Natalie's POV

Gledam u reč koju je napisao i ne verujem. Vukodlak, zar već, i to u našem odeljenju. Ovaj dan će biti još zanimljiviji od jučerašnjeg. Duboko uzdahnem i izdahnem, da miriše na psa.

Opet uzmem hemijsku i napišem sledeće pitanje. „Da li znaš ko je to?" te gurnem svesku islred njega. Pročita te mi otme hemijsku iz ruke.

„Mislim da je neko iz prvih klupa.", pročitam napisan odgovor. Taman krenem da mu otmem heminsku ali me zaustavi glas profesora.

„Ako vas dvoje u zadnjoj klupi ne planirate da slušate prdavanje onda bi mogli da prestanete sa otimanjem te hemijske i dopisivanjem." I već me ima na piku, odlično.

Hari spusti hemijsku i uzvrpolji se dok ja zatvorim svesku i lažno se nasmejem te profesor nastavi sa lekcijom a mi se smirimo sve dok se zvono ne oglasi.

Ustanemo i krenemo za ostalima na sledeći čas, čini mi se da je hemija ali nisam sigurna. Moramo da saznamo ko je taj vukodlak koji zaudara.

Dok smo prolazili hodnikom držali smo se zajedno i naravno svi su se gurkali i šaputali nesvesni toga da ih odlično čujemo. Samo sam beznadežno izdahnula i izdahnula.

Došli smo do ormarića koji su bili svi jedan do drugog. Otvorim svoj i uzmem knjigu za hemiju. Odavno nisam bućkala po epruvetama, a profesor ili profesorka ne zmam kakvi su, ma o čemu ja pričam, ja nisam došla ovde da učim već da ispunim zadatak koji mi je dat, nemam vremena za učenje.

Sačekam ostale te krenemo ka kabinetu za hemiju. I opet ista priča, opet svi bulje u nas ali ih samo kuliramo i zauzmemo mesta, naravno opet sedim sa Harijem. „Budi zadovoljna da ne sediš sama kao i u prethodnoj školi.", javi se glas u glavi koji je ovog puta upravu iako to ne želim da priznam.

Ovog puta vazduh je bio još gori, ne mogu da dišem. Jedan je smrdeo još gore od prošlog, nešto nalik lešu, a drugi je bio nešto između, ni kao onaj sa prvog časa a ni kao ovaj sada.

Ja ne mogu, mislim da ću da povratim. Ovaj miris je tako nepodnošljiv ali ga niko ne oseća sem nas dvanaestoro. „Šta je ovo kog đavola.", pošaljem Hariju pitanje u glavi disajući na usta da bih sprečila povraćanje.

„Vampir i mislim da je ovo drugo hajbrid vampira i vukodlaka. Bože mislim da je ova škola spremna za trebljenje.", odgovori mi nekako uzbuđeno. Šta, njemu je ovo uzbudljivo. Dok ja u sebi povraćam on jedva čeka sve ovo.

„Nije tebi lako, ne.", odgovorim mu kroz uzdah i profesorka hemije uđeete svi ućutimo. Iako ću posle žaliti zbog ovog postupka duboko uzdahnem i onaj smrad mi se uvuče u nozdrve. Ohh, odvratno. Pokušam da odredim odakle dolazi smrad i donekle uspem.

Moj njuh me odvede do zadnjih klupa uredu do mene. Bolje proučim devojke koje tamo sede. Uočim dve devojke iz kojih šiklja ovaj nepodnošljiv smrad.

Jedna devojka jako bledog tena smeđe kose i neobično svetlo smeđe boje očiju, dok je druga plavuša od koje dobijam mešovit miris ima neobične oči čini mi se boje bronze.

Opet izvadim onu svesku i otvorim čist list. Napišem: „Dve devojke u zadnjoj klupi red do nas." i kao i na prethodnom času gurnem svesku ispred Harija.

Pročita ono što sam napisala te ih pogleda, duboko udahne i izdahne te se okrene napred, uzme hemijsku i napiše nešto te gurne svesku ispred mene.

Pogledam šta je napisao i u uglu lista vidim: „Dobro odrađen posao svađalice. :) " nasmešim se i pogledam ga. Izgleda da sam dobila nadimak. „Svađalica."

