Natalie's POV

Hodamo dobro poznatim hodnikom dok nas svi prisutni gledaju sa jako radoznalim pogledima spremni za nove tračeve, pogotovo mene.

Sigurno se pitaju odakle sam im poznata, kako to da sam im toliko poznata, zbog same pomisli mi se osmeh ocrtava na licu.

Dosta sam se promenila od kada mi je Džas ušao u život. Počela sam se drugačije oblačiti, prestala sam peglati prirodnu kovrdžavu kosu, šminkam se a što je najbitnije, imam čvršću, borbeniju i odlučniju ličnost.

Stanem ispred poznatog kabineta te se osmehnem. „Sačekaćemo profesorku te ćemo posle malog nabeđivanja ući.", kažem te se okrenem ka ostalima koji klimnu glavama i malo se odaljimo od vrata.

Prošlo je nekoliko minuta, zvuk zvona je prodrmao celu školu i svi učenici su požurili ka učionicama dok smo samo mi ostalu na istom mestu i čekali profesorku koja se odmah posle oglasa zvona pojavila na vidiku, oduvek je bila tačna.

„Natali da li si to ti?", srećnim glasom je upitala gledajući me u neverici. „Da gospođo Donovan, ja sam.", odgovorim i nasmešim se najbolje što mogu uz klimnje glavom.

Zagrli me, poželi dobrodošlicu te isto uradi i sa Džasom dok ostale počne zbunjeno gledati. „Oni su samnom, pre desetak minuta smo bili kod direktora koji ih je upisao.", kažem uz manji osmeh te me ona čudno pogleda ali naposletku klimne glavom, kaže nam da je pratimo te otvori vrata kabineta iz kog se čulo dosta buke.

Uđemo odmah iza nje te prostorijom zavlada tišina. Ostavi dnevnik na njenu klupu te se okrene prema odeljenju što i mi učinimo. Da to je moje odeljenje, onaj neandertalski sklop koji me je ponižavao i zadavao muke od početka prve godine, sada me gleda i ne prepoznaje me.

Tu su svi sem jedne koja mi je posebno smetala. Nema Lise, nejveće ku*ke koja postoji u UK. Razočaram se jer nije videla moj spektakularni povratak, ali mi se raspoloženje popravi kada se setim da sam ovde mesec dana i da ću joj za to vreme dovoljno zagorčati život.

„Dragi moji znam da se svi sećate Natali Biber i njenog brata Džastina. Vratili su se iz Amerike i doveli nam malo društvo, ovu su naši novi učenici čija ćete imena sami saznati.", trgnem se na glas profesorke Donovan te se nasmešim i mahnem svima dok su me oni bledo gledali.

„Naravno mala šala, predstaviće se jedan po jedan.", doda profesorka uz mali osmeh te skrene pogled sa odeljenja na nas. „Ja sam Liam Pejn, drago mi je.", kao što sam i očekivala Liam se prvi predstavio dok su posle njega i ostali sa nervoznim smeškom.

„Pošto smo se lepo upoznali, sada možemo da počnemo sa predavanjem. Sednite svi u zadnji red.", samo klimnemo glavama i uradimo kako je profesorka rekla. Sednemo kao i u prethodnoj školi u NY, momci sa svojim devojkama i Hari i ja dok je ptofesorka počela sa predavanjem i nas poštedela jer smo novi.

Duboko uzdahnem i ne osetim ništa. Niko nije superprorodan. Kakva šteta, iako mi njihova lica pružaju zadovoljstvo, baš bih volela da ubijem nekog odavde, znam da to nije lepo sa moje strane ali je jače od mene.

Pogledam razočarano u Harija te me zbunjeno pogleda. „Svi su čisti.", obratim mu se preko umne veze dok on klimne glvom. „Da, čemu onda taj pogled?", opet uzdahnem da se uverim da nisam pogrešila, isti rezultati kao i prvog puta.

„Pa imala sam jaku želju da barem nekog odavde ubijem, a sada je sve to palo u vodu.", kažem tiho dok se on nasmeje nateravši i moje usne da se razvuku u mali osmeh.

„Ti si stvarno luda.", šapne dok ja napravim uvređen izraz lica a on se opet nasmeje. „Dobro, uozbilji se, sada smo na času matematike.", šapnem te se njegov osmeh smanji za mrvicu.

