Natalie's POV

Sedimo u dnevnoj i kao i svakog popodneva gledamo neki film. Ovog puta sam se izborila za horor te su mi momci ustupili mesto na fotelji, budale moje.

Iako sam fizički tu, psihički sam ko zna gde. Mislim o tome kako je moj žuvot postao jedno dobro sra*e i kako nikada neću biti normalna devojka. Nikada nisam želela ni u čemu biti posebna, a gledaj me sada, ubijam vampire.

Odjednom svi vrisnu te skocim i kokice mi se rasture po podu. Odjednom se pocnu jako smejati te ih ljuto pogledam. "Niste normalni, mogla sam infarkt dobiti.", pokušam biti ljuta ali se na kraju nasmejem.

"I onako nisi ni gledala film koji se upravo završio i nismo videli kraj zbog tebe.", malo ljuto mi odgovori Lui na sta mu se samo isplezim i sednem nazad na fotelju koja je bila pretrpana kokicama ali me nije bilo briga.

Prošlo je dva dana od kako smo Hari i ja "delovali" i jedino što smo radili je to što smo išli u školu, radili ovo što smo radili pre nekoliko minuta i išli u teretanu.

Situacija se smirila, i niko ne pominje ništa o zadatku, kao da smo sasvim normalni srednjoškolci kojima je sve u životu lepo i to me nervira. Moramo početi, jednostavno moramo. Hari i ja smo bili toliko slabi i glupi da smo oboje za malo poginuli, ne zelim da se to desi i ostalima baš zbog toga moramo početi.

"Nat da li nas slušaš?", upita me Džas te svoj odsutni pogled skrenem na njega. Odmahnem glavom pokazujuci im koliko sam zbunjena i odsutna te ih zamolim da ponove.

"Pa rešili smo da uradimo ono sto ste uradili Hari i ti.", malo bolje zagledam Eli koja završi rečenicu i pogleda sve ostale. Ovo je jedan korak više i hvala Bogu da nisam morala ja sve opet spominjati. Nekako mi se cini da smo opet na početku i da većinu ozbiljnih razgovora moram zapocinjati ja i tada mi je jako neugodno i ne znam šta da kažem.

"Stvarno?", odgovorim pitanjem iznenađenim i sumljičavim glasom te me svi ozbiljno i prekorno pogledaju te shvatim da su stvarno ozbiljni sto se jako retko dešava.

"Pa ko je i šta mislio da uradi?", odmah pređem na stvar te se udobnije smestim u koznu fotelju stresuvši nekoliko kokica s nogu i ozbiljno ih sve pogledam. Nail se promeskolji ie krene govoriti: "Pa Eli i ja smo na času fizike i engleskog posmatrali dve vampirice koje mi se čine kao dobra meta.", nekako nesigurno zavrsi recenicu i skrene pogled na Eli koja je takode bila malo nervozna.

"Uredu jeste li saznali nešto o njima, bilo sta, neko mesto na kome će se naći?", ovog puta ih upita Hari koji je sve vreme ćutao i pažljivo slušao sve što su govorili te sam skoro i zaboravila da je uopšte ovde jer je sedeo kao kip.

"Jesmo, naći će se u jednoj maloj zabačenoj ulici oko jedanaest večeras.", odgovori mi Eli ponosno dok Ni prevrne ocima i ja se blago nasmejem, stvoreni su jedno za drugo, to se definitivno može reći za njih dvoje.

Osmeh mi nestane sa lica kad se setim prizora koji mi ne izlazi iz glave. Za nas su bili jaki, kako će biti njima? Mi smo dobili onakve batine, kakve će oni dobiti? Odjednom poželim da oni ne moraju to raditi, ali je to nemoguće.

„Uredu, ali ne možete ići samo vas dvoje, neka još jedan par pođe sa vama.", doda Hari gledajući saosećajno u mene te mu zahvalno klimnem glavom i blago se nasmešim. Da sam znala da će ovako biti nikada se ne bih bunila oko ulaženja u misli jer ne znam šta bih sada rekla.

