Natalie's POV

„Avion će ubrzo sleteti, molimo vas da vežete pojaseve zbog predstojeće turbulencije.", glas preterano našminkane stjuardese sa pveviše lažnog osmeha utiša sve u avionu.

Konačno, mislim da sam se cela ukočila. Pogledam kroz prozor ogromne zgrade, osvetljene ulice, New York, ko bi verovao da ću te posetiti ha? Sunce zalazi i prizor je prelep, ali mislim da mi se ovaj grad i neće toliko svideti. Pa mislim, moraću da ubijam vampire ovde i to mi se ni malo ne sviđa.

Osetim malo podrhtavanje, pogledam kroz prozor i shvatim da smo sleteli. Jeijjj! Putnici počnu ustajati i gurati se ka izlazu. Kakva deca. Sačekam da svi izađu te ja izađem poslednja.

Pokupimo prtljag i krenemo ka izlazu. Ispred opet parkirani tri crna Range Rover-a, odlično, barem se nećemo gurati u taksijima. Opet se smestimo onako kao i kada smo kretali iz šume i krenemo ka onoj ulici sa papirića.

Sunce je odavno zašlo i celi grad je osvetljen, barem onaj deo koji sam ja videla. Auto počne usporavati, konačno, više neću sedeti, hvala Bogu.

Zaustavimo se i prvo pogledam kroz prozor. Prvo što sam videla jeste to da se nalazimo u bogatom naselju, i to veoma bogatom naselju. Sve kuće su bile skroz iste, luksuzne sa velikom baštom i bazenom ispred.

Izađemo iz auta i sačekamo ostale. Kada se svi skupimo počnemo pogledom tražiti broj 112. Počnem pogledom prelaziti po vilama i zastanem na velikoj beloj kapiji sa brojem koji tražim. Krenem ka njoj i zastanem ispred interfona.

Pritisnem dugme i čujem ostale kako se približavaju. „Priđite bliže čuvaru." Začujem nepoznat ženski glas iz metalne kutije te uradim šta mi je rečeno i skroz se približim.

Ništa se ne desi te počnem zagledati spravicu. Ugledam jedan kružić te ga malo bolje zagledam. I odjednom se kapija počne otvarati, baš čudno.

Stanem ispred i vilica mi padne do zemlje. Kuća, bolje reći vila je..prosto, nemam reči. Staza koja vodi do ulaznih vrata je ogromna. Uredno pokošena trava i ogroman bazen. Vila je u crnoj i beloj boji, ima dosta prozora i terasa, mislim da u njoj ima najmanje oko dvadeset soba jer je ogromna. Osim vile ugledam još dve građevine. Jedna je isto velika i mislim da je garaža. Naravno da je garaža i to sa dve, četiri, šest.. dvanaest vrata.

Druga zgrada skoro i nema prozora, i ona oduzima dah. Okrenem se i ugledam ostale koji se i dalje isčuđavaju šta me nasmeje. „Hajde društvo ko poslednji pere sudove." - Kažem i počnem trčati najbrže što mogu dok u pozadini začujem kako počnu negodovati ali ipak krenu trčati.

Prva stignem do vrata i okrenem se. Ugledam ih kako se guraju ali zadnje su ubedljivo Peri i El šta me još više nasmeje. Posle mene prvo stignu Liam i Hari, pa Eli i Zejn, Nail, Lui, Džas, Sel, Sof i one koje peru sudove Peri i El.

Opet se ispred mene pojave one bele iskrice te odmah zatim i ključevi. Ispružim ruku i oni padnu tačno na nju. Pogledam i shvatim da ih ima baš dosta.

Dvanaest istih, mislim da su od vile. Pa opet dvanaest ali različitih, i dvanaest ključeva od automobila i još tri ključa. Uzmem jedan od vile i stavim ga u bravu te okrenem i velika crna vrata se otvore. Prvi uđe Hari pa odmah za njim ja i svi ostali.

Ogroman hodnik sa velikim dveju stepenicama koje vode na dve različite strane. Četiri belih vrata. Otvorim prva i ugledam ogromnu dnevnu sobu. Beli kožni nameštaj, velika plazma i naravno jedan stakleni zid sa vratima koja vode do bazena. Mislim da je kuća neverovatna i da neću moći da se naviknem na ovoliki prostor.

