Natalie's POV

Naslonim se na vrata slušajući njegov kikot kako se polako utišava dajući mi do znanja da se udaljava. I dalje sam imala ogroman osmeh na licu dok je srce divljalo. Ne mogu opisati trenutna osećanja.

Srećna sam što ga opet imam za prijatelja iako sam ja glavni krivac zbog našeg nekomuniciranja. Uplašena sam jer može saznati da sam zaljubljena u njega i tako ga izgubiti ali izgubiti zauvek. Ljuta sam na sebe što sam mu tako lako popustila, iako sam zaljubljena u njega ne mogu mu dopustiti da na neki način malipuliše mnome, ipak neke odluke trebam sama donositi, ali se ne kajem zbog ove. Možda se malo kajem ali nikada nećemo znati ako ne pokušamo.

Pomerim se sa vrata te krenem ka sobi/ormaru uzmem odeću te se obučem i osušim kosu. Kad završim sa sušenjem kose sednem na kožnu stolicu te osmotrim sobu. Ista je kao i sve ostale u kojima sam provela godinu dana koliko je trajao zadatak.

Za oko mi zapadne crni kofer koji je stajao kod vrata na istom mestu gde sam ga juče ostavila. Moraću da se raspakujem kad-tad. Ustanem te ga stavim na krevet, otkopčam ga i pogledam sadržaj.

Na vrhu je bila kožna sveska koja je bila jedini dokaz za naše uništavanje zgrada – moj dnevnik. Stavim ga na radni sto te se vratim koferu.

Čim pogledam unutra osmeh se automatski proširi licem. Na vrhu je stajao beli meda sa malim crvenim srcem u rukama. Tačno se sećam dana kada mi ga je poklonio, nosila sam ga sa čaršavom iz kuće strave koji je trebao da predstavlja duha. Kada se samo setim Harijevog izraza lica kada sam ga povukla ka ulazu, takvo nešto nikada neću zaboraviti.

Stavim ga na policu pored knjiga te se vratim stvarima. Raspakujem one osnovne stvari kojih nije bilo mnogo, nisam mogla svake druge nedelje pakovati pun kofer i onda ga otpakivati, pa opet pakovati i tako u krug.

Kad završim kofer gurnem ispod kreveta i moj stomak se javi zvukom kakav niko nikada nije čuo. Mislim da je to dovoljan razlog da izađem iz sobe. Otvorim vrata bacivši još jedan pogled u sobu te kad se uverim da je sve na mestu izađem i zatvorim vrata.

Siđem u hodnik te odmah uđem u kuhinju. Nisam ništa jela od juče ujutro pre leta i jako sam gladna. Ne zateknem nikog, sigurno su svi u dnevnoj. Ne znam šta bih mogla da jedem, nisam jela mnogo raznovrsne hrane, obično je to bio neki sendvič na brzinu. Sve je bilo na brzinu.

Rešim da pojedem ono na šta sam navikla. Naprvim jedan sendvič te u čašu sipam vode te počnem polako jesti i gledati kroz prozor van u dvorište iako nije bilo ničeg zanimljivog.

Nasmešim se kad začujem glasove smeh iz dnevne. Odavno nismo imali slobodno vreme. Zadnji put smo imali odmor za Novu godinu i Božić koja je trajala nedelju dana, malo ali ipak dovoljno.

Stavim poslednji zalogaj sendviča u usta i začujem otvaranje vreta. Okrenem se ka njima te ugledam nasmejanog Harija i uzvratim mu smešak. „Tu si, spremi se vodim te na jedno mesto", kaže te pokupim nered koji sam napravila i izađem sa njim u hodnik.

I dalje je imao onaj osmeh na licu i mogla sam osetiti kako se smešim. „Gde me vodiš", upitam ga radoznalo i nestrpljivo ali se samo još više nasmeši. „To je tajna", odgovori mi te mu se isplezim  i počnem penjati stepenicama.

„Obuci nešto toplije, večeras je prohladno", dobaci mi te samo produžim ka sobi. Izvadim crne farmerice i prugasti džemperić iz ormara i brzo se presvučem. Obujem krem čizmice i u krem torbicu ponesem mobilni telefon. Pročešljam kosu ostavivši je puštenu te stavim malo maskare, sjaja i parfema, zadovoljno se pogledam u ogledalo te još jednom prođem rukom kroz kosu.

