Natalie's POV

Zašto mi je opet dolazila u san? Zar su moji snovi toliko zanimljivi da ljudi žele samo da šetkaju u njima? Dobro ne ljudi, anđeli, ako se neki mogu tako nazvati.

Ustanem iz kreveta i odem u kupatilo, umijem se i zagledam u ogledalo. Podočnjaci su zauzimali dosta peostora oko mojih očiju dok mi je ten bio skoro iste boje kao i bele pločice na zidu.

Zašto ovi snovi ovako utiču na mene? I posle prvog sna u kome je bila, bila sam isto ovakva, bleda i izmorena, šta mi se događa? Zašto je moj život morao postati ovakvo sranje?

Još jednom se umijem hladnom vodom i nevoliko se vratim u krevet. Tek je tri sata ujutro i strah me je da opet zaspim. Šta ako je Daniel našao način da mi uđe u glavu? Znam da je pokušao na času istorije i da je jako bolelo.

Ne smem da mu dozvolim da na bilo koji način uđe u moj um, ne želim da me pronađe. Znam da njegove namere nisu normalne, on je psihopata. Ko još želi da ulazi u misli jednoj tinejdžerki?

Počnem se okretati po krevetu u pokušaju da nađem odgovarajući položaj. Ovo mi se desi posle svake noćne more ili sna. Totalno se razbudim i posle sate provedem u nalaženju odgovarajućeg položaja.

Konaćno pronađem odgovarajući položaj i zaklopim oči dok su kroz ulicu ispod moje terase prolzili automobili. Začujem nekakav šum ali ne obraćam pažnju, i dalje pokušavam da zaspim.

„Natali", začujem glas devojke iz sna te se sva naježim. Sigurno ću je opet sanjati. „Natali ustani, ovde sam", malo glasnije izgovori te se trgnem i krila se odmah razvuku. Ustanem sa kreveta te pogledam u pravcu iz kog je dolazio glas.

Ugledam je u crvenoj haljini sa krilima u plamenu kako me gleda sa osmehom, ponosom i divljenjem. „Nikol, šta ti radiš ovde", upitam je pokušavajući da smanjim jačinu glasa da me neka od devojaka ne bi čula i došla.

„Zar ne mogu videti moju sestru", upita me sa osmehom te je zaprepašćeno pogledam. Ja nemam sestru, ja imam samo mog brata Džastina, ovo mora da je neka šala.

„Ja nemam sestru, a ni porodicu, ja imam samo mog brata Džastina", kažem odmahivajući glavom dok su mi se oći pune suzama. Odmahne glavom i osmeh joj nestane sa lica.

„Imaš porodicu, a imaš i mene. Otac i majka su mi jedva dozvolili da te vidim ubeđeni da ako me vidiš da ćeš prestati sa zadatkom ali sam ih ipak ubedila i dozvolili su mi." Pogledam je u oči iz kojih je žarila iskrenost i ljubav.

Kako me može voleti kada me je u životu videla tri puta? Izgleda kao da je naših godina, ali mislim da je starija od nas dvoje. „Mogu li da te zagrlim", ulita me sa očima koje su sijale od nakupljenih suza. Ne mogu je odbiti, vidi se da ne laže, iskrenost u njenim očima mi neda da mislim da laže.

Klimnem glavom i u sledećem trenutku osetim par ruku oko struka kako me stiskaju u jak zagrljaj i kako mi se majica na desnom ramenu kvasi od njenih suza. Ne laže.

Uzvratim zagrljaj te osetim peckanje u očima i ubrzo suzu kako se sliva niz obraz. Ne znam zašto plačem, ne mogu je odmah prihvatiti kao sestru, ne mogu je gledati kao sestru, treba mi vremena.

Odvojim se od nje te je pogledam u uplakane smeđe oči, iste kao Džasove i moje. „Treba mi vremena", kažem te klimne glavom. „Molim te da mi ne dolaziš u snove, ovako je uredu", opet kažem te opet klimne glavom.

„Kad god ti bude trebao neko za razgovor znaš da sam uvek tu, samo pomisli na mene i biću tu", kaže sa osmehom i za manje od sekinde nestane, kao da uopšte nije ni bila tu.

