Natalie's POV

Uđem u dnevnu i kao što sam i mislila, svi s tu pa i onaj čupavi kretan koji se smeje zbog nečeg što priča Zejnu. „Hej ljudi.", veselo se oglasim te mi svi odgovore sa osmehom. Sednem do El i Peri i nasmešim im se te mi one uzvrate smešak.

„Pa Nat kako je prošlo, ovaj ovde ne želi ništa da kaže?", prvi upita Nail te pokaže na Harija koga pogledam kao da ću da ga ubjem te vratim pogled na Naila i nasmešim mu se. „Pa bilo je dobro, a taj tu će da mi plati zato sto je odmah a možda i sada buta po mojim mislima.", odgovorim i na kraju pogledam Harija gađajući ga jastukom pravo u glavu.

Tako mu i treba debil jedan, platiće on meni, ima da ga ponizim kao nikog u životu da neće znati gde se nalazi od sramote. Svi se nasmeju zbog mog prethodnog poteza te se a kraju zbog Nailovog zaraznog smeha nasmejem i ja.

Sad mi je prilika, sad neće ništa posumljati uradim ono što sam htela i počnem osluškivati. „Ima jako lep osmeh, tako je savršena." Čujem njegov glas te se okrenem ka njemu koji je već gledao u mene. Znači misli da imam lep osmeh, sjajno, sad će on videti.

„Jao Hari pa hvala ti na komplimentu, ali već sam znala da imam lep osmeh i da sam savršena.", počnem se ponašati kao one kurvice i na kraju se bezobrazno nasmejem dok njemu usta ostanu napola otvorena, a ostali prasnu u smeh a zajedno sa njima i ja.

„Au brate ova je bila niska, u buduće moraš obuzdati svoje misli.", obrati mu se Zejn tapšući ga po ramenu dok me je ovaj još uvak onako gledao i izazvao još više smeha. „Hoćeš li se opet zezati samnom?", upitam ga kad se prestanem smejati.

„Vratiću ti za ovo, u to budi sigurna.", odgovori mi i vrati se u normalu te opet onaj bezobrazan osmeh. On to mene izaziva? Pa dobro, videće on. „Jedva čekam.", odgovorim mu te trepnem nekoliko puta i bezobrazno se nasmejem.

Epa videće o s kim se kači. Ako mu ovo nije bilo dovoljno, dobiće još, a kasnije neka se žali. „U druže pazi se, ne bih se kačio sa njom posle ovoga, Nat je veoma opasna.", ovog puta mu se obrati Luis na šta se ovaj samo nasmeje i odgovori: „I ja sam."

„Okej dosta je bilo, šta ćemo da radimo?", upita Džas sa opuštenim osmehom. Ovo nisam očekivala, ali mi je drago što je opet onaj stari Džas koji voli da se šali i smaje, a ne onaj ćutljiv i stidljiv Džastin. „Ja ne znam, hajde vi nešto predložite.", kažem te ostali potvrdno klimnu glavama.

Odjednom mi padne na pamet to da nisam pitala devojke kako je to kada ti dečko može čitati misli, mora da je mnogo zajebano, mislim nemožeš nijednog dečka pogledati i prokomentarisati sama sa sobom a da to tvoj dečko ne čuje. Da mnogo zajebano, ali hvala bogu ja do takvih situacija sigurno neću doći sa ovim ovde čupavim idiotom.

„Jesi li 100% sigurna Natali?", upita me čupavi idiot te mi se još jedan jastuk nađe pod rukom ali ne zadugo, no več u sledećem trenutku zalepljen za njegovu facu. „Da 100% sam sigurna, a ovo sa jastukom je bilo poslednje upozorenje, sledeći put leti nešto mnogo teže. A da, izlazi iz moje glave čupavi kretenu!", na kraju povišim ton ali se on samo još više nasmeje te se rupice na obrazima još više ocrtaju, kreten, kreten, kreten, i kreten.

„Uh kad bi samo znao o čemu je Nath mislila.", sa smeškom izgovori Liam te ga pogledam malo blažim pogledom nego Harija i odgovorim mu. „Nije bitno o čemu sam mislila, nadam se da smo to rešili.", na kraju opet oštrim pogledom pogledam Harija koji i dalje ima onaj bezobrazan osmeh na licu.

Kako me samo nervira, kada bi mogla sada bi mu glavu otkinula, ali cu se ipak suzdržati. Rešim da se više neću zamarati njime te se okrenem ka ostalima te ponovim Džasovo pitanje. „Možemo da gledamo film.", odgovori Peri te se svi složimo.

Ovog puta su momci otišli da naprave kokice dok su devojke birale film, a ja nezainteresovano stajala i gledala šta rade. Znam da će sada izabrati neko „romantično sranje" kako bih ga ja nazvala i da ja tu ništa ne mogu učiniti jer smo prošlog puta gledali horor.