Ne znam šta mi se dešava. Tako sam uzbuđena i ponašam se tako nezrelo za svoje godine ali i sama pomisao da ću biti nasamo sa Harijem me toliko raduje ali i tera me da budem jako ozbiljna i u kontroli. Ništa mi ne sme izleteti a ni on ne sme ništa primetiti.

Izađem iz sobe te siđem u hodnik ugledavši Harija ispred vrata. Nasmešim mu se i dobijem jedan blistav osmeh za uzvrat. „Idemo u šetnju, nećemo dugo, ako se bilo šta bitno dogodi zovite nas na mobilne telefone", Hari dovikne te začujemo nekakvo mrmljanje i kikot te oboje prevrnemo očima.

Izađemo iz vile te krenemo ka kapiji. Počnemo polako šetati ka centru grada i dobijem priliku da ga osmotrim. Nosio je crne kožne pantalone belu majicu i kožnu jaknu, uobičajno ali mu je sve jedno predobro stajalo. Malo pocrvenim kad shvatim šta u stvari radim.

Nikada nisam odmeravala nijednog dečka a to upravo radim, i to ne bilo kog dečka već najboljeg druga u kog sam jako zaljubljena. Natali šta ti se dogodilo, nekada si bila divna devojka.

Na svu sreću nije primetio ništa te se malo opustim. „Gde me vodiš", upitam ga kad smo bili u velikom parku te se opet nasmeši. „Videćeš", samo mi to odgovori i prevrnem očima.

Uzdahnem te počnem razgledati moj rodni grad u kom nisam bila godinu dana i mogu reći da se za jako kratko vreme dosta toga promenilo. Mogu uočiti nove radnje, supermarkete, čak i jedan mali parkić.

Za oko mi zapadne Big ben te se nasmešim prisećajući se svega što sam gore pričala sa čuvarom. Hari me povuče ka njemu te dođemo ispred stražara kog Hari opčini i uđemo unutra.

Uđemo u lift te se za nekoliko trenutaka nađemo ispred vrata terase i požurimo ka njima. Čim izađemo ugledam poznat pejzaž i uspomene počnu navirati.

Sećam se kada sam pre godinu dana ovde dovela Harija i podelila sa njim ovo mesto. I dalje se sećam kada je rekao da je ovo od sada naše mesto i već tada sam bila dobro zagrejana za njega.

Približim se ogradi te sednem protnuvši noge kroz rešetke i pustivši ih da slobodno vise. Hari uradi isto te sedne odmah do mene puštajući da nam se ramena blago dodiruju, iako to njemu nije ništa značilo meni je značilo mnogo.

„Nisi zaboravio", progovorim više za sebe sa setnim osmehom i dalje gledajući u horizont koji je oduzimao dah. I sama pomisao da se setio te sitnice probuđuje dosta osećanja koja su već dovoljno izburkana.

„Naravno da nisam, znaš da je ovo naše mesto", odgovori mi sa malim osmehom takođe gledajući i diveći se pogledu. Erupcija u stomaku se počne zakuktavati te moje misli još više podivljaju zajedno sa osećajom koji mi je strujio telom.

„Da", kratko odgovorim jer sam smatrala da kada bi rekla nešto više bilo preterano. Nisam pomerala pogled, samo sam zurila u daljinu ne usuđujući se da ga sada pogledam.

„Hoćeš li mi sada reći šta te muči?" Pogledam u njega zbunjena pitanjem, nije mi valjda ulazio u misli? „Zašto si tako zamišljena", doda te vratim pogled na zgradu koju sam gledala.

„Zbog našeg povratka u London. Mislim naš zadatak je završen, šta još žele od nas?" Donekle istina. Ovo me je kopkalo još od kada smo dobili naredbu da se vratimo.

Zašto bi se vraćali kada smo ovde već bili. „Nisam obraćao toliko pažnje na to", odgovori mi te slegnem ramenima. Nisam ni ja nego je to bila zaobilazna tema. Opet me je uhvatio nespremnu ali sam se nekako izvukla, nisam još za bacanje.