„A da zaboravio sam da si ti profesorkina ljubimica.", odgovori mi tiho i nasmeje se dok ga je udarim u ruku i nasmejem se zbog načina na koji je izgovorio rečenicu.

„Natali, Stajles da li bi mogli da budete malo tiši." Oboje pogledamo u profesorku kao deca koju su uhvatili da jedu kolače koje nisu smeli jesti. „Da profesorka.", oboje odgovorimo u glas i profesorka nastavi sa predavanjem dok iza začujem kikotanje.

Okrenem se i ugledam devojke kako se smeškaju te samo prevrnem očima i okrenem se napred. Mislim da će me do kraja života podsećati na ovo.

*

Iz misli me izvuče oštar i ititantan zvuk zona. Ma koliko mi bilo žao moram reći da gospođa Donovan dostigla vrhunac dosade ovim časom koji je bio toliko dosadan da sam nekoliko puta mislila da zabodem olovku u vrat ali kada shvatim da od toga ne mogu umreti čini mi se samo kao gubljenje vremena i pravljenje drame.

Pokupim stvari te sa ostalima krenem ka kabinetu istorije koji se nalazio skroz na drugom delu škole. Dok smo prolazili hodnikom blagi smrad se osećao ali u mnogo manjoj količini u odnosu na školu u NY.

Svi su šaputali što je značilo da su tračevi započeli. Ma bolje je ovako nego da mi se smeju u lice, a i šta bi drugo radili, ovako smo im nova zanimacija, šta ima bolje za tračarenje od deset novih učenika?

Uđemo u kabinet istorije te zauzmemo identična mesta kao i na matematici. Blagi smrad se osećao te smo svi odmah širom otvorili oči i sva ostala čula izoštrili što više možemo.

Sva čula su me vodila ka jednij devojci i to ne boilo kojoj već Lisinoj najbljoj prijateljici Ani. Po vrsti mirisa mislim da je nešto između veštice i vampira, najverovatnije hajbrid.

U kabinet laganim korakom ušeta moj ne baš dragi profesor istorije dok osetim još jedan miris koji je vidio baš prema profesoru. Gospodin Itan je vampir? Nikada ne bih ni pomislila na to, a i ovo saznanje savršeno objašnjava zašto mu se nikada nisam sviđala.

Pogledam u Harija koji je sve shvatio i gleda u profesora i devojku koja sedi sama u prvoj klupi jer joj prijateljica Lisa nije tu.

„Posle škole se delimo u dve grupe, jedna ide na devojku, druga na profesora, a za ostale ćemo se dogovoriti na odmoru posle časa.", Hari mi se obrati preko umne veze te samo klimnem glavom i počnem slušati i pratiti svaku reč i pokret profesora.

*

Posle zvona se uputimo ka kantini koja je bila puna. Sednemo za slobodan sto i krenemo jesti doručak. „Nikada ne bih rekla da je moj profesor istorije vampir.", kažem i dalje ne verujući usvoje reči.

I ostali uzdahnu u neverici te primetim grupicu devojaka kako ide ka nama, i to ne bilo koja grupica. To je bila Ana sa Džejd i Nikol, još Lisinih najboljih prijateljica, sjajno.

Prvo se iznenadim na hrabrosti jer niko do sad nije prišao i predstavio se a onda jedva zaustavim nagon za prevrtanje očima i nasmešim se iako mi dođe da ih žive zapalim ili uradim nešto još gore.

„Hej, ja sam Ana a ovo su Džejd i Nikol, da li bi hteli da vam kasnije pokažemo školu?", lažno i zategnuto se nasmeši što i ostali primete i pogledaju se međusobno. Šta ona umišlja ko je?

„Neka.." „Naravno ako bi radije da sedite ovde sa ovom, kako da je nazovemo, neandertalkom.", Džejd prekine Luia i gadljivo me pogleda dok u meni eksplodira jedna manja atomska bomba.

„Kao prvo nemaš pravo da je tako nazivaš, kao drugo nama njeno društvo savršeno odgovara i kao treće sigurno ne želimo da nam kako da vas nazovemo, ku*ke pokazuju okolinu.", Peri joj sa jako izraženom drskošću i gađenjem odgovori dok mi se pobednički osmeh razvuče na licu.

