Natalie's POV

„Nail uzmi svoje stvari, idemo", Hari poviče zbog vatre koja je plamtela u prostoriji u kojoj smo mi jedini ostali živi. Nail klimne glavom te ode iza šanka, spakuje laptop u torbu i potrči ka vratima.

Izađemo i zatvorimo vrata prostorije te se brzo popnemo stepenicama. Gore zateknemo čuvara kog sam opčinila da bi izvukli devojke kako i dalje stoji tamo gde smo ga ostavile i gleda u jednu tačku. Neka ga, izgoreće zajedno sa celom zgradom.

Iako su odela bila u odličnom stanju, mi nismo bili. Svako je imao barem izlomljenu ruku ili neko rebro dok su nam lica bila u ogrebotinama i modricama, ali smo i dalje bili živi.

Teško sam disala jer su mi nekoliko rebara izlomljena i levu ruku nisam osećala ali će sve to proći, sve će zarasti kao i predhodnih puta.

Izađemo kroz ulazna vrata i zateknemo čuvare kako gledaju na ulicu. Hari opet stvori ledenicu i odrubi im glave. Džas i sel bace vatrene kugle na tela i Liam dobro zatvori vrata.

Momci su bili u boljem stanju od nas devojaka, ipak su oni momci. Imali su nekoliko ogrebotina na licu ali ništa strašno i možda koje izlomljeno rebro. Ovo je stvarno bila teška noć i mogu reći da nam je prethodno vežbanje boksa i karatea bilo od velike pomoći.

Hari i ja pomognemo Džasu i Sel oko paljenja zgrade te je za samo nekoliko minuta već cela bila u plamenu. „Požurite, devojkama treba pimoć, nisu izgledale najbolje kada smo ih izvele." Na moje reči svi požure ka automobilima koji su bili iza zgrade kod zadnjih vrata.

Zateknemo automobile na mestu gde smo ih ostavili te preplašena lica devojaka koja su bila uprta u zgradu koja je bila u plamenu. Tek kada smo im se približili nekoliko metara primete nas i olakšanje preovlada na do pre neki minut uplašenim očima.

Plavuša kojoj sam pomogla izađe iz auta te potrči i jako me zagrli izbivši mi sav vazduh iz pluća koji sam jedva udisala te se zakašljem i ona me brzo pusti zabrinuto me gledajući. Sagnem se i zakašljem te kad se smirim pogledam u plavušu koja me je umalo zadavila.

Zabrinuto me je gledala te odmahnem glavom. „Ništa samo izlomljena rebra, zarašće kroz nekoliko sati", kažem pokazujući na bolno mesto pokušavajući da je uverim da sam dobro ali me samo još zabrinutije pogleda.

Natali glupačo, običnoj devijci kažeš da su ti izlomljena rebra i da ti nije ništa. „Dobro sam", dodam i nasmešim se te se malo opusti. „Nat šta ćemo sa njima", Hari me upita pokazujući na devojke koje su polako izlazile iz automobila.

Pogledam ih sve. Iscepana odeća, modrice i ogrebotine svuda. Ko zna šta su još psihički pretrpele. Ne možemo ih ovakve ostaviti. „Imate dve mogućnosti", kažem ih svaku dobro gledajući te kad se uverim da me dobro slušaju nastavim.

„Možete se zakleti na večno ćutanje o ovoj večeri i pomognemo vam sa ranama ili vam nas dvoje obrišemo pamćenje i odete kući sa uverljivom pričom koju prodate vašim porodicama." Pogledaju se međusobno te se promeškolje u mestu.

„Zaklinjemo se na večno ćutanje", kažu sve u glas te klimnem glavom. „Vratite se u automobile, Džas da ih odvezeno do vile pa ćemo se vratiti po vas", Hari kaže Džasu te devojke uđu u automobile i te i oni urade isto.

„Brzo ćemo", Hari dobaci otvorivši prozor te klimnem glavom i za nekoliko sekundi nestanu iz vidika skrenuvši u drugu ulicu.

Odaljimo se od zgrade koja je gorela te izađemo iz dvorišta fabrike. Sednemo na nisku kamenu ogradu koja je bila u drugoj ulici te svu svoju pažnju posvetim mojoj izlomljenoj ruci koja je visila uz moje telo.

