Natalie's POV

Polako otvaram oči i iznervirano odpuhujem. Zašto uopšte i uključujem ovaj glupi i iritantni alarm. Pružam ruku da dohvatim telefon koji kao i svako jutro tražim svuda po krevetu, a na kraju ga uvek nađem ispod jastuka pa tako i ovog. Kada se konačno dočepam telefona odahnem sa olakšanjem i zagnjurim glavu nazad u jastuk.

Hajde Natali, moraš da ustaneš, zakasnićeš u školu. Kada sam konačno odlepila glavu od jastuka, obučem se i sredim sve ostalo uputim se ka kuhinju zbog nenormalno dosadnog krčenja mojih creva. U kuhinji kao i svakog jutra ne zatičem nikog te brže bilje počnem praviti sendvič. Ista rutina svakog jutra jer uvak ustanem kasnije i žurim da ne bih zakasnila u školu.

Počnem praviti sendvič i začujem korake kako odzvanjaju praznom kućom. Čiji koraci? U kući u ovo doba nema nikoga sem mene. Strah projuri mojim telom te pod njegovim deistvom uzmem prvu tvrdu stvar i krenem ka hodniku. Ovo samo mene može snaći rano usutru čim ustanem.

Taman kad krenem otvoriti vrata neko drugi ih otvori i ja brzo zamahnem tiganjem ne pogodivši nikog. Zbunjeno pogledam ispred sebe ali mi sve postane jasno kada ugledam Justin-a kako kleči na podu sa Reksom do njega. Kako sam glupa! Zaboravila sam da je Dzastin u kući.

„Uh, prepali ste me", kažem uzdišući sa olakšanjem pomalo ljuto dok se on bukvalno valjao po podu od smeha. Zar je to toliko smešno?

„Mislila si da sam provalnik i htela si me napasti tiganjem. Odličan izbor." Nasmeje se pokazujući na moju ruku te tek sada shvatim šta sam uzela da bih se odbranila. Nasmejem se zajedno sa njim te mu dam ruku da bih mu pomogla da ustane sa poda i prihvati je.

„Da, prepao si me i znam da je odličan izbor." Oboje se nasmejemo posle mojih reči.

„Hoćeš sendvič", upitam ga pokazujući na tanjir u kome se nalazio moj sada već gotov sendvič. Slatko se nasmeje i klimne glavom te se ja bacim na posao.

Kada smo završili sa jelom polako smo pešice krenuli. Razgovarali smo i smejali se. Mogu reći da je jako prijatan, zanimljiv i veoma drag, već sam ga zavolela. Ako se ukaže da je sve ovo samo nesporazum, mislim da ćemo ostati jako dobri prijatelji. Barem se nadam.

Kada smo prolazili školskim dvorištem malo smo se zaneli. Ustvari, pričao mi je jedan jako dobar vic te sam se pukla smejati a zajedno samnom i on tako smo privukli pažnju skoro svih prisutnih. Bilo je tu jako puno ljibomornih pogleda od devojaka koje su me obožavale vređati ali se nisam obazirala jer sam bila jako dobro raspoložena. Naravno kada priča mnogo dobre viceve i ogromne gluposti.

Kada smo prošli školsko dvorište krenuli smo ka kabinetima. Prvi čas nam je bila hemija, opet moj predmet. Pošto sam i na njoj sedela sama Dzas se ponudio da sedne samnom što naravno nisam odbila. Započeli smo neobavezan razgovor koji je prekinula najveća ku*va u školi svojim 'spektakularnim' ulazkom. Posle skeniranja prisutnih se svojim 'zavodljivim' hodom odnosno razbacivanjem uputila ka našoj klupi. O-o stiže kraljica drame i neuspelih plastičnih operacija.

"Hej. Ja sam Lisa", obrati se Jas-u uputivši mu zavodljiv osmeh, a meni ubilatački pogled. Naravno da će odmah preći na zavođenje novog zgodnog učenika i obeležavanje teritorije ostalim devojkama. Jas je nezainteresovano pogleda i kaže samo "Hej." O , da li je to ona upravo popila odbijanje? Ona, Lisa, buduća kraljica mature i sadašnja neuspelih abortusa. Ma koliko se ja borila nisam mogla da zaustavim osmeh koji je sve vreme hteo da mi se raširi licem. Oper me prostrelja besnim, vatrenim pogledom i počne još više kreštati.