Ugledam momce kako se vraćaju sa kokicama te se setim kada sam prošli put sedela na podu i onaj kreten do mene. Brzo se zavalim u kožnu fotelju i ušuškam što bolje mogu. Neću da opet ja sedim na podu. „Tačno sam znao.", sa osmehom dobaci Džas gledajući u mene a ja složim zbunjenu facu.

„Znao sam da ćeš iskoristiti priliku i zgrabiti najbolje mesto te sam ti napravio posebnu porciju kokica znajući da ždereš kao luda.", doda i nasmeje se sa ostalim momcima. „Jao kako si mi pametan, mora da si na mene.", odgovorim sa osmehom i zgrabim mu veću porciju kokica i isplezim se.

„Šta ste izabrale devojke?", sada se okrene prema devojkama i slatko se nasmeši. „Pa ne znamo da li da izaberemo komediju i romansu ili samo romansu.", zamišljeno mu odgovori Sel gledajući čas jednu, čas drugu ruku u kojoj je drzala filmove. „Komediju i romansu.", odgovorim odmah u glas sa čupavim te nas svi čudno pogledaju.

„Okey.", sa nedefinisanim osmehom odgovori Sel i da film Liamu da ga pusti. Šta joj znači onaj osmeh, samo ne volimo romantične filmove i to je to. Upitno je pogledam te mi opet odgovori sa onim smeškom. „Oboje ste toliko slični a ne podnosite se, ali bi ipak bili slatki zajedno." Šta?! Sada je već iznenađeno gledam što je još više nasmeje.

„Ovde očigledno niko nije normalan.", promrmljam sama sebi u bradu pošto skrenem pogled i prećutim odgovor jer je bio očigledan. Ma stvarno. On i ja - slatki zajedno, nema šanse. Ja ne podnosim njegov iritantan i provokacijski osmeh, a ona mi kaže da bi bili slatki zajedno. Dosta neću više o tome razmišljati.

„Kako se zove film?", upitam šapatom Naila koji je sedeo do mene na dvosedu jer sam bila previše zauzeta mojim mislima te nisam videla kako se zove. „The last night.", odgovori mi šapatom te nas neko ućutka sa „Šššš, tišina vas dvoje." I oboje ućutimo.

*

„O moj bože, ja ne mogu više.", jedva izgovorim kroz smeh držeći se za stomak i brišući suze. Film je bio neverovatan, znači odlična komedija. Kraj i jeste romantičan ali me drug glavnog lika oduševljava, znači car. Pogledam na sat, pola devet popodne, pa dobro, barem nam je vreme prošlo.

Ostavim praznu činiju od kokica i krenem se razmrdavati. Sve vreme sam se vrtela u fotelji ma koliko ona bila udobna ipak sam se ukočila. Ustanem i krenem ka spratu usput se pozdravljajući sa ostalima. Uđem u svoju sobu i bacim se na krevet te se raširim na sve strane.

Kako se sve ovo meni dogodilo? Pre samo nekoliko dana sam bila obična devojka, devojka kojoj je jedini problem bila srednja škola i koja je imala sasvim normalan život, naravno izuzev toga što su me u školi ponižavali. A sada kada sve lepo pregledam u glavi shvatim da bih sve, ali baš sve dala samo da vratim taj život štreberke.

Zašto se sve nije moglo završiti kada je Džas stigao u moj život? Zašto? Zašto nisam mogla živeti kao i ostale devojke? Živeti noćni život, izlaziti, opijati se, praviti greške zbog kojih ću se kajati, zašto? Zašto nisam mogla naći normalnog dečka koji će me razumeti i voleti onakvu kakva sam, da voli sve moje mane i vrline, da me voli, podržaka i kada sam upravu i kada grašim?

Nikada neću znati odgovore na ta pitanja, ali iako mi se sada sve čini tako crno i nepoznato, možda će ipak ovako biti bolje, možda se sve ovo dešava sa razlogom, možda sam ja izabrana s razlogom, ipak je sve to jedno veliko MOŽDA.

Sve samo mogu nagađati, ali nikada neću znati svrhu svega ovog, mog života, naših života. Poslani smo ovde, lagani celi život i onda kada pomisliš da konačno možeš raditi ono što želiš, kada si konačno slobodan i kada konačno možeš praviti greške, na tvoj 18-ti rođendan se sve okrene i onda shvatiš da si sve to vreme bio slobodan i da je tek ovo mučenje i da ćeš do slobode imati još dosta vremena.