Bože, zašto se sve ovo meni dešava? Zar nemam već dovoljno briga i ovako? Vratim se u krevet i za samo nekoliko minuta uz neobjašnjiv mir zaspim.

Jutro

Izađem iz tuš kabine te se obavijem peškirom. Obučem donje rublje, teksas šorc i crnu majicu sa natpisom Food koju obožavam. Obavim jutarnju figijenu o siđem u kuhinju.

Nisam bila nešto posebno gladna te sam samo uzela jednu čokoladicu i otišla u dnevnu sobu. Ne zateknem nikog jer je dosta rano. Nisam mogla mnogo spavati zbog jutrašnje posete te sam ustala dosta rano.

Ispružim se na kožnom dvosedu i pustim neki mizički kanal. Ne idemo u školu što je sjajno ali sada je dosadno i ostali će sigurno kasnije ustati pošto znaju da nema škole te mi ostaje da se dosađujem nekoliko sati.

Uzdahnem vidno dosađujući se ali začujem spore korake kako prolaze hodnikom i zaustavljaju se iapred vrata. Neko ih otvori te došeta do fotelje i sedne. Začudim se jer je neko budan. Skrenem pogled sa TV-a i ugledam pomalo sanjivog Džastina kako trlja usnule oči te se nasmejem.

„Šta ti radiš budan ovako rano", upitam ga te prestane trljati oči. „To ja tebe trebam pitati, ja svokog jutra ustajem rano." Pogledam ga nevino se smešeći.

Ne mogu mu reći „O pa jutros u tri sata me je posetila naša sestra za koju nismo ni znali da postoji pa nisam mogla da spavam" jer mi je iz meni nepoznatog razloga rekla da nikom ne kažem za nju pa čak i Džasu.

Ustanem u sedeći položaj te pročistim grlo. „Nisam mogla da spavam", kažem te klimne glavom i skrene pogled na TV na kom je bio spot Lady Gage.

Neko vreme smo gledali TV pa sam ja ogladnela. Jeli smo špagete za koje se Džas ponudio da ih spremi i umalo sam crkla od gladi dok sam čekala. Kada smo završili sa doručkom naterao me je da operem sudove iz izgovor da je on spremao špagete te sam morala da ih operem.

„Da li su i ovde, mislim ovde u Miami-u u podrumo oni monitiri i odela?" Pogledam u Džasa koji me je već radoznalo gledao. Slegnem ramenima, od kud znam, možda su nam ovde priredili nešto drugačije, ko će ga znati.

„Hajde da vidimo", uzbuđeno me gurne laktom o rame te uzdahnem i ustanem. Bože, tako je detinjast i radoznao u odnosu na naš prvi dan sa ovih deset budala kad je bio ćutljiv i stidljiv.

Uđemo u drugu zgradu i samim tim u teretanu te siđemo stepenicama do velikih metalnih vrata. Otvorim ih te uđemo u prostoriju ispunjenu monitorima i špiunskim odelima te shvatimo da je sve isto kao i u Londonu.

Otvorim druga vrata te zateknem boksaške vreće i ring, sve je isto. Okrenem se ka radoznalom Džastinu koji je baš krenuo da pretisne neko dugme i pročistim grlo te se on trgne i nevino nasmeši.

Krenem ka vratima dozivajući ga te krene zamnom nezadovaljan jer je očigledno hteo nešto da čačka. Popnemo se stepenicama na sprat i ugledamo prostoriju ispunjenu knjigama.

To je to, sve je isto kao i u Londonu sem što je vazduh teži a i mnogo je toplije. Vratimo se u vilu i zauzmemo mesta u dnevnoj sobi dok su glasovi dopirali iz kuhinje.

Ubrzo zatim nekoliko minuta kasnije su jedan po jedan počeli dolaziti i zauzimati slobodna mesta na nameštaju. Odmah počnu pričati o nečemu te se zavalim u kožnu fotelju i odjednom mi se kapci počnu sklapati i glava pulsirati.

Uhvatim se rukama za glavu te zažmurim pokušavajući da umirim bol ali postane još gore te osetim poznatu bol. Opet, opet kučkin sin, kako mu ne dosadi? Zar ne shvata da neće uspeti?