Do kraja časa smo posmatrali dve devojke dobro im prateći svaki korak. Samo mi nije jasno kako tako lepe devojke mogu biti čudovošta? Izgleda da ne trebam suditi o knjizi prema koricama, to sam naučila iz dva primera, Hari i čuvar.

Oglasi se zvono i svi napustimo kabinet. Opet svi zajedno odemo do ormarića te se odmah zatim zajedno uputimo ka menzi koja je bazdela na vampire, vukodlake i hajbride.

Svi zajedno sednemo za prazan sto na sredini gde nas svi osmatraju i ogovaraju. Osetim kako me neko jako dugo posmatra te se okrenem i uvledam dečka kratke crne kose i jako lepih ali i nobičnij žutih očiju.

Hari pogleda u istom smeru i namršti se. U nozdrve mi se u uče smrad sa prvog časa koji dolazi iz njegovog pravca. Vukodlak. Trepnem i nestane.

Zašto me je onako gledao onim žutim očima? Vratim se u prvobitno stanje i začujem Harijev glas u glavi. „Jesi li dobro?", pogledam ga u oči te mu odgovorim: „Da jesam, mislim da je on vukodlak sa prvog časa."

„Jesi li sigurna?", upita me blago se mrštivši. „Da smrad je dolazio iz njegovog pravca. A i koji još čovek ima onakve oči?", odgovorim mu sasvim sigurna u svoje reči. Ali mi pažnju privuče novi miris sa vrata menze.

Okrenem se u tom pravcu i ugledam nisku crnkinju okruženu zelenom svetlošću. Okrenem se prema ostlima i pročistim grlo te zadobijem pažnju svih.

„Niska crnkinja ulaz u menzu, ne gledajte odmah svi.", kažem gledajući kroz prozor. Polako počnu pogledivati jedan po jedan praveći zbunjen izraz lica.

„Znate šta je ona?", upitam ih te me svi pogledaju sležući ramenima. Pogledam u Harija poji sasvim opušteno kaže: „Veštica početnica.", čudno ga pogledam.

„Otkud znaš da je početnica?", Nail ga upita baš ono što sam ja htela. I odkud on zna sve to, mora da je negde pročitao, ako jeste hoću i ja.

„Znam zato što još nije naučila kako da sakrije svoju auru. A ako se pitate šta je aura reći ću vam. Aura označava jačinu naše moći, prema bojama možete odrediti koliko je neko jak, samo što većina bića krije svoje aure", odgovori, a mi ga svi i dalje ozbezumnjeno gledamo.

„Koju god knjigu si našao daćeš mi je na čitanje.", kažem mu u glavi dok se on samo nasmeje otkrivajući rupice na obrazima, i u pozadini se začuju uzdisi. Okrenem se u tom pravcu i ugledam grupicu devojaka kako ga izbezumnjeno gledaju dok mene gledaju kao da sam im pobila sve u porodici.

Samo im se nasmešim te gurnem Harija laktom te me upitno pogleda. „Izgleda da si dobio klub obožavateljki.", kažem te mrdnem glavom u pravcu devojaka.

Okrene se u pravcu koji pokazujem i sve devkojke se okrenu čim ih pogleda. Samo se nasmeši i okrene se napred dok one devojke počnu: „Pogledao me je.„ „Ne, nije tebe nego mene." i tako dalje.

Učenici se polako počnu razilaziti te i mi polako krenemo. Požurim malo do ormarića i grupa momaka počne našto dobacivati što me jako iznenadilo.

Nikada momci nisu ovako reagovali. Uvkek bi mi dobacivali uvrede i ponižavali me, ovo je nešto sasvim novo za mene. Otvorim ormarić pokupim knjigu za istoriju, i kada ga zatvorim ugledam Harija te malo poskočim što ga nasmeje.

„Izgleda da nisam jedini sa klubom obožavatelja. Ni ti ne zaostaješ.", kaže sa osmehom naslanjajući se na ormariće do mojih kradući scenu glavnog lika u tinejdžerskom filmu.

„A šta si ti mislio?", odgovorim mu takođe sa osmehom. „Hej vas dvoje ne bih da vas prekidam ali trebamo da idemo na čas!", dovikne Lui te krenemo ka učionici uopšte ne obraćajući pažnju na njegov prethodni komentar.

Ovog puta u učionici se opet oseti smrad psa ali i miris male veštice. Opet osetim onaj pogled na sebi. Zašto me gleda? Kao i po običaju zauzmemo zadnju klupu u redu do prozora.