"Ko bi hteo da ide? Ali ne zaboravite gde idete, videli ste kako smo Hari i ja prošli.", nadovezem se na Harijevu rečenicu te me svi pazljivo saslušaju. Nekoliko trenutaka su svi ćutali sve dok Džas nije progovorio.

"Ako se Sel slaže ja bih hteo da pođemo nas dvoje.", kaze te pogleda u Sel koja se kratko nasmesi i klimne glavom. "Hari i ja ćemo krenuti sa vama ali ćemo vas čekati u autu ako vam bilo kakva pomoć bude trebala.", dodam te pogledam u Harija koji samo klimne glavom.

*

"Čekaćemo vas u autu ako vam budemo bili potrebni samo nas glasno pozovite, i ne zaboravite, ne dopustite im da vas ugrizu!", Hari dovikne dok se oni izgube u maloj, uskoj i tamnoj ulici a nas dvoje ostali u autu gde mozemo samo da osluškujemo.

Selena's POV

Uhvatim Džasa malo čvršće za ruku dok se nesto malo dalje od nas pokrene u tami. Ne mogu da vidim sta je jer mi je vid u mraku samo malo bolji od čovecjeg, a to je kao da ne vidim skoro ništa, stvarno me čudi što nigde nema osvetljenja, kao da smo van bilo kakve civilizacije.

Još nekoliko koraka i ispred nas izleti crni mačak sa jednim zelenim okom koji otrči sto brže može niz ulicu te nestane u tami u koju smo sve više ulazili.

Odjednom malo dalje, ispred nas ugledam nekoliko klupica, drveća i svetiljki ispred još jedne jako uske uličice."Ponašajte se normalno i budite što glasniji." Natine reci mi počnu odzvanjati u glavi te na njih podsetim i ostale i odmah zatim započnemo jedan glasan i što normalniji razgovor na klupicama koje sam videla pre nekoliko sekundi.

Osetim poznat neprijatan miris i kako nešto jako brzo prolazi kroz vazduh oko nas. "Tu su.", sapnem Džasu koji potvrdno klimne glavom te nastavi da razgovara sa Nailom koji je takode primetio a i Eli nije bilo sve jedno.

Ispred nas se odjednom stvore dve blede devojke sa krvavo crvenim očima i jako velikim očnjacima. Krila se odmah stvore zbog njihovog prisustva. Čim ih ugledaju krenu ka nama razjapnjenim vilicama i gladnim očima.

Plavuša krene ka Dzasu i meni te me uhvati za ruke i osetim jaku bol na oba mesta na kijima su se nalazile njene ruke. U sledećem trenutku se njena glava našla na zemlji kotrljajuci se kao lopta. Podignem pogled i ugledam

Džasa sa jednom krvavom rukom dok drugom baca vatrenu kuglu na telo pre toga šutnuvši glavu na telo.

Jaka bol u rukama me spreči da bilo sta uradim njima te se setim Naila i Eli. Okrenem se ka njima i ugledam Naila kako se drži za desnu stran grudnog koša i Ei kako drzi za vrat smeđokosu vampiricu koja njoj drži ruke.

"Moras joj pomoći, vampire jedino vatra može potpuno uništiti.", obratim se Džasu koji klimne glavom i jednim pokretom ruke baci varenu kuglu te se u sledećem trenutku vampirica pretvori u pereo.

"Nail jesi li dobro?", upitam ga zabrinuto dok su mi obe ruke visile uz telo. "Mislim da mi je slomila nekoliko rebara. Sel šta je sa tvojim rukama?", upita me jako zabrinuto ali me u odgovoru pretekne Dzas koji ljuto kroz zube prosikta: "Mislim da su joj ruke slomnjene, ali da će brzo zarasti, baš kao sto su i Hariju.", odmah me zatim uzme u naručje i krene ka smeru u kome se nalazio auto, Hari i Nat.

Nail se osloni na Eli te i oni krenu polako ka nama. Čim smo ugledali auto vrata se brzo otvore i Hari i Nat jako zabrinuti prosto dolete do nas.

