Natalie's POV

Taman kad pomislim da mogu da se lepo odmorim, naspavam, pre toga se lepo okupam i pojedem ovih nekoliko čokoladica dođu one - ludače koje hoće da im pričam o nečemu što se nije dogodilo.

Izmoreno i iznervirano se bacim na mirišljav krevet. Devojke sednu gde stignu i jedna po jedna pročiste grlo gladajući me radoznalo i sa puno isčekivanja.

„ Ovako, šta god da imate da kažete rećiće te posle, sad idem da se istuširam.", kažem te ustanem. Uzmem donji veš i uđem u toalet dok iza sebe čujem šaputanje i kikotanje. One su namoguće, ne znam šta me čeka kada izađem.

Rešim da ću sa tuširanjem malo odužiti jer bolje u toaletu nego u sudnici. Uđem u tuš kabinu i pustim vruću vodu.

Zašto uopšte misle da se između Harija i mene nešto događa? Mislim mi smo sada dobri prijatelji i ništa više. A i nikada nisam mislila o njemu na takav način, nikada ni na koga nisam mislila na taj način ustvari.

Ja sam toliko neiskusna, da mislim da ne bih umela ni da poljubim nekog, uvek se unervozim kada sam sama u muškom društvu da mislim da nikada neću imati normalnu vezu i dečka.

Hari, mislim da on nikada ne bi ni pogledao ovakvu devojku kao što sam ja. Mislim da je on više za one opuštene i slobodne devojke, bar tako govori njegov izgled.

Jako zgodan i razvijen, sa dosta tetovaza ma stvarno kada bi on bio zai teresovan za neku kao štonsam ja? Tamnonsmeđe lokne koje stalno vraća rukom unazad jer mu stalno igraju po čelu. Osmeh zbog kojeg kolena zadrhte, kao da ima moć da te razoruža u sekundi zajedno sa onim rupicama u obrazima.

A oči, ta prozirno zelena koja se može promeniti u tamno zelenu za delić sakunde prilagođavajući se njegovom raspoloženju, prosto svaka stvar na njemu ukazuje na to da nije običan dečko.

Čekaj, čekaj malo. Zar nisam ja.. O ne, nisan valjda? Ma to je samo onako, prijateljski, nisam ja razmišljalano Hariju zbog toga što mi se sviđa.

Ne, ja sam samo došla do te teme da razmišljam o tome kakve se njemu devojke sviđaju i onda sam došla do opisivanja njegovog izgleda, nisam ja mislila o njemu kao o nekom ko može da mi bude i da mi znači nešto.

Uhh.. Ovo je tako zamarajuće, mislim da će me devojke izludeti, ako nisam već sama izludela.

Natali, ne tebi je Hari samo prijatelj i ti ne misliš o njemu kao o nekom skim želiš da budeš nešto. Neću dozvoliti sebi da pokvarim prijateljstvo koje sam teškom mukom sklopila.

Iz razmišljanja me izvuče hladna voda. Prigušeno vrisnem jer je osećaj jako neugodan i brzo zatvorim vodu obavivši telo i kosu peškirom.

Brzo se obučem i osušim kosu te izađem iz toaleta iako znam da je to bila greška. Na trenutak sam pomislila da su otišle i da im je dosadilo čekanje ali čim ugledam pet para očiju ulerenih u mene sve moje nade padnu u vodu.

„Hvala Bogu, mislile smo da si se udavila, i kakav je bio onaj vrisak pre nekoliko minuta? " Prva progovori Peri izbrbljavši mi sve živo te sam je jedva uspela razumeti.

„Nije mi ništa.", kažem te napravim malu pauzu uzdahnuvši. „Vrisnula sam jer je krenula hladna voda.", odgovorim i bacim se na krevet dok se one počnu smejati.

Uzmem jednu od čokoladica koje sam donela iz kuhinje, otvorim je i uzmem mali zalogaj. „Stvarno, zašto si se toliko zadržela?" Sof me ozbiljno i upitno pogleda te opet uzdahnem i progutam zalogaj koji sam uzela.

„Pa nadala sam se da ćete otići ako se zadržimndovoljno dugo, ali noje nade su propale." Iskreno odgovorim i malo bolje se namestim na jrevetu dok su se one opet nasmejale.

