Natalie's POV

"Ne znam Dzas, nisam ti ja za to" , odgovorim mu bezvoljno. Ja da idem na zurku. Ja Natali Ana Biber, štreberka koja nema prijatelje, devojka koja nikada nije išla na neku žurku sem onih maturskih. Ma daj molim te.

"Ma hajde Nat, ideš samnom, na sa bog zna kim. A i necu te ispuštati iz vida tako da nemaš zbog čega da se brineš" Po ko zna koji put ponovi ovu rečenicu samo drugačijim redosledom reči. A i onaj njegov slatki pogled i malo izbačena donja usna, ako ovako nastavi neću moći da mu odolim.

"A hajde, hajde, hajde Nat, meni za ljubav.", počne me moliti sve više i više kada je uvideo da popuštam i na kraju nisam mogla više da izdržim. "A dobro hajde, ali samo tebi za ljubav, i ne očekuj da će se ovo ponoviti.", procedim kroz usne a on počne skakutati oko mene i kao da mu varnice počnu izletati iz očiju. Gori je od malog deteta, beznadežni slučaj.

"Dobro veliki i pametni brate, sada ćeš sa svojom sestrom ići u šoping i ni ne pomišljaj da ćeš se sada izvići.", kažem i blako ga uštinem za obraz, sada će on videti svoga boga, toliko ću ga namučiti i izmoriti da će poželeti da spava do kraja života.

Na ovu moju rečenicu mu osmeh odmah spadne sa lica. "A je l' baš moram?" Opet počne onim svojim molećivim glasom, ali ne, neću pasti i ovog puta. "Da, baš moraš.", odgovorim mu i poguram ga ka ulaznim vratima.

*

Već sigurno nekoliko sati tražimo haljinu, ali nigde nema one prave, mislim da ako ubrzo ne nađem haljinu da će Dzasu izaći rogovi zbog mene. Jadničak, sve vreme trčkara zamnom i nosi mi haljine do kabine i radi sve što mu kažem ali vidim da i njega izdaje i snaga a i strpljenje.

"To je ta!", ushićenim glasom pokažem prstom na haljinu u izlogu jedne prodavnice. Deblje brtele, od struka se širi, tamno-plave i bele pruge i crvena mašna na struku, prosto mora biti moja. "Šta? Gde? Ko?" Na moje reči Jus se trgne i počne se okretati svuda naokolo dok konačno ne ugleda ono šta mu pokazujem. A jadničak.

Zgrabim ga za ruku i uletimo u prodavnicu iz koje za nekoliko trenutaka izađemo sa kesom u rukama. "Hvala Bogu, i to je prošlo.", kaže kroz uzdah te se ja nasmejem. "Dobio si ono što si hteo." Isplezim mu se a i on meni. Ponašamo se kao mala deca, mada smo oboje dosta toga prošli, a ono što sam ja prošla je ništa u poređenju sa njegovom prološlošću.

Uđemo u Dzasov auto i on počne voziti prema kući a ja naslonim glavu na kožno sedište i počnem pevušiti pesmu koja je bila na radiu. Pogledam na sat i vidim da nismo proveli toliko vremena u šopingu, ne onoliko koliko sam ja mislila da jesmo. Tek je jedan sat popodne, taman kada stignemo kući mogu da prilegnem i da se lepo odmorim od iscrpljujećeg šopinga koji se nadam više neće ponoviti.

Primetim da auto usporava, hvala Bogu sada ću se dobro naspavati. Uđemo u dnevnu i ja se odmah uputim prema stepenicama pa pravo u moju dragu sobicu. Odložim haljinu i crvene salonke koje sam kupila i bacim se na moj dragi krevetić koji obožavam i odmah zatim zbog umora zaspim.

*

Bosa hodam po snegu, nije mi hladno. Osećam se tako snažno da bih mogla i celu zgradu srušiti. Odjednom sneg i led nestanu i nalazim se u školi. U školi? Šta ja radim u školi? Koračam praznim hodnicima dobro poznate zgrade ali mi nešto zapada za oko. Na jednom zidu malo dalje od mene, ustvari na kraju hodnika se nalazi neka crna mrlja. Krenem ka zidu i što se više priblizavam vidim da to nije mrlja već nekakva vrsta poruke.

