Natalie's POV

Za razliku od jučerašnje noći, ove sam spavala kao nikada u životu. Osećam se neverovatno, kao da sam ponovo rođena. Natali se vraća u igru, idemo.

Odamah ustanem i pospremim krevet te brzo uđem u kupatilo i na brzinu se istuširam. Obučem običan šorc i neku majicu te zavežem kosu u rep.

Sjurim se u kuhinju te na brzinu napravim tost i pojedem ga. Deset je sati pre podne i počela je repriza moje omiljene serije koju ne želim da propustim. Sinoć je nisam odgledala zato što smo gledali film a sada ću da je gledam.

Pospremim nered koji sam napravila te se napijem vode i odmah odem u dnevnu sobu. Otmem Luiu daljinski upravljač, sednem u fotelju i pustim moju seriju.

Momci se počnu buniti ali kada vide da nemaju ništa od toga počnu voditi neke njihove razgovore dok su devojke odmah došle i počele gledati seriju samnom.

Odjednom se TV ugasi i odmah se okrenem ka momcima. Nisu se smejali, samo su gledali u bele iskre od kojih se stvarao beli papirić.

Hari ustane i uzme proučavajući ga očima koje su šetale levo-desno. Pogleda u devojke i mene i nasmeši se. „Izgleda da danas za vas neće biti serije isto koliko i za nas neće biti fudbala", kaže kroz zloban osmeh.

„Šta piše", radoznalo upitam te ustanem sa fotelje i otnem mu papirić. „Danas morate uvežbati borilačke veštine jer vas za nekoliko dana čeka ozbiljan zadatak" , pročitam naglas te pogledam u cure sležući ramenima.

Ja tu ne mogu ništa, moramo uvežbati ovo dobro jer ne želim da izgubim nijednog od njih. Znam da zvučim surovo, ali tako je kako je.

Spustim papirić na mali sto te svi krenemo ka drugoj zgradi. Čim uđemo u prostoriju sa boksaškim vrećama i ringom pojavse se Majk i Vana. Pozdravimo ih te se svi počnemo zagrevati.

Posle nekoliko minuta svi ustanemo upitno gledajući u njih dvoje. „Danas morate sve uvežbati, zato ćemo Majk i ja zameniti uloge. Majk će vežbati sa devojkama a ja sa momcima te ćemo se kasnije opet zameniti." Plavuša ozbiljnom glasom započne te svi potvrdno klimnemo glavama.

„Devojke ovamo", pozove nas Majk pokazujući na rukavice te smo odemo do njega svaka uzimajući po par i stavljajući ih na ruke.

Kaže svakoj da stane ispred jedne vreće i pokaže nam stav. Isti onaj koji mi je Hari pokazao u Londonu. Leva noga ispred desne i leva ruka ispred desne.

„Pre nego što udarite poskočite lagano da bi udarac bio jači i stisnite mišiće ruke kojom udarate." Poskoči nekoliko puta te udari jednu vreću koja se dosta zaljulja.

Ponovim ono što nam je pokazao te udarim vreću koja se zaljuljala dosta više nego kada mi je Hari pokazivao. „Isto radite i drugom rukom, ali zamislite da je ispred vas telo, muško ili žensko, nebitno i udarajte u ona mesta gde mislite da je najbolnije", doda te devojke nastave.

„Da li to najbolnije kod muškaraca predstavlja polni organ", Sel upita sva ozbiljna te se zaori smeh svih devojaka uključujući i mene. Šta se drugo od nje može očekivati?

„Jako si neozbiljna", odgovori joj Majk jako ozbiljnim glasom te se ona namršti. „Pitam te da li znaš iz iskustva da bi nam pomoglo na zadatku", odgovori i dalje ozbiljna te Majk klimne glavom.

„Da udarac tu najviše boli", odgovori joj kroz bolan i zamišljennizraz lica te se devojke zakikoću. „Dosta smejanja, udarajte te vreće", malo podigne glas prekorno nas gledajući te ga poslušamo i nastavimo udarati vreće onako kako nam je pokazao dok je on šetao oko nas i nadgledao.