Desnom rukom stisnem podlakticu te se začuje jedno 'kvrc' propraćeno mojim bolnim siktanjem. Sa rebrima ne mogu ništa uraditi, sama će se vratiti na mesto kroz nekoliko sati.

I dalje su mi lica onih stvorova bila u glavi. Tolika mržnja me je obuzela da se uopšte nisam mogla kontrolisati. Jedino što mi je bilo u glavi je to da moraju platiti za sve gadosti koje su uradili za vreme njihovih mizernih života.

Uopšte se ne kajem ni zbog čega što sam večeras uradila. Da nije ispravno ni sam Bog nas ne bi poslao na ovaj zadatak. Jednostavno svet zna samo za ljude i životinje ne za vampire, vukodlake i demone.

Pritisak u grudima polako počne popuštati te duboko udahnem i pustim ruku koja samo padne i ostane onako kako je i bila. Nema veze i ona će zarasti kroz nekoliko sati.

„Da li su svi dobro", upitam te svi klimnu glavama i izdahnu. Dim zgrade se dovde osećao te se zakašljem. I sama pomisao na prizor koji smo zatekli u onoj prostoriji gde su se devojke nalazile osetim mučninu u stomaku.

One nisu životinje da bi se zatvarale u kavezima. Tako su se ponašali prema njima, kao prema životinjama. I prema njima i prema hiljadu devojaka koje su bile i koje su na njihovom mestu.

Svi ti monstrumi će platiti zbog toga, svi do jednog, a najviše onaj skot koji meni ne da mira i koji je odgovoran za sve ovo. Lično ću se ja postarati da plati za sve.

Obasja me svetlo te ugledam Harijev sivi Range Rover i nasmešim se. Ustanen sa kamene ograde te zaobiđem auto i otvorim suvozačka vrata. Sednem i pogledam u Harija. „Dobro su, u dvorištu su, nisu mogle ući u vilu zato što je ključ kod tebe." Umorno klimnem glavom te se naslonim na sedište.

„Šta planiraš da uradiš sa njima", Upita me i krene pošto ostali uđu u auto. Slegnem ramenima i otpuhnem. „Ništa, daću im odeću, očistiti rane i dati im prenoćište. Kad se vrate u normalu odu svojim kućama, sigurna sam da neće nikome reći pošto smo im pomogli, ali ako nešto urade ti i ja lako možemo rešiti sve", odgovorim te klimne glavom i skrene na glavnu ulicu.

„U pravu si", doda te nastane tišina. Niko nije imao snage za priču, svi su bili i više nego umorni a da ne pominjem bol koja je bila i više nego nepodnošljiva. Grad se činio tako pust, više je ličio na napuštene kaubojske gradove u crtanim filmovima nego na milionski grad.

Auto skrene još nekoliko puta te blago zakoči ispred poznate kapije koja se otvori i ugledam našu vilu i devojke kako stoje ispred nje i gledaju u našem pravcu.

Izađem iz auta te uzmem ključ i otključam vrata. Uđem unutra te upalim skoro sva svetla u kući. Devojke polako uđu zamnom te i ostali za njima. „A-a, nemoj da vam je palo na pamet da sada odete u dnevnu i gledate film, svi u sobu, a to važi i za tebe Hari nemoj proveravati koje su granice mog strpljenja." Momci se zaustave tačno ispred vrata dnevne i iznervirano puhnu dok Hari prevrne očima.

„Ali ti je zadnja stavka na planu a rekli smo da se strogo držimo plana da ništa ne bi pošlo po zlu", Džastin se nasmeši zadovoljan svojim odgovorom.

„Hajde u krpe", ljuto dodam pokazujući na sprat te poraženo uzdahnu i urade ono što sam rekla dok je Hari prevrnuo očima i isplezio mi se. „El idi odmori se, ti si najviše povreda pretrpela." Polako je zagrlim te klimne glavom i krene ka svojoj sobi.

„Hajde dve sa svakom, da vam damo odeću i da vas sredimo", kažem te plavuša koju sam izlečula i jedna brineta krenu samnom dok se ostale polako dogovore i krenu za devojkama.

Uđem u sobu te upalim svetlo. „Hajde, slobodno uđite", kažem te uđu u sobu i pređu pogledom po njoj. Pomazim Reksa koji je skakutao oko mene te odmah uđem u sobu/ormar i počnem tražiti odgovarajuću odeću za njih.