Natalie's POV

"Šta se dogodilo? Jeste li svi dobro? Da li su vas ugrizli? Sel, Nail šta vam je?", ugledam ih svo četvoro hvala Bogu ali Sel i Nail nisu dobro, oboje imaju oborene glave i dišu ubrzano.

"Nat smiri se, sve će nam reći, a vi upadajte u auto idemo brzo kući.", Hari smireno naredi te krene ka autu. "Jeste li spalili tela?", okrene se ka nama i ozboljno ih upita te samo klimnu glavama i uđu u auto.

Hari stisne papučicu za gas te se za samo kroz nekoliko minuta tišine nađemo u dvorištu vile koju koliko god puta ugledala svaki put mi oduzme dah. Brzo izađemo svi iz auta, sačekam da se Hari parkira te oboje krenemo ka vili.

Uđemo u hodnik i ugledamo ovo četvoro kako se penju stepenicama i svako ide svojoj sobi. Neka su, neka se odmore, a i Nail i Sel moraju zaceliti, polomljena ruka i četiri rebara se ne leče lako, mada sam sigurna da će se Džas i Eli dobro pobrinuti za njih.

Nas dvoje uđemo u dnevnu gde svi nervozno sede i ćute. Vidi se da su zabrinuti. Pozdravimo ih te sednemo na slobodan dvosed.

Ovo je jedan korak napred. Drago mi je da su ovo uradili, iako nije bilo baš bajno iskustvo, makar je bilo poučno. Danas su naučili nešto važno, to da ne trebaju podcenjivati nikoga ma koliko god mislili da su jaki.

Nismo mi svemogući, mi smo za same sebe samo tinejdžeri koji imaju jako loš život, ali smo sebi u glave utuvili da smo jako moćni i snažni te nam se to sve sada obija o glave.

Ja sam se umislila, poletela sam jako brzo a i pala isto tako brzo. Mislila sam da će to biti mačiji kašalj, i da ćemo ih srediti za pet minuta i vratiti se da spavamo, a sve se završilo potpuno drugačije. Oboje smo dobili batine te smo se spuštenih glava vratili.

U mom razmišljanju me prekine Hari koji objašnjava i prepričava ostalima ono što su nama ono četvoro ispričali a oni ga jako pažljivo slušaju.

Trebaće nama još dosta vremena da sve oko nas, a i same nas sredimo, ali imamo vremena, besmrtni smo, naučićemo, samo trebamo biti strpljivi.

Dve nedelje kasnie

„Nat da li si sigurno dobro?", Hari po ko zna koji put me upita isto pitanje a ja po ko zna koji put prevrnem očima, nasmejem se i potvrdim da jesam.

„A vi ostali, jeste li dobro?", okrene se prema ostalima koji samo klimnu glavama te nastave hodati za nama do automobila koje smo ostavili na kraju ulice.

„Društvo moram da priznam da ste bili odlični, pogotovo vas dvoje Lui, El bili ste odlični, moram vas pohvaliti.", kad stignem do auta okupim ih sve te mi se nasmeše prelepim iskrenim osmesima koji mi ispune srce.

Koliko god zvučalo neistinito i glupo, pre samo nekoliko minuta smo pobili oko desetak hajbrida vukodlaka i vampira koji su se krili u jednoj napuštenoj banci u starom delu grada.

Sednemo u auto te odmah čim se vežem krenem prelistavati stanice na radiu ali ne nađem ništa zanimljivo te ga ugasim. „Čim stignemo kući da spremite stvari za tri dana, vodim vas na jedan izlet.", Hari nam saopšti sa jednim malim zlobnim osmehom.

„Okej, ali gde god da nas vodiš samo se pobrini da ima hrane." Nail sasvim opušteno saopšti te se svi nasmejemo. „To je moj Ni.", kažem kroz smeh sva ponosna na mog najboljeg prijatelja koji me u potpunosti razume.

„Znam Nail, zato ćemo Nat i ja ići kasnije u nabavku." „Ako se slažeš" , upita me u mislima te samo klimnem glavom.