Druga vrata vode do velike crno-bele kuhinje barem će Peri i El uživati u pranju sudova. Treća do zatvorenog bazena i četvrta do ostave čini mi se.

„Hej trebali bi da uzmemo prtljag iz automobila.", podseti nas Nail te svi krenemo ka kapiji ali zateknemo kofere ispred zatvorene kapije dok naši psi trčkaraju po velikom dvorištu. Čudno se pogledamo i krenemo po stvari. Pogledam kroz kapiju a Range Roverima nigde ni traga. Čudno.

Pokupim svoje kofere i pozovem Reksa te se uputimo ka vili. Krenem se penjati uz stepenice sa leve strane. I krenem ka sobama u tom pravcu.

Zateknem malo duži hodnik sa sedam belih vrata. Na svakim je bio zalepljen neki papirić. Priđem bliže i pogledam jedan. „Sofija" sigurnoj je to soba za Sof. Počnem gledati svaka vrata i naravno na predzadnjim tamno crvenim uvledam svoje ime.

Opet bele iskrice i još jedan ključ. „Kljič, e da vidim kako ćeš sad da upadneš u moju sobu i vidiš me skoro golu čupavče.", kažem sama sebi sa osmehom te gurnem ključ u bravu i okrenem ga.

Uđem unoseći kofere ne gledajući kuda idem. Naslonim ih uz zid, podignem pogled i po ko zna koji put danas ostanem bez reči.

Kao i po običaju jedan staklen zid ali sa vratima za terasu sa predivnim pogledom. Dva tamno crvena zida i jedan beli. U pravcu staklenog zida velik francuski sa belim pokrivačima, tamno crvenim jastucima, i sa svake strane noćni ormarić od tamnog drveta iste boje kao i ulazna vrata sa noćnim lampama. Beli radni sto sa crnom kožnom stolicom i u jednom ćošku velike police za knjige isto od tamnog drveta.

Gde je orman? Okrenem glavu i ugledam dveju belih vrata. Otvorim jedna i ugledam veliko kupatilo sa tamno crvenim i belim pločicama i velikim ogledalom.

Izađem i otvorim druga vrata. „O moj Bože!", viknem prekrivajući usta rukom. Cela prostorija je orman, zkoro napunjen. Kožne jakne, bunde, farmerice, haljinice, majice, šorcevi, torbe, štikle, starke u svim bojama. Ja ću se onesvestiti.

Već sam se zaljubila u ovu kuću.

Opet moj stomak zavija. Nevoljiko izađem iz sobe, zatvorim vrata za sobom i strgnem papirić sa svojim imenom sa vrata. Pogledam ostala vrata i vidim da ostali još nisu na spratu. Pogledam u zadnja vrata u hodniku, za šta ona služe?

Sva imena na vratima su bila od devojaka. Otvorim vrata i ugledam još jedan zatvoren bazen ali sa đakuzima i stolom za masažu. Ja ne verujem, ova kuća je savršena. Tačno bih mogla do kraja života da živim ovde.

Siđem u hodnik i vidim dosta kofera, gde su? U gledam otvorena vrata od dnevne sobe. Uđem unutra i ne zateknem nikog već samo odeću razbacanu svuda naokolo i otvorena staklena vrata. Pogledam prema bazenu i shvatim gde su se zadržali.

Kao mala deca skaču i prskaju se po bazenu šta mi izazove osmeh na lice. Došetam do bazena, prekrstim ruke, napravim ljutu facu i pročistim grlo. Prvo me ugleda Nail pa svi ostali.

„A ja sam se pitala gde ste vi. Koferi u hodniku, odeća svuda po dnevnoj sobi, već vidim da ću morati da čistim svuda za vama.", kažem i dalje praveći ljutu facu.

„Ma daj Natali, zabavi se malo." I evo ga, znala sam da će on prvi odgovoriti. „Ali tek je mart, još je hladno za bazen prehladićete se.", odgovorim, dok on pogleda momke, klimne glavom i krene izlaziti iz bazena samo u boksericama dok mu se voda sliva niz kosu, lice i dobro grđeno telo.

Čudno ga pogledam ali i dalje namršteno dok se on samo misteriozno nasmeje. „Moraš naučiti da se zabavljaš svađalice, jer kada počnemo sa misijom možda nećemo ostati živi.", približi mi se toliko da osetim njegov dah na licu. Osetim neko grčenje u stomaku i kako mi srce brzo kuca te sebi opet postavom ono pitanje. „Šta mi se dešava?"