„O, izgleda da niste ni vi ostali nešto bolji od nje.", Ana uvređeno odgovori te se okrene sa svojom grupom i izađu iz kantine. Izdahnem i beznadežno odmahnem glavom dok me ostali pogledaju upitno očekujući objašnjenje.

„To je grupica devojaka koja mi zadaje muke od prvog dana u ovoj školi, samo što glavna predvodnica nije tu inače bih tek bila izvređana.", kažem prisećajući se prvih dana kada me je gazila kako je znala i htela.

Očekivala sam sažaljenje na njima ali su samo oštro pogledali u pravcu u kom su otišle te vratili pogled na mene. „Ne brini, nisi veše sama, da vidimo da li će sada smeti nešto da ti kažu.", Ni me potapše po ramenu te im se nasmešim i tiho zahvalim dok su oni nastavili sa doručkom razgovarajući o napadu na superprirodna bića u ovoj školi.

Ima ih malo što me jako čudi. Mislim da ih ima oko desetak sve svega. Problem u školi će biti rešen za jednu noć. Ali nešto mi govori da nešto nije uredu sa ovim gradom koliko god se on činio miran.

„Nat moramo krenuti na fiziku.", Sof mi dobaci te zamišljeno klimnem glavom, ustanem sa stolice i krenem ka kabinetu fizike sasvim sigurna da me ostali prate.

*

„Šta misliš, koliko je star?", El me opušteno upita na šta samo slegnem ramenima dajući joj odgovor. Ustvari nisam ni razmišljala o tome, možda jer nisam želela glavobolju ili se nisam setila da ražmišljam o tome zbog mog ptezauzetog mozga.

Stignemo ispred njegove koće te počnem prisluškivati. Začujem dubok muški glas koji je sigurno pripadao profesoru dok moji slušni aparati ne počnu emitovati još jedan piskav ženski glas.

Ana? Šta ona radi ovde? „Imamo društvo, čim upadnemo zaledi ih do pola i potrudi se da ruke nikako ne mogu pomerati.", šapnem El koja samo klimne glavom, krenemo ka vratima koja tiho otvorimo trudeći se da pravimo što manje buke i krenemo ka ptavcu iz koga su dolazili glasovi profesora i Ane.

Zastanemo ispred jednih vrata iza kojih su dopirali glasovi te se umirimo. „Videla sam im aure, oni nisu obični novi đaci, oni su nešto mnogo drugačije i moćnije, i ona mala Natali isto.", zakrešti poznata plavuša dok meni padne vilica u čuđenju.

„Ako si toliko sigurna, da li još neko zna za ovo?", upita je profesor smireno dok začujem uzdah sa njene strane i jedno tiho ne, kamen mi padne sa srca. Upitam El da li je sptemna na šta ona klimne glavom a ja duboko uzdahnem.

Upadnem u prostoriju te na sebi osetim dva zbunjena pogleda i El odmah uradi ono što sam joj rekla. Zaledi ih do grudi te nas sada uplašeno pogledaju.„El pokažimo im šta smo.", kažem te sledećeg trenutka osetim malo peckanje u leđima i odmah zatim perije. Raširimo krila dok su nas sa zaprepašćenjem i strahom gledali.

„Dobro je što nisi nikome rekla jer si nas podsetila na malu greškicu koju ćemo popraviti.", El se ljupko obrati Ani zaledivši je do vrata i prostoriju ispuni cvilež. Priđem joj bliže te je vatrenim dlanom pomazim po obrazu na šta još više zacvili.

„Nemoj me ubiti molim te, neću nikome reći ja.." „Umukni! Misliš da ću poverovati u to, trebala si se bolje ponašati prema nekim devojkama u školi, sada ti preostaje samo da se moliš za tvoju Lisu, jer ako se ispostavi da je i ona nešto od vas proći će još gore od tebe jer me je mučila četiri godine.", kažem tihim i smirenim glasom te zadam poslednji udarac i glava joj klonu.

Bacim jednu kuglu na njeno telo i u sledećem trenutku je samo mala gomilica pepela. Neka vrsta sažaljenja me obuzme gledajući u njene ostatke ali se brzo vratim u normalu i pogledam u profesora koji je izgledao mirno.

