Natalie's POV

Sedimo za trpezarijskim stolom i u tišini jedemo. Znam da danas trebamo ići u onaj klub i pod velikim sam pritiskom i nervozom, svi smo.

Niko ne započinje razgovor te rešim da ću ćutati. Znam da nikome nije u ovakvom trenutku do priče te neću insistirati na tome.

Pojedem poslednji zalogaj sendviča te se napijem vode i vratim se na svoje mesto. Sačekam da svi završe sa doručkom te kad završe krenemo ka drugoj zgradi.

Dogovor je da dobro osmotrimo svaki delić zgrade i postaramo se da niko ne pobegne. Nail uključi veliki monitor te pičnemo sa detaljnim proučavanjem i pravljenjem plana.

*

Plan

*Parkiramo automobile što je bliže moguće.

*Hari i ja opčinimo stražare da ostanu na mestu i ne rade ništa, šta god da čuju ili vide.

*Kad uđemo prikrivamo Naila dok se on prikači na sistem i zaključa sva vrata.

*Pronađemo devojke i sprovedemo ih do zadnjeg izlaza.

*Sačekamo deset sati i pokušamo da ih pobijemo.

*Da ostanemo živi.

*Ubijemo stražare.

*Kad završimo sravnimo zgradu sa zemljom.

*Vratimo se kući sa devojkama.

*Gledamo film.

Da to je to, moram reći da mi se zadnja stavka najviše sviđa ali dok do nje stignemo prvo moramo dobro odraditi stavke iznad.

Vratili smo se u dnevnu i kao po običaju momci gledaju utakmicu dok sam se ja ovog puta pridružila devojkama koje su čevrljale o nekoj odeći.

Sada je oko četiri sata popodne, sve do sada smo se dogovarali o planu, bilo je tu svega, svađa, nesuglasica ali smo se ipak nekako složili.

Ne idu meni razgovori o 'fensi' odeći sa devojkama, bolje ću se snaći u razgovoru o fudbalu sa momcima nego koja haljina lepše stoji uska sa šljokicama ili lepršava sa cvetnim dezenom.

Lepše se namestim na fotelji te uzmem mobilni telefon i uključim neku igricu. Posle nekoliko pređenih nivoa odustanem jer sam prenervozna da bih radila nešto kao igranje igrice.

U glavi mi se vrti samo jedna stvar, samo da sve odradimo kako smo planirali. Samo da ništa ne iskrsne i ne pokvari tok plana.

„Zar ne bi bilo korisnije kada bi otišli da malo provežbamo nego da sedimo ovde i ne radimo ništa", upitam te me svi pogledaju. Vide da se dosađujem i brinem dok oni gube vreme pričom i gledanjem utakmice.

„Dobro idemo dole, mogli bi da provežbamo malo a i da probamo odela i proverimo njihovu izdržljivost a iz to da proverimo zgradu", Hari ustane te i svi polako za njim, konačno.

Izađemo iz vile te zaključam ulazna vrata i krenem za njima u drugu zgradu. Siđemo u podrum i Nail odmah uključi monitore.

Na velikom se pojavi slika zgrade ali se još nešto sem nje bilo prikazano. Kamion parkiran ispred i dva momka uokvireni crvenim svetlim iz njega uzvode devojke koje se guše u suzama.

Gadovi jedni! Velika količina besa prostruji u meni te mi dođe da ubijem nekog. „Kopila", prosiktam kroz stisnute zube te otvorim vrata druge prostorije i uđem u nju.

Uzmem boksaške rukavice te čim ih stavim stanem ispred vreće i počnem je iz sve snage udarati. Ljuljala se na sve strane dok san ja neprekidno udarala i iskaljavala bes na njoj.

Udarim još jednom te je pustim da se umiri. Ne osećam više bes, tu je samo ljutnja. Koliko devojaka je do sada umrlo? Koliko njih umire sad baš u ovom trenutku? Sve ovo što se dešava je pogrešno, ti stvorovi ne bi trebali da postoje. Oni bi trebali biti samo bajke za decu isto kao i mi.

Svet je otišao u pogrešnom pravcu, sve je skrenulo sa svoje putanje i ne znam koliko će nama trebati vremena da barem nešto vratimo u normalu.

