Natalie's POV

Mrak, zašto sam u mraku? Gde sam uopšte? Postavljam pitanja na koja odgovore ne dobijam. Samo koračam u prazno. Odjednom crnilo nestane I nalazim se u uskoj ulici, koračam ka strani na kojoj mislim da je izlaz, ali nigde kraja, čini mi se da što više idem ulica je duža I duža.

Za nekoliko sekundi se ispred mene nađe ogroman zid I shvatim das am sve vreme koračala ka običnom zidu. Okrenem se ali tada shvatim da nisam sama ovde. Dosta dalje od mene crna figura se polako ali ipak dovoljno brzo približava.

Obuzme me panika. Ko je to? Šta želi od mene. Još vise se pribijem uza zid dok se taj neko sve više I više približava. Zatvorim oči I počnem moliti Boga da sve ovo nestane jer ne želim da me neko ili ubje ili siluje, previše sam mlada, ne znam ništa o životu.

Osetim kako stoji tik do mene I naslanja svoje telo na moje. O Bože ne želim ovo, ne želim! Okrenem glavu na stranu snažno zažmurivši, dok se njodov dah širio mojom levom stranom lica terajući me da se naježim.

„Gde sii se sakrila od mene lepotice ha?", začujem jeziv glas i shvatim da mi priča na uho. Mozak mi odmah počne raditi punom parom. Kako sam se ja to sakrila od njega? I zašto me zove ovim odvratnim nadimkom? Odvratan je ko god ga je.

„Kako misliš to „gde sam se sakrila"?", jedva skupim hrabrosti da mu odgovorim dok mi je na svaku reč glas gadno zadrhtao pokazujući mu koliko ga se plašim što mu se očigledno svidelo te se nacerekao.

„Pa ne mogu te nigde naći, kuća ti je prazna, u školu ne ideš, gde si se jebeno sakrila?" Na kraju zareži te me još vise uplaši. Promeškoljim se nekoliko puta u mestu te počnem dešifrovati njegove reči.

Kako on zna gde mi je kuća, i gde idem u školu? Kakav je ovo psihopata? Moram se nakako izvući, nikako mu neću reći za ostale. „Kao da ti je to važno, vidiš da si me našao." , drsko mu odgovorim na šta se opet nesmeje i uhvati me za bradu te mi okrene glavu ka njemu jer sam je sve vreme držala okrenutu na desnu stranu.

Susternem se sa prodirno plavim očima i momka sa dugom kao noć crnom kosom. Nešto na ovom momku mi je prokleto poznato. „Ovo je samo san lepotice, jedino ovako mogu dopreti do tebe. Drugačije te ne mogu naći.", odgovori mi pomalo iznervirano te mi padne kamen sa srca.

Samo san, hvala Bogu inače ne znam šta bih uradila da je stvarnost. Opet mu pogledam liće dobro zagledajući svaki detalj. Lepe crte lica, plave oči i prokleta crna kosa. Crna kosa, kako sam samo glupa, žurka, momak ispred kome nisam mogla videti lice nego samo crnu kosu, prokleto istu kosu kao i na ovom liku.

„Ti..", kažem i odgurnem ga iz sve snage te odleti nekoliko metara od mene. Kako mogu biti toliko jaka? Nema veze ipak je upalilo, barem se gad sklonio od mene. Ne želim da me nijedan dečko uopšte dodirne a kamoli onako pribija uza zid i šapuće na uho.

„Vidim da si se setila ko sam." , kaže ustajući sa zemlje i brisajuci kožnu jaknu te naštavi: „Isto tako vidim i da su ti se moći probudile i da si izuzetno jaka, dosta sam saznao. Sada ću te napustiti ali budi sigurna da zbog mene nećeš noćima spavati."

*

Naglo otvorim oči i skočim u sedeći položaj. Pogledam oko sebe i shvatim da se nalazim u mojoj sobi, kakvo olakšanje. Šta sam kog đavola sanjala? Onaj lik ispred bara, da sigurna sam da je on. A ona njegova zadnja rečenica. Otkud on zna za moje moći?

Brzo ustanem iz kreveta te stanem pred ogledalo. Baš kako sam i mislila, kosa rasčupana, cela znojava, odvratno. Zgrabim donji veš i odjurim u kupatilo te se na brzinu istuširam. Kad sve završim pogledam na sat 7 i 15 popodne. Spavala sam svega oko 45 minuta.