Prosedi dofesor ušeta u učionicu te svi ućute. Kao i na prethodnom času se predstavimo i krene sa predavanjem. Opet osetim pogled na sebi te pidignem pogled i ugledam žutookog dečka sa odmora koko me gleda prozirnim očima.

Nekoliko sekundi me je gledao ne skrećući pogled. Skrenem pogled i neprimetno gurnem laktim Harija te me upitno pogleda. Po treći put otvorim svesku i počnem pisati: „Vukodlak bulji u mene." te neprimetno gurnem svesku ispred njega.

„Čudno, i mala veštica bulji u mane.", odzvoni mi u glavi. Pogledam u malu vešticu te je uhvatim kako bulji u njega. Pogladam ga ozbiljno a on se počne smejati. Ko zna šta mu je sada palo na pamet.

Uzdahnem de se naslonim na tvrdu drvenu stolicu. Odjednom mali papirić padne na klupu ispted mene. Hari krene rukom da ga uzme ali ga udarim po ruci i zgrabim papirić prva.

Jedva ga otvorim zato što ga je neko jako dobro izgužvao te ugledam čitkim rukopisom napisano: „Nat naši natprirodni prijatelji bulje u vas dvoje. xx El" Pogledam u pravcu nje i zateknem je kako ne zabrinuto gleda.

Odmahnem rukom dajući joj znak da ne brine i da je sve pod kontrolom iako dobro znam da ništa od toga nije tačno.

*

Iako sam jedva čekala da krenem u školu sada samo jedva čekam da odem iz nje jer mi se život zgadi kada prolazim hodnikom jer je smrad vampira i vukodlaka odvratan.

O da još ovaj čas i idemo kući. Za nekoliko trenutaka bi zvono trebalo da se oglasi i trenutno živim za taj trenutak. Ne znam koliko ću morati da glumim normalnu srednjoškolku ali mislim da moj stomak neće dugo izdržati.

Konačno se začuje zvono iz hodnika te svi krenemo ka ormarićima. Ostavim knjigu i uzmem svoju kožnu torbu. Sačekam ostale da urade isto te krenemo ka parkiralištu.

Krenemo svako prema svom automobilu usput pritiskajući dugmiće za otključavanje. „Društvo ko zadnji izađe sa parkinga pere sudove." Glasno kaže Lui te privuče pažnju svih.

Nasmejemo se svi zajedno te dobacim: „Ja sigurno neću!" te stavim naočare za sunce u uđem u svoju Bebicu paleći je. „Zamislite Harija i Zejina u keceljama kako peru tanjire." - Dobaci Nail te se opet svi nasmejemo ne obraćajući pažnju na to što svi učenici bulje u nas.

Prvi izađe Hari te za njim odmah i ja. Huh, za danas sam se spasila. Pogledam u retrovizor i ugledam Luisa i Liama poslednje te se slatko nasmejem.

Parkiramo automobile u garaže te uđemo u vilu i tek se tada setim da je frižider prazan te se vratim u dnevnu gde su svi. „Frižider je prazan, trebamo u nabavku." Obavestim ih.

„Jaoj a mi se taman dogovorile da idemo u šoping sada." Rastuženo kaže Sof te se i ja nekako rastužim, mogu zamisliti kakav bi šoping bio sa njih pet.

„Ovako ćemo. Momci će u nabavku, kupite dosta stvari, a ipak mi devojke ne bi mogle da donesemo toliko stvari, a mi idemo u šoping." - Odlučno kažem te se momci počnu buniti ali ipak popistanu jer smo bile u stanju svađati se do sutra.

„Okej kada smo to rešili, El, Peri idemo našim autima jer će nam trebati dosta prostora za stvari, i odoh ja da se presvučem." - Kažem i krenem ka svojoj sobi.

Odmah uđem u sobu-orman, presvučem se u kožne helanke dok ostavim majicu, kožnu jaknu i tenisice. Uzmem manju crnu kožnu torbu pogledam se u ovledalo još jednom te siđem u hodnik gde me cure čekaju.

Odemo do garaža te samnom krene Sel, upalim auto i izađemo iz dvorišta. Uključim GPS jer se ne snazim dobro u velikim gradovima. Sel uključi radio i začujem poznatu pesmu i počnem pevati te i Sel počne samnom.