„A, sada si nas podsetila zašto smo uopšte ovde, hajde pucaj.", Sel mi zaigranim glasom odgovori dok meni padne mrak na oči. Zaboravile su, trenutno sama sebi dajem aplauz, stvarno ne znam šta da radim sa njima pa tek onda samnom.

„Stvarno ne znam kako da vam pričam o nečemu što sebuopšte nije dogodilo.", lizerno i sigurno joj odgovorim te opet zagrizem čokoldicu.

„Kako se nije ništa dogodilo, a ona akcija od danas u kuhinji? Mislim da je ipak nešto dogodilo." cokolada mi ostane u grlu te se nkašljem nekoliko puta dok se ne povratim u normalu. Opet Sel sa onom njenom akcijom koja uopšte nije ličila na akciju na koju ona misli.

Popijem malo vode iz čaše sa noćnog ormarića te osetim olakšanje. Pogledam u Sel koja ima velik osmeh na licu te prevrnem očima. „Kakva akcija Sel?", Eli upita radoznalo je gledajući.

„Nikakva, samo smo razgovarali u kuhinji.", prestignem Sel u odgovoru te ona prevrne očima. „Meni taj razgovor više liči na za malo poljubac.", zaigranim glasim i osmehom doda posle mene.

Dohvatim jastuk sankrrveta te ga bacim svom snagom na nju, te se jastuk odbije o njenu glavu i padne na pog. Isplezim joj se te ubrzo osetim isti jastuk na mom licu.

„Natali sada budi iskrena, da li osećaš nešto prema njemu?", ozbiljno me upita El te me natera da je pogledam.

Njeno pitanje me na trenutak zbuni, nisam očekivala ništa ovako direktno, ništa što će me navesti da razmišljam o njemu, o nama.

„Gledajte devojke, moram da vam kažem nešto, ali obećajte da nikome ni reč." Devojke me pogledaju zainteresovano te sve klimnu glavama.

„Ja, ja nikada nisam nikog poljubila.", brzo izgovorim te stavim glavu u sake osećajući packanje u obrazima, začujem kratki kikot.

„Uredu je Nat, nećemo nikom reći, ali moram priznati da jeste malo čudno.", Eli mi blago odgovori te sedne do mene i stavi ruku na rame. „Dosta čudno.", doda Sel te je ostale prekorno pogledaju.

„Uredu je, upravu je, jako je čudno, a i smešno. Devojka sam, imam 18 godina a još se nisam poljubila.", odbranim Sel i blago se nasmešim.

„Baš zbog toga ne znam šta osećam prema Hariju, zbog toga što nikada nisam imala bilo šta sa nekim." Dođe mi da zaplačem ali se ipak suzdržim, neću sada zbog toga plakati, ima mnogo važnijih stvari sada od mog ljubavnog života.

Devojke me pogledaju sa nekom vrstom sažaljenja ali tu atmosferu prekine Selenin srećan usklik. Svi pogledamo u njenom pravcu i ugledamo je kako se smeši, šta li joj je sada palo na pamet?

„Imam ideju." , ponosno kaže te nas sve okupi i posadi u krug na krevetu. „To smo shvatili, iako mislim da nije baš nešto pametno, a sigurno nije, hajde, reci." Sof kao najpametnija i najsmirenija doda na šta Sel samo preokrene očima.

„Pa pošto ti nemaš iskustva sa tim reci nam kako se osećaš kada si u njegovoj blizini? Reci nama pa ćemo ti mi reći šta mislimo." Iako sam mislila da će sada reći neku glupost ovo je ispalo pametno.

„Impresionirana sam, Selena ipak ima nešto u glavi." Peri doda te se sve nasmejemo. „Uredu, može?", upita me El te klimnem glavom i pokušam se setiti trenutaka kada smo ostajali sami.

Prvi put je bio u biblioteci, čini se kao da je bilo pre sto godina. Sedeli smo na podu i izgovarali čin, osećala sam nervozu, bila sam nervozna ne samo zbog čini koju smo izvodili već zbog samog njegovog prisutstva.

„Nervoza, osecam se nervozno u njegovom društvu.", kažem ali ne dobijem nikakav odgovor, sigurno ne žele da me prekidaju.

Kada sam se onesvestila i kada me je odneo u njegovu sobu. Tada, ne znam kako da opišem to, kao da neko brine za mene, kao da nisam sama.

„Kao da nisam sama." i dalje zagledana u jednu tačku govorim polusvesno.