Trčeći iađem iz sobe i upadnem u dnevnu gde su kao i po običaju svi. Pogledaju zbinjeno u mene te se okrenem ka Džasu. „Džas on mene uhodi, ja ne znam šta da radim!" Čim ugledam Džasa koji je ustao čim me je video sve se odjednom skupi i zaletim mu se u zagrljaj te ispustim nekoliko suza.

Čvrsto me zagrli kruživši rukom po leđima. Jednostavno je sve ovo previše za mene. Samo želim da ponovo budem ona štreberka Natali koju su svi ponižavali. Zašto se sve ovo mora baš meni desiti, zašto?!

„Šta se desilo Nat, ko te uhodi? Hari?", zbinjeno me upita te se na sam pomen njegovog imene cela stresem, uh kada bi dao Bog da je taj debil.

„Ne nije čupavi idiot, prokleto nije on.", malo grasnije mu odgovorim te se odvojim od njega brisavši nekoliko odbeglih suza.

Sednem na dvoded naslonivši se i štavivši šake na lice te osetim kako neko seda do mene. Sklonim šake i ugledam dva para očiju, nebesko plavih i čokoladno braon kako me zabrinuto gledaju.

„Nat reci nam šta nije uredu, brineš nas.", Nail mi se tihim i umirujućim glasom obrati. Pogledam ga u oči i klimnem glavu te se okrenem ka Džasu.

„Sećaš se noći pre rođendana kada si me naterao da odem na žurku?", upitam ga te on klimne glavom malo zamišljen te nastavim. „Kada sam izašla iz kluba na vazduh?", opet ga upitam te on opet klimne glavom.

„Kada sam izašla jedan momak mi je prišao ali mu nisam videla lice, samo sam videla da ima dužu crnu kosu, i kada si ti izašao on je nestao te smo odmah posle toga videli..", zastanem jer se pri samoj pomisli na onu poruku se cela stresem.

„Videli šta?", radoznalo upita Liam te ga pogledam u oči. „Videli smo poruku koja je bila upućena meni i koja je glasila: „Nemoj se nadati da će ostati živa ako oped budeš toliko radoznala. Da tvoj veliki bratić nije došao sada bi ova poruka bila napisana tvojom krvlju." Eto to smo videli."

Svi me iznenađeno pogledaju, stvarno ne mogu više, ovo je sve previše za mene. Za nedelju dana sam bila obična štreberka koju su svi ponižavali, a onda sam dobila brata blizanca kog su oteli i odvojili nas jedno od drugog, onda na moj ređendan saznam da sam jebeni anđeo iz raja i da moram da ubijam demone, vampire i ko zna šta sve još, a najgore od svega je to što moj otac nije moj otac nego prokleti čuvar koji me je lagao celih osamnaest godina. Ne želim više da živim, ne želim da živim ovakvim životom.

I dalje svi gledaju u mene što me jako nervira. „Ali Nat kakve veze to ima sa ovim sto si počela da pričaš?" Džastin me nežno upita, sigurno se plaši da se ne iznerviram još više, ma da mislim da to nije moguće. Ali kako on kroz sve ovo prolazi, zašto se nekada ne zapitam kako je njemu? Njemu koji je imao sto puta gori život od mene, tako sam sebična i odvratna. Gadim se sama sebi.

Počnem se smirivati jer ako ovo želim da im ispričam moram biti mirna. „Taj isti momak mi je došao u sam pre nekoliko minuta." „Kako misliš da ti je došao u san?", opet me upita ali me Liam preduhitri odgovorom.

„Razgovarao je sa njom u njenom snu, samo sto to nije san, već kao i običan razgovor koji mi vodimo i tako joj niko ne može nauditi niti fizički povrediti.", uputim mu zahvalni pogled na sta on samo klimne glavom te nastavim.

„Prvo me je nekoliko puta pitao gde samm se sakrila, te mi rekao da me je celi život pratio i posmatrao i nazivao me nekakvim nadimcima. Tada sam se setila da sam ga videla ispred kluba i odgurnula ga od sebe. Tada je rekao nešto u smislu da sam dobila mići i da sam ga se setila, da su mu te imformacije dovoljne i da će me od sada sveke noći dolaziti u snove. I tada sam se tada probudila."

