu koja mi je očajnički trebala.

„To jedino ti znaš. Ti najbolje znaš kakve stvari su vas vezivale, iskoristi to. I najvežnije od svega, nemoj odustati." Ustane sa stepenica te i ja uradim isto pažljivo slušajući i upijajući svaku reč koju je izgovorila.

„Sada moram da idem. Zapamti ljubav uvek nađe način", kaže te me jako zagrli i u sledećem trenutku nestane baš onako kako se i pojavila.

Udahnem još jednom gledajući u zvezde. U tom trenutku sam znao da kako god bilo ne smem da odustanem od nas.

„Neću odustati od tebe Nat, ma gde god da si, pronaćiću te i ništa me neće zaustaviti. Čak ni to što me se ne sećaš." Kažem gledajući u zvezde koje su polako nestajale zbog svetlosti Sunca.

Isto tako kako se Sunce izdiglo tako se isto i moja nada vratila.

______________________________

I evo ga prvi deo druge sezoneee!

Još ćete videti vi šta sam vam sve spremila 3:D

I da u prošlom delu sam zaboravila da kažem. HTELI STE POLJUBAC I DOBILI STE GAA, ZLA SAM ZNAM :P

Nadam se da vam se sviđa kako je počela druga sezona i da mi se stil pisanja malo poboljšao. Svejedno hvala vam na svoj podršci, OBOŽAVAM VAS SVE!!

MNOGO VAM HVALA NA SVEMU, VOLIM VASS! :* ♥♥