„Pre nego što me ubiješ samo da ti kažem da počistiš naše ostatke i vaše tragove jer će nas sigurno tražiti.", kaže mi te zatvori oči pokazujući mi koliko je spreman za smrt što me malo začudi.

„Zašto si mi to rekao, zašto si nas upozorio?", upitam ga ne pokazujući zbunjenost, samo ravnodušnost. Otvori oči te me ponovo pogleda. „To te ne zanima.", počne sužavati i širiti zenice pokušavajući da me opčini.

„To na nas ne deluje.", kažem sprečavajući sebe da se nasmejem iz sveg glasa. „Dok sam još bio čovek poznavao sam tvog čuvara." Sada mi je sve jasno. Na sam spomen njega mi suze krenu ali ih zadržim i vratim se u normalu.

Ništa više nisam rekla, samo sam mu isčupala srce i zapalila ga sa sve telom od kog je ostao samo pepeo. Uzmem jednu malu metlicu te pokupim pepeo i bacim ga u kantu. Vratim sve na mesto, onako kako je bilo te sa El izađem iz kuće zaključavši vrata.

„Ne moraš pročati o tome i neću nikome reći ako to želiš.", El mi reče tihim glasom te je jako zagrlim i tiho zahvalim pustivši nekoliko suza koje sam zadržala. Odvojimo se jedna od druge i krenemo ka našoj ulici.

Čim uđemo u vilu odmah požurimo ka dnevnoj u kojoj zateknemo sve kako pričaju o nečemu. Kada nas ugledaju oseti se vidno olakšanje. „Gde ste vi tako dugo?", Eli sva uplašena izabrinuta ustane i obe nas zagrli.

„Pa imali smo dva pacijenta i jedan nam je rekao da nas aure odaju dok je mislio da su sami." El odgovori te nas svi zbunjeno pogledaju. „Kod profesora je bila i Ana i dok je razgovarala sa njim rekla je da smo drugačiji i moćniji i da to vidi po našim aurama.", objasnim te ostali klimnu glavama.

„Šta ćemo da radimo?", upita Sof te svi slegnu ramenima. Sednem na dvosed i šakama obuhvatim lice. Stvarno ne znam. Ovo postaje sve napornije i napornije, i ne znam kako moj mozak sve ovo izdržava.

„Možemo da potražimo nešto u biblioteci.", Liam predloži te pomerim ruke i pogledam u njegovom pravcu. To je ustvari dobra ideja. „Bravo Liam, hajde ustajte, na noge lagane." ustanem govoreći malo glasnije gladajući ih.

Svi jedan za drugim izađemo i krenemo ka drugoj zgradi. Uđemo u teretanu i odmah zatim posle penjanja stepenicama u ogromnu biblioteku. Police sa knjigama su bile sa svih strana te je jedva bilo mesta da se prođe između njih.

„Hajde na posao, ovde ima dosta knjiga za pregledanje.", Hari lupi rukom o ruku i svi ktenu ka svojoj velikoj polici. „Vukodlaci", „Veštice", „Sirene". Pređem pogledom preko jednog reda. Biće ovde dosta posla koliko ja vidim.

*

„Našla!", veselo uzvikne Sel te svi svoje poglede usmere na nju. Stajala je ispred jedne police i gledala gore. Brzo joj priđem i ugledam knjigu koju tražimo pet ili šest metara visoko na polici. Zamahnem nekoliko puta krilima i uzmem je spuštivši se dole.

Pisalo je „Aure"velikim zlatnim slovima na crnoj kožnoj korici koja se sijala. Samo da je jednom pogledaš znao bi da nije sasvim obična knjiga jer je cela zračila magijom i nečim drugačijim.

Otvorim je ali unutra samo prazan beli papiri. Počnem listati stranice, ništa, cela je prazna. Vratim se na prvu stranu te ugledam kako se sama od sebe ispisuju neka slova, pa reč i na kraju cela rečenica na latinskom.

„Jedino će vođe otključati knjigu." Moram se nekada zahvaliti profrsorki latinskog jer da nisam učila latinski ne bih imala pojma šta piše na papiru, jedino ako se ne ispostavi da je ista situacija kao i sa profesorom istorije.