„Dođite ovamo, ne znam šta vam odgovara", pozovem ih te se za nekoliko trenutaka nađu pored mene zadivljeno gledajući u moju odeću. „Uzmite šta vam odgovara, ja se idem tuširati pa kad završim možete i vi", kažem pokazujući na vrata uzevši donji veš i široku majicu u kojoj uvek spavam te uđem u kupatilo.

Svučem odelo te uđem pod tuš i pustim vodu. Kako su samo smešne, gledaju me kao da sam bog a ne devojka istih godina kao i one.

Mislim da mi tuširanje nije prijali nikada više nego sada. Levu ruku sam već mogla malo pomerati ali ne i previše dok je pritisak u grudima vidno popustio. Već sam dosta zarasla što znači da ću do jutra biti kao nova.

Obrišem se peškirom te obučem stvari koje sam spremila i izađem iz kupatila. Ugledam ih kako sede na krevetu sa po jednim helankama, donjim vešom i majicom u rukama. Nasmešim se i zaključam vrata.

„Ne bojte se, neću vam ništa uraditi, samo momci imaju naviku da nam upadaju u sobu ujutru", kažem kada ugledam paniku na njihovim licima setivši se kako mi je Hari ušao u sobu i legao na mene ne dajući mi da dišem.

Nasmeše se na moje reči te brineta pogleda u vrata kupatila. „Možete slobodno koristiti kupatilo ako želite", dodam te brineta odmah ustane i uđe unutra tiho zatvorivši vrata i ostavljajući plavušu i mene u sobi.

„Znam da je ovo trebalo da uradim mnogo ranije ali nema veze. Ja sam Natali." Pružim ruku plavuši koja se nasmeši te je prihvati. „Lucijana", kaže kroz blistav osmeh te sednem do nje.

„Ja, mnogo vam hvala što ste nas spasili, ja još ne mogu da poverujem da je ono što sam videla stvarnost. Nikada ne bih ni pomislila da bi me kidnapovala dva vampira." Pične se tresti i plakati te je zagrlim tapšući joj leđa. Ne mogu ni da zamislim kroz kakve su sve traume prišle ove devojke.

„Uredu je, sve ćemo vam objasniti ujutru ali nikome ne smete reći za ovo, nikome", kažem gledajući je u uplakane zelene oči dok je ona klimala glavom. Vrata kupatila se otvore i brineta izađe sa malim smeškom.

Luciana ustane i uđe odmah za njom. „Ja sam Kloi", kaže te mi pruži ruku. Prihvatim je te se predstavim. Kloi je za razliku od Luciane mnogo bolje podnela sve ovo, vidi joj se na licu da je psihički stabilnija osoba.

„Neću te ništa pitati, znam da si umorna ali ako ti ne smeta ja bih da pogledam tvoju ruku, studiram medicinu pa možda mogu da pomognem." Pogledam u ruku koju sam mogla znatno više pomerati te odmahnem glavom.

„Hvala ti na ponudi ali već je skoro zarasla tako da će do jutra izgledati kao da preloma nije ni bilo", odgovorim te klimne glavom kroz osmeh. Kao što sam i rekla, mnogo je bolje podnela sve ovo. Nije da sada pleše i peva ali nije ni toliko potresena kao Luciana.

„Uredu, gde ćemo spavati?" Nasmešim se te legnem i pokrijem se. „Ovde samnom jer nemamo višak soba", odgovorim te klimne glavom i zavuče se pod pokrivač.

Odmah zatim iz kupatila izađe Luciana i legne na sredinu. Promeškoljim se u mestu zbog bola u ruci ali ipak nađem ugodnu poziciju i ugasim noćnu lampu.

U sobi zavlada tišina i meni se oči polako počnu sklapati. Taman da u potpunosti zaspim razbudi me poznat ženski glas. „Natali", jako uznemireno se pojavi Nikol kroz bele iskre i počne me tražiti pogledom po sobi.

Ustanem iz kreveta i krila se i njoj i meni pojave. Čim prouči moje telo i shvati da sam uredu jako me zagrli i osetim kako mi se majica na desnom ramenu počne kvasiti. Uzvratim zagrljaj koji mi je na neki način jako prijao te joj prođem nekoliko puta rukom po kosi pokušavajući da je smirim.