"Nisam te viđala ovde, nov si? Ako želiš kasnije ti mogu pokazati grad, sigurno će ti prijati više nego smaranje ove jadnice.", kaže i gadljivo me pogleda dok se Jus namršti. Znam da ovo ne bih trebala prećutati ali ne želim trošiti reči na jadnicu. "Hvala, ali ne hvala. Siguran sam da će mi 'smaranje' ove predivne i zanimljive devojke više prijati nego tvoje kreštanje i neuspešno nabacivanje.", odgovori sa vidnom drskošću i gađenjem na licu te njoj usta padnu do poda. O da, to je definitivno bila ispala godine!

On je mene upravo odbranio od ove debilke koja me ponižava već jako dosta dugo. Kada debilka ode Dzas me zabrinuto pogleda upitavši me da li sam ok na šta sam ga zagrlila i zahvalila mu se. On je definitivno najbolja osoba koju poznajem, bilo bi mnogo drugačije da mi je brat, a i to ćemo saznati večeras, nemogu isčekati.

*

Posle predavanja smo se odmah vratili kući jedući veliku čokoladu koju mi je Jus kupio zbog pomaganja na testu iz matiša. U kući nije bilo nikog pa smo seli u dnevnu i upalili TV. "Šta hoćeš da radimo?", upitam ga listajući programe na TV-u. "Nađi neki dobar film, ali samo nemoj neko romantično sranje, povraća mi se kada to gledam. Ja ću naručiti picu, a u frižideru sam video Coca-Colu.", odgovori. Znači definitivno smo u rodu, prezirem romentične filmove, horor je već druga stvar. Klimnem glavu i ponovim svoje misli naglas na šta se oboje nasmejemo.

On ode da poruči picu, a ja počnem preturati po fiokama od TV police tražeći neki dobar horor. Posle dužeg treženja filma konačno sam ga našla "The Conuring" - film koji sam gledala i crkavala od smeha. Narvno, mojoj čudnovatosti nikada kraja a i jednostavno se na neke glupe, nerealne i loše fotošopirane scene moram nasmejati.

Pica je stigla i pustili smo film. Naravno kutija od pice je ostala prazna na stolu za deset minuta pa sam morala da napravim i kokice iako je film bio čisto sranje.

Kada se film konačno završio gledali smo neku dosadnu seriju i crkli od dosade pa smo rešili da igramo slagalicu na telefonima. Igrali smo, i igrali, Jus me je samo jednom pobedio, ali samo jednom i to baš kada smo se kladili u Snikers, koji sam ja maler znači ne verujem.

Dok me je Dzas zezao zbog opklade u dnevnu sobu je ušao tata. Čim je ušao oboje smo se zaustavili i pogledali u njegovom pravcu. U ruci je držao veliku belu ali neotvorenu kovertu na kojoj smo oboje zadržali poglede. Toliko smo se zamajali da nismo ni primetili kako je vreme brzo prošlo.

"Hej tata" , pozdravim ga ne sklanjajući pogled sa koverte. "Da li su stigli rezultati", upita Jus odmah zatim malo tišim tonom te skrenem pogled na njega i vidim da i on sve vreme gleda u kovertu. "Da, stigli su. Ali nisam hteo da ih vidim bez vas dvoje", odgovori i sede na svoje uobičajno mesti to jest' na kožnu fotelju te i mi sedosmo na dvosed jedan do drugog suprotno od njega.

"Mislim da bi Natali trebala da otvori kovertu.", kaže i ja ga značajno pogledam. Svoju pažnju zatim preusmerim na Dzasa te on klimnu glavom i tata mi pruži kovertu koju primim sada već drhtavim rukama. Opet pogledam svakog pojedinačno i obojica mi upute ohrabrujuće poglede.

Ne znam zašto ali odjednom me je obuzeo strah. Nisam imala hrabrosti da pogledam u to parče papira jer sam se plašila da je protekli dan bio greška i laž. Da ću sutra opet biti luzerka iz zadnje klupe ali sam isto toliko i htela da saznam istinu.

To je to, sada ćemo videti. Polako otvorim kovertu i zavučem ruku unutra dok me hladam znoj sve više i više obliva. Kako bih samo volela da mi je brat, da imam nekog kome sve mogu reći, kome se mogu poveriti. U sebi sam sve vreme ponavljala "Samo da jeste, samo da jeste...", i na kraju sam otvorila presavijen papir i očima prešla preko njega.