Vrisnem u naletu velike boli i sva se zgrčim. Nije me bolela samo glava, bol je počela prelaziti i ne ostale delove tela. Zašto samo mene ovaj gad spopada i muči?

Ostali skoče na moj vrisak i okupe se oko mene. Nisu znali šta da rade te su samo stajali i gledali me jako zabrinuto dok su jecaji napuštali moja usta i suze lile obrazima.

„Nat, hajde, jaka si ti, izdrži, znam da možeš", osetim ruku na leđima i začujem Harijev glas kako me hrabri. Pokušava da me smiri, blago prelazi rukom preko mijih leđa i briše suze.

Glasno vrisnem pri još jednom napadu. Ovaj lik ne odustaje lako. „Hajde Nat izdrži", opet me ohrabri i bol se počne smanjivati. Uzdahnem sa olakšanjem i uspravim se.

Hari je klačeo tačno ispred menr i nisam se mogla obuzdati. Jako sam ga zagrlila ispištivši još nekoliko suza. „Zašto se sve ovo meni dešava", upitam ga mrmljajući u njegovu majicu.

Nije mi ništa odgovorio, samo je ćutao i prelazio rukom po mojoj kosi i leđima. Odvojim se i prekinem zagrljaj te obrišem vlažne obraze i oči.

I dalje sam osećala pulsiranje u glavi ali je ono bilo ništa u odnosu na bol koju sam pre nekoliko trenutaka pretrpela. Hari ustane te me upitno pogleda, kao da me pita da li sam okej te samo klimnem glavom i sedne na svoje prethodno mesto.

Sof mi da čašu vode dok su se devojke jako zabrinute okupile oko fotelje na kojoj sam sedela i zapitkivale da li sam dobro ili da li mi nešto treba na šta sam odmabivala glavom i govorila da sam dobro.

I dalje mi nije bilo jasno zašto je još pokušavao da mi uđe u misli i snove. Često se noću budim u suzama zbog boli jer se plašim da ako zaspim da će ući u moje misli i naterati me da radim šta on želi.

Bilo je noći kada nisam uopšte spavala jer je bol trajala skoro cele noći i san je bio nemoguć. I sama pomisao na to da ću biti sama sa njim pa čak i u snu me je strašila.

„Idem malo da odspavam", kažem polako ustajući sa fotelje te se uputim ka sobi dobivši potvrdne odgovore ostalih.

Čim sam ušla u sobu odmah sam se balica na krevet i pustila da me umor savlada. Samo se nadam da ništa neće uznemiriti moje snove.

*

Probudi me smeh koji je dopirao iz hodnika te se automatski mali osmeh pojavi na mom licu. Pogledam na sat, skoro pa će podne, spavala sam nepuna tri sata i sada se osećam kao da sam se ponovo rodila.

Jasno se moglo videti da je napolju jako vruće i sam zvuk automobila mi je govorio da je grad prepun i da čeka na nas dok mi sedimo u kući.

Moram nešto uraditi, od kad sam ih upoznala jedina stvar koju radimo je gledanje filmova i malo je reći da mi je dosadilo. Miami je živ grad, treba se istražiti, proučiti i iskoristiti za zabavu.
Ustanem te pospremim krevet i odem u kupatilo. Malo je reći da kada sam se pogledala u ogledalo nisam ličila na Jetija. Kosa je izgledala kao da je sve vreme provodila struju dok su kapci bili umazani maskarom.

Brzo skinem svu razmazanu šminku te stavim malo maskare i parfema. Rasčešljam kosu ostavivši je puštenu. Kada završim izađem iz kupatila te obučem belu majicu bez rukava i ostavim teksas šorc.

Obujem bele starke i u malu torbicu spakujem telefon i nešto novca te izađem iz sobe. Nadam se da će svi hteti u obilazak samnom.

Siđem u hodnik te uđem u dnevnu gde ih zateknem sve kako gledaju neku emisiju. Stanem ispred TV-a i isključim ga. Počnu se buniti ali ih ućutkam.

„Nećete po ovakvo divnom vremenu sedeti u kući i gledati TV, hajde sada gore da ste se za deset minuta spremili, idemo u obilazak Miami-a." I dalje su negodovali ali kada su videli da nemaju izbora ustali su i poslušali me.

