Daniel's POV

U Londonu je opet nevreme. Jak vetar nosi kese i papire svuda po ulici dok jaka kiša kupa grad. Iako mi ovo vreme sasvim odgovara osećama nekakav nemir. Dok gledam kroz prozor moje kancelarije kako munje sevaju ne osećam se nimalo mirno, nešto mi neda da mirujem.

Začujem glasove i ubrzane korate te ubrzo i kucanje na vratima. Okrenem se ka njima te sednem na kožnu fotelju za radni stolom. „Napred", pročistim grlo te progovorim i odmah zatim u prostoriju uđu Džon i Karen zadihani i uznemireni.

Upitno ih pogledam te priđu brzim koracima. „Imamo loše vesti", Karen progovori te se odmh namrštim. „Kao da je to neka novost u poslednje vreme", odgovorim već ljutim glasom. „O čemu je reč?" Pogledaju jedan drugog te Džon progune i pročisti grlo. Šta može biti toliko loše da se Džon toliko plaši da mi saopšti?

„Stivov klub u Majamiju je spaljen do temelja a od njega i svih ostalih nema ni jednog jedinog traga", brzo izgovori te zatvori oči. „Kako je to moguće?" Trepnem nekoliko puta gledajući ga ljuto. Stiv je jedan od mojih najstarijih ljudi kako je moguće da je njegov klub spaljen? To je bio jedan od većih koje sam posedovao i sada je spaljen.

„Svi naši ljudi u Majamiju su nestali zajedno sa njim, ovo smo saznali preko interneta", Karen doda te spusti glavu nemogavši da izdrži moj pogled.

To je nemoguće, isto to se desilo i u Nujorku i zamalo da se desi i u Londonu, skoro svi moji ljudi u Njujorku su nestali. Osim ako nisu oni. Niko ne može u jednoj noći uraditi to osim njih. Pre neki dan sam se ćuo sa Stivom i rekao je da priprema veliku žurku gde će biti svi iz Majamija. Ne mogu da verujem.

„Spremite se prvim avionom idemo za Majami", kažem te klimnu glavama i izađu. Znam da su oni, a ako ih nađem sigurno se neće izvući, čak neću imati milosti ni prema njoj.

Natalie's POV

„Da li je barem jedan prošao?" Otpuhnem te se još jednom zavrtim na kožnoj stolici. Od kad su devojke otišle mi smo u podrumu i dobrih nekoliko sati buljimo u monitore pokušavajući da saznamo da li je neko preživeo ali do sada nema nikog ko je uokviren crvenom bojom.

„Nat moj odgovor je isti kao i prethodni, i onaj pre njega, i onaj pre njega, i onaj.." „Dobro Zeijn, shvatila sam", promrmljam te se opet zavrtim. Tako je dosadno a meni se ne sedi u sobi, a i ne spava mi se.

Odjednom se pojave bele iakrice tačno ispred mene i iz njih ispadne beli papir kog spretno uhvatim te ga otvorim pročistivši grlo. „Odličan posao sinoć ali morate što pre napustiti Majami i otići Sidnej. Saznali su i krenuli su na vas."

„Nail gasi sve, brzo, moramo požuriti", Hari poviče te svi odmah ustanemo i krenemo ka vratima. Nail pogasi sve te zaključa podrum i teretanu. Potrčimo ka vratima vile i sobama.

Brzo uzmem kofer i potrpam osnovne stvari. Zakopčam ga i pozovem Reksa samnom. Zatvorim vrata sobe i sjurim stepenicama. Ugledam ostale u dnevnoj te požurimo ka automobilima. Brzo se spakujemo i krenemo ka aerodromu.

Vožnja je bila jako napeta, Hari je svakog časa proveravao iza nas da ne bi izgubili Džasa i ostale iz vidika. Za nekoliko minuta smo stigli ispred aerodroma, pokupili smo prtljag i odmah otišli da kupimo karte.

Brzo smo ušli u naš avion opčinivši čuvara da nas pusti ranije. Tek kada smo seli u avion pritisak je popustio. Srce mi kuca jako brzo i nikako ne mogu skloniti pogled sa vrata, kad god neko uđe srce preskoči i onda ponovo krene kucati kad shvatim da nije niko ko nas traži.

Ne znam zašto osećam ovo što osećam ali jednostavno nemam mira. Imam gadan osećaj da ćemo svake sekunde biti nađeni i ko zna šta će se sa tim još desiti.