„Toliko sam se uplašila za Džastina i tebe, nisam mogla dočekati da te vidim", izgovori kroz jecaje te me pusti iz zagrljaja. Ne mogu je gledati ovako uplakanu. Srce mi se steže iako je nisam u potpunosti prihvatila kao sestru jednim delom jesam i ne mogu je gledati kako roni suze zbog mene.

„Uredu je, dobro sam, oboje smo dobro", pokušavam je smiriti što na neki način uspem ali samo na nekoliko trenutaka i opet počne plakati. „Mislila sam da ću vas izgubiti, ipak je ovo bila prva veća misija i ne bih podnela da izgubim brata i sestru." Polako kroz jecaje kaže gledajuči me lepim smeđim očima te klimnem glavom i pod velikim nagonom je ponovo zagrlim. Ne želim da ovoliko plače, ako ovako nastavi i ja ću zaplakati.

Pustim je iz zagrljaja te joj obrišem mokre obraze i podadule oči. Uhvati me za ruke uopšte se ne obazirajući na Kloi i Lucianu koje su nas zadivljeno gledale zbog krila, kose i očiju koje su bile potpuno drugačije nego u ljudskom obliku.

„Znaš da vas oboje volim i da ću uvek biti tu kada ti zatrebam?" Prvo je zbunjeno pogledam zbog postavljenog pitanja pa klimnem glavom dajući joj odgovor. „Sada moram da idem, ne govori nikom za mene, sve u svoje vreme", kaže i pre nego stignem da joj odgovorim nestane isto kako je i došla.

Otpuhnem te pogledam u devojke. Gledale su u moja krila na koja sam skroz zaboravila. Uvučem ih te mi se i kosa vragi u normalu. „Da li je ovo san", Luciana upita uštinuvši se za obraz te mi izazove mali osmeh.

„Ne nije ali bi bilo bolje da se ponašate kao da jeste i nikom ne govorite za moju sestru", kažem pokušavajući da dovedem moj glas u malo manje preteći što mi je donekle uspelo. Klimnu glavama i vratim se u krevet.

Dobro se ušuškam i odmah zatim zadremam. Bila je ovo duga noć a sigurna sam da će sutrašnji dan biti još duži.

Jutro

„Da je probudimo?" „Ma ne, možda oni spavaju preko dana." „Ali već je podne i dosadno je a i želim odgovore na neka pitanja." Protegnem se te protrljam oči. Neko neprestano priča i ne mogu da spavam. Ustanem u sedeći položaj te zevnem i još jednom protrljam oči.

Kad mi se vid izbistri ugledam brinetu i plavušu kako sede na rubu kreveta i gledaju u mene. „Dobro jutro." Odlučim da uradim ono što svi normalni rade i nasmešim se. „Dobro jutro", odgovore mi u glas te se nasmešim, tako su smešne ovakve kada ne znaju kako da se ponašaju i šta da mi kažu. Ja sam donekle ista kao one samo sa još nekim malim sitnim stvarčicama više.

Opipam levu ruku u kojoj vuše nisam osećala nikakvu bol te kada se uverim da su obe kosti na mestu opipam rebra koja više nisu pravila pritisak na mojim plućima. Udahnem duboko te ustanem iz kreveta, uzmem moju uobičajnu odeću te uđem u kupatilo. Obavim jutarnju higijenu i ostavim kosu puštenu.

Sve ogrebotine i modrice na šakama i licu su nestale tokom noći tako da sve izgleda kao da se sinoćna akcija nije ni dogodila. Izađem iz kupatila te pozovem Reksa samnom dok Kloi i Luciana ostanu na krevetu.

„Hajde te i vi, neću vas ostaviti ovde a i sivurno ste gladne", kažem im te ustanu i pođu samnom u kuhinju. „Ne znam šta volite pa se same poslužite", dodam kad uđemo u kuhinju i otvorim frižider. Nisam nekakav ugostitelj pa ako hoće da jedu neka same uzmu mene mrzi i meni da spremim.

Uzmem salamu i kačkavalj te napravim sendvič i stavim ga u mikrotalasnu da se zagreje. Kad stigne sednem i počnem jesti dok su devojke sebi spremale hranu.

Iskoristim tišinu za stolim te oslušnem. U dnevnoj je radio TV dok sam čula momke kako razgovaraju o nečemu ali zbog TV-a nisam mogla čuti o čemu. Devojaka nije bilo sa njima, sigurno spavaju ili razgovaraju sa našom gošćom u svojim sobama.