Sačekam ih nekoliko minuta te krenemo ka centru grada odredivši pravac pomoću karte grada koju sam kupila na malom štandu za turiste koji je bio nekoliko metara udeljen od kapije.

*

Prvo smo šetali gradom zagledajući u izloge prodavnica a onda su devojke čim su videle tržni centar kukale da uđu i unutra smo proveli skoro dva sata, dva veoma naporna sata koje ne bih nikada više ponovila i ne sumljam da momci isto misle.

Posle tržnog centra smo otišli u jedan prometni kafić gde smo izkomentarisali sve što je bilo živo i hodalo na dve noge. Kasnije, kada smo izašli iz kafića otišli smo do parka i nagurali se na jednu klupicu koja je bila slobodna.

Umalo se nisam ugušila kada su Hari, Nail i Džas, sva trojica sela kod mene u krilo. „Sada da bi se iskupili zbog terorisanja da mi kupite jedan veliki.. sladoled", kažem posle durenja i malog premišljanja te sva trojica odu do male prikolice na kojoj se nalazio crtež sladoleda.

Vrate se sa onakvim sladoledom kakav sam tražila, ali mi ga skoro celog pojedu jer mi ih je bilo žao da me gledaju kako ja jedem a oni ne.

„Gde ćemo sada?" Pogledam u Sel i slegnem ramenima, stvarno ne znam, obišli smo skoro celi grad i stvarno nemam predstavu gde da idemo. Osam sati popodne je i grad vrvi od ljudi. Nije hladno, a nije ni toplo, savršeno za šetnju ali već smo se dovoljno izšetali.

Desetak metara od nas je bila glasna muzika te smo svi pogledali u tom pravcu. To je bio ni manje ni više luna park te smo se obradovali kao mala deca i blago potrčali ka njemu.

Kad smo stigli do njega svi su se raztrčali u raznim pravcima te smo ostali samo Džas, Hari, Sel i ja i uzbuđeno gledali oko sebe.

Odlučili smo se za automobile te jedva našli dva slobodna. Kad smo seli i počeli sa vožnjom mislim da niko nije udario više automobila od Harija i mene.

Ne sećam se kada sam se poslednji put vozila, mislim da sam imala devet godina, ali nisam sigurna. Totalno sam zaboravila kakav je osećaj, zaboravila sam kako je kada se zabavljaš.

Kada smo izašli iz malog skučenog automobilića i protegli noge ugledamo Liama i Sof kako se voze na vrtešci te me Hari bez reči uhvati za ruku i povuče ka njima.

Probijemo se kroz gužvu i zauzmemo mesta. „Ne možete nas pobediti", dovikne Liam te se Sof zakikoće. Prevrnem očim dao se Hari samo nasmeši i sedne iza mene.

„Ne bojiš se", upita me te odmahnem glavom. Ako misli na to da li se bojim da me baci da uhvatim plišanu igtačku onda me još nije dobro upoznao. „Naravno da ne", odgovorim mu blago odmahujući glavom.

„Dobro, onda znaš šta trebaš raditi", Doda te klimnem glavom i debeli čovek koji je bio vlasnik vrteške nas obavesti da sednemo i da vožnja počinje.

Čim se vrteška zavrti dovoljno da me Hari može baciti upita me da li sam spremna na šta klimnem glavom i u sledećem trenutku se mali žuti plišani meda nalazio u mojim rukama.

„Nije fer pa nismo ni imali priliku da pokušamo." Nasmejem se na Liamovo negodovanje te krenemo dalje. Ovo mesto mi sada više liči na putujući karneval nego na luna park. Bilo je svega i svačega.

Ugledam kuću strave te poskočim od sreće, od malena sam želela da posetim kuću strave,ali nisam imala prijatelja sa kojim bih išla.

„Kuća strave, stvarno Nat, zar ne možeš izabrati nešto drugo", Hari me sa nevericom upita te mi dođe da se smejem na sav glas ali se suzdržim i rešim da ga malo zadirkujem.