Tačno znam koju osobu da zamislim. Crnokosog dečka sa prodorno plavim očima i ljigavim osmehom. Čim se njegov lik pojavi ogromna količina mržnje i snage prostruji mojim telom te počnem udarati vreću najjače što mogu dok se ona ljuljala na sve strane.

„Natali smiri se, polako", prekine me Majkov glas i vrati u stvarnost. Danijelov lik nestane i disanje se vrati u normalan tempo. Nisam bila svesna koliko ga mrzim sve do sada.

Naravno da ga mrzim, noćima ne spavam zbog boli u glavi koja je uzrok njegovog bolesnog uma. „Dobro si", upita me te klimnem glavom i nastavljam udarati vreću sada polako i umereno. Neću dozvoliti da me bes kontroliše.

*

Uzmem flašicu vode te ispijem polovinu tečnosti iz nje. Vratim je gde je bila te opet stavim rukavice i nastavim udarati vreću.

Sve devojke sem Sof i mene su sele na pod i odmarale dok su im i momci pravili društvo i gledali u nas dve kladeći se koja će pre stati. Prevrnem očima te opet udarim vreću iz sve snage i zaljulja se baš dosta te kad se počne vrećati ka meni udarim je nogom te se još više zaljulja.

„Natali dosta je više dehidriraćeš." Okrenem se na spomen mog imena te ugledam Majka kako slaže boksaške rukavice i ozbiljno me gleda. Skinem rukavice i pružim mu ih te i njih složi.

„Ti možeš da ideš jer ne trebaš vežbati karate, slobodna si", doda te klimnem glavom i mahnem ostalima izlazeći iz prostorije.

Uđem u sobu, uzmem donji veš i jednu majicu te se odmah odem tuširati. Kad završim sa tuširanjem operem kosu koja je bila sva mokra od znoja. Obučem donji veš koji sam spremila i majicu koja mi je bila do polovine butina te izađem iz kupatila i bacim se na krevet.

Uopšte nisam primetila koliko sam iscrpljena sve do sada. Boli me svaki mišić u telu i mislim da se više ne mogu pomaći. Nekako skupim snage te se uvučem pod pokrivače i čim sklopim oči zaspim.

Harry's POV

Mislim da me ni jedna devojka nikada u životu nije više puta udarila od ove Vane, pa čak je i Nat u odnosu na nju nežna. Njoj se stvarno ne treba zameriti.

Posle desetominutnog odmora konačno uzimam rukavice u ruke, konačno ono što znam i u čemu sam dobar. Stanem ispred vreće te poskočim nekoliko puta i udarim je te se poprilično zaljulja.

Kad sam video kako je Nat udarala vreću, koliko je jače udarala od ostalih devojaka i najduže ostala me je bilo sramota. Pa ni ja se onoliko ne trudim dok je ona svu svoju pažnju usmerila na vreću i udarce.

Opet poskočim i udarim je jače te se još više zaljulja.

Zašto toliko mislim o njoj? Znam da mi se sviđa, jako mi se sviđa i toliko sam želeo da je poljubim u Londonu ali ona me želi kao prijatelja.

Opet udarim vreću te se ješ jače zaljulja nego prethodnog puta.

Toliko želim da osetim njene usne na mojima, ali ne mogu, ona to ne želi. Hari budalo ti si njen prijatelj, smiri se. Ne možeš se tako ponašati u njenoj blizini, shvatiće šta osećaš i izgubićeš je.

„Hari i ti možeš ići, odmori se pa se vidimo sutra u ringu", Majk me potapše po ramenu te klimnem glavom i skinem rukavice. Izađem iz podruma i krenem ka vili. Pod hitno mi treba tuširanje a i san, ovo je iscrpljujuće.

Odmah čim uđem u vilu zaputim se ka sobi, ali zastanem na pola puta. Pitam se šta li Nat radi? Možda spava, ma nema veze, idem da je vidim.

Polako otvorim vrata i ugledam je kako bezbrižno spava. Nasmešim se na prizor koji ugledam, kao i uvek kosa joj je u neurednim kovrdžama rasuta po jastuku dok joj se grudi blago podižu i spuštaju.

Kako bih voleo da mogu da je poljubim, samo na tren da osetim njene usne na mojima, da joj pomilujem obraz i provučem ruku kroz kosu ali ne mogu. Ona i ja smo prijatelji a i ne želim da pokvarim to prijateljstvo.

