Natalie's POV

„I šta gledamo večeras?", upitam čim uđem u dnevnu zajedno sa Nailom punih ruku dok u sebi molim boga da nije nešto romantično jer ako jeste odmah idem u krevet.

„Ne znamo, Lui neće da nam kaže.", odgovori mi El te odahnem. Čim je Lui birao film onda mora da je ili komedija ili horor što meni u potpunosti odgovara. Klimnem glavom te sednem između Eli i Džasa.

Iako sam izgledala zainteresovano za film moje misli su bile sasvim na drugom mestu. Mislila sam o podrumu, ovog puta mi se čini da je nešto drugačije.

*

Ispostavilo se da je film bio komedija i da sam se na nekim delovima smejala do suza. Uh, baš mi je ovo trebalo. Da se barem na sat vremena osećam kao da vodim normalan i bezbrižan život tinejdžerke.

Mislim da je oko cetiri sata posle podne a meni je užasno dosadno a koliko vidim i ostali se ne zabavljaju ludo. Ustanem te se protegnem jer sam neko vreme sedela na jednom mestu u jednoj pozi i sva se ukočila.

Ostali me upitno pogledaju te rešim da im kažem ono što me kopka još od kad smo bili u biblioteci. „Idem do podruma, imam osećaj da je sada ovde nešto drugačije.", kažem te me malo ozbiljnije pogledaju.

„I hoće li neko samnom?", upitam pogledavši upitno svakog. „I sama znaš da niko osim tebe i Harija ne može ući.", Liam mi odgovori te prevrnem očima. On kao da nije slušao šta sam pre rekla.

„Rekoh, možda je ovog puta nešto drugačije. Ko ide samnom?" Opet svakog dobro pogledam te Hari ustane. „Nema šanse da te pustim da dole ideš sama.", kaže te stane do mene i polako počnu ustajati jedan po jedan.

Pobednički se nasmešim te krenem ka drugoj zgradi. Opet uđemo u teretanu ali ovog puta idemo stepenicama koje vode dole.

Opet ista velika metalna vrata dobro zatvorena koliko vidim. Povučem bravu i otvorim vrata. Unutra je mrak i odavde se ništa ne vidi. Krenem jednim korakom ali me kompjuterski glas zaustavi.

„Dobrodošli nadam se da ćete dobro koristiti sve što se nalazi unutra. Niko osim vas dvanaest ne može i ne sme ući unutra jer sve što se nalazi unutra je strogo poverljivo."

Okrenem se kao ostalima te se pobednički nasmejem. „Rekla sam vam.", kažem ono što najviše volim kada sam u pravu te svi do jednog prevrnu očima a ja se još jednom nasmejem.

Čim zakoračim u mračnu prostoriju svetla se odmah upale te me ono što vidim u potpunosti izbezumi. „Društvo upadajte, ovo morate da vidite.", kroz uzdah kažem te iza sebe začujem korake i zatvaranje vrata.

Prostorija je bila sva u crno-belom stilu, ali ono što menje najviše zbunjivalo i uznemiravalo je to što su se preko jednog celog zida visokog oko pet-šest metara i dugačkog oko desetak nalazili ekrani koji su prikazivali skoro svaku ulicu u Londonu.

Sa druge strane ispred zida suprotnog od ovog sa ekranima nalazile su se ne znam kaka da definišem. Nalazile su se boce u kojima su se nalazila špiunska odela, i to tačno dvanaest boca i dvanaest odela.

„Pa ovo je sigurno drugačije od podruma punog superpriridnih bića.", Lui se našali kroz osmeh. „O da, definitivno nije isto.", Hari kaže kroz uzdah i dalje gledajući prostoriju. U uglu ugledam još jedna metalna vrata te im priđem i otvorim ih.

Unutra još jedno iznenađenje. Unutra su sedeli momak i devojka naših godina. Plavooka plavuša i momak plavih očiju i smeđe kose. Sedeli su na podu obučeni u odeću za vežbanje dok su se u prostoriji nalazile boksaške vreće i ring.

Skrenu pogled na mene i čim nam se pogledi susretnu moja krila se odmah pojave. Čim ih ugledaju odmah ustanu sa poda i ugledam bela krila na njihovim leđima.