„Srećno." didam te kao da se probudim iz nekog transa pogledam u devojke.

„O da sviđa ti se." Sel ispali kao iz topa te spustim glavu, zacrvenim se i nasmešim.

„Aaa mala naša slatkica.",El me ušipne za obraz te se sve nasmejemo.

*

Mislim da je negde oko pola sata iza ponoći i devojke su otišle pre oko sat vremena mislim.

Hari mi se stvarno sviđa, razmišljala sam o razgovotu sa devojkama do sada i sada stvarno ne znam šta da radim. Tako sam neiskusna i trapava u ovim stvarima da želim da nestanem sa zemlje.

Zašto baš on od svih ljudi ma zemlji, zašto baš prijatelj? I šta da radim ako on samo na mene gleda kao prijateljicu, pa normalno da me gleda samo kao prijateljicu, i ti glupa Nat.

Još milion pitanja mi se našlo u glavi ali odgovora nigde. Kada bih mogla da nađem prekidač i da sve samo ugasim.

Još nekoliko minuta sam ležala u tišini dok me san nije savladao.

*

Polako hodam pećinom osvetljenom jakim plamenom koji je bez ikakvog ograničenja goreo na sve strane. Bez obzira koliko je pećina izgledala strašno nisam se plašila samo sam hodala i hodala bosim nogama u prelepoj šarenoj haljini koja se sijala u svim bojama na svetlosti vatre koja je tinjala.

Kako sve više idem sve više osećam nečiju prisutnost, osećam da me neko posmatra i kako mi je taj neko jako blizak i da ne trebam da ga povredim.

Konaćno izlazim iz pećine na čistinu. Pogledam u nebo koje je bledo crvene boje što me jako iznenadi i zgrozi, crveno nebo. Sve je crveno-crno i smrt za oći.

„Natali..", začujem nežan ženski glas i odmah zatim ugledam siluetu devojke mojih godina sa istom plavom kovrdžavom plavom kosom kao mojom i većim belim krilima sa crvenim perijem.

Kada joj ugledam lice krila se odmah pojave i odaljim se nekoliko koraka unazad. Devojka i ja smo bile skoro identične po liku, izuzimajući kosu i krila koja su bila drugačija.

„Ko si ti i kako znaš moje ime?",upitam pretećim glasom te spremim vodenu kuglu dok vetar počne jako duvati. Pogleda me iznenađeno ali vrati prethodni izraz lica.

„Ne moraš biti tako uznemirena u mojoj blizini, nisam ovde da bih ti naudila.", smireno mi odgovori te mi se približi nekoliko koraka i ostane na pristojnoj udaljenosti od dva metra.

„Zašto si onda ovde gde god da se nalazim?" još jednom zgađeno pogledam oko sebe i oči me počnu peckati od prevelike količine crvene boje te vratim pogled na devojku čije ime još ne znam.

Nasmeši se mojoj reakciji te krene nešto reći ali stane. „Moram da idem sada, do sledećeg susreta..", kaže i krene se udaljavati.

„Stani.. Tvoje ime, kako se zoveš?", potrčim ka njoj ali se samo još više odalji od mene.

„To je na tebi da otkriješ.."

*

Zadihano sednem na krevet dok se znoj slivao sa mog čela. Samo san i to jako čudan san.

Ne sećam se kada sam zadnji put sanjala nešto, poslednji put sam sanjala onog Daniela, da kako ja divne snove imam.

Uzmem telefon te ga upalim i velika količina svetlosti me na kratko zaslepi što me podseti na san. Gde je ono mesto ili još bolje pitanje ko je ona devojka koja je skoro pa moja kopija?

Četiri sata ujutro. Ima još dosta do jutra. Popijem malo vode te ponovo legnem. Samo da ne sanjam nešto uvrnuto opet.

Jutro

Opet se tuširam, morala sam nečim skrenuti misli sa devojke iz sinoćnog sna, ili bolje da san nazovem posetom. Znam da je devojka stvarna, ako sam barem nešto naučila onda je to da je sve moguće.

Izađem iz toaleta te obučem donjo veš, šorc i običnu majicu bez rukava. Kosu pustim kao i obično te siđem u kuhinju. U dnevnoj čujem samo muške glasove što znači da devojke još spavaju.