Uđemo u dvorište te svi krenemo ka sobama. Bilo je ovo naporno prepodne. Pratili smo ih celo jutro dok nismo otkrili gde se kriju, ali je vredelo. Za ovih nepunih mesec dana od kako smo ovde broj stradalih od životinjskih ugriza se drastično smanjio što je veoma ohrabravajuće.

Čim uđem u moju sobu odmah utrčim u ormar-sobu te uzmem komplet belog donjeg veša, odmah zatim upadnem u kupatilo i na brzinu se okupam. Obučem donji veš koji sam spremila i kosu zavijem u peškir. Opet utrčim u ormar-sobu i počnem butati po ofingerima i policama.

Na brzinu izvadim kožne helanke, belu širu majcu sa natpisom „What the hel" i crne konverse. Na brzinu osušim kosu te opet uđem u kupatilo i stanem ispred ogledala. Detaljno pregledam celo telo, sve modtice i ogrbotine su zarasle, zar već?

Zadovoljno se nasmešim te nanesem malo rumenila i maskare. Obujem se, stavim telefon u džep helanki, ponesem torbu i siđem u hodnik gde me je Hari zamišljeno čekao i igrao se sa ključevima od auta u rukama.

Čim me ugleda nasmeši se te odmah krenemo. „Samo da znaš Nail je napisao celi spisak svega i svačega i rekao mi da ti ga dam jer samo tebi veruje.", kaže sa osmehom te se nasmejem i da mi papir formata A4 koji je ispisan sa obe strane.

Krenem čitati šta je napisano te se slatko nasmejem. „Bože šta će mu sve ovo?", upitam kroz smeh, a Hari slegne ramenima. „To ćeš morati da pitaš njega, ja samo znam da se bez svega toga ne vraćamo kući.", odgovori mi te se oboje nasmejemo i posle toga u autu nastane tišina.

Do supermarketa ima još najmanje pola sata jer je naše naselje baš udaljeno od centra grada. Ne možemo ćutati sve vreme. „Hari ja ne znam skoro ništa o tebi, želim da te bolje upoznam. Znam da sam te loše procenila na početku ali želim da budemo prijatelji."

Na trenutak skrene pogled sa ulice na mene te me pogleda nekim nedefinisanim pogledom i osmehne se. „I ja tebi želim da se izvinim, i ja sam tebe loše procenio. ", zastane pa nastavi. „Možeš me pitati šta god da te zanima.", opet skrene pogled sa puta na mene i osmehne se onako kako samo on zna, ali to nije bio onaj bezobrazan osmeh, to je bio blag prijateljski osmeh.

„Pa naprimer tvoje detinjstvo." Da detinjstvo, najbolje doba života svakog čoveka i žene. Zamišljeno se nasmeši te stane na ceno i pogleda me.

„Pa moglo se reći da sam bio mali kovrdžavi nastaško. Sve komšinice su me mrzele jer sam im lomio prozore i makazama seckao donji veš.", slatko se nasmejem i nastavi pričati.

„Živeo sam sa jednom ženom, ne mogu je više zvati majkom jer znam da mi to nije, ali nikada je neću zaboraviti..", na kratko zastane pa nastavi. „U školi sam bio dobar, i poprilično podnošljiv đak, ne mogu se hvaliti ocenama jer nisu bile baš najbolje, ali sam imao dobrog prijatelja Aleksa kog nisam video više od godinu dana.", prestane govoriti i ja se nesvesno nasmešim.

Imao je mnogo bolje detinjstvo od mene, ja sam bila tatina ptinceza koja se morala ponašati kao da smo u srednjem veku. „Zašto se smeješ?", upita me zbunjeno sa osmehom te protresem glavom. „Ja.. ništa, ti si.. imao si jako lepo detinjstvo.", nasmešim se.

„Kakvo je bilo tvoje?", upita me radoznalo dok ja spustim glavu te osetim kako auto usporava. Stigli smo, hvala Bogu. „Reći ću ti kasnije.", odgovorim te otvorim vrata auta i izađem ispred te ga sačekam da zaključa i zajedno uđemo u supermarket.