„Jesi li dobro?" Začujem dubok glas sa druge strane prostorije te se okrenem u pravcu iz kog je dolazio. Ugledam kovrdžavog dečka naslonjenog na zatvorena vrata te odmahnem glavom.

„Nisam dobro", odgovorim te skinem rukavice i vratim ih na mesto odakle sam ih uzela. Kako mogu biti dobro? Ne mogu kontrolisati bes kada vidim onako neško, to sam mogla biti ja, moja sestra, bilo ko. I one devojke su nečija porodica, ne mogu biti smirena i ravnodušna kada znam da će neka možda umreti večeras ako ne uradim nešto kako treba.

„Uredu je, niko ne može ostati ravnodušan posle onog", kaže te mi se približi nekoliko koraka. Briga je bila vidljiva u njegovim očima, ni njemu nije lako, nikom od nas nije lako, život je jednostavno pregrub prema nama.

„Ja, osetila sam ogromnu količinu ljutnje, morala sam se negde isprazniti, i sama pomisao da sam to mogla biti ja ili neka od devojaka me toliko ljuti i.." „Uredu je, ne moraš mi reći, sve znam." Prekine me i toplo zagrli polako prelazeći rukom dužinom mojih leđa.

Duboko uzdahnem te mi se poznati miris njegovog parfema uvuče u nos i malo bolje namestim glavu na njegovom ramenu. „Hvala ti što si tu", kažem kroz uzdah te me pusti iz zagrljaja iako to nisam želela.

„U svako doba Nat, inače, čemu služe prijatelji", odgovori mi kroz sitan osmeh te me vrati u stvarnost. Da Natali, samo prijatelji, nikada nećete biti nešto više. Svaki put kada imamo nekakav trenutak neko od nas pomene prijateljstvo i sva čarolija nestane, i uvek će tako biti, ja ću biti njegova prijateljica a on će biti prva a i izgleda poslednja osoba prema kojoj sam osetila nešto.

„Idemo kod ostalih", kažem pokušavajući da glas vratim u normalu te klimne glavom. Nikada se neću navići na ovo, u jednom trenutku je sve super, i divno dok u drugom ja postajem hladna i pokušavam da prikrijem svoja osećanja da ne bih uništila naše prijateljstvo.

Vratimo se u prostoriju sa monitorima te ugledam Peri i Eli kako šetaju u odelima kao na pozornici te se nasmešim. „Nije vam ovo modna revija devojke, moramo da proverimo koliko su ustvari izdržljiva i neprobojna ta odela koja nosite", kažem kroz osmeh te me prostreljaju pogledom. Nikada se neće promeniti.

„Dakle koja od vas će žrtvovati svoje odelo da bi proverili koliko je izdržljivo." Hari se zlobno nasmeši te udari dlanom o dlan. I on se neće nikada promeniti i uozbiljiti koliko vidim. „Ja moje ne dam." Peri prekrsti ruke zaštitnički nastrojena te se opet nasmejem.

„Ni ja moje", Eli dod ništa drugačijim tonom i stavom te se Hari namršti i ja se zakikoćem. „Može moje, meni se ne sviđa kako mi stoji", Kaže Sof ulazeći kroz metalna vrata. Sugurno je bila u svlačionici u teretani da se presvuče.

Hari slegne ramenima te se okrene ka njoj. Odelo je bilo crno ali je na rukavima i na nogama imalo bledožute linije i moram reći da joj je lepo stojalo ali kako ona želi.

Otvorim dlan u kome se odmah stvori mala vatrena lopta i Sof skrene pogled na mene. „Mala je, ako je odelo slabo, neće te mnogo boleti", kažem uveravajući je te klimne glavom. Neću je mnogo jako baciti, ne želim da je povredim.

Bacim je u njenom pravcu te kad udari o njen stomak raspadne se i na odelu ne ostane nikakva posledica. Iszenađeno pogledam u mesto gde je udarila te premestim pogled na Sofino lice. „Da li te je bolelo", upitam je te ona odmahne glavom.

„Nisam ništa osetila, kao da to nisi ni uradila." Slegne ramenima te pogledam u Harija koji je upravo stvarao jako oštru ledenicu. Kada je završi krene ka Sof koja je stajala u mestu i gledala u Harijevu ruku.