Kada dođem do nekoliko metara od zida vidim da je poruka ispisana krvlju. O moj Bože! Krv?! Ali šta ona radi ovde? Komačno se usresredim na zid i na poruku čitajući je naglas.

"Uživajte dok još mozete. Jer kada se neke stvari dogode više nećete moći da se šećkate u tržnom centru. Više vas neće biti briga za takve stvari, tada će vam jedino biti važni vaši životi."

A onda sam čula glasne korake propraćene užasnim vriskom koji para uši. Sve glasnije i glasnije. Sve bliže i bliže, a onda je nastupio mrak.

*

Budim se šva zadihana i oznojena u svom krevetu. Huh, u svom krevetu, dobro je. Imala sam ja i ranije snove, ali ne ovakve. Obično su to bile scene iz nekog horor hilma iako me nije strah ja ih ipak sanjam, ali ništa ovakvo.

Uzmem telefon sa noćnog ormarića i pogledam koliko ima sati. Skoro pa sedam popodne, tačno na vreme da se istuširam jer sam sva mokra od znoja. Uđem u tuš kabinu i pustim da mi se topla voda sliva niz telo, oh nema ničeg boljeg od ovoga.

Obučem donji veš i krenem sušiti kosu. Kao i uvek posle tuširanja neukrotive kovrdže, rešim da kosu vežem u nisku punđu i stavim sasvim malo šminke jer hvala Bogu imam čisto lice, možda malo maskare i crvenog ruža, da definitivno.

Obukla sam moju kombinaciju i u plavu pismo torbicu strpala mobilni telefon, maskaru, ruž i novac. Još jednom sam se ogledala u ogledalu i stavila malo parfema te izašla van sobe. U dnevnoj nisam zatekla nikog, da li je moguće da se Dzas još sprema? A posle kažu da mi devojke uvek kasnimo.

Nekoliko minuta sam čekala u dnevnoj i konačno čula zatvaranje vrata. Smilovao se. Dok je silazio niz stepenice oblačio je jaknu i kada me je ugledao vilica mu je opala šta me je nasmejalo te sam iskoristila priliku da ga prostudiram, odnosno da ga odmerim od glave do pete.

Na sebi je imao crne tesne farmerice, običnu belu majcu i crnu kožnu jaknu, jednostavno ali ipak seksi. "Sestrice prelepa si.", kaže još uvek gledajući te se nasmejem i odgovorim: "Pa nisi ni ti loš ." Odgovorim te se on nasmeje. "Znam da oduzimam dah, možeš slobodno reći." Dobro sada se već uobrazio. "Hej umišljeni, smanji doživljaj.", kažem smajući se.

"Dobro hoćemo li mi krenuti ili da se ja vratim u krevet?", upitam ga, a sama pomisao na krevet mi vraća onu noćnu moru u misli. Ne, neću mu reći za to, ne želim da se bez veze brine. Imala sam ih i pre."Naravno.", odgovori mi i savije ruku u laktu koju ja odmah prihvatim i krenemo na tu žurku.

*

Stojimo ispred kluba u kojem se održava žurka i već odmah ispred njega vidim momke i devojke mojih godina kako se pijani ljuljaju. Uđemo unutra i mogu reći da nije loše. Jus mi pokaže glavom prema šanku i ja krenem sa njim.

"Viski.", kaže Jus šankeru te on klimne glavom i pogleda u mene. Jao šta da popijem, ne želim da ispadnem glupa, a i ne želim da se napijem mada nikada nisam ni probala alkohol. "Čašu vode." Konačno kažem a šanker me čudno pogleda i klimne glavom.

Pogledam oko sebe, gomila pijanih momaka i devojaka igra na plesnom podiumu dok DJ sve više i više pojačava muziku. Da se podsetim zašto sam ja uopšte ovde kada sam sada mogla biti u svojoj sobi da spavam kao zaklana, a da Dzas me je zamolio.

