Šta je život no borba? Bobra protiv sebe samog, nismo li mi naša najveća mana? Mi smo ono što nas koči, mi smo ono što nas usporava, zato vas ja pozivam na borbu protiv nas samih.

Ja sam bila ti, ti si bila ja, zar ne vidiš liniju koja spaja?

Tišina, ona oštra koja probija, bila je prekinuta otkucajem sata na stočiću pored kreveta gde je, iscrpljena od života ležala Aiko, duboko u snu u nekom lepšem svetu, znajući da joj sada niko neće nauditi. Lepa kao san, mirna poput zimske noći, mamila je izdahe mnogih, ali ona u potrazi za večnim mirom to nikada nije primećivala, nije je bilo briga.

Kucanje na vratima moralo je da pokravi njeno dugočasovno spokojstvo.
Ustala je iz kreveta i sa jos uvek mutnim vidom otvorila vrata da bi je tamo dočekala ona ista devojka zlatnih lokni.

Njen izraz lica bio je hladan, ali iz njenih oči isplivavala je toplina koji je Aiko, još ovako nerazbuđena mogla da oseti.

-Guren je rekao da ti donesem ovo - spustila je pogled ka kutiji koju je držala u svojim rukama te je da dala Aiko.

Aiko je zbunjeno prihvatila uz jedno tiho "hvala" .

Devojka se nasmejala

-Doći ću za sat vremena da ti previjem rane, a za to vreme se okupaj i sredi.

-Inače moje ime je Asteria, drago mi je.
Sa tom rečenicom je otišla svojim putem.

Asteria.... Čak joj je i ime prelepo...
Pomisli Aiko.

Vratila se nazad u krevet jos uvek trljajući oči, a zatim pogleda u belu kutiju pravougaonog oblika sa crvenom mašnom.

Odlučila je da ode prvo do kupatila, kako bi iole dosta sebi.

Imala je sreću što je ovde imala svoje kupatilo, u Sakamaki vili nije imala svoju privatnost čak ni u toaletu i sramila se toga, čak iako je znala da to nije bila njena krivica.

.
.
.
.
.
.
..

.
..
..
.

.
.

Nakon dosta vremena provedenog u kupatilu Aiko je pronašla sebe kako nemo greda u svoj odraz u ogledalu , , njen vrat nije jedino što su vampiri silovali , noge, ruke ,šake i delove stomaka. Voleli su da njeno meko lice grebu njihovim oštrim kandžama i ostavljaju svoje tragove u vidu modrica i ožiljaka . Njeno lepo lice sa nežnim crtama uništvali su dodatno , kao kaznu ,jer nisu želeli ni da se oseca srećno dok gleda u svoje lice u ugledalu , želeli su da se ogadi samoj sebi , želeli su da se u njoj ne nalazi ništa drugo sem krvi i straha..Straha koji se najlepse oslikavao u njenim unikatnim očima. Nikada nije od njih osetila neki vid sažaljenja , nikada ni jednu emociju osim čežnje i besa , ništa, ali nekad se u učima crvenokosog vampira , samo na tren pojaviilo nešto što nije mogla tako lako da protumači , nije mogla da ga pročita ,njegova ličnost , sama po sebi je bila veoma nerazumnljiva i kompleksna.

Stajala je samo u donjem vešu i gledala u njeno unakaženo telo u suze su joj navirale..Ponovo je želela da vrišti i gubi se u patnji.

Trgao ju je dobro poznato kucanje to hrastovim vratima ....Asteria...pomislila je .

Obe su ćutale, Asteria zato što nije znala kako da započne razgovor, a Aiko zato sto jos uvek nije bila sposobna za to.

Aiko je videla bol njenim očima, dok je Asteria povijala njene rane, svaka rana bila je izražena drugačijim pogledom bola.

Asteriine oči zasuzile su kada je pronasalna tragove očnjaka sa unutrašnje strane butine.

Pogledala je Aiko sa suzama koje su bile spremne da padnu.

-Da li s-
-Ne, samo su pili krv.
.
.
..
.

.
.
.
.
.
.
.

U kutiji se nalazila bela haljina koja je dosezala do ispod kolena,sa bretelama, uska u struku ..bila je tako jednostavna, a opet tako prelepa. U kutiji se takođe nalazila prosveta .

"Nosce te ipsum"
(Upoznaj samu sebe)

Ova haljina je bila samo početak toga .

Haj, da li sam vam nedostajala? Nakon ne znam ni ja koliko dugo novo i malo dosadnija i kraća glava,ali ne brinite potrudiću se da svaki sledeći bude zanimljiviji, na ovo gledajte kao na neki comeback odličila sam da se vratim pisanju kako bih pobedila svoju naviku da ostavljam sve projekte do pola.
Izvinjavam se na gramatičkim greškama .