„Siguran sam da ćemo ubrzo dobiti razlog", odgovori sa sigurnošću te nastavi gledati zamišljeno u horizont. Klimnem glavom iako nisam bila sigurna da je primetio.

Sedeli smo tako u tišini dosta dugo, gledajući u sunce koje je polako zalazilo. Nismo želeli kvariti lepotu zalaska pričom te smo ćutali u prijatnoj tišini sve dok i poslednji zrak nije nestao i nastupila tama prorešetana svetlom ulica, automobila i zgrada.

Osetim kako hladan vetar počne duvati lako prolazeći kroz moj tanak džemper terajući me da se sva naježim. Zadrhtim te protrljam rukama nadlaktice.

„Eto, a rekao sam ti da se dobro obučeš", Hari promrmlja te izvuče jednu ruku iz rukava i prebaci polovinu jakne proko mojih leđa zbivši me skroz uz njega.

Nisam se bunila, a trebala sam. „Bolje?" Okrenem glavu ka njemu te se ni milimetar više ne pomaknem. Lice mi je bilo nekoliko centimetara udaljeno od njegovog i samo jedan pogrešan pokret i naše prijateljstvo je moglo nestati kao da ga nije ni bilo.

Očekivala sam da će se pomeriti ali ostane onako gledajući me tačno u oči nekoliko puta skrećući pogled na moje usne pa ga opet vraćajući na oči.

Sve u meni je divljalo, teško sam disala dok je srce htelo izkočiti iz grudi. Polako se počne primicati i mene počne hvatati panika isto onoliko koliko i zbunjenost i sreća.

Primakne se toliko da nam se nosevi počnu dodirivati ali sva čarolija nestane kad moja torbica zavibrira i poznata melodija zvona mog telefona proširi oko nas.

Brzo se odmaknemo jedno od drugog pročistivši grla i gledajući bilo gde samo ne jedno u drugo. Izvadim telefon iz torbice toliko besna ali isto toliko i srećna što je moj prvi poljubac sa Harijem sprečen.

Bila sam besna zato što je ono što sam priželjkivala i sanjala mesecima prekinuto zbog mog glupog telefona ali sam bila srećna jer me je sprečio da izgubim prijatelja.

Izvadim telefon iz torbice i ugledam Nailov broj. Pretisnem zeleno dugme te prislonim telefon uhu govoreći jedno isfrustrirano halo. „Nat brzo se vratite kući imamo vežne vesti", brzo izgovori te prekine pre nego što sam išta stigla da kažem.

Vratim telefon u torbicu te opet pročistim grlo i zadobijem Harijevu pažnju. „Trebamo da se vratimo, imaju važne vesti", kažem mucajući  skrećući i vraćajući pogled na njega na svakih nekoliko sekundi.

„Okej", odgovori istom nervozom u glasu te krenemo ka vratima. Hteo me je poljubiti, hteo je, primakao se. Zašto ovo radi, sada sam stvarno zbunjena, želi  me kao prijateljicu a umalo da me poljubi da ga moj glup i pametan telefon nije zaustavio.

Požurimo ka vili ali nas grmljavina i pljusak prestignu i pre nego što smo stigli i do polovine puta bili smo mokri do kože. Počnemo trčati što brže možemo koristeći moći jer nikog nije bilo.

Odlično, ovaj dan ne može biti bolji. Hari zamalo da me poljubi, ostali imaju važne vesti i ja sada trčim ulicama Londona zajedno sa Harijem mokri do kože pokušavajući da dođemo do vile što pre. Život i sudbina me stvarno vole.

Konačno ugledamo poznatu kapiju i brzo uđemo trčeći ka vratima vile. Uđemo zadihani i požurimo ka sobama da se presvučemo ne progovorivši ni jednu jedinu reč.

Situacija i atmosfera između nas sada je tako zategnuta da mislim da će ovo biti teže za pomirenje za koje ne znam ni da li će se desiti.