„Hej smiri se, sva se treseš", osetim ruku na ramenu te odmah zatim ugledam Harija na sedištu do mene. Zašto ovo radi? Dođe, bude dobar prema meni, natera me da se još više zaljubim u njega i onda me podseti da smo prijatelji. Ne mogu tako.

„Ne mogu, imam osećaj da će se svkog trenutka nešto dogoditi." Odmahnem glavom te počnem lomiti prste. „Uredu je, sve će biti dobro", kaže te me zagrli i sva se rastopim. Uzvratim zagrljaj te uzdahnem uživajući u njegovom mirisu. Pusti me iz zagrljaja te nervoza opet prostruji telom. Zar me nije mogao grliti još koju sekundu, minut, sat, godinu?

Nervozno se nasmešim te počnem otpetljavati slušalice mp3 koje se kako god ih stavila nekako uvek zamrse. „Polećemo. Molim sve putnike da vežu pojaseve zbog predstojeće turbulencije." Trgnem se na glas stjuardese te zakačim pojas i slučajno pogledam kroz prozor.

Iz jednog aviona su putnici upravo izlazili ali mi jedan posebno odvuče pažnju. Kožna jakna i duga crna kosa, Daniel. Upravo je izlazio iz aviona gledajući okolo. Brzo povučem zavesu u nadi da me nije primetio.

Mržnja počne preovladavati nad nervozom. Odjednom nestane sve, čak i oni osećaji prema Hariju i ostane samo mržnja. Više ništa nisam želela sem da izađem i ubijem ga zbog svih gadosti za koje je jedino on odgovoran.

Pokidam slušalice pokušavajući da na njima iskalim bes koji sam osećala i u čemu sam donekle uspela ali izgleda da sada neće biti muzike.

Podrhtavanje prestane te otkopčam pojas koji me je dosta stezao i uzdahnem. Da li će moj život od sada biti ovakav? Seliti se iz iz grada u grad, sa kontinenta na kontinent pokušavajući da ispunim zadatak a uz to i ostanem živa te nakon toga bežati što dalje mogu da me ne bi pronašli i ubili? Izgleda da je tako. Ko zna koliko će potrajati sve ovo. I šta raditi posle zadatka?

Da pokušam da živim normalan život tinejdžerke koja ne stari i koja ima moći. To će biti moj život? Nikada nisam znala šta ću biti. Uvek sam želela da budem brižna majka koja svoju decu tretira onako kako zaslužuju. Žena koja sa osmehom dočekuje svog muža kada dođe sa posla i sada je sve to nemoguće.

Nikada neću sedeti na drvenoj stolici u prelepoj bašti okružena unučićima pričajući im doživljaje iz svog života. Izgleda da se to nikada neće dogoditi. Izgleda da su moja sudbina i život zapečaćeni.

*

16. April 2015. godina, Sidnej
Dragi dnevniče pišem ti da te obavestim da je naš zadatak u Sidneju završen. Klub u njemu je uništen kao i s i koji su bili u njemu. Za nekoliko trenutaka trebamo poći ili bolje reći pobeći na našu sledeću destinaciju.

*

21. Avgust 2015. godina, Moskva
Privjet dragi dnevniče. Javljam ti se sa završenog zadatka u Moskvi koja je uzgled predivan grad ali je sve uživanje nestalo posle zadatka. Ništa se ne događa između Harija i mene, i dalje smo prijatelji nego sada moram ići, opet bežimo.

*

26. Avgust 2015. godina, San Francisko
Dragi dnevniče nikada nisam mislila da ću posetiti San Francisko, predivan grad pun samo predivnih ljudi bez užasnih natprirodnih bića. Da i naša misija u njemu je završena. Ne mogu reći da mi nije žao što ga napuštam, ali moramo da bežimo. Do sledećeg druženja.

*

29. Maj 2015. godina, Pariz
Dragi dnevniče evo me u gradu ljubavi nesrećno zaljubljena, kraljica neuzvraćene ljubavi, da to sam ja Natali. Kao i obično javljam ti se posle misije. Izvini zbog mog zaostajanja, jednostavno nemam vremena jer čim prespavamo i izcelimo odmah putujemo dalje i malo je reći da smo iscrpljeni. Do sledećeg druženja, moramo da bežimo.