Bla, bla, bla i evo ga: "Dragi gospodine Biber prema ovom rezultatu možemo reći da ste Vi i vaša ćerka Natali Biber u krvnom srodstvu sa Dzastinom Biberom." Rečenica mi je nekoliko puta odzvonila u glavi dok sam deo po deo analizirala. Kada sam shvatila šta je ova rečenica ustvari značila razvukla sam ogroman osmeh i bukvalno skočila na mog brata jako ga grlivši. Jedino što sam sada osećala je bila sreća, ona bezuslovna i iskrena sreća.

"Ja imam brataa!", razdrala sam se iz sve snage i još jače ga zagrlila smejući se naglas, puštajući suze radosnice da mi se slivaju niz lice. Nekoliko trenutaka je stajao sav ukipljen ali kada je shvatio sta sam rekla zagrlio me je podjednako jako kao i ja njega. "Jednostavno sam znao.", rekao mi je te se nasmejao naglas zajedno samnom.

Kada smo se odvojili tata ga je snažno zagrlio, onako muški baš kao otac sina. "Sine dobrodošao kući!" Čim sam čula šta je rekao ispustila sam još nekoliko suza te ih obojicu sa velikim osmehom snažno zagrlila.

Ostatak večeri smo proveli zajedno. Sedeli smo i pričali o svakakvim stvarima do kasno u noć, sve dok nas tata nije oterao u sobe jer bi sutra, tačnije danas trebali ići u školu. Ne mogu opisati koliko sam srećna. Sada je moj život savršen, ne bih ništa menjala, nijednu jedinu sitnicu. Ne mogu dočekati da sutra odemo u školu i da svi saznaju da imam brata i da nisam više sama. Nisam sama, kako to lepo zvuči.

Presvukla sam se, navila alarm i zavukla u svoj topao krevet telefon stavljajući ispod jastuka. Opet sam se lepo ušuškala u pokrivače i sklopila sada od umora već dosta teške kapke i odmah zatim zaspala čvrstim snom.

*

Sedim sa Dzasom u kuhinji i doručkujemo. Razgovaramo o nekim nevažnim stvarima i smejemo se, onako iskreno.

"Pola jedanaest je, bilo bi bolje da krenemo", kažem kada pogledam u sat i ustanem sa stolice. "U pravi si", odgovori uz blago klimanje glavom te krenemo ka vratima. Na polici do ulaznih vrata je stajala mala ceduljica i neki ključevi. Jus je primeti odmah posle mene te je uzme i počne čitati. Dok ju je držao osmeh mu se širio licem, bez ijedne reči je izleteo iz kuće te i ja potrčim za njim.

Ispred kuće nas je čekao nov novcijati beli Ferari sav izglancan sa velikom plavom mašnom na haubi."Vau", rekli smo u isto vreme te se odmah zatim nasmejali. "Pa čestitam ti!" Potapšem ga po ramenu i zagrlim na šta se on glasno i iskreno nasmeje.

"Hvala sestrice.", kaže mi dečijim glasićem šta mi izazove sitni osmeh na lice. "Pa jesi li za jednu vožnju?", upita me na šta ja odmah odgovorim klimanjem glavom. "Samo da uzmem stvari", kažem i utrčim u kuću i što brže izađem iz nje sa potrebnim stvarima.

Pošto je vreme bilo lepo, što je u Londonu jako retka pojava, mnogo ljudi je bilo napolju te su se svi okretali za nama radoznalo gledajući. Jus se parkirao na školskom parkingu te smo zajedno izašli iz auta kupeći za sobom još radoznalih i boga mi ljubomornih pogleda uglavnom devojaka ali i momaka čija je ljubomora bila usmerena na skuooceni beli auto.

Hodnikom su nas opet svi gledali na šta smo oboje okrenuli očima te se zbog toga se odmah zatim smejali. Previše smo ličili jedno na drugo. U učionici opet ista priča, i naravno opet okretanje očima. Seli smo u sada našu klupu i započeli neki sasvim nebitan razgovor, čisto da bi ubili vreme.