„Čast nam je biti sa vama.", poklone mi se i uvuču krila. Samo se nasmešim jer ne znam šta drugo da utadim ili kažem. „Nat šta je unut.."Okrenem se te ugledam ostale kako izbezumljeno gledaju u momka i devojku.

Njih dvoje se poklone i ponove rečenicu koju su meni rekli. „Ko ste vi?", upitam vidno zbunjena te ustanu. „Ja sam Mark a ovo je Vana, mi smo ovde da bi vas naučili kako da se branite bez magije jer u nekim delovima zemlje magija ne deluje i onda ste prepušteni sami sebi.", momak odgovori ujedno na sva pitanja koja sam htela da mu postavim.

„Dobro, kakvo je ovo mesto?", upita Hari radoznalo gledajući prostoriju. „Ovo je prostorija u kojoj ćete vežbati, i gde ćemo vas podućavati.." „Boks", Hari ga prekine nasmešen te momak klimne glavom.

„Od kud vi ovde? Ne živite valjda ovde?", Nail sav zbunjen upita ono što je i mene zanimalo. „Ne samo znamo kada trebamo da budemo ovde i tu smo kad god budemo potrebni i kad gob vi budete hteli da vežbate.", ovog puta odgovori plavuša tihim i umiljatim glasom.

„Okej onda možete da odahnete jer nismo došli da vežbamo, samo da razgledamo.", Liam doda te za manje od sekunde oboje nestanu nasmešeni.

„Šta još nećemo doživeti.", Lui reče kroz smeh te svi krenemo ka izlazu. Dobro zaključam vrata te izađem poslednja. Sunce je i dalje visoko na nebu te rešim da se vratim u svoju sobu u kojoj je lepa hladovina.

Čim uđem u sobu zaključam vrata te otvorim vrata od terase i navučem zavese. Dosada će me uništiti ako ovako nastavim. Bolje bi bilo da počnem raditi nešto korisno, ali šta?

Sednem i prekrstim noge tako da izgledaju kao da meditiram, možda će to pomoći. U knjizi je pisalo da su aure ogledala naših moći, pa nemam pojma kako da je zamislim.

Ja kao vođa mogu da kontrolišem svim elementima, mogu biti tigar vuk i sova, i snaga i sva čula su mi povećana, tako da nemam pojma kako da sve to sklopim u nešto.

Možda tigar sa šarenim prugama? Ma ne to je besmisleno, ne znam. Puhnem te se bacim na krevet. Šta bi moglo da bude? Ustanem i vratim se u prethodni položaj. Sve što znam je da ne možemo i ne smemo nikuda da idemo dok ne sakrijemo svoje aure.

Velika mrlja sa bojama elemenata, neću znati dok ne pokušam. Samo da uspe, samo da uspe, samo da uspe. Odjednom bela svetlost počne izlaziti iz mog tela pomešana sa crvenom, plavom, tamnoplavom, braon i žutom bojom stapajući se u jednu malu kuglu prožetu istim bojama.

Kuglaa se polako počne primicati mom telu sve dok nije nestala u predelu mog grudnog koša. Ovo je bilo.. pa bilo je veoma čudno. Valjda više niko neće moći da vidi to čudo koje je bilo oko mene.

Sada verovatno svim superprirodnim bićima izgledam kao veštica koja je sakrila auru i to mi savršeno odgovara. Barem nas neće otkriti i jedna briga manje.

Proverim koliko ima sati na telefinu, još malo pa će šest popodne. Puhnem te začujem cvilež, pogledam u pravcu iz koga je došao i ugledam Reksa kako se dosađuje isto kao i ja.

Pa ne bi bila loša ideja da ga malo prošetam, a možda bi i Sof, Peri, Eli i El htele prošetati malo njihove pse. Odmah ustanem te obučem uske farmerice, običnu crnu majicu bez rukava i teksas jaknicu. Obujem crne tenisice te stavim telefon i nešto novca u džep jedva pročešljavši kosu. Malo popravim rumenilo i uzmem Reksovu ogrlicu za šetnju.

„Hajde dečko, znam da nisi odavno bio u šetnji." Čim izgovorim reč šetnja odmah ustane i radosno zalaje trčeći ispred mene što mi izazove osmeh.

Siđem u dnevnu gde zateknem momke kako gledaju utakmicu i komentarišu o njoj, a i devojke kako se dosađuju pored njih. Jadnice, taman da im ne bude dosadno.