I dalje su me nemo gledali, samo je kovrđavi kreten imao zamišljenu facu. „Kakvim te nadimcima nazivao?", odjednom ko iz topa ispali pitanje dok meni zamalo oči ispadnu. Zar je od svega ovog zapamtio samo taj deo. Povlačim reč, nije kreten, on je kretenčina. Pogledam ga zatečena dok on još čeka odgovor.

„Lepotice i ta takva sranja, i ne mogu da verujem da si od svega samo to zapazio.", odgovorim mu pošto je buljio u mene čekajući odgovor, te se odmah posle mog odgovora zamisli. Nešto sa ovim likom ozbiljno nije uredu.

„Da li postoji neki način da sprečim njegovo dolaženje u moje snove. Želim da barem spavam kao čovek a ne da mi neka nakaza dolazi u snove i juri me po uskim ulucama.", vratim se na temu jer me ntrenutno ne zanima ništa drugo. Želim da učim, želim da znam sve o ovom svetu.

„Pa postoji jedan trik, ali ne znam da li ga mižeš izvesti. Jako je opasan za početnike, a ne želimo da ti se nešto desi." Nesigurno i zamišljeno mi odgovori Sof ali čim izgovori svi je prekorno pogledaju te se odmah zainteresujem ispravivši se u dvosedu.

„O čemu je govorila Sof?", odmah me nervozno pogledaju. Šta skrivaju od mene? Pogledam svakog pojedinačno i prema njihovom izrazu lica shvatim da mi neće ništa reći. Pogledam u čupavog koji se opet smeška, možda će mi on reći.

Kada primeti da ga gledam uozbilji se. „Pa možeš ga jedino sprečiti ako nekom drugom dozvoliš da ti ulazi u misli i snove. Tada je tvoj um zatvoren za bilo kog drugog sem za tu osobu.", odgovori dok sam svaku reč pažljivo slišala. Znači tako? Ne želim da mi bilo ko čeprka po mislima i snovima, ali nemam drugog izbora.

Pogledam u Džasa koji je sve pažljivo slušao i pratio i kome nije dugo trebalo da shvati zašto ga gledam. Svi ljuto pogledaju u Harija te se on nevino nasmeši. „Ali postoji jedan problem ta osoba jedno može biti ona koja ima iste moći kao i ti." Šta? E onda nema šanse. Nema jebe*e šanse da to uradim.

„Šta ovaj idiot ovde?!", glasno i iznenađeno uzviknem i dalje ne verujući u reči koje je Liam izgovorio. Na moj nadimak me Hari mrko pogleda. „Nema jebe*e šanse!", opet uzviknem.

„Pa onda ovih noći očigledno nećeš lepo spavati.", odgovori mi čupavi i ustane. Jao šta da radim? Upravu je, ne želim onog odvratnog momka više u životu da vidim, ali nije toliko bolje ni da mi Hari čeprka po mislima, ali je ipak malo bolje.

„Čekaj..", kažem te on stane i okrene se na petama sa pobedničkim osmehom na licu. „Kako ću znati da si mi u glavi?", upitam ga smorenim glasom na šta on okrene očima.

„Ni ja ne želim ovo koliko i ti, ali je ovo za sigurnost svih nas. Necu samo ja tebi moći da uđem u misli, moćićeš i ti meni, tako da nemoj se toliko prenemagati. A znaćeš to tek kada ja hoću.", grubo mi odgovori i ja ostanem zatečena. Zašto bi on hteo da mu ja mugu ući u misli, to je uvrnuto.

Klimnem glavom i pogledam u ostale koji su sve lepo slušali i upijali svaku reč kao sunđeri. „Uredu onda hajde samnom.", zbunjeno ga pogledam, gde da idem? „Hoćeš li da uradiš ovo ili nećeš?" „Hoću.", odmah mu odgovorim. „Onda pođi samnom.", kaže te opet klimnem glavom i krenem za njim.

„Srećno!", dovikne mi Peri te joj zbinjeno zahvalim i uputimo se ka trećem spratu. Sjajno, nisam ni znala da uopšte imamo treći sprat. Ko zna šta se nalazi gore. Krenemo ići dugačkim hodnikom sve do kraja gda se ne nalazi ništa. Odlučim da ću ćutati i pustiti ga da radi ono šta misli da treba.