Zatvorim vrata onako kako sam ih i otvorio - tiho i polako te se uputim ka svojoj sobi. Čim uđem odem se tuširati te kad završim uprkos tome što sam bio jako gladan legnem na krevet i istog trenutka zaspim.

Daniel's POV

Koliko god puta pokušao toliko se puta razočarao. Ne postoji nikakav način da uđem u njen um, sve sam pokušao jednostavno ništa ne pomaže.

Najgore od svega toga je da je celi New York čist a i u Londonu nije mnogo bolje stanje. Ne znam šta se desilo u NY takođe ni ovde u Londonu i niko ne zna da mi kaže. Ljudi koji su radili za mene su nestali sa lica Zemlje.

To je tako frustrirajuće, kao da sam nesposoban što uopšte nije tačno. Po Džonovim rečima su dosta jaki i to je ono što me najviše brine. Svi pokušavaju da saznaju šta se dešava, ali ja tačno znam o čemu je reč.

To su oni. Oni uništavaju moje ljude. Ne znam kako im polazi za rukom da tako brzo reaguju ali jednostavno reaguju. Profesor Istorije je nestao, nema mu ni traga, takođe i Lisina prijateljica.

Mrzim kada mi stvari izmiču kontroli, mrzim kada ne mogu da kontrolišem situacije i to mi se trenutno dešava.

Ustanem sa kožne stolice te sklopim laptop. Stanem ispred prozora i zagledam se u horizont. Opet je padala kiša. To je nešto što najviše volim u ovom gradu, vreme koje je skoro uvek bilo tmurno i kišovito.

Gde li je ta mala? Ne znam ni zašto toliko mislim o njoj. Možda zato što želim da je uništim jer ona mene polako uništava.

Začujam kucanje na vratima te promrmljam jedno napred. Vrata se otvore te u prostoriju zakotači Džon. Nema njegovog uobičajnog osmeha i glupog pogleda te odmah znam da neće biti ništa dobro.

„Šta je sada", upitam ionako iznerviran mojim glupim mislima te ustukne korak unazad. Iako je bio najslobodniji samnom, znam da se plašio od mene i da me je poštovao, mnogo više nego što pokazuje.

„Nismo ništa otkrili", kaže ozbiljnim glasom te pogne glavu i počne gledati u pod, nervozno lupkajući nogom oisti. Otpuhnem iznervirano te opet pogledam kroz prozor.

Tišina je vladala u prostoriji nekoliko minuta. Ja sam ćutao i gledao u horizont dok je on nervozno tupkao cipelom o pod. „Nećeš nošta reći?" Skrenem pogled na njega koji me je gledao nervozno, očekujući svašta.

„Šta hoćeš da kažem? Ne mogu reći da ste beskorisni, kad niste a i ne mogu reći da ste korisni kad i to niste, neću besneti jer ni od toga nemam koristi, najbolje je da ćutim." Pogleda me iznenađem mojim odgovorom te vratim pogled na grad.

„Možeš ići", dodam posle nekoliko trenutaka tišine mirnijim glasom te samo začujem korake i zatvaranje vrata. Opet otpuhnem. Ne, Danijele nećeš se nervirati.

Nećeš istresti svoj bes na njima, oni su tvoji podanici i samo rade njihov posao koji ipak ne rade baš dobro. Jedino mi se jedna stvar vrzma u glavi, gde li je ta mala Natali Biber.

Natalie's POV

Opet sam spavala kao klada. Nisam se pomakla ni milimetar iz onog položaja u kom sam legla.

Protegnem se i zevnem. Pogledam na telefon, Bože, prespavala sam celo popodne, sada je skoro devet sati a ja sam legla oko tri. Nema veze, barem sam se naspavala.

Osetim grčenje u stomaku i začujem krčenje. Nisam jela od jutros i mnogo sam gladna.

Ustanem iz kreveta te se još jednom protegnem i obučem šorc i neku majicu. Zavežem kosu u neku punđu te se umijem. Izađem iz sobe te polako siđem stepenicama i uđem u kuhinju.