*

Jedva smo izneli sve stvari koje smo kupili, a još teže ih spakovali u auto. Samo polovina svega ovoga je sve sa spiska, a istalo smo Hari i ja dodavali.

Od svega najviše ima slatkiša, tu su bonbone, čokolade, čokoladice, kremčići, sladoled, sve slatko što sam videla sam trpala u kolica a ni Hari nije bio ništa bolji.

Vožnja do vile je protekla u tišini ako izuzmemo Harijevo i moje mljackanje jer smo kao prasići jeli onoliko čokolade koliko je u nama moglo stati. Mislim da ću kasnije povratiti, ali to sada nije bitno, sada je bitna samo čokolada.

Kada smo stigli odmah smo ušli unutra i krenuli ka sobama jer krećemo za nepunih sat vremena a nismo ništa spakovali. Čim uđem u sobu odmah dohvatim jednu manju torbu te u nju spakujem stvari za ličnu higijenu.

Odmah zatim strpam jedan kupaći jer ko zna gde nas vodi, nekoliko šorceva i majci, patike, jadranke i baletanke, jednu jaknicu i tablet koji skoro i ne koristim, ali ako bude bilo dosadno, da se nađe pri ruci.

Punjače, slušalice, mp3, nekoliko knjiga za čitanje i sve je tu. Pročešljam kosu i stavim crni kačket. Pokupim torbu i mobilni telefon te siđem u dnevnu gde su opet samo momci.

Pozdravim ih te sednem na fotelju. Šta ću sada da radim, devojke sigurno neće brzo, a momci i nisu nešto raspoloženi za priču. Počnem butati po telefonu te neđem neku igricu za koju nemam pojma kako je dospela ovde. Uđem i zainteresujem se, jednog malog čovečuljka juru neki monstrum dok on ne poraste te pojede monstruma.

„Šta to radiš?", Harijev glas mi odzvoni u glavi te me na smrt preplaši i čovečuljka pojede monstrum. Ljuto pogledam u Harija. „Igrala sam igricu što inače ne radim i jako dobro mi je išlo, i sada zbog tebe moram iz početka.", na kraju shvatim koliko glupo zvuči ovo što sam rekla se se nasmejem dok se Hari smejao kao lud.

Ostali momci ga pogledaju i uozbilji se ali je ovaj blesavi smešak i dalje bio na licu. Začujemo glasove u hodniku i shvatimo da su cure stigle. Stavim telefon nazad u džep te ustanem i krenem uzeti torbu ali me Hari preduhitri i ponese je umesto mene.

Hari i ja smo bili u njegovom autu jer je bilo taman dva mesta dok su ostali bili po petoro u jedan auto. Hari i ja smo išli prvi pošto je jedino Hari znao gde idemo. Svratili smo u jednu manju prodavnicu i kupili malo alkohola jer su momci kukali.

*

„Hari gde idemo?", upitam ga po stoti put za ovih sat vremena koliko se vozimo. Izašli smo iz grada i sve što se vidi su drveće, livade i livade.

„Videćeš.", to je sve što kaže i ništa više. Skrne sa glavnog puta na jedan manji sporedni i počne premeštanje ne samo bubrega nego svih organa.

Uđem u jednu manju šumicu te kada izađemo iz nje ono što ugledam me jako iznenadi. „Ovo mesto je prelepo.", kažem očarana onim što vidim.

„Znao sam da će ti se svideti.", odgovori sav ponosan sa velikim osmehom na licu.

______________________________

Hej, evo i mene. Ovih dana stalno razočaravam samu sebe. Napisala sam nastavak i ranije tokom nedelje ali ga je moj mali inteligentni brat izbrisao. Prošla nedelja je bila paklena i jednostabno nisam imala vremena ni za šta. Nadam se da vam se nastavak sviđa, trudila sam se. Nadam se da nema gramatičkih i pravopisnih grešaka, trugila sam se da ih ispravim. Molim vas vote/komentar, mnogo mi znači. Volim vas sve i sledeći nastavak je napisan skoro do pola tako da očekujte ga uskoro. :* ♥ ♥