Obučem sive helanke, debeli sivi duks i obujem papuče sa zečijim ušima. Osušim mokru kosu i zavežem je u rep. Brzo siđem u dnevnu kod ostalih koji su sedeli i uznemireno ćutali.

Sednem na moje mesto i upitno ih pogledam. Šta je to toliko bitno da su me morali prekinuti u ostvarenju životnog sna?

Na malom stolu na sredini je stajao papirić te posegnem za njim. „Vratili ste se u London zbog najvećih neprijatelja. Oni koji su sve ovo započeli su u Londonu, London je njihovo stanište. Znamo da ste sposobni za sve i sve ostavljamo vama."

Spustim papir nazad na mesto odakle sam ga uzela i pročistim grlo. Baš kao što je Hari rekao, sada je sve jasno. Začuje se otvaranje vrata i ugledamo Harija, sedne i uzme papirić, nekoliko minuta je gledao u njega i onda ga spusti i pročisti grlo.

„Uredu, šta ćemo da radimo", upita te svi pogledaju jedan u drugog. Svi su razočarani. Taman kad pomislimo da je sve gotovo dođeo ono najgore. Ovo se nikada neće završiti.

„Pa ja predlažem da siđemo u podrum i pogledamo kako stvari stoje", Liam odgovori te se svi složimo i krenemo ka drugoj zgradi. Siđemo stepenicama i uđemo u prostoriju sa monitorima i odelima koja su mi se smučila.

Čekaj malo, podrum u Londonu nije bio ovakav, odlično se sećam da je bilo ćelija i natprirodnih bića u njima, a šta je najbitnije tu je bio jedan od njih, Džon. Sigurno su se pobrinuli za njih, Natali za džabe brineš.

Nail kao i obično nije nikom dozvolio da dira ništa oko monitora i seo uključujući ih. Ugledam poznate ulice i trgove i na velikom monitoru zgradu velike napuštene fabrike u delu starog Londona.

Znači tu je klub u Londonu, a tu su sigurno i oni. Na skoro svakom manjem monitoru se ukazala po jedna osoba uokvirena crvenim svetlom. O bože, izgleda da je London stvarno gnezdo natprirodnih bića.

„Šta ćemo da radimo", Sof upita i dalje gledajući u monitire. „Nećemo ništa raditi danas, i sami znate da su nas uvek za malo pronašli. Ako se sutra budu okupljali u tom klubu uradićemo ono što smo radili do sada." Pogledaju u mene te klimnu glavama slažući se sa mojim rečima.

Smučilo mi se sve, imam nekakav loš osećaj u stomaku i samo se nadam da se ništa neće dogoditi.

Počeli smo sa smišljanjem plana odmah posle Nailovog bućkanja sa monitorima i podešavanja unutrašnjih kamera u klubu gde smo dobro proućili svaki ugao i vrata.

Ne monitoru koji je prikazivao hodnik ugledamo još natprirodnih kako vode oko dvadesetak devojaka u sobu na kraju hodnika, nisu bile iznemogle kao one koje su na našim prethodnim misijama bile na njihovom mestu.

To će nam biti prva bitna stavka na planu, pre nego što uđemo u klub izbavimo devojke svi a onda ulazimo u klub i Nail odradi svoj posao kiji je na zadnjoj misiji u Meksiko Sitiju uradio za manje od minuta.

Dakle tada počinje sve, ništa neobično i drugačije. Uglavnom sve isto kao na drugim misijama samo što prvo spašavamo devojke pa idemo u klub.

Nail je već pronašao mesto na koje treba da se poveže, bilo je odmah kod vrata što znači da čim uđemo sve počinje. Opet dobro zagledam klub ali mi pažnju privuče separe koji je bio u uglu i dosta izolovan od ostatka kluba.

Nema veze, to je sigurno nekakav dodatak, samo moramo paziti da ne postanemo mnogo sumljivi dok Nail obavi posao.

Već je bilo dosta kasno a i trebali smo se dobro odmoriti za sutrašnji dan. Nail pogasi sve te izađemo iz podruma i krenemo ka vili.

Raspoloženje je palo na nulu, saznanje da se ništa nije promenilo nas je sve dotuklo. Svi smo krenuli ka svojim sobama te kad stanem ispred vrta svoje bacim brzi pogled na Harija. Razmenimo brze poglede i bez reči uđemo u sobe.