Prekinula nas je profesorka engleskog jezika svojim ulaskom u učionicu te su svi ućutali, svi sem Jus-a i mene koji smo nastavili pričati. "A šta je to toliko smešno gospođice Biber?", profesorka me upita svojim kreštavim glasom koji prosto prezirem. Od kada sam pošla u ovu zbog Jus-a sada malo manje dosadnu školu je imala pik na mene naravno i ja na nju jer mi jezici i nisu bili jača strana. Šta da radim, majka me nije rodila za sve, priznajem da nisam savršena.

Pogledam u Dzasa upitnim pogledom koji je on odlično razumeo te klimnuo glavom.

"Izvinite profesorka, ali moj brat blizanac zna toliko dobrih viceva da bi ste se čak i vi nasmejali.", kažem i uputim joj jedan nevini osmeh, te se na ovu moju rečenicu svi izbulje i okrenu ka nama. Zajedno se svima nasmejemo te profesorka izgovori samo jedno "Oh" i ućuti do kraja časa, dok smo mi neprestano pričali i smejali se.

"Da li bi voleo da imaš psa?", upitam ga dok smo išli kroz školsko dvorište ka jednoj klupici i opet zadobijali svakakve poglede. Pogleda me nekim nedefinisanim pogledom ali mi ipak odgovori. "Da, voleo bih.." To! Znači još samo da saznam koju vrstu voli i mogu da se bacim na posao.

"A koja vrsta ti je omiljena? Meni kao sto i sam možeš pretpostaviti Haski." Opet me pogleda onako čudno pa se samo nevino nasmešim. "A šta ti smeraš?" Zar sam tako loš lažov? "Ništa samo me zanima koju vrstu psa najviše volis, da vidim da li smo baš u svemu isti", odgovorim i uputim mu jedan značajan pogled na šta se samo nasmeje.

"Pa ne znam baš, i ja volim Haskija.." Haski?! Konačno! Reks će napokon imati društvo i neće mi stalno dosađivati oko češkanja. Nasmejem se i on nastavi pričati neki vic na koji sam se smejala kao luda.

Nedugo zatim su nam prilazila neke devojke koje su htele da se upoznaju sa Dzasom, koje su me gledale kao da sam im ubila nekog u porodici i naravno indirektno mi dobacile neku uvredu koju sam vešto ignorisala. Ja sam prećutala ali im Dzas nije ostao dužan i odbrnio me. On je najbolji brat na svetu, moram mu što pre kupiti nekog najlepšeg Haskija, ali pre toga moram da smislim nekakav izgovor da odem do grada a da i on ne pođe samnom.

"Dzas tata mi je poslao poruku da moram da odem kod tatke Mari da uzmem neke njegove papire koji su ostali kod nje. Ti idi kući a ja ću se brzo vratiti.", poljubim ga u obraz i uputim se ka centru grada ne dopuštajući mu da išta kaže te sam samo začula prigušeni kikot sa njegove strane i još više ubrzala korak.

Nekoliko minuta pešačenja i našla sam se ispred najveće prodavnice za kućne ljubimce u London-u. Ušla sam unutra i uputila se ka kasi iza koje je sedela malo starija žena blago se smešeći.

"Dobar dan kako vam mogu pomoći?", upita me ljupkim glasom i ja joj se nasmešim. "Pa došla sam videti odrasle muške Haskije.", odgovorim na šta ona klimne glavom i kaže mi da je pratim. Jesam li spomenula da je prodavnica ogromna? Stigli smo do dela sa psima kojih je bilo u svakakvim bojama i veličinama te smo zastali ispred jedne malo veće ograde. Pogledam unutra i vidim pet velikih haskija od kojih su dvoje sivo-beli, jedan crno-beli i dvoje smeđe-beli.

Kada nas ugledaju svi veselo dotrče ka ogradi i počnu lajati. "Svi su muški?", upitam radnicu i ona klimne glavom a ja opet vratim pogled na ova predivna stvorenja. Za oko mi zapadne dosta velik crno-beli Haski sa bistro plavim očima koji leži u desnom uglu ograde. "Koliko je star onaj?", opet se obratim radnici pokazujući prstom na crno-belog.

"Oko godinu dana.", odgovori mi. Godinu dana, baš kao i Reks, sjajno. "Hoću njega.", kažem odlučno, sigurna sam da će se svideti Jus-u. "Odlično, on je od rođenja ovde i niko ga nije hteo uzeti, prilično je usamnjen.", kaže mi te ja opet pogledam u njega i ugledam ga kako se približava ogradi gledajući me tačno u oči, uzdigne se na dve noge i nasloni glavu na žicu te ja pružim ruku i pomazim ga po mekanoj glavi na šta on zadovoljno zatvori oči.