„Devojke hoćete da vas malo provedem po grdu ili bi radije da sedite tu i dosađujete se.", mahnem Reksovom ogrlicom te me pogledaju sve ožarene, ustanu i protrče pored mene i odu pravo na sprat.

Sada ću se ja dosađivati nekih pola sata, sat vremena. Za samo nekoliko minuta dočekam prijatno iznenađenje čuvši njihove korake i cviljenje.

„Džas dušo, neće ti smetati da prošetam Dona?", Sel dovikne iz hodnika dok Džas samo promrmlja mhm te se nasmejem i izađem u hodnik gde su me devojke čekale sa preslatkim stvorovima.

Sof je mazila svog crnog labradora dok je Peri stavljala ogrlicu svom belom čupavom sibirskom samojedu. Na ulazu su nas čekale El sa svojim zlatnim retriverom, Eli sa još jednim sibirskim samojedom ali smeđim i Sel sa Donom.

„Preslatki su.", kažem svakog pomazivši malo po glavi dok su zadovoljno cvileli. „Gde idemo?", upita me nasmešena Peri te me natera da na trenutak razmislim. „Idemo do najvećeg parka u Londonu.", posle par trenutaka kroz uzdah odgovorim te polako krenemo niz ulicu.

Posle desetak minuta šetnje smo stigli u park gde sam povodila većinu vremena svog života pre osamnaestog rođendana. Taj period mi sada više liči na drugi život, na prethodni život za koji bih sve dala ali se tu ništa ne može.

„Idemo po sladoled.", viknem čim ugledam štand sa sladoledom i potrčim ka njemu. I dalje sam jedno veliko dete, trčim kao da će svalog časa otići. Začujem kikotanje i korake iza sebe.

Uzmem sladoled od karamele i sačekam devojke da kupe sebi dok mi jedan glas privuče pažnju. Glas koji mi je ostao u pamćenju jako dobro. Okrenem se i ugledam devojku plave, kovrdžave kose i crveni ruž te mi se vid malo poremeti od prevelikog kontraksta.

Koliko mi je život samo bolji bez ove arogantne i razmažene devojke oko koje su svi trčali i ulizivali joj se, a izgleda da se to nije promenilo. Samo jedna i jedina Lisa.

„Nat ko je ona?", Sof me upita pokazivajući glavom na Lisu. Uzdahnem te beznadežno odmahnem glavom. „Svi se sećate Ane od juče i kratke priče koju sam vam ispričala." Klimnu glavama te nastavim. „Pa ovo je njena prijateljica Lisa, devojka koja me je obožavala maltretirati."

Oštro pogledaju u njenom pravcu i dobro je osmotre. „Nemojte ništa započinjati prve, mogu se ja sama odbraniti.", kažem te me pogledaju sa negodovanjem ali ipak pristanu.

Ne želim ništa prva započinjati jer ima vremena za njeno zagorčavanje života, prvo moramo rešiti misterije ovog grada za koje se kladim da ih ima dosta.

„Ne obraćajte bažnju na nju, možda će samo proći.", kažem iako ni ja ne verujem u te reči, ona bi iskoristila svaku priliku koja joj se ukaže da me osramoti ili uputi neki pogrbni nadimak. Devojke opet klimnu glavama te krenemo ka njima jer u taj deo parka nismo bile.

Nikol joj nešto šapne te se ona sa osmehom okrene ka nama ali kad nas ugleda, kad ugleda mene osmeh joj spadne ali se vrati u normalu. Njena reakcija me nasmeje i da mi više samopouzdanja.

Bile smo na samo nekoliko metra udaljene od nje. Možda će ćutati i pustiti me da na miru prođem. Možda joj je moja pojava začepila ona preterano namazana usta.

„Vidi koga mi to imamo ovde? Štreberka Natali.", začujem isti glas i sve moje nade padnu u vodu. „Trenutno ne želim da mi pokvariš odličan dan Lisa.", ne znam odakle mi odjednom ovoliko drskosti ali je dobrodošla.

„O pa ti imaš jezik, a i imaš prijateljice. Možda nisi baš onoliki luzer koliki sam mislila da jesi." I kao što rekoh ne bi propustila ni jednu jedinu priliku da me izvređa.