„Daj mi ruku", kaže te uradi ono što je rekao. Stavi ruku ispod njene te približi oštru ledenicu dok ga je Sof malo uplašeno i uspaničeno gledala. „Ne boj se pritisnuću dovoljno jako da raseče odelo", doda te ona sa olakšanjem klimne glavom i on položi oštar deo ledenice na njenu ruku.

Osećala sam ljubomoru zato što joj je bio tako blizu, ali znam da ne trebam jer ona voli Liama i Hari samo pokušava da pomogne. Natali tako si budalasta, samo se džabe sekiraš i ljubomorišeš ti si za njega ponavljam po stoti put prijateljica i ništa više.

Povuče ledenicom po njenoj ruci i odelo opet ostane celo, bez ikakve ogrebotine i traga. Okej, odela su neprobojna. Okrenem se ka mom koje je još bilo na svom mestu.

Isto je bilo crne boje ali je na rukama i nogama tamo gde je na Sofinom bila bledožuta boja na mom bile sve boje izmešane ali je crvena dominirala. Uzmem ga te krenem ka metalnim vratima. Otvorim ih i počnem se penjati stepenicama do teretane.

Uđem u žensku svlačionicu koja je bila u kutu prostorije te skinem majicu i šorc te ga polako navučem na sebe ali ne mogu da zakopčam rajfešlus koji je bio pozadi. Izađem iz svlačionice i pogledam po teretani. Nema nikog. „Da li je neko ovde, treba mi pomoć sa rajfešlusom." Začujem korake na stepenicama te ugledam kovrdžavu glavu i zelene oči kako gledaju u mene.

„O Hari, odlično, možeš li da mi zakopčaš rajfešlus", kažem pokazujući rukom na leđa te osetim peckanje u obrazima. Zašto nije mogla naići neka od devojaka? Ne Natali, ti moraš imati veliku sreću da baš Hari naiđe.

Klimne glavom te dođe tik do mene i ja mu okrenem leđa te sklonim kosu da je ne bi uhvatio rajfešlusom koji me mnogo nervira. Osetim topao dah ne golom ramenu te se sva naježim. Polako počne vući rajfešlus i zakopčavati ga.

Disanje mi se počne ubrzavati i u stomaku nešto okretati. Zakopča ga do kraja te sa okrenem i odaljim se korak od njega. Pustim kosu dok sam osećala još veše peckanja u obrazima. „Hvala", kažem i nasmešim se te mi uzvrati osmeh i kaže da to nije ništa produživši u mušku svlačionicu dok sam ja i dalje crvena u obrazima gledala za njim.

Šta je ovo bilo? Zar njegova blizina ovoliko utiče na mene? Stavim ruku na obraz te osetim koliko sam crvena. Bože tako sam zaljubljena u njega. Stavim ruku na grudi koje su se i dalje neuravnoteženo podizale i spuštale te osetim srce koje je jako kucalo.

Bacim još jedan pogled na vrata muške svalčionice te krenem silaziti stepenicama do metalnih vrata i podruma. Unutra zateknem sve kako okupljeni gledaju u veliki monitor.

Priđem da vidim šta gledaju te ugledam kako sunce počne zalaziti i kako se zgrada pilako počne puniti. Pogledam ostale monitore sa kojima su bile povezane manje kamere koje su snimale unutrašnjost zgrade. Nail je stvarno profesionalac.

Iako je bilo tek oko sedam sati popodne već je bilo dosta stvorova unutra. Neki su imali ljudski oblik dok su se neki držali svog prirodnog izgleda koji je bio odvratan.

„Naile uzmi potrebne stvari i da krenemo, mesto je daleko od naše ulice tako da nećemo stići ni prerano a ni prekasno." Klimne glavom na moje reči te spakuje laptop i neke kablove u torbu i uzme odelo krenuvši ka muškoj svlačionici.

Skupim kosu i zavežem visok rep kao i devojke te uzmem Nailovu torbu i krenemo stepenicama dobro zatvorivši vrata podruma pre toga.

Krenemo sa dva automobila uključivši GPS i prativši upute koje nam je pokazivao. Počnem lomiti prste od nervoze dok su mi se dlanovi znojili kao nenormalni. Nisam navikla na ovakve situacije. Nisam navikla da deset života zavisi od mene.