Napravim jedan Nailov sendvič u kome je bilo svega i svačega i počnem ga polako jesti uz čašu jogurta. Nisam ni primetila da je kiša pljuštela napolju sve dok nisam ugledala momke i devojke kako trče ka vratima vile koja su bola odmah pored prozora kroz koji sam gledala.

Nisu valjda do sada vežbali u podrumu? Izgledali su iscrpljeno i mokro. Bili su jako smešni, ali sam ćutala i nisam ih htela dirati jer su umorni. Nisu nigde gledali samo su pojurili na sprat i onda sam začula udaranje vrata.

Neka su, znam kako je meni bilo danas, a ko zna koliko su oni umorni kada su vežbali sve do sada. Najverovatnije ćemo i sutra vežbati tako da će biti jako iscrpljeni.

Samo me zanima kakav je to zadatak. Nije da ga jedva čekam već mi je dosadilo ovo menjanje škola i sedenje na časovima. Mora da je nešto jako veliko i opasno čim insistiraju na ovom vežbanju i mogu reći da nikada nisam bila ovoliko uzbuđena zbog nečega.

Stavim poslednji zalogaj sendviča u usta te ga sažvaćem i popijem preostali jogurt iz čaše. Ustanem te počistim sitne troškice hleba i operem čašu. Napijem se vode te izađem iz kuhinje.

Odem u dnevnu koja je po prvi put u ovo vreme prazna i TV ugašen. Odlično, sad mogu na miru gledati nešto za moju dušu. Zavalim se u fotelju te uzmem daljinski upravljač i počnem listati programe.

Zašujem korake na stepenicama te otvaranje vrata kuhinje i nasmešim se. To je sigurno Nail, ne može da zaspi praznog stomaka. Nastavim listati programe te nađem neku fantaziju sa dinusaurusima.

E ovo se barem može nazvati fantazijom. Sigurna sam da dinusaurusi ne postoje i da mi ne mogu nauditi što se ne može reći i za vampire i vukodlake. Od kada je započeo moj život posle osamnaestog rođendana kako ga ja zovem nisam pogledala ni jedan film o vampirima ili natprirodnim bićima. Ne želim da ih gledam i na TV-u kada sam prinuđena da ih gledam u stvarnosti.

Znam da je to glupo, ali to sam ja, mada i kada sam bila mala više sam volela da gledam filmove o vanzemaljcima i dinosaurusima nego o natprirodnim bićima.

Opet začujem otvaranje i zatvaranje vrata te korake i otvaranje vrata dnevne sobe. Provirim preko fotelje i ugledam Harija kako trlja oči i nasmešim se. Zar nije umoran? Ja bih bila itekako.

„Zar nisi umoran", upitam ga te odmahne glavom i sedne na kauč odmah do moje fotelje. „Spavao san do pre nekoliko minuta, pustili su me da idem ranije." Klimnem glavom te vratim pigled na TV i dinosauruse.

„Voliš filmove o dinosaurusima", upita me pokušavajući da nastavi razgovor. Skrenem pogled sa TV-a na njegai pogledam ga u sanjive oči koje su sijale nekim posebnim sjajem te me malo omete u odgovoru ali se ipak saberem.

„Da uvek su mi bili draži dinosaurusi i vanzemaljci od vampira i vukodlaka", odgovorim mu te malo stišam zvuk TV-a kada se glasan vrisak iz njega prelomio prostorijom.

„Voliš vanzemaljce", upita me kroz sitan osmeh i dalje sanjiv. Uvređeno ga pogledam. Zar ne veruje u vanzemaljce? Da li misli da je samo naša planeta od miliona drugih u svemiru nastanjena?

„Naravno da ih volim, oni su inteligentna bića koja postoje. I nemoj da ti je palo na pamet da mi se smeješ jer verujem u njih, ja mislim da su stvarni i da mi nismo jedina živa bića u svemiru." Iznesem svoje mišljenje te se nasmeši.

„Nisam mislio da se smejem, ti si prva osoba koju poznajem a da ima takvo mišljenje o njima, ti si posebna." Nasmejem se na njegove reči te dohvatim jedan jastuk koji završi na njegovom licu.

„To je bilo baš ljigavo", kažem kroz osmeh te se i on nasmeši ali ne onako kako se uvek smeši već nekako, samo da mu lice ne bude ozbiljno. Kao da se trgne iz nekog transa i nasmeši se onako kako samo on zna.