„Hari, dođi ovamo.", kažem zamišljeno pokušavajući da shvatim kako možemo i šta da pokušamo. „Šta je bilo, šta piše?", priđe mi i odmah upita radoznalo i zbunjeno gledajući u jednu rečenicu na papiru.

„Kako da je otključamo?", upita posle nekoliko sekundi gledanja u prvu stranu knjoge. Iznenadim se, mislila sam da sam jedino ja učila latinski kao nenormalna. „E pa tvoje tvrdnje su pogrešne.", kaže i shvatim da je opet malo bio u mojoj glavi, ali nije prekršio naš dogovor koji smo do nedavno sklopili, možemo jedno drugom ulaziti u glave samo kada smo u istoj prostoriji i u hitnim slučajevima, prvo se bunio ali je ipak pristao.

„Ne znam, da li ti imaš neku ideju?", odgovorim na pitanje te pogledam u ostale koji samo slegnu ramenima odmahivajući glavama.

„Ako je na latinskom.. možda je trebamo otključati na latinskom..", kažem zamišljeno. „Imam ideju! Zejn daj mi ono pero i mastilo.", Hari poviče pokazujući na mali radni sto te mu Zejn donese ono što je tražio. Zbunjeno ga pogledam te počne govoriti.

„Možda ako nas dvoje napišemo na latinskom otključaj se uspe, ali je to samo predpostavka.", kaže i nasmeši se ponosan na sebe, klimnem glavom te sačekam da napiše jedan deo reči te ja uzmem pero i napišem drugi deo.

Sveže mastilo zasija te se knjiga zatvori. „Bravo Hari, sada si je baš zaključao.", Lui razočarano puhne te sedne na jednu fotelju. Uzmem knjigu te otvorim prvu stranu na kojoj ugledam sadržaj knjige.

„Bravo Hari.", nasmešim se te me svi upitno pogledaju i pokažem im prvo stranu. Pregledam sadržaj tražeći nešto o tome kako da ih prikrijemo i na dnu nađem nešto što bi moglo poslužiti. Otvorim stranice pri kraju i pročitam dve rečenice na kraju koje najviše govore naglas.

„Vaše aure su ogledala vaših moći. Da bi prekrili svoju auru prvo morate zamisliti kako izgleda i morate jako želeti da je prikrijete."

Zatvorim knjigu i pogledam u ostale koji su imali snuždene izraze lica. Opet zamahnem krilima nekoliko puta i vratim knjigu tamo gde sam je našla, na vrh police te se spustim na pod.

„Pa znate kako i šta trebamo da radimo, idemo sad.", pogledam u ostale koji klimnu glavama i polako jedan po jedan izađu. Izađem poslednja te zaključam sva vrata i onda se setim podruma. Mora da je i on pun svakakvih stvorenja ali nema veze, kasnije ću pozvati Harija da proverimo podrum, sada sam gladna.

Uđem u kuhinju u kojoj zateknem samo Najlovu zadnjicu kako viri iz frižidera i nasmejem se. Uspravi se sa velikim sendvičom u rukama te kada ne ugleda uzme nož i podeli ga meni dajući jednu polovinu.

„Hvala Ni.", kažem sa malim osmehomni poljubim ga u obraz i sednemo za šank uveliko jedući.

Začujemo otvaranje vrata te ogledamo Liama kako nas gleda. „Znao sam.", promrmlja sebi u bradu ali smo ga odlično čuli i nasmejali se. „Dođite posle u dnevnu, gledamo film, a i kada ste već tu spremite kokice.", obavesti nas i zatvori vrata.

Sažvaćem poslednji zalogaj te ustanem da pomognem Nailu oko kokica. Ne znam zašto ali mi je sve vreme podrum bio u glavi, moram posle da odem do njega.

______________________________

Hej ljudi evo nastavka. Znam da sam rekla da ču ga objaviti za vikend ali nisam stigla. Za sledeći ništa ne obećavam, možda ove nedelje a možda i sledeće. Nemam šta više da kažem sem da se zahvalim svima koji čitaju i ostavljaju vote i komentare, mnogo vam hvala na podršci. Molim vas vote/komentar, mnogo mi znači.

Volim vas! :* ♥♥