Pre je bilo lako, sredimo njih nekoliko bez ikakvih taoca i žrtava dok sada moramo paziti i na živote deset devojaka. Ne mogu ni zamisliti kroz šta trenutno prolaze. Sigurno umiru od straha. I sama pomisao na to u kakvom su stanju me sve više razbešnjuje.

„Smiri se, sve će biti dobro, samo moraš verovati u sebe." U glavi mi odzvoni Harijev glas te skrenem pogled na njega. Gledao je na put dok je rukom okretao volan i skretao u zabačenu ulicu.

„Upravu si", odgovorim mu te pogledam ispred. Parkirao je auto tačno ispred zadnjeg ulaza kao i u planu. Devojke trebaju biti negde dok smo mi unutra i izvršavamo naš zadatak.

Izađemo iz auta te Džas parkira njegov odmah iza Harijevog i ostali izađu iz njegovog auta. „Uredu ljudi, nema mesta nervozi, samo se držimo plana i sve će biti uredu. Nat da li si spremna, nas dvoje počinjemo sa planom?" Samo klimnem glavom kao odgovor na Harijevo pitanje i krenemo ka ulici koja je vodila ka glavnom ulazu zgrade.

Srce je htelo izleteti iz grudi koliko je brzo kucalo. Ne smeš se palšiti Nat, drži se plana i sve će biti uredu. Ugledamo dva nabildovana lika kako stoje ispred vrata i gledaju tačno u nas.

Razmenim pogled sa Harijem te klimnem glavom i približimo im se. „Pustićete nas unutra bez ikakvog pogovora i nećete se pomerati odatle šta god da čujete unutra. Pustićete sve koji budu došli iako nisu na spisku do deset, od deset nikome ko dođe nije dozvoljen ulaz." Završimo sa našim uvežbanim govorom te se samo odmaknu i otvore nam vrata uz klimanje glavama kao odgovor.

Razmenimo poglede sa ostalima te uđemo u zgradu. Siđemo stepenicama te ugledamo još jedna vrata bez čuvara iza kojih je dopirala glasna muzika.

Otvorimo i njih te uđemo u jako zagušljiv prostor ispunjen dimom cigareta i mirisom svakakvog pića. Naravno da gosti nisu izgledali kao u uobičajnim klubovima. Zar i ove nakaze puše cigare i piju? Neki su imali rogove, neki tri oka, neki su imali više ruku dok su neki bili i u plamenu.

Držeći se zajedno krenemo svi ka šanku ne naručivši niko ništa. Ko zna šta se sve nalazi u onim flašama.

Previše smo iskakali iz ovog mesta. Sa svojim prikrivenim aurama njima smo izgledali kao veštice i vešci ali ovako smo izgledali kao nindže u odelima i skoro sva pažnja je bila na nama.

Dobro osmotrim klub te ne ugledam nikakva vrata. Mora da su devojke u nekoj sobi iznad. Imamo tačno sat vremena do početka naše misije i najveće bitke do sada te za nekoliko minuta moram poći sa devojkama da bezbedno izvedemo zarobljene iz zgrade i uvedemo ih u automobile.

„Hari nema nikakvih vrata što znači da su devojke gore. Ja ću poći za nekoliko minuta sa devojkama a vi momci ostanite ovde i pomozite Nailu oko vrata i ulaza." Iskoristim umnu vezu te Hari samo klimne glavom i uzdahnem pokušavajući da smirim srce koje je divljalo u mojim grudima.

Moram izgledati normalno ili će neko nešto posumljati, i onako imamo već dovoljno publike. Okrenem se ka devojkama koje su samo čekale moj znak i neprimetno klimnem glavom.

Krenemo ka vratima ostavljajući momke za šankom. „Srećno", opet mi Harijev glas odzvoni u glavi te se nasmešim. „Takođe", odgovorim i vrata se zatvore.

Počnemo se penjati stepanicama dok su potpetice tenisica udarale o njih i zvuk se širio svuda oko nas. Popnemo se na vrh i ugledamo ulazna vrata te se okrenem na drugu stranu.