Opet se nasmeje i pojave mu se rupice na obrazima. Odjednom se savije i prebaci me preko ramena. Počnem vrištati, vrpoljiti se i govoriti mu da me spusti ali se on samo jače nasmeje i krene prema bazenu.

„O ne, nećeš valjda?", upitam ga. „O da, hoću.", odgovori mi i opet se nasmeje te skoči u bazen. Izronim i ostali se počnu smejati dok me on gleda sa onim njegovim osmehom.

„Ovo ti nije trebalo čupavi." Sada će on videti, mene će on bacati u bazen. Brzo doplivam do njega i zaronim mu glavu u bazen držeći ga tako nekoliko sekundi, sasvim dovoljno da mu vratim za njegov prethodni postupak.

Kada je izronio samo se nasmejao i dodao: „Tako se zabavlja Nat." Ova njegova rečenica me je skroz zbunila. Nisam mislila da će ovako reagovati. Mislila sam da će biti u fazonu: „A sad ćeš ti videti.." ali ovako ne. Šta mu je odjednom?

Opet osetim vodu na lici i shvatim da me je poprskao. „Šta si se zamislila?", upita me i opet poprska. Šta se njemu dogodilo?

Nasmejem se i krenem izaći iz bazena. „Hajde moramo se raspakovati i srediti jer je mrak već pao. Dosta ste se zabavljali." Ovog puta sam ozbiljna šta su i oni shvatili te su počeli izlaziti iz bazena.

„Momci desne stepenice cure leve, kad se sredite dođite u dnevnu. O da, i pokupite odeću.", kažem i krenem ka svojoj sobi. Uđem i soba mi opet oduzme dah. Pokupim mokru kosu u punđu i krenem se otpakivati.

Svu odeću lepo složim na prazne police i još jednom pregledam svoju novu odeću dok iz soba devojaka začujem oduševljene krike. Sigurno su otvorile druga vrata.

Otvorim fioke i ugledam čipkast donji veš, ok imam i čipkast donji veš. Uzmem običan beli brus i bele bokserice te odem u kupatilo. Uđem u tuš ksbinu i pustim toplu vodu.

*

Obrišem se peškirom i kosu malo prosušim te je vežem u neurednu punđu. Obučem donji veš i izađem iz kupatila pa uđem u orman-sobu. Navučem običan šorc i majicu bez rukava. Pustim kosu i još malo je osušim i očešljam.

Siđem u hodnik i uđem u dnevnu gde zateknem samo momke kako se dosađuju. „Hej." Pozdravim ih i nasmešim se te mi uzvrate smeškom.

„Jeste gladni?" „Još pitaš.", odmah mi odgovori Nail te se nasmešim. „Ima li nečeg u kuhinji?" Opet upitam te mi Liam odgovori: „Zar misliš da nosmo pogledali?" te se opet nasmešim.

„Pa izgleda da ćemo dobru staru picu.", dodam i krenem do hodnika po telefon i imenik te se vratim u dnevnu. Počnem tražiti po imeniku broj te kad ga nađem ukucam i pozovem.

„Momci koliko da naručim?", upitam ih dok zvoni. „Pa tri porodične za nas momke, a za vas ne znam." Odmah mi odgovori Lui.

*

Kada smo večerali vratili smo se u dnevnu i počeli pričati svako o nečemu. Kao da je postala navika opet bele iskre i samo jedan papir.

Svi ućutimo, Hari uzme papir i počne čitati: „Sutra ćete kreniti u srednju školu i ponašati se kao normalni srednjoškolci. Ićićete zato što većina vampira koji su se domogli prstenova, veštica i vukodlaka u nju idu, Samo se trebate javiti kod direktora, sve je sređeno. Srećno."

Idemo u školu. Ne znam zašto ali stećna sam zbog tog saznanja. Ma koliko sam je pre mrzela sada jedva čekam da makar jedan dan provedem u njoj, moźda je to zbog ovog novog života koji sam dobila.

Pogledam ostale koji isto kao i ja imaju blesave osmehe na licima. Oni mnogo duže od mene nisu bili u civilizaciji, mogu zamisliti koliko su oni srećni zbog ove novosti. Bacim pogled na sat i vidim da je oko desetak minuta do jedanaest. Ako legnemo kasno nećemo moći da ustanemo sutra.