*

3. Jun 2015. godina, Los Anđeles
Kao što sam obećala dragi dnevniče javljam se. Iako sam dosta slušala o ovom gradu nažalost nisam ga proučila jer ga upravo napuštam ili opet bolje reći bežim.

*

21. Jun 2015. godina, Toronto
Dragi dnevniče samo da se javim.

*

30. Jun 2015. godina, Rim
Dragi dnevniče, videla sam koloseum ali samo iz aviona jer ne izlazimo iz vile sem kad smo na zadatku. Rim je prelep ali ga napuštam kroz dosta muke.

*

10. Jul 2015. godina, Montevideo
Dragi dnevniče, evo me u Južnoj Americi u Uragvaju, tačnije Montevideu. Prelep grad, premalo vremena. Odnosi između Harija i mene su zahladneli, ili bolje reći ja ga izbegavam da ne bi primetio šta osećam prema njemu. Moram da idem, zdravo.

*

19. Jul 2015. godina, Santijago
Opet se samo javljam.

*

27. Avgust 2015. godina, Siatl
Divan grad, divna zemlja. Dragi dnevniče nikakvih promena u Harijevom i mom odnosu, ja sam gadno zatreskana u njega a on mene gleda kao prijateljicu i ja ga izbegavam, ništa nivo. Javljam ti se barem sa nekim novim vestima.

*

6. Septembar 2015. godina, Melburn
Dragi dnevniče, polako nam se bliži jesen uzgled moje omiljeno godišnje doba osim toga što je ovde uvek toplo bez obzira na godišnje doba. Moram da idem, opet bežimo.

*

18. Novembar 2015. godina, Otava
Prava jesen je stigla. Vreme za šetnju je predivno a jedino loše je to što ja nemam to vreme. Opet se samo javljam posle uspešnog zadatka iako smo se dosta namučili oko njega.

*

2. Decembar 2015. godina, Brizben
Dragi dnevniče još malo i stiže zima. Pomaka između Harija i mene nema i mogu reći da mi skrivanje osećanja dobro ide, za sad. Nadam se da ćemo Novu godinu dočekati u nekom mestu gde ima snega. Moram da idem, bežimo od Daniela.

*

31. Decembar 2015/2016. godina, Čikago
I molitve su mi uslišene. U Čikagu smo i ima snega. Oslobođeni smo zadatka na neko vreme i možemo uživati u Novoj godini koju ću dočekati bez dečka i novogodišnjeg poljubca. Ničeg novog, tu sam gde sam i bila sa Harijem. Zovu me ostali, moram da idem, do sledećeg viđanja/pisanja.

*

13. Februar 2016. godina, Rio De Ženeiro
Dragi dnevniče stigla sam i do Brazila. Još jedan uspešno obavljen zadatak pored onih mnogih za koje ti nisam pisala. Moram da idem, žurimo.

*

14. Maj 2016. godina, Meksiko Siti
I poslednji grad i zadatak su završeni. Ne mogu da verujem da je naš zadatak završen, sve je obavljeno, ali opet moramo bežati jer su nam za petama. Vraćamo se u London iz meni nepoznatog razloga ali sve će biti jasno, barem se nadam. Moram da idem, i nadam se da ću ti od sada mnogo češće pisati.

*

Zatvorim svesku sa kožnim koricama te je po milioniti put za ovih godinu dana ubacim u crni kofer. Spakujem najbitnije stvari kojih nije bilo mnogo te pozovem Reksa i siđem u dnevnu sobu koja je bila identična kao i cela vila svim u kojima smo do sada bili počev od one u Njujorku.

Uđemo u automobile te krenemo ka aeorodromu. Ovo je postalo tako iscrpljujuće. Svi smo iscrpljeni. Nismo stali sa zadacima celu jednu godinu, nisam čak ni stizala da jedem i da se istuširam koliko smo ustvari bili zauzeti.

Jedino što sam pored osnovnih stvari stizala da uradim kada smo imali vremena bilo je to što zapišem nekoliko rečenica u dnevnik i ništa više. A sada ne mogu da poverujem da je to mučenje završeno. Konačno ću se naspavati i najesti, na miru se brčkati u kadi, o Bože skoro sam zaboravila kako je biti opušten.

Sve vreme smo bili pod stresom. Ili smo se stresirali zbog plana ili oko toga da li će nas naći. Bukvalno smo živeli kao biljke, ne sećam se kada sam se zadnjeg puta opušteno opružila na kauču i gledala epizodu moje omiljene serije, to mi se sada čini kao potpuno drugi život.