„Nije valjda da se plašiš", upitam ga prekrštenih ruku sa malim osmehom. Pogleda me pogledom koji je značio „šališ se, je l' da" te slegnem ramenima.

„Pa hajde onda idemo neustrašivi", nasmešim se te ga uhvatim za lakat i povučem ka ulazu. Samo beznadežno uzdahne te se ja pobednički nasmejem.

Na početku su bili neki kovčezi iz kojih su izletale mumije i vampiri na šta se Hari štrecnuo nekoliko puta dok sam ja imala napade smeha. Posle sanduka nekoliko čaršava koji su trebali da predstavljaju duhove su preleteli iznad nas te sam zgrabila jedan. Šta ima loše što želim suvenir?

Izađemo odmah ispred štandova sa slatkišima i igara na sreću te Hari izdahne sa olakšanjem a ja se zakikoćem. „Šta", upita me te se prestanem smejati, ali je mali osmeh još bio prisutan.

„Ništa, ništa, hajde da mi osvojiš medu", kažem te ga opet povučem za ruku ka jednom štandu za igre na sreću koji je bio pun plišanih medveda. Nasmeši se kada razbije bocu te se okrene ka meni.

„Kog želiš?" Opet se nasmešim se kada mi da smeđeg plišanog medu. „Hvala ti", kažem te ga poljubim u obraz na šta se samo nasmeši i kaže da mu se ne zahvaljujem i da to nije ništa. Kako do sada nisam primetila kolika je on dobrica?

Osetim kako se nešto pomera u torbici te je otvorim i ugledam poruku od Sel.

„Dođite do vrteške, idemo kući, žele da gledaju film." Pročitam poruku naglas te krenemo ka vrtešci kod koje su sigurno svi i čekaju samo nas. Čim ih ugledamo mahnemo im te krenemo nazad ka našoj ulici i vili.

„Vidim ti si se nakupila suvenira." Pogledam u Peri koja je sa osmehom pokazivala na moje ruke. Pogledam u njih te ugledam plišanog medu kog mi je Hari poklonio i čaršav iz kuće strave.

„O da ovaj čaršav je trebao da predstavlja strašnog duha u kući strave", kažem praveći navodnike na strašnog te se devojke zakikoću. „A meda", pokaže prstom na plišanog medu te osetim blago peckanje u obrazima.

„Hari ga je osvojio na štandu igre na sreću te mi ga je poklonio", priznam te se zakikoću i blago poskoče od sreće. „Devojke, ne dramite, to je samo plišani meda", kažem prevrćući očima te me sve ljuto pogledaju.

„Dobro pogledaj, da li mi imamo plišane medvede. Ne, nemamo iako sve imamo momke. Zato ćuti, kada mi kažemo da mu se sviđaš onda mu se sviđaš." Opet preokrenem očima. Moram prestati to da radim inače će mi oči jednog dana ispasti, ali se ne mogu kontrolisati kada pričaju ovakve gluposti.

Jasno je kao dan da on želi prijateljstvo samnom, samo prijateljstvo i ništa više. Nije on kriv što mi se sviđa, jednostavno je to tako.

Stignemo ispred kapije te odmah uđemo u dvorište i zatim u vilu zaključavajući vrata. Svi se upute ka svojim sobama dok nas je Lui obavestio da za pola sata budemo u dnevnoj i da tada gledamo film.

Uđem u sobu te medu spustim na jednu policu do kljiga te sklopim čaršav kog stavim ispod mede. Zgrabim peškir, donji veš, širu majicu i šorc te uđem u kupatilo i na brzinu se istuširam.

Kad završim sa tuširanjem obučem stvari koje sam spremila, obavim ličnu higijenu te upletem pletenicu.

Siđem u dnevnu te se „bacim" na kožnu fotelju i udobno se smestim. Lui pusti film, devojke donesu kokice i onda nastane tišina jer su svi bili skroz usresređeni na film.

______________________________

Hej ljudi evo i 24 nastavka. Nadam se da vam se sviđa a i kroz nekoliko nastavka, najverovatnije trideset i nekog će biti hajde da ga nazovem veliko finale koje čekam još od prvog nastavka. Nadam se da ćete biti samnom do kraja i podržavati me.

Volim vas! :* ♥ ♥