Vazduh je ne podnošljiv, miris dima i alkohola je svuda. "Dzas idem ja malo ispred, ovde je zagušljivo." Razderem se da bi me čuo te on klimnu glavom. Kada sam našla izlaz i kada sam konačno izašla osetila sam veliko olakšanje.

Bacim pogled na ulicu i vidim neku osobu kako korača ka meni. Ma ne ka meni, sigurno je došao zbog zurke, ali sve što mi je bliže sve više i više usporava. Mažda da pita gde je tačno žurka, da sigurno je to.

Kada je stao dva-tri koraka od mene mogla sam jasno da ga vidim. Ceo u crnom dok mu ravnu malo dužu crnu kosu svida nosi blagi povetarac. Lice mu nisam videla, ali je on mene odlično mogao videti. Samo je stajao tamo i nije se pomerao, samo smo gledali jedan drugog, nismo ništa govorili.

Nešto u meni mi je govorilo da bežim, ali ne, samo sam stajala i gledala ga kao hipnotisana. Taman je hteo da krene korak ispred ali ga nečiji glas zaustavi.

"Nat, je li sve ok?" Začujem Dzasov glas i okrenem se preme njemu, ugledam ga kako stoji nekoliko koraka ispred ulaza i korača prema meni. Vratim pogled na stranca koji me je gledao i shvatim da ga nema. Ovo je bilo veoma čudno.

"Da, sve je ok.", kažem to više onako kao da ubeđujem samu sebe. Bacim pogled još jednom na praznu ulucu i na zidu nedaleko od nas opet nečim crvenim ispisana poruka.

"Nemoj se nadati da ćeš ostati živa ako opet budeš toliko radoznala. Da tvoj veliki batica nije naišao sada bi ova poruka bila napisana tvojom krvlju."

Nešto me je steglo u grlu, krvlju, poruka napisana krvlju. I da Dzas nije naišao bila bih mrtva. Nisam se mogla pomaći, mozak mi je stao, a Dzas me je čudno gedao dok sam ja sve vreme gledala u poruku na zidu. Kada je video u šta gledam samo me je povukao za ruku i rekao: "Idemo odavde."

*

"Dzas da li si i ti video još nešto onakvo?" Nisam mogla više izdržati, morala sam ga pitati, u glavi imam toliko pitanja da mislim da ču poludeti, jednostavno ne želim da se išta loše dogodi, ne sada kada je sve kako treba.

Ćutao je. Zašto ćuti? "Dzas reci mi.", pritiskala sam ga sve više i više. Mora mi reći. "Pa sanjao sam nešto slično isto sa porukom na zidu." Sanjao?! Ne ovo je samo neka blesava slučajnost, ili to ili se neko gadno zajebava sa nama.

Ne, ovo je samo neka jebena slučajnost, neću dopustiti da mi ovo pokvari sada moj dosta dobar život. Prosto to neću dopustiti. Pogledam u mobilni telefon da vidim koliko ima sati, 00:17 hah prošla je ponoć. Za oko mi zapadne datum, 18.03.2015. Osamnaesti mart, moj rođendan, danas mi je rođendan a ja sam to potpuno zaboravila.

Pogledam u Dzasa koji je trenutno zauzet parkiranjem auta, on čak ni ne zna šta je danas. Koliko život mora biti okrutan da ne znaš kada ti je rođendan? Izađemo iz auta i on krene ka ulaznim vratima, zatrčim se i zagrlim ga od pozadi. "Srećan ti rođendan brate.", kažem detinjastim glasom te se on okrene ka meni.

"Stvarno?", upita me sa velikim osmehom na licu i pomalo suznim očima. Klimnem glavom te me on jako zagrli. "I tebi sestrice", sapne mi na uvo i ja se blago nasmešim tapšući ga po leđima. Kada se odvojimo jedan od drugog krenemo svako u svoju sobu poželeći jedno drugom laku noć.

Jutro

Deset je sati a ja se još uvek izležavam u krevetu. Mrzi me da ustanem, jednostavno mislim da bih mogla celi život u krevetu da provedem. Ali sam prinuđena da ustanem zbog krčenja mojih creva, tako sam gladna, kao da godinama nisam jela.