Na kraju hodnika ispred jednih vrata stajao je još jedan nabildovani lik i nervozno tupkao nogom o pod. „Ovamo", tiho kažem te krenem ka njemu. Odlično, jedan čuvar, taman da i njega opčinim.

Stanem tačno ispred njega i unesem mu se u lice. „Pustićeš nas unutra i posle nas nikog nećeš pustiti, nećeš se obazirati na ono što radimo i stajaćeš tu kao kip", završim te samo klimne glavom i otvori mi vrata.

Uđemo unutra i zateknemo ogromne kaveze sa devojkama koje su tiho jecale. Začujem neki šum te se okrenem ka mestu iz kog je dolazio. Ugledam odvratnu krvopiju kako isisava život iz jedne devojke koja je jecala u njegovom stisku.

„Kučkin sine", besno se proderem te pomeri zube sa njenog vrata i pogleda me crvenim očima. Ustane i ostavi je jedva živu na podu. „A ko si ti", upita me ustajući i brišući krv sa usana.

Ništa ne odgovorim već samo bacim vatrenu loptu na njega te kroz nekoliko sekundi gadnog vriska postane samo pepeo. „Otvorite ih i polako izvedite jednu po jednu. Vrata odmah desno." Devojke odmah reaguju na moje reči te iskidaju lance kojima su bili vezani kavezi i polako uzmu po jednu iznemoglu devojku pod ruku i krenu ih izvoditi tačno gde sam im rekla pazeći da ih neko slučajno ne vidi.

Čuvar je stajao i gledao u jednu tačku ne obazirajući se na to što mu odvodimo ono što je životom trebao čuvati. Kad devojke izađu pokidam sve lance na kavezima ali me omete iznemogli glas devojke sa poda.

„Pomozi mi molim te", jedva je govorila te brzo kleknem do nje. Totalno sam zaboravila na nju. „Samo miruj, pomoći ću ti", kažem te joj stavim glavu na kolena. Bolno zajeca te me grudi još više zabole.

Čitala sam u jednoj knjizi o jednoj iscediteljskoj čini. Kao anđeo mogu izvodigi proste čini ali ne one baš zapletene, samo se moram setiti reči. Mislim da je Nešto na i, Ince, Inci, Incubito, da Incubito.

Stavim ruku na ranu od ugriza te izgovorim reč. Iz ruke mi počne izlaziti svetlo te kada nestane sklonim je i ugledam glatku kožu. Devojka ustane i sa suznim očima me pogleda.

„Hvala ti", kaže te me čvrsto zagrli. Uzvratim zagrljaj te se odvojim od nje. „Nemamo vremena, moramo požuriti, mogu naići svakog časa. Nemoj se brinuti, moji prijatelji i ja ćemo vam pomoći, samo nam morate verovati", kažem ozbiljno je gledajući u uplakane oči te klimne glavom i ustane.

Izvedem je iz zgrade i uvedem u auto. Peri izvede poslednju devojku te i nju uvede unutra. „Šta god da čujete ne izlazite,budite tihe i molim vas nemojte otići nigde ovde je previše opasno da bi same lutale unaokolo. Ako nas nema do jednog sata iza ponoći upalite automobile i bežite što dalje možete." Klimnu glavama te se okrenemo i taman da uđemo zaustavi nas glas jedne devojke.

„Šta ste vi", upita nas jedna brineta te klimnem glavom devojkama te razvučemo krila i za sekund ih ponovo uvučemo. Gledale su nas zaprepašćeno ali ne u lošem smislu. „Molim vas poslušajte me", dodam te uđemo u zgradu zatvorivši vrata.

Ugledamo čuvara kako još gleda u jednu tačku te ga rešim opet opčiniti. „Nas nisi video, niko nije ulazio unutra a i niko nije izašao." Samo opet klimne glavom i zajedno sa devojkama krenem ka stepenicama.

Opet uđemo u zagušljivu prostoriju pokupivši još zainteresivanih pogleda te priđemo momcima koji su bili za šankom svi sem Naila. „Da li ste obavile posao", Hari me upita preko umne veze te klimnem glavom. „Sve je prošlo odlično i devojke su u autu. Čekaće nas do jednog sata iza ponoći a ako se do tada ne pojavimo odlaze što dalje mogu", odgovorim te stanem do njega i naslonim se na šank.