Stane ispred zida i promrmlja nešto u smislu „aperi". Čim izgovori to jedan zid se počne pomerati i otkrivati prolaz kroz koji on odmah kad se otvori krene te ja krenem za njim.

Odjednom zastane i opet nešto promrmlja te me sledećeg trenutka svetlost zaslepi, ali mi se oči priviknu i vid mi se izoštri. Udemo u neku prostoriju prepunu knjiga i nekih stvarčica te se moja radoznalost odmah probudi.

„Šta radimo ovde, kakvo je ovo mesto i zašto ostali nisu pošli sa nama?", upitam ga jer sam stvarno dosta ćutala. Okrene se prema meni i pogleda me nekim meni nedefinisanim pogledom.

„Pa ovde smo da bi našli hajmo reći tu „čin", ova prostorija je skrivena od svih sam nas, i ovde se nalazi sve što nam treba, i ostali nisu pošli zato što to trebamo sami da uradimo.", odgovori mi sve odjednom i ponovo se okrenu i nastavi da radi nešto što je radio i pre mojih pitanja.

Priđem nekoliko koraka da vidim šta radi. „Da li si je našao?", upitam ga kada ugledam da lista jednu staru knjigu ispisanu na latinskom. Pogleda me preko ramena sa nekim smeškom na licu. „Mislim da jesam.", odgovori mi tapšući jedan list knjige rukom.

Uzme knjigu i sedne na pod u turskom sedu i stavi knjigu ispred sebe te pogleda u mene. Okej ako to trebam da uradim da mi onaj psihopata ne bi ulazio u snove uradiću, makar to znaćilo da će ovaj idiot moći da ulazi u moje misli.

Sednem u istom položaju kao i on, nasuprot njega i pogledam ga u oči koje su bile neke posebne zeleno-plave boje. Kako do sada nisam primetila da ima prelepe oči? Ne Natali, on nema lepe oči, on je jedan od najvećih idiota koje sam upoznala, pogotovo je tu sliku još više pokvario kada je pokušao da me poljubi.

Zatvori oči i duboko uzdahne i izdahne te ih opet otvori. Okej ovo je bilo čudno. Ne, nije samo ovo čudno, sve u vezi njega je čudno. Utisak koji sam stekla kod njega je da je provokacijski nastrojen i malo priča, i da je veoma iritantan. Takve osobe ne volim, niti ću se truditi da sa njima stupam u bilo kakve konflikte. Ali sada kada mi takva osoba može zaviriti u misli, mislim da se nećemo još više slagati, jer neke stvari želim da zadržim samo za sebe.

„Hej.. Moramo govoriti u isto vreme reči: „Animo nemo non potest et non veniet tibi" tri puta i držati se za ruke bez obzira šta se dogodi, jed ako se kontakt prekine neko od nas može nastradati. Tako da nikako nemoj pomeriti ruku jer će noko od nas znaš već šta.", kaže mi gledajući me u oči sve vreme.

Koliko ja znam latinski, a znam ga odlično, ovo bi trebalo značiti: „U moj um ne može i neće ući niko sem tebe". Dobro, ali šta mu znači „nemoj prekidati kontakt šta god da se desi" znam zašto, ali šta će se to desiti? Ma nema veze i onako ću saznati za koji minut. Shvatim da dugo ćutim i klimnem glavom.

Ispriži ruku preko knjige gladajući me pravo u oči. „Ovo je za dobro svih nas", kažem sebi te pružim ruku. „Spremna?", upita me sa malim osmehom. „Spremnija nikada neću biti.", odgovorim mu i malo se nasmašim.

„Uredu, skoncetriši se samo na osobu ispred sebe i ponavljaj one reči.", doda, zatvori oči i malo jače, ali ne mnogo da me zaboli stisne ruku. Odmah posle njega oči zatvorim i ja, usresredim se samo na njega i čujem kako počinje govoriti reči te počnem i ja.

„Animo nemo non potest et non veniet tibi" Izgovorimo jednom i osetim blago podrhtavanje koje me malo uplaši ali se setim njegovih reči: „nemoj prekidati kontakt šta god da se desi" te malo jače stisnem njegovu ruku. Ponovimo reči drugi put i osetim da je podrhtavanje sve jače dok se u pozadini čuje nekakva buka i lomnjava.