„Pusti me sada da gledam dinosauruse", kažem dečijim glasom te se zakikoće i ja vratim pogled na TV. Pojačam zvuk i uživim se u film.

*

„O Bože, sva sam se ukočila." Protegnem se u fotelji te ustanem dok Hari zevne. „Ja idem da spavam, hajde laku noć", kažem te ga blago zagrlim i poljubim u obraz. „Laku noć Nat", ogovori mi te izađem iz dnevne i popnem se stepenicama do sobe.

Zatvorim vrata sobe te opet obučem široki majicu i legnem na stomak uključivši laptop. Uopšte mi se nije spavalo, morala sam reći da mi se spava da bih izbegla tišinu koja je u zadnje vreme počela postajati malo neprijatna.

Ne znam šta mi se događa, kada mi je rekao da sam posebna sve u meni se preokrenulo. Nikada nisam mislila da dve reči i nečije oči mogu uticati toliko na mene.

Sve to me tera da opet postavim isto pitanje. Zašto baš on? A onda dolazi i drugo pitanje. Zašto ne? I stotina posle njega. Ne želim da razmišljam o njemu, ali mi je njegova reakcija posle mog odgovora na njegov kompliment bila jako čudna.

Natali, dosta više, dosta je tvog mozgovanja. I sama znam da me razmišljanje o nečemu što je nemoguće još više dotuče a on je upravo to nešto nemoguće jer me gleda samo kao prijateljicu.

Ipak rešim da je bolje da spavam te zaklopim laptop i ugasim noćnu lampu. Zavučem se opet pod pokrivač. Sutra će takođe biti naporan dan i želim da budem odmorna, ma šta god nas čekalo na tom zadatku ne mogu sakriti uzbuđenje.

Harry's POV

I dalje sedim na dvosedu u dnevnoj i pokušavam da pratim film koji je na TV-u ali mi moje misli to ne dopuštaju.

Svaki moj pokušaj da je podstaknem na razmišljanje da mi se sviđa je beskoristan, lepo mi je pokazala da me gleda kao prijatelja i stvarno ne znam zašto više pokušavam, ali mi nešto neda da odustanem.

Svakog puta kada njene usne dotaknu moj obraz poželim da se okrenem i poljubim je onako kako ni jednu nikada nisam ali mi opet nešto neda. Možda moja savest, neda mi da upropastim prijateljstvo koje smo sagradili.

Prijateljstvo kakvo nikada nisam imao sa devojkom. Da mogu da joj kažem sve što mi je na pameti i u duši. Nikada sebi ne bih oprostio da ga uništim. Čak ni Luisu nisam rekao da mi je Lisa bivša devojka koja me je ostavila a njoj jesam.

Njene oči mi nedaju da je gledam kao prijateljicu. Njene usne, njen osmeh. Znam da zvučim kao zacopani kreten, i da sam najveća pi*ka zbog toga što je još nisam poljubio ali ne mogu. Ne mogu kada znam da ona to ne želi.

Ugasim TV te ustanem sa dvoseda i izađem iz dnevne. Ugasim sva svetla i zaključam ulazna vrata proverivši da li je kapija zatvorena. Kada se uverim da je sve na mestu krenem ka sobi.

Tiho zatvorim vrata te se bez ijednog pokreta više bacim na krevet. Iako sam spavao skoro pet sati osećam se umorno. Sutra vežbamo u ringu i ne mogu dočekati da ponovo osetim onaj adrenalin koji sam osećao pre.

Samo ugasim noćnu lampu i prebacim pokrivače preko tela prepustivši se snu.

______________________________

Hej ljudi evo i 25 nastavka. :)

Pre svega želim da se zahvalim PatrickStarMind na divnom komentaru i svim voutovima, a pogotovo na tome što je pružila mojoj priči šansu. Hvala ti! :) ♥

Znam da malo odugovlačim sa stvarima između Natali i Harija ali ne želim da se moja priča broji među one ljubavne. Naravno da ima ljubavi ali želim malo akcije i nadam se da me razumete. Hvala vam svima na neverovatnoh 2.8 K pregleda i svim voutovima i komentarima, obožavam vas! :* ♥♥