Mislim da bih sada mogla da je pitam za Džasa. „Sel šta se dešava između tebe i Džastina?" - Upitam je te me ona nekako nervozno pogleda, i u tom trenutku počnem skretati na slobodno mesto za parkiranje. Izađemo iz automobila i sačekamo ostale devojke da dođu.

„Nisi mi odgovorila na pitanje.", dodam te je pogledam u oči. Nekoliko trenutaka je oklevala i odjednom rekla: „Ma ne mogu ja ovo. Zajedno smo." i počne me gledati kao da ću sada planuti i ubiti je.

Džas ima devojku. I to ne bilo kakvu već Sel, zabavnu i slatku. Nemam ništa loše da kažem za nju a i mnogo mi je drago zbog toga. Zagrlim je iz sve snage te malo glasnije kažem: „Imam najbolju snajku na svetu!" te je ubrzo začujem kako se slatko kikoće.

„Stvarno?!" Čujem Peri svu izbezumnjenu iza sebe te kažem jedno tiho „O-oo" koje čuje samo Sel te se nasmeje. „Da, Džastin i ja smo u vezi." - Kaže sva srećna i ponosna šta mi izazove još veći osmeh na lice.

Čim je ovo izgovorila sve davojke su skočile na nju grleći je i pričajući koliko im je drago dok je El počela da plače. Jaoj ludače moje. „Hej čeka nas šoping, a onog mamlaza ću da prebijem kada se vratimo zato što mi je ovo prećutao." Klimnu glavama pa se uputimo ka velikom šoping centru.

*

„Hej hajdemo na kafu pa idemo kući." - Predloži Sof te se sve složimo i odemo u jedan kafić preko puta šoping centra, zauzmemo mesta, naručimo kafe i počnemo komentarisati o izgledu svakog momka i devojke koji prođu pored kafića dok čekamo porudžbinu.

Konobar nam donese porudžbinu te nastsvimo da radimo ono što smo radile dok smo čekale kafu. „Nat šta se dašava između Harija i tebe?" Peri me odjednom upita i to baš dok sam pila kafu te se zagrcnem i počnem kašljati. Kada se smirim postavim to pitanje opet sama sebi.

Ne znam. On.. U početku se ponašao kao kreten, a onda u nekim trenucima je toliko..drugačiji, brižan, zanimljiv, ponekad i šaljivo raspoložen i sve te sitnice ga čine manjim kretenom. Prosto ne znam.

Shvatim da previše ćutim i da su devojke počele da se kikoću i gurkaju te odgovorim na pitanje. „Pa pretpostavljam da sam ga pogrešno procenila ali sada je sve ok, zašto pitaš?" - Odgovorim sasvim opušteno te se ona kao razočara.

„Ma onako, samo ste mi nekako postali bliski, i ono na časovima sa sveskom, nekako mi se činilo da je nešto više od prijateljstva, ali nema veze." „Ono na časovima sa sveskom je bilo poslovno." - odmah posle nje dodam jer ne želim da pomisle da između nas nešto više od prijateljstva.

*

Uđemo u vilu prepunjene kesama te odmah u hodniku osetim miris palačinki. Au al' su mi bili mi bili vredni, nema šta. „Momci mogli bi da nam pomognete sa ovim kesama!"Malo glsnije kažem te odmah zatim začujem škripu stolice i kako jedan po jedan izlaze iz kuhinje.

„Eli bušo ja ne mogu, zagoreće mi palačinka!" Prodere se Nail iz kuhinje te se nasmejemo. „Je l' ti treba pomoć?" - Upita me Hari sa smeškom. „Da znaš da mi treba." - Odgovorim takođe sa smeškom te mu pokažem na kese na podu. Pokupi ih te krenemo ka mojoj sobi.

Otključam je te se izujem i skinem kožnu jaknu te ponesem kese ka orman-sobi. Otvorim vrata i počnem vaditi stvari iz kesa dok Hari ostavi kese do vrata. „Hvala ti, ni sama ne znam kako sam ih donela do hodnika." Zahvalim mu se sa osmehom.

„Sitnica", odgovori mi sa sitnim osmehom. „Da li ti treba pomoć sa tim", upita me rukom pokazujući na kese i odeću koju pakujem.

„Pa ako baš želiš", kažem ne skrećući pogled sa farmerica koje trenutno pakujem. Izme jednu kesu te iz nje izvadi majicu i poče da je pakuje stavljajući je tačno na mesto gde stoje i ostale majice.