Odem u toalet i uđem pod tuš. Obožavam se tuširati, kada topla voda klizi mojim telom, neopisiv osećaj. Kada sam završila s jutarnjim tuširanjem obukla sam donji veš i krenula prati zube. Kada sam završila sa jutarnjom higijenom pošla sam do ormana da izaberem odeću.

Nakon malo dužeg traženja odlučila sam se za teksas šorc i malo širu plavu majcu pošto je napolju koliko vidim pravi pakao. Kosu sam pustila da onako u kovrdžama pada i krenula u dnevnu u kojoj me čeka prijatno iznenađenje.

Moj otac sedi na njegovoj kožnoj fotelji i čita novine. "Tata!", kažem veselim i pomalo iznenađenim glasom. Uvek je za moj rođendan dolazio malo ranije, ali baš ovoliko rano nije nikada.

Podigne pogled sa novina i blago mi se nasmeši. "Znam na šta trenutno misliš, zašto sam ovako rano tu. Ali danas je poseban dan i nešto jako važno će se desiti uskoro.", kaže te mi pređe i zagrli me. U tom ternutku čujem korake po stepenicama. Jus! Odjednom dobijem jaku želju da ga zagrlim što i radim.

Čim je sišao niz stepenice odmah sam mu pohitala u zagrljaj. Zagrlila sam ga najjače što sam mogla te mu rekla: "Stećan rođendan bato, volim te." "Stećan rođendan seko, i ja tebe volim.", odgovori mi te me još jače ako je to moguće stisnu u zagrljaj.

Punim osamnaest godina i nikada mi nije palo na pamet da ću ga puniti zajedno sa bratom blizancem. Sreću koju trenutno osecam nemogu opisati nikakvim rečima. Nisam više sama, imam brata i više mi ništa ne treba.

Još smo se grlili ali odjednom osetim neverovatno jaku bol svuda u telu, ali najviše u glavi i leđima. Odvojimo se jadan od drugog i koliko vidim i Dzas je oseća isto. Toliko je jaka ne mogu izdržati padam na zemlju i valjam se u boli. Šta mi se ovo događa? Do par minuta sve je bilo normalno. Mi smo bili normalni.

Jedva skupim snage da otvorim oči i da vidim Dzasa, u istom je stanju kao i ja ali tata stoji mirno pored nas i gleda, samo gleda. Kako može samo gledati i ništa ne raditi dok mu se deca valjaju po podu od boli? Samo je stajao i gledao nas, kao da je ovo normalno i da uopšte treba da se dogodi.

Bol u leđima je bila prosto nepodnošljiva, imam osećaj kao da dobijam nov organ, kao da nešto raste. Glava, kao da mi svi moždani kanali pucaju pa ponovo zarastaju i tako sve u krug. Telo, kao da mi nešto kulja venama i arterijama. Nisam mogla normalno disati sve vreme kao da sam imala ogromar pritisak na plućima. Osećam se tako snažno a opet tako slabo.

Konačno sam osetila da se bol smanjuje i da konačno mogu normalno disati. Duboko sam uzdahnula i izdahnula. Kao da sam ponovo rođena, da takav je bio osećaj. Kao prerađena.

Pogledam u tatu koji me gleda sa očima punim divljenja i straha. Čekaj straha?! Zašto bi me se plašio. Uhvatim se za glavu jer je bol još uvek prisutna ali u minimalnoj količini u odnosu na pre nekoliko trenutaka. Provučem kosu kroz prste ali se ona vrati i padne preko celog lica.

Kako me nervira ova moja plava kosa, čekaj PLAVA! Ja nisam plavuša! Šta mi se desilo?! Polako se podignem sa poda i krenem dodirnuti kičmu ali osetim nešto mekano. Malo bolje proučim tu stvar na mojim leđima i shvatim da je perije. PERIJE!? Kakvo dođavola sad perije?

Pogledam u Dzasa i ostajem zaprepašćena. U kosi ima nekoliko crvenih pramenova dok su mu oči svetlo braon skoro pa narandžaste a što je najgore od svega na leđima su mu se nalazila velika bela krila sa pokojim crvenim perom.