„Gde je Nail", upitam ga te se nasmeši. „Obavlja svoj deo posla iza šanka od kada je konobar bio vrlo ljubazan da nam kaže gde je odgovarajuća utičnica." Nasmejem se te pogledam u masu monstruma koja je igrala u ritmu muzike. Sve je izgledalo toliko odvratno da sam osetila mučninu u stomaku.

„Da li se povezao", opet ga upitam te skrene pogled na mene. „Da povezao se, samo čekamo deset sati kada su svi ovde i tada zaključava glavna vrata a i ova ovde. A kao i što vidiš prozora nema tako da neće nigde pobeći kao ni mi", odgovori mi te vrati pogled na čudovišta koja su neumorno skakala na plesnom podujumu.

Upravu je, kao ni mi. Skrenem pogled na monstrume te opet osetim mučninu u stomaku. Sve ovo je tako bolesno, ovog nema čak ni u fantazijama.

Još nekoliko minuta i trebali bi zatvoriti vrata. Ugledam crnokosog po mirisu vampira sa plavim očima kako nam se sa smeškom približava. Svi mu se sklanjaju sa puta, pretpostavljam da je on na neki način glavni.

„Znaš našu priču?", opet mi Harijev glas odzvoni u glavi te pročistim grlo i ostali se uozbilje. „Jep", odgovorim te crnokosi stane tačno ispred Harija i mene kezeći se i pokazujući očnjake koji su bili jako veliki. Znači ovaj ima možda hiljadu godina, odlično,najstariji do sada.

„Pa dobro nam došli veštice i vešci, drago mi je da vas mogu ugostiti u mom klubu." Opet se izkezi te osetim još veću mučninu u stomaku ali je prikrijem lažnim osmehom.

„Zadovoljstvo je naše", Hari mu odgovori takođe sa lažnim osmehom što je matorac primetio. Odjednom u prostoriju upadne zadihan demon i crnokosi se okrene ka njemu. To je to. Saznali su.

Pogledam u Harija koji je takođe shvatio te se samo okrene i zazove Naila. Začuje se samo jedno klik i odmah zatim Nail izađe iz šanka preskačući ga. „Gotovo", kaže ponosno udarajući dlanom o dlan.

Demon šapne crnokosom matorcu nešto i u sledećem trenutku se jako besan okrene prema nama. „Kako se usuđujete", prosikta kroz zube te izbaci očnjake.

„Lepo", Hari mu ravnodušno odgovori te mu otkine glabu i ja bacim jednu vatrenu kuglu na njegovo telo koje je nestalo za samo nekoliko sekundi.

Muzika stane i sva pažnja padne na nas. „To je to društvo, sada ili nikada", kažem te razvijem krila i zamahnem. Ostali urade isto te za samo nekoliko sekundi svakakvi stvorovi jurnu na nas.

Razdvojimo se i na svakog krene najmanje deset odvratnih gmizavaca. Zamahnem krilima te ih odbijem vetrom i svi završe na podu. Stvorim veliku ledenicu na desnoj ruci dok sam levom bacala vatrene kugle na tela koja sam ostavljala iseckana.

Ne brinem za ostale, znam da su svi u paru sem Harija i mene koji smo dovoljno jaki da se sami odbranimo. Nisam gledala kakve sam stvorove ubijala i sekla ledenicom samo sam mislila na sve devojke koje su umrle u ovom odvratnom mestu i gnev se povećavao svake sekunde. Ljutnja, bes. Trebaju platiti za svoje postupke, za sve živote koje su oduzeli.

______________________________

Hej ljudi evo 27 nastavka i mogu reći da sam se raspisala. Dosta je duži od prethodnog i nadam se da ste zadovoljni tokom radnje.

Pišite ako vam se nešto ne sviđa, ako nešto pogrešno radim, prihvatam sve, znam da sam još uvek početnik i neću se ljutiti šta god da napišete.

Nadam se da vam se sviđa i samo da znate ova noć još nije gotova i ima tu još što-šta da se piše.

Hvala vam na neverovatnoh 3K pregleda ja sam najsrećnija devojka na svetu. Hvala vam na svoj podršci koju mi pružate i što ste uz mene sve dovde!
Volim vas! :* ♥♥