Rešim da prekinem sada malo neugodnu tišinu pitanjem. „Kako ste se vi proveli u nabavci?" Skrene pogled sa majice na moje oči pa se nasmeje.

„Možeš da zamisliš. Nail i Luis su trpali sve živo u kolica te smo na kraju završili sa šest punih. Jedva smo doneli namernice od gataže do kuhinje", odgovori te se oboje nasmejemo.

„Kako ste se vi provele u šopingu?" Sada on mene upita dok se ja počnem prisećati glumljenja čiviluka Eli i Eleonor, i na samu pomisao se cela stresem i ruke me zabole.

„ Nas su namučile njihove devojke, samo kada se setim glumljenja čiviluka Eli i Eleonor se me ruke zabole", odgovorim te se oboje nasmejemo i prekine nas Nail vikanjem.

„Nat, Hazi hajde palačinke su stigle!" „Hazi? Hahahahaha.." Počnem se smejati kao luda. „Jaoj rekao sam da me ne zove tako, budala", kaže pomalo iznervitano ali se nasmeje dok sluša mene kako se smejem.

„Hajde ili ostasmo bez palačinki." „Hajde", kažem kada se prestanem smejati ali sam ga sve vreme dok smo silazili niz stepenice i jeli zvala Hazi i smejala se dok je on kolutao očima i ponekad se nasmejao.

*

Kao i obično sedeli smo u dnevnoj i brljali o raznim stvarima dok meni na pamet padne druga zgrada. Nismo je otvarali, a trebali bi da vidimo šta se u njoj nalazi.

Ustanem, uzmem sve ključeve te me svi upitno pogledaju. „Ko će samnom da otvorimo drugu zgradu", upitam i kao što sam pretpostavljala prva ustane Eli, za njom Nail, Peri i Hari te ktenemo ka drugoj zgradi.

Istih je boja kao i vila, malo je manja i skoro i da nema prozora. Uzmem ona tri drugačija ključa te jednim otključam velika crna vrata i uđem te i ostali zamnom.

Upalim svetla i zateknem opremljenu teretanu sa raznim spravama za vežbanje. Ugledam još dveju vrata, otvorim prva te ugledam muško i žensko kupatilo. Okej, povučem bravu drugih vrata ali se ona ne pomere.

Zaključana. Probam sa drugim ključem i otključaju se. Otvorim ih ali zateknem samo stepenice za drugi sptat i podrum. „Hoćemo li prvo gore ili dole", upitam ih te se svi slože da idemo na sprat.

Posle malo dužeg penjanja uz stepenice ugledamo bela vrata odmah stavim zadnji ključ u bravu te ih otključam i otvorim dosta veliku biblioteku sa dosta starim i prašnjavim knjigama i raznim starim sptavicama.

Odmah počnem čitati naslove knjiga i mogu reći da ima dosta zanimljivih naziva. Prava boblioteka i to samo za nas dvanaestoro. Ugledam i kamin sa kožnim foteljama šta me još više oduševi.

„Hoćemo li sada u podrum", upita Hari te svi krenemo ka vratima i stepenicama. Kad siđemo zateknemo velika, debela i gvozdena vrata sa katancem.

Pogledamo se međusobno te uzmem zadnji ključ i gurnem ga u katanac otvarajući i njega a uz to i vrata. Gurnem velika vrata i kad se otvore pojave se poznate bele iskre sa papirom i porukom na njemu.

„Odabrani u ovu prostoriju mogu ući samo vođe tako da vas molimo da ne pokušavate ući jer nećete proći netaknuto." Pročitam tekst sa papira naglas i pogledam Harija i ostale.

„Sačekajte nas gore u biblioteci brzo ćemo se vratiti", kažem Nailu i devojkama te zajedno sa Harijem uđem u prostoriju ispted nas.

Čim uđemo unutra vrata se automatski zatvore i svetlo se upali ostavljajući nas bez reči. Ko bi rekao da ćemo ovakvo nešto naći ovde.

______________________________

Nadam se da vam se nastavak sviđa, potrudila sam se da ga što pre izbacim. Izvinite zbog pravopisnih grešaka znam da ih ima. Molim vas vout/komentar, mnogo mi znači vaše mišljenje. Volim vas sve i deo čim pre budem mogla. :* ♥ ♥