Stanem tačno ispred nje te je joj se zanesem u lice gledajući je tačno u oči. „Prvo, ja jezik oduvek imam, ali ranije nisam htela da trošim reči na osobe koje to nisu zaslužile. Drugo, one mi nisu prijateljice već sestre.", zastanem i pogledam u devojke koje su me sa velikim osmehom gledale dok su El oči sijale, neće valjda zaplakati.

„I da, jedini luzeri ovde ste vi, najveće ku*ke u celom Ujedinjenom Kraljevstvu.", odgovorim na njenu poslednju provokaciju te devojkama dam znak glavom da nastavimo.

Prođemo pored nje koja je stajala sa blago otvorenim ustima. Možda me je pre ponižavala ali više neće. Osetim neki magičan trag te se okrenem.

Na mestu gde je stajala Lisa sa svojim prijateljicama je stojao obris nekakve magije. „Šta ti je Nat? U šta gledaš?" Trznem se na zvuk Perinog glasa te pogledam u nju. „Ništa, ništa, samo mi se nešto učinilo.", zbunjeno odgovorim te opet pogledam u pravcu magičnog traga.

Nije bilo ničega. Mora da sam umislila nešto. „Hajdemo.", dodam te nastavimo ka drugom delu parka.

*

Smejajući ulazimo u hodnik te zatim u kuhinju. Nalijem vodu u čašu te ispijem do dna. U vili vlada tišina, gde su momci?

Izađem iz kuhinje u hodnik te oslušnem. U dnevnoj se čuju reklame na TV-u. Uđem unutra te ih zateknem sve do jednog kako spavaju gde su stigli zauzeti ugodno mesto.

Ni je kao i obično zauzeo najbolje mesto na dvosedu dok Hari sedi na fotelji, Zejn naslonjen na istu forelju, Lui i Liam naslonjeni jedan na drugog i Džas opružen na podu sa jednim jastukom ispod glave.

Dođe mi da se smejem na sav glas zbog njihovih izraza lica ali mi nešto padne na pamet. Vratim se opet u kuhinju gde zateknem sve devojke kako pričaju o Londonu i svim mestima koja sam im pokazala.

„Devojke uzmite dosta vode i zamnom u dnevnu.", kažem sa zlim osmehom te uzmem dosta vode dok me one upitno pogledaju ali me ipak poslušaju.

Uđemo u dnevnu de se jedva suzdržimo od smeha kad ih ugledamo. Svaka stane ispred svog momka te meni ostane Hari, ko zna kako će nam se zbog ovog osvetiti. „Tri, četiri..", oblikujem usnama. „Sad!" viknem te momci završe mokri do kože dok su izbezumljeno gledali u nas neznajući šta ih je snašlo.

Sada prasnemo u smeh te nam se i oni onako sanjivi i mokri pridruže. „I da pogodim ideja moje pametne sestre.", kaže Džas koji je i dalje lažao na podu.

„Pa čija bi mogla da bude?", upitam sa osmehom. Momci pogledaju jedni u druge i klimnu glavama.

Prestanemo se smejati te ih upitno pogledamo. Ne razumem ove njihove šifrovane poglede ali mi nešto kaže da nam se loše piše.

Odjednom svi ustanu i više ne osećam tlo pod nogama. Pogledam dole i samo ugledam mišićave ruke prepune tetovaža. „Hari spusti me!", vrisnem kroz smeh.

„Sada ćeš da vidiš pametnice.", promrmlja te me počne nositi naplje preko ramena. Pogledam iza nas i ugledam momke kako nose devojke isto kao i Hari mene. Pokušam da se istrgnem ali bezuspešno, drži me prejako.

Odjednom stane i u sledećem trenutku sam cela mokra u bazenu dok je on pored mene i smeje se na sav glas. Još pljuskova i vriskova devojaka i smeh momaka.

Totalno su ludi. Ovo nisam očekivala. Nasmejem se i poprskam ih te izađem iz bazena. „Ne znam za vas ali ja se smrzavam, ako niste primetili mrak je pao i voda je ledena. Ja odoh u sobu.", kažem te se okrenem i krenem ka sobi.

Skinem mokru odeću te odem pod tuš. Današnji dan nije baš bio uobičajan. Bio je mnogo drugačiji od običnog. Ko bi rekao da se sve ono nalazi u podrumu.