Ne ovo je nemoguće, kakva krila, mora da sam od valjanja na podu jako udarila glavu i sada sam u nesvesti i sve će ovo nestati kada se probudim. Ali zašto se ne budim. Ovo jebeno nije normalno.

"Ne ovo se ne dešava. Svakog časa ću se probuditi i sve će biti kako treba i slaviću svoj osamnaesti rođendan sa Dzasom i sve će biti okej i sve će biti super.", kažem sve nenormalno brzo dok mi se suze nakupljaju u očima.

"Ne Natali, ovo je stvarnost, ovo si ti, nećeš se probuditi i ništa više neće biti okej." Očev oštar glas prelomi se kroz prostoriju. "Ne, nije istina ovo se ne dešava." Dzas kaze ljutim i uznemirenim glasom. Čim je ovo izgovorio sveće na polici se zapališe i plamen na njima poče se povećavati.

"Kog đavola je sada ovo?" Sada sam i ja iznervirana. Ovo prosto ne može biti istina, ovakvo nešto ne postoji. Obojica me upitno pogledaju te ja pokažem prstom na sveće a one se istog trenutka otope od ogromnog plamena koji nastane kada iperim rukom u njega. Ovo postaje sve čudnije i čudnije.

"Ovde definitivno nešto nije uredu a ti tata ćeš nam objasniti šta se kog đavola ovde dešava!", kažem još uvek iznervirana. Ako ne dobijem odgovore sada odmah mislim da ću poludeti jer ovo definitivno nije nešto normalno.

"Sve ću vam objasniti ali prvo se morate smiriti inače ćete celu kuću razneti u komade, uredu?" Klimnemo glavama a on nam kaže da sednemo što i uradimo.

"Sada me pažljivo slušajte, neću imati dovoljno vremena da vam ovo ponovo objašnjavam a ovo što ću vam sada reći je jako važno. " Opet klimnemo glavom. Ne znam šta se ovde događa a i ne znam šta me još čeka. Šta god da sam izgleda da je jako važno.

"Pre mnogo godina ljudski svet je bio neiskvaren, dobar i bezbrižan zato što su svi anđeli slušali Boga i radili sve što im kaže ali jedan anđeo se usprotivio Bogu, želeo je da vlada a ne da služi. Radio je Bogu iza leđa skupljao druge anđele, pravio zaveru i zvao se Lucifer. Kada je Bog otkrio šta smera proterao ga je iz Raja, njega i sve ostale anđele koji su mu služili. Kada je proteran iz Raja Lucifer je stvorio drugu magiju i svoje kraljevstvo - Pakao. Sebe je proglasio Đavolom, skroz promenio se ali ne izgleda kao đavoli u crtanim filmovima, i promenio oblik svojih sledbenika i tako su nastali vampiri, vukodlaci, i veštice.. "

"A zašto ti to nama sve govoriš? Zašto mi trebamo znati to?", prekinem ga i već počinjem postajati nervozna, kakve mi je sve gluposti napričao da mislim da više ni reč ne mogu zapamtiti. Da trudim se pamtiti ove gluposti jer je rekao da je bitno. "Saslušaj me do kraja i sve će ti biti jasno.", odgovori mi iznervirenim tonom i nastavi pričati.

"Bogu to prvo nije smetalo sve dok nisu izašli iz Pakla, počeli naseljavati zemlju i kvariti duše ljudima ali nije ništa radio sve dok se njihov broj nije maksimalno povećao, pretvarali su ljude u njihove vrste što je Boga jako vređalo te je tačno pre osamnaest godina doneo jednu veoma važnu odluku. Odlučio je da će na zemlju poslati dvanaest najjačih beba koje su se rodile da istrebe zemlju od tih štetočina. Bebama bi moći i krila bile sakrivene dok ne napune osamnaest godina, a kada ih napune biće spremne da tu misiju ispune. Beba kao što sam i rekao ima dvanaest, šest devojčica i šest dečaka koji su sada momci i devojke. Svako od njih ima neverovatnu brzinu, snagu i pojačana čula. Po dveoje odnosno jedan dečak i jedna devojčica imaju moć istog elementa kojim mogu da kontrolišu.."