„Društvo mislim da bi trebali u krevet, jer sutra moramo u školu.", kaže Nail i dalje sa onim osmehom te svi polako krenemo ka svojim sobama.

Koliko ja znam škola ovde počinje oko osam ujutro tako da ću alarm naviti u sedam pa ću ujutro pretražiti po netu jer me sada mrzi. Presvučem se u pižame i legnem u krevet.

Možda se radujem zbog kretanja u školu zato što neću biti sama, zato što ću imati jedanaest otkačenih, zabavnih i dobrih prijatelja. Zato što me neće ponižavati zbog samoće. Ne znam, ali jedno sigurno znam, znam da nisam sama i da imam celu večnost pred sobom.

Jutro

Opet onaj pištav zvuk koji mi nije kvario san čini mi se celu večnost. Uspravim se i isključim gnjavatora. Setim se da ne znam kada se ovde ide u školu te zgrabim lap-top i počnem bućkati po netu.

I kao što sam i mislila. U osam i trideset, imam tačno sat vremena da se sredim, i pola sata da stignemo do škole, ali prvo da probudim ostale. Izađem iz sobe i počnem kucati devojkama na vrata i glasno govoriti:

„Imate tačno sat vremena do početka škole." I baš kao što sam i mislila odmah su poskakale i krenule da se spremaju iz to kukajući kako neće stići i kako sam trebala raije da ih probudim.

Odem do momaka koji sasvim opušteno reaguju odgovarajući da im treba samo petnaestak minuta da se spreme, naravno svi sem Zejna koji počne paničiti jer mu kako on kaže toliko vremena najmanje treba da svoju kosu dodede do savršenstva.

Ostavim ih i odem u svoju sobu. Obavim jutarnju higijenu i odmah uđem u ormar-sobu. Odlučim da ču obući blede tesne farmerice, belu majicu sa natpisom „Bad girl" , kožnu jaknu i crne tenisice. Kosu ostavim u kovrdžama i stavim malo rumenila i maskare. U crnu kožnu torbu stavim ženske stvari, novčanik, naočare za sunce, dve-tri sveske i jednu hemijsku.

Pogledam se u velikom ogledalu u sobi i stavim mali sloj sjaja na usne i usput prođem rukom kroz kosu malo je razbarušivši.

Stavim mobilni telefon u džep od farmerica i siđem u hodnik te uđem u dnevnu gde su kao i sinoć samo momci.

„Hej momci.", pozdravim ih stavljajući torbu na fotelju. „Jesam li rekao da će ona prva stići.", kaže Lui sa pobedničkim smeškom na licu šta i mene nasmeje.

„Zanemari budalu, Nat lepo izgledaš.", pohvali me Nail kome uzvratim istom merom sa smeškom. I onda začujemo devojke tačno u sekundu kako silaze niz stepenice te krenemo u hodnik i onda se setim ključeva od juče te ih pokupim i krenemo ka garažama.

Kao i na sobama, i na vratima od garaža stoje papirići sa našim imenima. Svako izme odgovarajući ključ od auta i garaže te krenemo otvarati. Moja je ovog puta bila druga po redu odmah do Harijeve.

Otvorim vrata i vilica otpadne do zemlje. Crveni Lambordžini stoji ispred mene. Moj auto, moj. Da sam sama mislim da bih ga trenutno celog izljubila, ali ću se suzdržati.

Pritisnem dugme na ključu od auta i začuje se zvuk koji obaveštava da je otključan. Ogroman osmeh mi se proširi licem.

Pogledam u Harijevu garažu i ugledam sivi Range Rover i njegov zadovoljan osmeh. Pažnju mi odvuče zadovoljan i zarazan smeh mog omiljenog irca koji dolazi iz druge garaže odmah do mene, a onda i ostale momke i devojke. Vratim pogled na Harija koji mi se osmehne pa mu se i ja osmehnem.

„Bolje bi bilo da krenemo ako ne želimo da kasnimo prvi dan u novoj školi.", kažem malo glasnije da bi me svi čuli i ofmah zatim začujem zatvaranje vrata automobila te se nasmejem i požurim jer ne želim da budem zadnja u redu.