A onda se setih svojih bližnjih, ili ipak samo ljudi koji su te lagali celi život. Setim se svog oca ili sada čuvara. Setim se svog detinjstva, setim se svih mojih nestašluka, setim se svih njegovih ponosnih osmeha i reči hvale kada ugleda moju sa svim odličnim ocenama popunjenu đačku knjižicu zbog koje sam kao luda svake večeri bubala sve lekcije napamet samo da bi ih ugledala, samo da bi bio ponosan na svoju kćer.

I onda se setim Džasa. Svog brata blizanca koji je celi život bio odvojen od mene i koji je najbolji brat na svetu. Setim se da mu je bilo mnogo gore nego meni i da se ne trebam žaliti, ustvari da ne trebam zucnuti jer su moje muke naspram njegovih ravne nuli.

Kada bih samo mogla malo bolje da proučim ovaj novi svet, kada bih imala nešto što bi mi sve malo bolje objasnilo. Na pamet mi padne knjiga koju sam uzela iz one sobe. Poduprem se na laktove i pogledam u smeru radnog stola na kome je stajala stara knjiga sa malo prašnjavim i pocepanim koricama.

Lenjo se podignem sa kreveta te polako podignem knjigu i zajedno sa njom u rukama se vratim na krevet. Puhnem o koricu i podigne se maleni oblačić prašine zbog kog nekoliko puta kinem te mahnem rukom da rasteram prešinu.

„Tako ti i treba kada ćeš da puvaš u staru knjigu punu prašine" U glavi mi se javi glas koji jednostavno ignorišem te proučim korice. Tamno plava knjiga sa nekakvim znakom na sredini i natpisom iznad njega koji sam hvala Bogu zbog mog bubanja razumela.

Otvorim knjigu i ugledam sadržaj koji je na moje iznenađenje na engleskom.
1.Anđeoska istorija;

2.Deljenje moći;

3.Planeta Zemlja;

4.Voda;

5.Vatra;

6.Vetar;

7.Zemlja;

8.Led;

9.Vođe;

10.Tamna strana.

Okrenem stranu i zateknem dosta teksta a i nekoliko slika. Uvek sam volela da citam, nekako me je čitanje ispunjavalo, odvuklo malo iz stvarnog sveta i nateralo me da pobegnem od stvarnosti barem i na par sati, a sada nema bežanja, sada se moram suočiti sa pravim životom ma koliko nestvarno on izgledao.

Pročitam nekoliko strana i shvatim da je sve onako kako mi je čuvar ispričao ali samo opširnije napisano. Krenem listati i gledati slike, i pogled mi zastane na poglavlju „Voda" Pored silnog teksta nalaze se i slike, bolje reći Nail i Eli, koliko znam, odnosno koliko sam pročitala knjiga je napisana pre našeg rođenja, kako su onda znali kako ćemo izgledati? Okrenem na vatru i ugledam Džasa i Sel, kako? Pogledam ostale, totalno isti likovi, kao da smo se fotografisali.Nema veze okrenem stranu koju sam tražila i ugledam dosta teksta te se bacim na čitanje.

„Vođe" To bi bili čupavi i ja, valjda. Okrenem nekoliko strana i vidim da teksta ima baš dosta, ali se ipak radi o meni pa ću pročitati. I sama pomisao na to da se nalazim u knjizi me nasmeje, kako neverovatan osećaj.

„Vođe će biti kao što je i zapisano jedni od najjačih anđela koji su ikada postojali. Biće preodređeni za velike stvari i moraće da budu složni. Njihove moći su neverovatne i jako snažne. Naime oni trebaju kontrolisati svim elementima ali jednim posebno dobro. Mogu ulaziti u tuđe umove svih bića a i ljudi, mogu učiniti sebe i ostale nevidljivima, mogu izvoditi svakakve trikove, a uz to su veoma snežni tako da se nijedno stvorenje sem demona ne može meriti sa njima po tom pitanju..." (mrzi me više pisati..)

Neke od ovih stvari sam već znala ali ništa nije na odmet, pročitaću nekoliko stranica, neću umreti od toga. Preskočim malo teksta i ugledam nešro zanimljivo.

„Neće se baš slagati, baš suprotno, oboje ce biti svadljive prirode, neće se ni malo slagati, biće nepodnošljivi no ostali će ih uvek smirivati. Iako će biti takvi na kraju će bti jako dobri prijatelji i dobri partneri. Možda im sudbina neće nositi lepe stvari, stvari će se za jednog od njih jako promeniti ali će se ipak snać, jer niko ne zna kakve stvari sudbina nosi.."

I tu sam stala. Kakve se sve gluposti ovde nalaze. Neću više da čitam, izgubila sam volju za čitanjem kada sam ovo videla. Čupavi i ja da se slažemo. Ma gde je njima mozak bio? Mi ne možemo ni jesti a da se ne posvađamo ili da on nešto ne dobaci na moj račun te mu ja vratim, pa on meni vrati, i opet ja njemu pa sve tako u krug dok nekom od nas ne dosadi te jednostavno ode.