Poskočim u mestu, ali ne pomeram ruku, samo je još jače stisnem. Na smem pomeriti ruku, nikako. Usresredi se samo na Harija, hajde Nat, samo na Harija. Krenemo izgovarati reči treći put, čujem škripu stolica, lomnjavu nečeg staklenog, nekakvo kotrljanje, odjednom i jak vetar odnekud počne duvati i osetim hladnoću, ali je ruka i dalje u njegovoj.

Izgovorimo poslednju reč i sve utihne, vetar prestane duvati te otvorim oči, a odmah zatim sekundu posle mene ih otvori i Hari. Shvatimo da se i dalje drzimo za ruke te ih iste sekunde oboje pomerimo i skrenemo pogled. Zašto ovako reaujem, on je samo jedan običan dečko, isti kao i svi ostali.

„Khm.. Pa kako se osećaš?", upita me gledajući u bilo šta, samo ne u mene. „Pa okej sam, ti?" Odgovorim mu opušteno gledajući u prostor oko nas. Nekoliko polica sa knjigama su oborene, dosta polomljenih stvari po podu, i dosta obaljenih, a možda i uništenih knjiga.

„I ja sam okej.", odgovori mi i krene ustajati u isto vreme kao i ja te se sudarimo glavama na šta oboje jauknemo i vratimo se u prethodno stanje. „Ja ne verujem.", progunđam sebi u bradu te se rukama odgurnem nekoliko koraka i ustanem.

Ja ne mogu da verujem šta će sve još ovaj nafurani kreten uraditi danas da me iznervira. Ako ovako nastavi do kraja dana mislim da su mu šanse za preživljavanje ravne nuli.

„Zar te baš toliko nerviram da ćeš me ubiti?", upita me sa nekakvim smeškom. „Da, nerviraš me.", odgovorim mu smorenim glasom. Čekaj malo, pa ja to nisam rekla naglas. Pogledam ga kao da ću da ga ubijem a on se još više iškezi pokazivajući rupice na obrazima.

„Ti imbecilu jedan, kako si mogao? Da si mi odmah rekao kako si to uradio!", počnem vikati na njega dok se on sve vreme samo bezobrazno smešio. „Pa razmisli malo Natali, samo uradiš nešto i eto ga.", odgovori mi te se okrene i izađe iz prostorije na isti način na koji smo ušli ostavljajući tunel otvoren.

Kako me samo nervira, napaljenko jedan. Vrisnem od iznerviranosti, da je sada ovde zadavila bih ga sopstvenim rukama. „Samo uradiš nešto i eto ga", počnem razmišljati o njegovim rečima. Ma hajde Nat, možeš ti to. Mogla si imati petice iz matematike, fizike i hemije a ne možeš rešiti ni običnu zagonetku glupog kovrdžavog debila.

Krila sam prizvala tako što sam ih prvo zamislila u glavi, tako je bilo i sa elementima, možda je tako i sa njegovom glavom. Da, tako je, pokušaću kasnije kada budem bila sa ostalima, ili u sobi pred spavanje. Ne mogu dočekati, uvak sam htela sve da znam, sada mi se pružila mogućnost u čitanju nečijih misli i neću je propustiti ni za šta na svetu.

Nisam mislila da će ovo biti ovoliko uzbudljivo, ali sve ima cenu pa tako ima i ovo, no neću sada misliti o tome. Još jednom pogledam po prostoriji u kojoj se nalazim. Priđem jednoj polici koja j ostala čitava i pogledam nazive knjiga. Ugledam knjigu pod nazivom „Moćna dvanaestorka" pa čekaj to smo mi.

Polako je izvučem jer vidim da je stara i puna prašine, znači da je ostali nisu uzimali, sjajno. Izađem iz tunela i krenem ka drugom spratu pravo u svoju sobu. Ostavim knjigu na radni sto i krenem ka dnevnoj iz koje se kao i obično čuju glasovi. Ovo će biti zanimljivo, jedva čekam da mu provirim u misli.

______________________________

Hej evo ga i sedmi deo. Nadam se da će vam se svudeti, trudim se i stvarno bih htela da čitate zato molim vas vout/komentar jako bi mi značilo. Nadam se da nema gramatičkih grešaka, trudila sam se da ih ispravim. Sve vas volim i nastavak što pre budem mogla. :)