Radnica pozove nekog čoveka koji uđe unutra i izvede psa kog sam izabrala za mog najboljeg brata. Kupim još neke sitnice kao što su ogrlica za šetnju koju su mu odmah stavili jer sam htela da ga prošetam, plišane igračke i neku lopticu. Izađemo iz prodavnice i krenemo ka mojoj ulici koja nije mnogo daleko.

U dvorištu vidim beli Ferari i polako sa mojim poklonom ulazim unutra. Otvaram vrata kuće i tiho ih zatvaram, iz dnevne dopire zvuk TV-a i polako krećem ka njoj ne preveći nikakvu buku. Unutra zatičem Dzasa kako sedi na kožnom dvosedu okrenut leđima. Stajem iza njega i stavljam mu ruke oko očiju na šta se oboje nasmejemo te ih pomerim i on se okrene ka nama gladajući prvo u Haskija pa u mene.

"Pa da li ti se sviđa poklončić za povratak kući?", upitam ga šireći usne u još veći smešak dok moj crno-beli prijatelj srećno zalaje. Pogleda me u oči i zagrli me iz sve snage i prošaputa: "Naravno Nat, predivan je." "Drago mi je da tako misliš Dzas.", odgovorim mu i on skrene pogled na moj poklončić. "Pa kako tebe da nazovemo?", kaže i čučne do njega pomazivši ga po glavi. "Muško je.", dodam na šta se on nasmeje i zamisli.

"Don..", kaže zamišljeno i crno-beli Haski ga lizne po obrazu. "Reks!", razderem se i ubrzo sa sprata začujem lavež i ugledam poveću sivo-belu pufnu kako trčeći silazi niz stepenice. Skače na mene zamalo me oborivši i počne me lizati svuda po licu šta me užasno golica te se počnem smejati.

Kada je prestao sa mučenjem pogladim ga po glavi i on pogleda svog novog druga Dona i polako mu priđe njušeći ga. Za samo nekoliko trenutaka obojica su se našli na podu kotrljajući se šta je kod Jus-a i mene izazvalo smeh. Gledajući ih tako na podu na pamet mi padne jedna sjajna ideja te brzo odem do Rexovog ormarića i zgrabim njegovu plavu ogrlicu za šetnju i vratim se u dnevnu gde se naši mezimci još uvek kotrljaju na podu.

"Pa jesi li za jednu šetnju?", upitam ga mašući mu rukom u kojoj držim Reksovu ogrlicu. Nasmeje se i klimne glavom te uhvati Donovu ogrlicu i odvoji ga od Rex-a. "Hajde momče idemo u šetnju.", kažem i počnem stavljati Reksu orlicu na šta on zadovoljno i poslušno zalaje te svo četvoro izađemo iz kuće i krenemo ka centru Londona.

*

Dugo smo se šetali, pričali, smejali se, kupovali grickalice, sladolede bilo je prosto savršeno. Dok smo prolazili pored otvorenog kafića zamolila sam ga da malo sednemo jer me noge ubijaju od silne šetnje, imam osećaj da sam prešla celi London uzduž i popreko, a i pošto je kafić bio otvoren Reks i Don su mogli da budu sa nama. Naričili smo svoja pića pa je konobarica koja se očajno nabacivala Dzasu konačno otišla. Dok smo čekali svoju porudžbinu malo smo pogledali ostale u kafiću, kada sam videla ko je još ovde život mi se smučio.

Za stolom malo dalje od nas sedela je grupa popularnih momaka i devojaka iz naše škole koji su svi do jednog gledali u nas. Skrenula sam pogled te mi je Jus šapnuo: "Samo ne obraćaj pažnju, oni su debili, a ti si najbolja devojka a i sestra koju poznajem." i obgrlio me jednom rukom te sam se blago nasmešila.

Pažnju mi skrene Rexov bolni krik i režanje te brzo okrenem glavu ka njemu gde imam šta i da vidim ku*kica Lisa svojom dvometarskom štiklom gazi njegov žbunasti svo-beli rep. "Hej! Pripazi malo na ovu tvoju džukelu!", kaže mi i gadljivo pogleda u Reksa koji samo što ne skoči na nju i ne oglođe joj i najsitniju koščicu zbog njenog prethodnog poteza.