Zamalo se nismo poljubili gore i ne mogu izbiti tu scenu iz glave koliko god ja pokušavala. Jednostavno je bilo čarobno, znam da sam luckasta i detinjasta ali sam mnogo želela taj poljubac i on se jednostavno nije dogodio, baš kao i onaj u kuhinji na izletu.

Čekaj malo, nisam ja njega pokušala da poljubim, on je napravio prvi korak u oba slučaja. I na izletu i na terasi Big bena.

Daj Natali, nemoj budaliti, da oseća nešto prema tebi ne bi stalno koristio reč prijatelj ali mi u glavi odzvoni ona rečenica „Ja te samo želim pored sebe.." i sve drugo je nebitno.

Natali budalo ne sanjaj nemoguće, trebaš da se odmoriš zbog sutrašnje misije. Skinem odeću te obučem majicu u kojoj spavam te legnem u krevet.

Iako sam bila u svetu maštanja onaj loš osećaj mi nije dao mira, sigurna sam da će se nešto liše desiti, a možda samo umišljam.

Daniel's POV

„Edvarde da li je sve oko žurke spremno", upitam momka koji je pričao na telefonu i raspravljao se. Čim ga upitam okrene se ka meni i prekine razgovor.

„Da, sve je pod kontrolom, devojke su unutra i pića se unose. Sve će biti spremno do sutra do devet", odgovori mi klimajući glavom. Dobro, barem da nešto ide kako treba.

Izgubio sam sve kilijente, nemam skoro nikog nigde, svi klubovi po svetu su uništeni i ostali su mi samo dva u Londonu što znači samo dva mesta gde se možeš zabaviti.

Ne mogu da verujem da su uspeli da se izvuku posle svakog spaljenog kluba i mojih ubijenih ljudi. Ne znam gde se trenutno nalaze i to me najviše nervira.

Nisu u Londonu, u to sam sasvim sigutan, znao bih, u London niko ne ulazi bez mog znanja tako da sam sasvim siguran da ništa neće pokvariti sutrašnju žurku.

Ustanem sa sofe te krenem ka radnoj sobi. Nisam navikao na drugo mesto. Uđem u tamnu sobu te stanem ispred prozora. Proleće je i kiša opet pada.

Pokušavao sam dosta puta da joj uđem u glavu, to sam radio mnogo ranije još od kada je bila tinejdžerka, znao sam svaki njen pokret, sve ali sada ne znam ništa.

Ne znam gde se nalazi, ne znam kako izgleda sada je ni ne poznajem i to me jako ljuti. Mrzim kad neke stvari nemam pod kontrolom. Mrzim celu prokletu godinu.

Sve što sam godinama gradio nestalo je za jednu godinu, svi moji ljudi su mrtvi i to sve zbog njih i jako sam besan. Ona nije bla takva, ona je bila nevina devojka koja je znala samo za školu treninge i psa.

Nikada ne bi mogao pomisliti da će biti sposobna za takvo nešto, sposobna sa ubije. Sada je se moram paziti, ne znam kolike su joj moći i ne znam da li mogla da me ubije.

Rekinem razmišljati o njoj. Neću postagi psihopata koji pati za neuzvraćenom ljubavi, izgubio sam dosta toga ali ne brinem se ja, kucnuće i mojih pet minuta ali će trajati kao večnost.

______________________________

Hej ljudi evo nastavka, izvinite što ste čekali duže nego obično ali nisam mogla ranije da ga izbacim. Juče sam celi dan bila u drugom gradu i čekala da se upišem u srednju školu, ali to nije bitno, bitno je da smo stigli do 30 nastavka i da ja ne mogu verovati da sam 30 nastavaka ovako brzo napisala.

Ne bih stigla dovde da nije bilo vas i vaše podrške, neverovatni ste i obožavam vas. Mnogo vam hvala na svim vašim pozitivnim komentarima i na svim komplimentima upučenim priči i meni.

Nastavak najverovatnije sutra u ovo vreme.

Volim vas! :* ♥♥