U razmišljanju me prekine zaustavljanje auta te odmah izađem pokušavajući da imam što manje očnih ili fizičkih ili bilo kakvih kontakta sa Harijem.

Kupimo karte za London i uđemo u avion. Jedino smo se mogli naspavati u ovoj skalameriji. Jedino smo tada imali višak vremena koji smo koristili za odmor, ali ja ne, ja sam razbijala glavu o Hatijevom i mom odnosu koji skoro uopšte nije ni postojao.

Odaljili smo se, mnogo. Nemamo više one neozbiljne razgovore, ne tešimo jedan drugog i što je najvažnije ne upadamo jedno drugom u misli.

Izgubila sam prijatelja te sam utehu potražila u kožnoj svesci koja se nalazila u prtljažniku u crnom koferu. Barem sam našla onoliko koliko sam vremena imala. Nekako mi je lakše da na papiru napišem ono što mi je na duši nego nekom pričati.

Imala sam Naila i Džasa za razgovore ali nije to bilo to. Oni nisu Hari, oni nemaju one predivne zelene oči i rupice u obrazima. Oni nemaju rumene usne i prelepe čokoladne kovrže. Oni jednostavno nisu kao on, on je poseban i njega niko ne može zameniti a ja sam ga izgubila.

Skrenem pogled na sedište preko puta mog odmah do prozora. Sedeo je i gledao u oblake. Oči su mu se presijavale dok mu je donja usna bila mežu zubima. Bio je nervozan, da, lomio je prste i grizao donju usnu, znam ga previše dobro, čak bolje od sebe same.

Odjednom skrene pogled uhvativši me kako ga gledam te okrenem glavu i počnem gledati kroz prozor baš onako kako je on gledao pre nego što me je uhvatio da buljim u njega.

Neko vreme sam osećala njegov pogled na sebi sve dok nisam osetila kako mi se oči počinju sklapati i ja polako tonuti u san.

*

„Nat ustaj, stigli smo.", osetim drmanje na ramenu te se trgnem i otvorim oči. Ugledam Luia te klimnem glavom i protegnem se. Još malo Nat, izdrži još malo i bićeš u krevetu.

Ustanem te uzmem svoje stvari i kao po običaju uđemo u dva automobila koji su nas čekali ispred aerodroma i nestajali čim stignemo do vile.

Koliko mi je samo nedoatajao ovaj grad. Toliko uspomena na moj prethodni život koji sam sada želela više od ičeg. Nisam se trebala žaliti na život štreberke. Nisam znala kako je živsti drugačiji život. Život osobe koja je stalno nervozna i iščekuje najgore od života. Iako sam samo jednu godinu starija osećam se mnogo odgovornije i zrelije nego što bih trebala biti. Sada znam da nisam mogla poželeti lepši život od onog pre osamnaestog.

Auto stane te odmah izađem uzevši kofer i Reksa te odmah krenem ka velikoj crnoj kapiji koju sam videla previše puta na različitim mestima. Otvorim je te požurim ka vratima vile, uzmem ključeve koji ispadnu iz belih iskrica te otključam vrata i uđem unutra.

Ostavim ključeve na polici u hodniku i pojurim ka svojoj sobi. Otključam je čim zgrabim ključ te ostavim kofer kod vrata i Reksa pustim da radi šta hoće. Zakljućam vrata i ne sačekavši više ni sekund, bacim se na krevet samo izuvši starke.

Čim je moje telo dotaklo krevet iste sekunde sam zaspala ne pomerivši se ni nedan jedini milimetar.

Sledećeg dana

Protevnem se u krevetu te pogledam u sat. Skoro pa će tri sata popodne i ja ne moram ustati ako ne želim. Zaboravila sam kako je kada si naspavan i možeš raditi šta god poželiš.

Polako ustanem te se još jednom protegnem i uđem u kupatilo. Napunim kadu te sipam kupku sa mirisom karamele. Zaključam vrata kupatila te skinem odeću od juče i uđem u vodu. Naslonim se na kadu zatvorivši oči. O Biže od kad ovo nisam radila, od kad nisam negde, nilo gde sedela bez pritiska i nervoze kao sada. Čini mi se da je prošla čitava večnost od kad amo zadnjeg puta bili u Londonu ustvari je prošla samo jedna godina što bi za mene trebala biti mala merna jedinica u odnosu na to da ću živeti večno ako me niko ne ubije.