Pojedem svoj sendvič te sačekam devojke da dovrše svoj doručak i krenemo ka dnevnoj iz koje se čuo smeh momaka. „Nemojte se plašiti, jeste da izgledaju malo nepristupačno ali su ustvari velike šaljivdžije", kažem kad primetim nervozu u njihovim pogledima. Otvorim vrata te ih ugledam na uobičajnim mestima i nasmešim se pozdravivši ih sve.

„Momci ovo su Kloi i Lucina. Kloi, Luciana ovo su Zejin, Liam, Hari, Luis, Nail i moj brat Džastin." Pokažem na devojke te odmah zatim na momke po redu onako kako su sedeli. Sednem na moju fotelju te i devojke nesigurno sednu na dvosed koji se nalazio odmah do moje fotelje.

„Lui pojačaj", kažem kad ugledam zgradu koja se dimila i u glavi mi se odmah vrati slika sinoćnjeg događaja. Lui me odmah posluša te pojača i glas reporterke počne odzvanjati prostorijom.

„Zgrada napuštene fabrike na peruferiji grada je u potpunosti izgorela. Niko ne zna šta je bilo uzrok požaru a i krivac ne postoji zato što tu niko nije kročio godinama. Iako je zgrada trebala biti srušena pre jedne decenije Stiv Valker ju je kupio iz nama nepoznatih razloga." Zastane na kratko i izađe slika Crnokosog vampira od sinoć, tačno onog koji nam je prišao i upitao ko smo.

„I tako sprečio njeno rušenje. Sada nam jedino ostaje da se nadamo da je požar izbio zbog loše instalacije i da niko nije podmetnuo požar." I onda usledi druga vest te Lui stiša TV. „Dobro barem nas niko nije video", Nail doda te se nasmešim. Barem je neko dobre volje danas.

Začuje se kikot te odmah zatim ugledamo devojke na vratima. Kako to da ja uvek dođem sama a one uvek zajedno? Ma sigurno čekaju jedne druge u hodniku pa siđu, ma nema veze, zašto ja razmišljam o tome?

Nekako posedaju sve, neke na pod, a neke kod momaka u krilo, pa bolje tako nego na podu. Nekoliko trenutaka smo sedeli u tišini i samo gledali jedni druge a onda sam ja kao i uvek rešila da tu tišinu prekinem.

„Sigurna sam da sve imate dosta pitanja, možete nas pitati šta želite i odgovorićemo vam na ono što možemo ali sve što ste videle i čule sinoć a i danas mora ostati tajna. Jer smo mogli jednostavno da vam isperemo mozak i da se ničega ne sećate. Jesmo li se razumeli?" Hari me pretekne i sva pažnja se preusmeri na njega i sve klimnu glavama ne progovorivši ni jednu reč.

„Jesi li siguran, mislim oko ovih odgovora?" Odmah zatim ga upitam preko umne veze gledajući u njegovom smeru i čim me pogleda onaj osećaj se javi u stomaku. „Da, na koje pitanje ne možemo dati odgovor ti i ja ćemo reći da je strogo poverljivo", odgovori sa blagim klimanjem glave.

Odmah zatim jedna po jedna počnu postavljati pitanja. Bila su to tipa šta smo, šta sve možemo, zašto smo ih spasli i mnoga druga. Uglavnom nije bilo nikakvih čiji su odgovori bili poverljivi.

Nakon nekih dva sata krenule su ka svojim kućama uz obećanje da nikada nikome neće reći našu tajnu a nama ostaje jedino da im verujemo na reč.

______________________________

Hej ljudi, evo i 28 nastavka. Nije dug kao prethodni ali nije ni kratak. Mnogo vam hvala na svoj podršci koju mi pružate! Ja sam presrećna!

Znam da vam je svima dosadila ova situacija između Harija i Natali ali ja bih da vas još malo mučum. 3:) Naravno, ne brinite se, biće svega i svačega, imam ja sve u glavi smišljeno i isplanirano i sledeći nastavci će biti mnogo uzbudljiviji od prethodnih, barem se meni tako čini.

Sve u svemu ostaje mi samo da vam se zahvalim i da vam kažem da ste najbolji, OBOŽAVAM VAS! :* ♥ ♥