Upalim motor, stavim naočare za sunce i izađem odmah oza Harija, sada razumem muškarce sa onim nadimcima za aute jer ću ja moj od sada zvati „Bebica".

Dok smo prolazili gradom svi prolaznici su se okretali za nama i našom kolonom, dok smo svi išli jedan za drugim. Sada zahvaljujem tat.. ovaj čuvaru što me je naterao da položim vozačku iako nisam htela.

Hari počne usporavati te počnem i ja, a i svi ostali. Skrenemo na školsko parkiralište i svi se parkiramo jedan do drugog kupivši zadivljene poglede ostalih učenika. Sada će početi ono jaoj vidi novi učenici, i ostala ogovaranja.

Uzmem torbu i izađem iz auta prva čekajući ostale da se parkiraju i izađu. I tek sad provalim da sve devojke imaju Lambordžinije samo u različitim bojama, isto tako i momci sve Range Rover-e te se nasmešim.

Kad se svi skupimo krenemo ka ulazu onako svi zajedno, dok skaka devojka svog dečka drži za ruku Hari i ja samo idemo jedan do drugog dok se Džas i Sel uveliko drže za ruke. Mamlazi jedni, šta su mi prećutali.

Uđemo u zgradu i opet svi počnu buljiti u nas, priđem jednoj devojci i pitam je gde se nalazi direktorova kancelarija ali me ona prvo odmeri od glave do pete pa mi tek onda odgovori na postavljeno pitanje i uputimo se ka kancelariji.

Pokucam na velika smeđa vrata i začujem jedno prigušeno „uđi" te otvorim vrata i svi zajedno uđemo unutra. Ugledam stariju ženu sa naočarama i poslovnom odelu. Otvorim usta da kažem zbog čega smo ovde ali me ona prekine rečima i kao opčinjena da mi dva papira sa raspotedom časova i brojevima ormarića te kaže da smo slobodni.

Okej ovo je bilo baš čudno, ali smo barem brzo završili, a i u poruci je pisalo da je sve sređeno, sigurno su je nekako opčinili jer niko ne bi odjednom u školu upisao dvanaest novih učenika.

Izađemo iz kancelarije bez reči i stanemo u krug. „Šta imamo prvi čas Nat?", upita me Eli te bacim pogled na papir koji mi je direktorka dala.

„Engleski jezik." „Okej idemo nekog da pitamo gde je učionica.", doda Liam te se uputimo ka hodniku. Na svu sreću nađemo učionicu te sačekamo ispred profesora jer ne možemo tek tako da banemo unutra.

Oglasi se zvono te uđemo iza profesora, naravno Hari i ja prvi jer nas svi guraju i razlog im je to što smo vođe a ustvari ih je samo srmota.

Čim uđemo unutra svi ućute što profesora veoma začudi. Svi stanemo do njega. Počne nas redom predstavljati i na kraju nam kaže da sednemo i naravno ja zaglavim sa Harijem jer su devojke sele sa svojim momcima a Džas izgleda sa svojom devojkom.

Kada smo se smestili profesor je krenuo sa predavanjem dok ja nisam mogla da dišem od nekog odvratnog smrada. To je bilo kao pas lutalica, a koliko vidim i Hari i ostali su ga osećali.

Uzmem jednu svesku koju sam ponela i hemijsku te pozadi napišem: „Šta misliš da je to?" i gurnem svesku ispred Harija.

Neko vreme je gledao u svesku i pitanje koje sam mu postavila te je uzeo hemijsku i nešto napisao te gurnuo svesku ispred mene.

Pogledam šta je napisao. „Nisam siguran, ali mislim da znam." Opet uzmem femijsku te napišem „Šta?" i opet gurnem svesku ispred njega.

Opet je nekoliko trenutaka gledao u svesku, duboko uzdahnuo i izdahnuo, izeo hemijsku i napisao nesto te samo gurnuo svesku od sebe na sredinu klupe.

Uzdignem se da vidim šta je napisao. Na papiru ispod mog pitanja pisalo je „Vukodlak" .

______________________________

Potrudila sam se da ga napišem što pre i nadam se da vam se sviđa. Hvala svima koji čitaju i molim vas vote/komentar, mnogo mi znači. Izvinite na pravopisnim greškama, znam da ih ima. Volim vas sve.  :* ♥ ♥