Ostala sam u kadi sve dok se voda nije oladila i dok mi nije postalo hladno. Polako ustanem te uzmem peškir i obavijem mokro telo. Izađem iz kupatila i zatvorim vrata ali kad se okrenem blago vrisnem zbog onog ili bolje nekog kog zateknem u sobi.

Hari je sedeo na mom krevetu i nervozno okretao prsten oko prsta te čim sam vrisnula pogled usmerio na mene. Bolje zgrabim peškir pazeći da mi ništa što ne bi trebao da vidi 'proviri'. Osetim jako peckanje u obrazima te skrenem pogled i prekinem očni kontakt.

„Šta radiš ovde", upitam ga bahato te ustane i pročisti grlo. Skupim hrabrosti da ga pogledam u oči te osetim još više crvenila. „Šta sam uradio?" Začujem hrapav glas te dehinišem ono što je rekao i kad shvatim nervoza prostruji mojim telom.

Šta da mu kažem? Ne mogu mu samo reći „ništa ti nisi uradio, ja sam te izbegavala jer sam od početka zaljubljena u tebe". Misli Natali, misli.

„Nisi odgovorio na moje pitanje". „Nisi ni ti na moje." Spremno mi osgovori te se namrštim. „Ali ja sam moje prva postavila", odgovorim i shvatim da sva sramota nestala, tu je ona svađalica od početka a mi se ponašamo kao deca.

„Pa zar nije očigledno? Došao sam da te pitam šta sam prokleto uradio da si me izbegavala celih godinu dana? Barem da znam razlog tvog ignorisanja." Pogledam u sada besne zelene oči i srce mi na trenutak poskoči. Značim mu, besni zbog našeg propalog prijateljstva, značim mu kao prijateljica ali to je nedovoljno za mene.

„Jednostavno sam bila prezauzeta i preumorna, nisam želela da se tako osećaš." Mahnem rukama donekle govoreći istinu ali izostavivši jedan deo. To da sam jako zaljubljena u njega.

„Ja te samo želim pored sebe. Želim da se ne ljutiš na mene, znaš da mi mnogo značiš kao prijateljica i ne želim da izgubim tu vezu sa tobom." Srce je divljalo u grudima dok sam više od svega želela da ga poljubim ali reč prijateljica ubije sve.

„Molim te Nat", približi mi se nekoliko koraka i pogleda pravo u oči. Ne mogu ja ovo, ne mogu ga odbiti kada me ovako gleda ovim njegovim zelenim očima, previše sam slaba na ovaj pogled. Nasmešim se dajući mu odgovor te se u sledećem trenutku nađem u čvrstom zagrljaju pribijena uz njegovo telo.

Onaj osećaj u stomaku opet počne divljati i srce kucati kao nenormalno dok mi je ogroman osmeh bio na licu. „Hvala ti Nat, hvala ti što si mi pružila šansu iako znam da sam nešto uradio", prošaputa mi na uho te ogromna jeza prože mojim telom. „Ali.." „Znam da sam nešto uradio ali to sada nije bitno, bitno je da te opet imam uz sebe", prekine me rečima koje su mi previše prijale i terale na nešto što ne bih smela uraditi.

Pusti me iz zagrljaja te ugledam ogroman osmeh i rupice u obrazima koje mi zagreju srce. „Hajde izlazi sada trebam da se obučem", setim se da sam samo u peškiru te opet osetim crvenilo i poguram ga ka vragima dok se on kikotao.

Izguram ga napolje te zatvorim vrata naslonivši se na njih. Iza začujem još kikota te ubrzo i korake uz „Vidimo se kasnije Nat".

______________________________

Hej ljudi evo 29 nastavka. Znam da sam zbrzala ovde ali nisam mogla pisati za svaki grad posebno i opširno, gde bi mi onda bilo kraj?

Nadam se da ste sve shvatili, dakle između Harija i Natali odnosi su se ohladili i sada ponovo želim da izgradim taj njihov odnos možda uz koji detaljčić više. 3:)

Nemojte misliti da je sve sada dosadno, sada skoro sve počinje i sve smo bliži velikom zapletu koji će se desiti jako brzo.

Nadam se da vam se sviđa i želim da znate da sam vam beskrajno zahvalna na svoj vašoj podršci i komplimentima koji me teraju da što više i bolje pišem.

Beskrajno vam hvala i mnogo vas volim! :* ♥ ♥