Isključim vodu i obavijem se peškirom. Obučem donji veš i preko veliku majicu u kojoj obočno spavam koja je dosezala do polovine butina.

Otvorim vrata od terase te priđem ogradi. Ugledam momke i devojke kako se još prskaju u bazenu te se nasmešim. Neka su, ne mogu da se prehlade samo što se smrzavaju ali ih očigledno nije briga.

Harry's POV

Okrenem se i ugledam je kako nas sa osmehom gleda sa terase. Izađem iz bazena te nekoliko puta zamahnem krilima i stanem pored nje. Sada ovako mokar moram da priznam da mi je hladno, voda se cedila sa mene a uz to je i mali povetarac duvao.

„Beži, kvasiš mi pločice.", kaže mi kroz smeh pokazujući na malu baricu koja se napravila kod mojih nogu. Nasmešim se te skrenem pogled na ostale u bazenu kako se smeju i neumorno prskaju međusobno.

„O čemu razmišljaš?", upitam je posle nekoliko sekundi tišine te me pogleda. „Danas sam srela Lisu?" Čekaj, Lisa? Ne valjda tu Lisu, nije moguće, ona ne živi u Londonu.

„Najbolju prijateljicu one Ane od juče, i po drugi put u životu sam joj se suprostavila.", doda te odahnem. Ne želim da sam u istom gradi u kome je ona, a tek u istoj školi.

„Šta onda nije uredu?", uzdahne te me pogleda. „Kada smo prošle pored njih osetila sam magični trag tačno na mestu gde je ona stajala, Peri me je pitala šta nije uredu i kada sam opet pogledala u tom pravcu ničeg nije bilo.", zastane te odmahne glavom.

„Možda sam sve to umislila, džabe razmišljam o tome.", doda te se uhvati za glavu. Priđem joj i tek onda primetim da je samo u muškoj majici, ne Hari, ona je prijateljica, ne gledaj u njene noge i obline.

Nateram sebe i skrenem pogled sa njenih nogu i pomerim joj ruke sa lica. Ustukne zbog mojih ladnih ruku i koža joj se naježi te se neprimetno nasmešim.

„Hej sve je uredu, ne moraš o svemu ti misliti i mozgovati. Ne možeš sve predvideti i zaključiti pre nogo što se desi. Ipak smo i mi na neki način ljudi i grešimo, nismo savršenstvo bez mane.", završim svoj govor i sklonim joj odbegli pramen kose sa lica.

Izneneđeno se nasmeši spustivši pogled na moj poslednji gest. I ja sam sam sebe iznenadio, nikada nisam bio dobar u filozofiranju i sličnim temama.

Oped puhne blagi povetarac i sva se naježi. „Možda bih trebala da idem u krevet, danjašnji dan je bio nesvakidašnji." Dlanovima protrlja nadlaktice te klimnem glavom i uđem za njom u njenu sobu.

Pogleda me zbunjeno te se nasmejem. „Ne brini se, nisam manijak. Nisi valjda mislila da ću sleteti sa terase pa se opet penjati stepenicama do sobe.", kažem kroz osmeh. „Znam da nisi manijak.", doda te pomeri pokrivače dovoljno da može da legne.

„Ovo ću zadržati.", kažem i uzmem jednu čokoladicu sa noćnog ormarića te što brže izađem iz sobe dok iza sebe začujem negodovanje i to kako joj dugujem čokoladicu.

Ona je neverovatna. Još nisam upoznao nijednu devojku koja joj barem malo liči. Ali biću iskren, po onome što mi se desilo kada smo bili na terasi, mogu sa sigurnošću reći da je ne gledam kao prijateljicu, a trebao bih.

____________________________

Hej evo dela. Potrudila sam se da ga napišem što sam pre mogla. Ne mogu verovati da sam stigla do 20. dela. Mnogo vam hvala na svoj podršci i za neverovatnih 1.5 K pregleda. Mnogo hvala svima koji čitaju, voutuju i ostavljaju komentare. Obožavam vas sve, i sve ovo mi mnogo znači. Samo da znate ovoj priči kraj uopšte nije blizu, za nju imam dosta planova i dosta zanimljivih delova za koje se nadam da ćete čitati i da će vas zanimati. Izvinite na greškama , trudim se da ih ispravim. Još jednom mnogo vam hvala i sve vas mnogo volim! :* ♥♥♥