Uznem činiju te sipam pahuljice i mleko. Pokupim kašiku te krenem ka dnevnoj odakle je dopirao muški smeh te se i ja nesvesno nasmejem.

„Dobro jutro!", čim uđem sa smeškom ih pozdravim te sednem na kauč u turskom sedu i krenem jesti.

Tu su svi sem Džasa što me ne čudi, sigurno još spava, na samu pomisao mali osmeh mi prođe licem.

Momci nastave sa svojim razgovorom dok ja svu svoju pažnju poklonim TV-u na kom su bile vesti. Uzmem daljinski i pojačam.

„Broj životinjskih žrtava se naglo smanjio, cele nedelje nismo imali nikakav sličan slučaj te sa olakšanjem možemo reći da je naš grad sada sigurno mesto za život." I taj izveštaj se završio, a samo što sam počela gledati.

Ovo su odlične vesti, jedan grad je doveden u red, i ne mogu opisati kako se osećam. Spasili smo dosta života, da nismo počeli možda bi neko dete ostalo bez roditelja, nečiji život bi visio o koncu, ne mogu opisati trenutna osećanja, osećam se kao superheroj, i taj osećaj je neverovatan.

Tek sada shvatim da su se i momci ućutali i da imaju velike osmehe na licima. „Uspeli smo, zar ne?", upita me Ni te se nasmejem.

„Jesmo Ni, uspeli smo.", odgovorim te se u sledećem trenutku nađem u njegovom zagrljaju koji uzvratim sa kikotom kada me podigne.

Kada me spusti na zemlju osetim još jedan zagrljaj te ugledam blistav osmeh i crnu kosu te uzvratim zagrljaj uz kikot kada me podigne kao i Ni pre nekoliko sekundi.

Kada me spusti zagrle me i ostali dok je Hari bio na kraju. Kao i ostali zagrli me i podigne, a kada me spusti ostavi jedan mali poljubac na obrazu zbog kojeg se za ogromno čudo nisam zacrvenela ali sam se otopila kao kocka šećera.

Odvojimo se jedno od drugog te se samo nasmešimo i vratimo na svoja prethodna mesta.

„Ne znam za vas momci ali ja se osećam kao superheroj." , nasmešim se Luiu na njegovoj rečenici i nastavim jesti pahuljice.

Začujem kikotanje i na vratima ugledam sve devojke kako nose čokoladice. Sel mi dobaci jednu koju spremno i sa kezom uhvatim.

„Ko je za Playstation?", upita Liam a ja odmah podignem ruku jer su mi usta puna cokolade koju sam celu stavila u usta.

Liam me ulitno pogleda. „Hoću ja.", kažem kada progutam čokoladicu.

„Dobro, taman da se malo zagrejem.", odgovori mi sa osmehom dok prevrnem očima i krenemo ka sobi gde se nalazio samo TV i nameštaj za sedenje.

Krenemo igrati i ne mogu a da ne primetim koliko su mi refleksi brži. Mislim da smo igrali jako dugo dok su ostali u pozadini navijali. Iskoristila sam mali trenutak nepažnje i pobedila.

Pogledala sam u Liama koji me je zadivljeno gledao, a ni ostali nisu bili bolji. „Ako išta znam o Nat to je da je nikako ne trebaš podcenjivati." , kaže Ni te ustanem sa poda i opružim se na dvosedu.

Author's POV

Dok su se oni bezbrižno zabavljali nazad u njohovoj kući u New York-u jedan jako opasan zatvorenik je napustio svoju ćeliu slobodan da se vrati svom vođi.

Ni ne slute da će tek uskoro sve početi, prave katastrofe za koje nisu ni mislili da su moguće. Ali neka su, neka uživaju u ovo malo vremena što je ostalo.

_____________________________

Hej evo i mene. Tako sam razočarana u samu sebe da je to nepodnošljivo. Stvarno mi je žao, nastavak nisam izbacila vec devet dana. Ne znam šta da kažem sem da se zahvalim onima koji i dalje čitaju, mnogo vam hvala svima. Jednostavno ne stižem, bliži se kraj školske godine a samim tim i kraj osmog razreda i sa tim dolaze još dosta briga i posla. Priči ću se sigurno posvetiti u junu, i stvarno želim da ova priča uspe jer mi je mnogo važna. Hvala svima koji čitaju i izvinite na greškama, molim vas vote/komentar.

Volim vas sve! :* ♥