"Čekaj šta time hoćeš reći? Da smo Dzas i ja te bebe?" Opet ga prekinem pitanjem. U anđele sada definitivno verujem pošto imam krila a i ono sa svećom sigurno nije nikakva slučajnost.

"Da Natali jeste, vi ste te bebe a i uz to jedini blizanci. A sada me pusti da završim.", odgovori mi pa nastavi sa svojom pričom u koju definitivno verujem jer drugog objašnjenja za kosu, plamen na svećama i ova krila nema.

"Vođe tih dvanaest anđela su dvoje koji mogu kontrolisati svim elementima i oni koji su se najviše promenili, odnosno uopšte nemaju onakve odlike kakve su imali kada su im moći bile skrivene. Elemenata ima pet: vatra, led, voda, vetar i zemlja. Sada kada ste i vi konačno dobili svoje moći moraćete da živite zajedno sa ostalima. Zadnji ste dobili moći i svi ostali vas čekaju, a i moraćete da naučite kako da kontrolišete svoje moći i elemente. Živeće te u šumi u mestu koje je sigurno, ali ne kao životinje naravno imaćete sve što vam je potrebno i morate biti složni." Pogleda nas svakog ponaosob te mi klimnemo glavom.

"Da li to znači da nam ti nisi otac? I da li ako odradimo ovaj zadatak moramo da se vratimo u Raj?", Dzas upita ista pitanja koja su mi se sve vreme dok sam slušala ovu priču neprestano vrtela u glavi.

Pogleda nas tužno te odgovori: "Ne nisam vaš otac, ja sam čuvar vrata vrata Raja i samo sam pazio na vas." Na njegov odgovor mi oči zasuze a on sagne glavu te nastavi. "Ne, ne morate da se vratite u Raj, možete ostati, to je vaš izbor." Opet stane i poogleda u pod te odjednom ustane.

"Hajde nemamo mnogo vremena. Morate se spakovati i krenuti što brže, neprijatelji imaju špiune svuda." Na ovu njegovu rečenicu automatski ustanemo oboje te ja tek tada primetim da krila više nema i da mi je kosa normalna. Huh dobro je a ja mislila da od sad moram svuda ići sa njima unaokolo kao neka nakaza.

Brzo odem u svoju sobu te uzmem najveći kofer koji imam i otvorim ormar te počnem što brže stavljati stvari u njega. Prvo neseser za higijenu, pa neseser za šminku, pa odeća i još mrogo stvari. Jedva sam zatvorila kofer te se presvukla, ko zna kuda idemo bolje da se presvučem. Obučem bele farmerke, tirkizno plavi džemper i crne patofne, strpam lap-top, tablet, mobilni telefon i ostale stvarčice u crnu kožnu torbu i siđem u dnevnu gde me čekaju Jus i.. Pa ne znam kako da ga zovem sada, ma nema veze.

Ispred kuće nas čeka crni automobil i odmah ulazimo u njega bez ikakvih pitanja. Sedam pozadi i po poslednji put gledam u kuću u kojoj sam provela celi život, ko zna kada ću je više videti. Čuvar da gas i kuća mi nestane iz vida.

"Ako smem da znam u koju šumu tačno idemo?", Dzas upita ono što sam ja taman htela pitati te zatvorim usta čekajući odgovor. "Sve ćete saznati, mogu vam samo reći da napuštamo Englesku i idemo u Kanadu tako da čeka nas dug put.", odgovori nam i od tada više niko nije ništa progovorio.

(Znam da opet kasnim sa nastavkom ali ne mogu ranije. I opet znam da sam sve i svašta nabrbljala u ovom delu ali ima još puno stvari za brbljanje. Nadam se da nema gramatičkih grešaka, trudila sam se da ih ispravim. Vote, komentar molim vas jako mi znači i jako se trudim da ovu priču iznesem na što bolji način, nego da ne brbljam više sve vas volim i nadam se da vam se sviđa. Nastavak što pre budem mogla. ♥)