"A ti ku*ko sledeći put malo bolje gledaj kuda gaziš! I da stvarno ne znam ko je ovde veća džukela, ti ili moj pas, ali nekako ipak mislim da je ovo prvo.", odgovorim joj samouverenim glasom na sta me ona veoma iznenađeno pogleda dok se u pozadini čuje prigušeni smeh od strane Jus-a i njenog društva šta mi ulije još više samopouzdanja. „Dođi momče.", pozovem ga i pomazim po glavi te uvređena i besna Lisa izjuri iz kafića. "Ponosim se tobom seko.", kaže mi Dzas i otapše me po ramenu i u tom trenutku nam nametljiva konobarica donese naša pića koja smo na te nane ispijali.

Ali mi jedan čdan osećaj nije napuštao telo, osećaj kao da nas neko posmatra. Neko ko nam želi zlo, neko ko nam želi nauditi. Ma sigurno izmišljam. Opet pregledam celi kafić i ne vidim nikog simljivog, sigurno izmišljam.

*

Dok smo se vraćali kući našom pustom ulicom onaj osećaj me još nije napustio, nije mi davao mira. "Dzas je l' imaš osećaj da nas neko posmatra?", upitam ga i on me zbunjeno pogleda. "Da još od kada smo bili u kafiću. Od kud znaš?", odgovori mi na šta ja izbuljim oči, zar i on? Opet me značajno pogleda i upita: "Zar i ti?" na šta mu ja odgovorim klimanjem glave.

Nekoliko koraka ispred nas pojavi se silueta od crne guste magle te Reks i Don odmah zareže. Pogledam u Dzas preplašenim pogledom i začujem dubok glas kako nam govori. "Pazite se čuvari, pazite se. Nećete jos dugo mići da se bezbrižno šetate po ulicama ovog opasnog grada." , reče i nestade.

*

"Dzas da li si i ti ono video i čuo?", upitam ga silazeći niz stepenice u dnevnu sobu još uvek pod utiskom današnjeg nenormalnog događaja. "Da Nat, jesam, sve sam videoi čuo.", odgovori mi zabrinutim glasom, sednem do njega na kožni dvosed i potapšem ga po ramenu te skrene pogled na mene.

"Nemoj se brinuti, ako je sve ono sto je onaj stvor rekao istina, i ako mi stvarno jesmo nešto onda ćemo se brinuti, a ako je sve ovo jedna bolesna šala Lise smislićemo kako da joj vratimo za ovo.", kažem mu ubeđena da je Lisa nešto smislila zbog onog u kafiću, kako sam joj samo odgovorila. Opet me pogleda i klimne glavom.

"Tata je na poslovnom putu i onda ko je za jednu dobru komediu?", kažem razigranim glasom te ga uspem nasmejati. "Važi, ali ja biram film.", kaže i isplezi mi se. "Ok, odo po kokice, čips, sladoled i.." "I Coca-colu!" Prekine me usred rečenice te se ja nasmejem i klimnem glavom uputivši se ka kuhinji.

"Kada sam napravila kokice ponela sam sve u dnevnu, stvarno ne znam kako sam uspela da ponesem sve ovo, a kako ćemo sve da pojedemo, za to se uopšte ne brinem. U dnevnoj ugledam Dzasa na dvosedu, Reksa i Dona na podu. Jao, na njih sam zaboravila. Spustim sve na mali stočić ispred dvoseda i otrčim u kuhinju po pseće keksiće i dva Rexova jastuka.

Kada smo se svi lepo smestili i odmah počeli da žderemo Dzas je pustio film.

"Koji si pustio?", upitam ga punim ustima. "Let's be cops" , odgovori mi i strpa punu šaku kokica u usta. "Komedija?", opet ga upitam na sta on jedva promrmlja "Mhm" i nastavi sa žvakanjem kokica.

(Znam da kasnim sa nastavkom ali ne mogu pre zbog škole. Znam da je dosadno, ali ne mogu odmah sve na početku da vam otkrijem. Moram ići polako i razotkrivati deo po deo. Izvinite zbog gramatičkih grešaka, trudila sam se da ih ispravim. Prihvatam sve primedbe i pohvale. Komentarišite i voutirajte, mnogo mi znači. ♥)