Sumnjam da ću ikada moći da se slažem sa njim, on je tako.. tako nepodnošljiv, da nepodnošljiv. Onaj njegov osmeh i oči me tako nerviraju. Kad god me sluša dok nešto pričam osećam kao da guta svaku moju reč posebno te je u glavi analizira ne bi li našao nešto što bi mogao da ispravi.

Ova knjiga definitivno nije dobra, mislim nije tačna jer ovo ovde uoprše nije istina. Ovaj pasos je čista besmislica koja se nikada neće dogoditi, i ne želim da se dogodi jer isto tako ne želim da budem njegov prijatelj, a verujem da bi i on isto mislio kada bi ovo pročitao.

Okrenem nekoliko stranica i ugledam sliku sebe sa plavom kosom, plavim očima i velikim sarenim krilima dok do mene stoji Hari sa istim ali malo većim krilima. Super još su nas i na slici stavili. Opet okrenem stranu jer ne želim više gledati sliku koja mi stvara mučninu u stomaku te na sledećoj strani ugledam crvim, jezivim i velikim slovima ispisano „Tamna strana" .

Naslov me jako zainteresuje. Konačno ću nešto i o tome pročitati. Možda i ne bih trebala ali me jako zanima. Tamna strana. Možda je to samo zato što mi niko ništa o tome ne govori ili me samo jako, jako zanima taj deo priče.

Nekako ne mogu zamisliti da vampiri, veštice, vukodlaci, demoni i ko zna kakva još stvorenja postoje. Uvek sam volela da gledam horore u kojima su bili vampiri, nekako su mi bili najzanimljiviji, ali u isto vreme i najgrozniji.

A sada kada znam da stvrno postoje ne bih želela da sretnem nekog jer me i sama pomisao na to tera dlake uvis.

Vratim pogled na knjigu i u daljini začujem nečije korake kako se približavaju. Kako je ovo kul, ali ubrzo shvatim da ispred sebe imam knjigu koju možda ne bih smela da čitam i to još otvorena na poglavlju koje nije baš bajno te brzo zatvorim knjigu i strpam je u fioku radnog stola.

Zgrabim lap-top i legnem na krevet nega stavivši na stomak. Zelim da sve izgleda normalno i da niko ništa ne posumlja iako ne znam gde će taj „neko" ući, ali za svaki slučaj.

Kao da sam znala koraci se zaustave ispred mojih vrata te ugledam žbun plave kose kako viri iza vrata. „Mogu li ući?" Ubrzo zatim začujem pitanje sa dosta izraženim irskim akcentom. Blago se nasmešim i pustim ga unutra.

Vratim se u prethodnu poziciju dok on sedne do mene. „Sta ti radiš" - Upita me nakako smoreno kroz uzdah. Pogledam ga i vidim da i jeste smoren te opet vratim pogled na igricu koju sam igrala. „Pa kao šro vidiš igram igrice.", kraže i tek onda shvatim koliko odgovor glupo zvuči te se nasmejem a zajedno samnom i on.

Punoletna devojka igra igrice, strašno. „Šta ste vi radili do sada?", upitam ga blago skrećući pogled na njega ali ne skroz jer sam pazila na igricu. „Pa pričali, uglavnom. Bilo mi je dosadno pa sam došao da vidim šta ti radiš, ali pošto vidim da igraš igrice idem ja polako.", nasmeši se te ustane i izađe iz sobe poželevši mi laku noć.

Pogledam na sat. Kasno je, trebala bih polako u krevet. Pogledam u fioku radnog stola. Mrzi me sada opet tražiti i listati stranice one knjige tako da ću ići na spavanje. Isključim lap-top i ostavim ga na noćni ormarić.

Obavim ličnu higijenu, obučem pidžame i opet se bacim na krevet. Uzmem telefon te otvorim slike. Zašto mi je ovo trebalo? Svaka slika, svaka slika je sa „mojim ocem". Oči odmah zasuze i suze se počnu nizati jedna za drugom.

Isključim telefon i stavim ga pod jastuk. Ne želim da tugujem za njim. Njega više nije briga za mene, on je svoj zadatak ispunio, da ja sam bila samo zadatak.

Obrišem suze te se zavučem pod pokrivač posmatrajući kako se zavesa na prozoru polako njše na blagom povetarsu dok se čuje šum jezera. Polako počnem sklapati oči. Bio je ovo dug dan.

______________________________

Izvinite zbog kašnjenja, stvarno nisam mogla pre zbog škole. Nadam se da vam se sviđa, jako se trudim. Izvinite zbog pravopisnih grešaka trudim se da ih ispravim. Molim vas vote/komentar mnogo mi znači. Volim vas. :* ♥ ♥